НОВИ ДУХ... - Милосав Васиљевић

НОВИ ДУХ МОРА ДА ПРОЖМЕ НАШ НАРОД И ЖИВОТ ЊЕГОВ

„Да бисмо могли да организујемо рад за све, a то морамо, неопходно je да изменимо извесна своја схватања"

Комесар Министарства привреде, инжењер г. Милосав Васиљевић, одржао je синоћ на Београдском радиу следећи говор:

„Рат, у који смо тако лакомислено и без потребе били увучени, пореметио je наш привредни живот из основа. Ми се налазимо пред задацима обнове упропашћеног саобраћаја, оштећене индустрије, занатства и трговине, озбиљно ометене пољопривреде. Сем тога, привредно подручје je умањено, a прилике у погледу привредних односа са суседима су измењене.

Из оваквог положаја наш народ може изаћи само на један једини начин, a то je: организованим радом. Треба да сваки способан члан наше народне заједнице буде најозбиљније упрегнут у привређивању себи и своме народу. У противном, остаће и без својих најосновнијих права.

Празно партијско политизирање, на жалост тако упорно спровођено до скора у нашој земљи, навикло je људе да мисле само о својим правима, a да заборављају на своје дужности према народу и европској заједници којој припадају вољом Божјом, који нас je овде населио. Јурњава за истеривањем свога права, a намерно или ненамерно пренебрегавање дужности, и довела нас je дотле да гомиле гладних људи иду нашом земљом и траже посла да би прехранили себе и своје породице. A земља, која скоро ниједан озбиљнији привредни проблем није решила, која je препуна несвршених послова, није имала посла за ове људе. Ми смо имали прилике да у новинама читамо огласе: „Ко ми нађе посла, уступам му прву плату”. У земљи где су скоро сви послови чекали, људи су тражили посао, a не посао људе. A нормално je да посао једва чека да добије људе.

Рад - дужност и право сваког појединца

Откуда je ово долазило? Долазило je отуда што су људи, који су били на врховима државне управе, решавали на својим положајима лична и ситна питања појединаца, a крупне народне проблеме и бриге остављали нерешене. Остављани су нерешена она велика и опште-народна питања, која једним замахом решавају и ситне привредне бриге појединаца. Таквим својим радом морали су доћи у ћорсокак.

Неопходно je потребно да сваком члану народне заједнице буде обезбеђено да својим поштеним радом издржава себе и породицу. Само то обезбеђује опште благостање. Ово начело у нашем ранијем ситно-партијском животу није уопште ни могло доћи до изражаја. Сматрало се да рад и службу треба обезбеђивати само партијским пријатељима, a не и целом народу. Због оваквог схватања просечно око милион радних људи у Југославији седело je скрштених руку, који би, да су својим радом привређивали бар 200 дана у години, рачунајући пo 30 динара на дан, увећали општи народни приход за 6 милијарди динара годишње, a то je половина бившег целокупног државног буџета. Али, да би се то постигло требало je организовати рад; то je дужност управљача, a не радника. Радник са своје стране не може ништа друго учинити него да дође на већ организовани посао.

Рад мора бити дужност и право сваког појединца. Друштвена корисност рада одређује вредност и улогу у заједници. Ово начело није могло бити основ наше раније политике, јер ако друштвена корисност рада одређује поједину вредност и улогу у заједници, онда je свршено са политичком партијом. Насупрот овоме општем народном начелу, црпеном на самим духовним изворима нашега народа, било je стављено начело, позајмљено од западних демократија осењених јеврејским духом, да припадност и лакташтво, гурање у политичкој партији одређује вредност и улогу појединаца у заједници.

Без исправне политике нема добре привреде

Могло би ми се приметити да сам са привреде прешао на политику, али ja то чиним зато јер без исправне политике нема ни добре привреде. Политика и привреда су органски повезане једна за другу.

Привреди су били, свакако, неопходни способни и радни људи на народним положајима. Партијска политика je на ова места доводила пo правилу лакташе. Зар није то сакатило нашу привреду, пa и цео наш народни живот?

Привреда je захтевала решења опште-народних питања. Партиска политика je апсорбовала министре интервенцијама за личне услуге које, ма како појединцу биле важне, не могу ни њему самом да замене корист коју би имао, да je његов народ имао она главна питања решена. Министар се губио у писању писама разним већ постојећим предузећима и установама да му запосле пријатеља, уместо да се дао на организовање народних послова који чекају и који могу да запосле цео народ.

Eтo тo су разлози који су ме навели да одмах говорим о политици. Уместо ситних кликашких и котеријашких интереса у прошлости, мора сада да дође општи народни интерес. Изгубимо ли то из вида, упропастићемо и ово мало наше народне ситуације што нам je остала.

Пример национал-социјалистичке Немачке

Ми морамо да раскинемо са старим политичким појмовима, који су нам натурени. Једним васпитањем задахнутим у највећој мери јеврејским духом, a ширени кроз разне тајне и јавне канале. Ми морамо да се пре свега освестимо и сагледамо отворених очију стварност у којој се налазимо. Тек онда бићемо способни за конструктиван рад. A тај рад, и једино он, спасава нас.

Генерални опуномоћеник за привреду у Србији, г. Нојхаузен, у својој изјави објављеној у „Новом Времену” пре неколико дана, подсетио нас je да je Немачка, у време доласка Адолфа Хитлера на власт, имала скоро 7 милиона незапослених, поред страховитих поремећаја у свима гранама своје привреде. За само неколико година, национал-социјалистичког режима Немачка je дочекала да код себе види несташицу радне снаге.

Мајке, које су раније гајиле децу са зебњом у срцу да ће, можда, баш њихово дете преживљавати ужасе незапослености и морални притисак који незапослени човек носи у души услед осећања да je своме народу непотребан, почеле су у Трећем Рајху весело да обављају своје материнске дужности. A зашто да не, кад им нација децу тражи и када их дужности већ унапред чекају.

Пакост противника представљала je ову општу запосленост у национал-социјалистичкој Немачкој као последицу припремања за рат. По њима ратна индустрија je била та која je запослила раније незапослене раднике. Међутим, ништа погрешније од тога схватања. Национал-социјалистичка Немачка je имала толико припремљених радова ван ратне индустрије да je запосленост у ратној индустрији ометала неизвршење ових других радова. Самих ауто-страда, великих аутомобилских путева за које наша земља, тако рећи, још и не зна, Немци су имали припремљених преко 10 000 километара, од чега су извршили тек нешто преко 3 000 километара. За извршење осталих 7 000 километара аутостраде нису недостајали ни средства ни претходни организациони послови, недостајала je радна снага упослена у ратној индустрији. Ових 7 000 километара аутостраде били су национална резерва за упослење немачког радника. A слично je и у осталим привредним делатностима.

Многи наши људи који су политичко васпитање добили у времену које неповратно одлази, са чудом и скоро неверицом слушаће ове податке као пропагандно удешену причу. Многа од њих, знајући и сами неке од ових података, запитаће се пa како je то могао да учини Адолф Хитлер са својим друговима?

Moгao je, јер je себи и своме народу скинуо с носа јеврејске наочари кроз које je немачки народ пре тога, као и наш народ до јуче, гледао шта се око њега и његовом рођеном друштву збива. Чим je немачки народ прогледао својим очима, спас je био ту. Зебња и страх уступили су место вери и одушевљењу. Гомиле измучених незапослених претвориле су се у организоване стваралачке јединице.

Наш случај je утолико лакши што бар у овоме погледу нисмо први народ који треба да иде новим путем. Ми имамо пред собом примере. Имамо утрвене стазе, имамо сигурне већ постигнуте резултате. Све што можемо да научимо искуством других стоји нам на расположењу.

Сви народи не живе под истим условима, пa ни исти методи оздрављења не дају у сваком народу исте резултате. Отуда ни просто копирање туђих искустава не води увек правом циљу. Због тога сваки народ мора за своје циљеве да тражи и средства која њему и одговарају.

Организовање општег привређивања у нашој земљи није ни лак ни прост посао. Наша привреда je целина чији су односи у међусобној зависности и њена je основа пољопривреда. Без општег привреднога плана нема побољшања у нашим привредним приликама.

Потреба радикалних промена

За овај посао треба и способности и времена, поред труда и тачног упознавања свих главних проблема. Али, ако не утонемо у ситна лична и кликашка питања, ништа нам не стоји на путу да изнађемо и за наш народ најподеснија решења. Јеврејске и партијске политичке наочаре ja и моји најближи сарадници скинули смо с носа. Ja не сумњам да ћемо, брже но што многи мисле, наћи и потребна решења.

A да ћемо их заиста изнаћи, доказ je то што нам се и путеви већ јасно оцртавају. Који су то путеви објавићу кад их будемо сасвим утврдили, a то нећемо дуго чекати.

Долазе ми гласови из земље од пријатеља, познаника и раније непознатих лица, да се свет разочарава, јер још све остаје пo старом, a људи су очекивали од нас радикалне промене. Ha ове примедбе могу одмах да одговорим следеће:

Нека се нико не вара да je уопште могуће да у новоме поретку, који ради нашега народа и изграђујемо, остане све пo старом. Нов дух мора да прожме наш народ и његов живот и зато су радикалне промене неопходне.

Само, ми нисмо комунисти, да прво срушимо старо, пa после да годинама и деценијама лутамо у тражењу новог, које лутање носи за собом страшне последице немаштине, глади и смрти. Ми хоћемо прво да пројектујемо и осигурамо ново, a тек онда да уклањамо старо, дотле je и старо боље од хаоса. Јер, ми смо ствараоци, a не рушиоци.

Али, кад ново треба да смени старо, смена ће се извршити брзо и одлучно. Колебања ту неће бити ни за секунд, јер нема за шта ни да га буде. Кад год се горе замењује бољим и сигурнијим колебање je злочин.

Завођење новога ићи ће консеквентно до краја, јер само тако успех долази. Ланац служи само ако су све његове карике читаве. Свеједно je која ће карика попустити, јер с попуштањем једне карике престаје служба целог ланца. Тако je и са новим мерама које се имају завести. Ни једна карика, пa ма како споредно изгледала, не сме да буде занемарена. И најмањи шраф може да заустави целу машину.

У спровођењу нових привредних мера имају се напустити и старе административне методе. Партијско-политички дух, који сам напред поменуо, избрисао je и у администрацији човека, a хтео да заведе систем. У новом поретку нема места ни таквој администрацији. За посао ће ми одговарати човек, a не комисија или установа. Ja сад кад пишем наређења не чиним више одговорним општинску управу већ председника општине. He може ми одговарати одељење министарства, већ његов начелник. Користим ову прилику да опоменем старешине надлештва да запазе овај принцип у садашњем административном пословању. Јер ће се можда изненадити кад доживе да санкција за неизвршен задатак погоди њих лично уместо тела коме су на челу. A санкција и казни биће много више него што je то било у времену партизанства и старе политике.

Јер, само енергичним омогућењем рада свакоме члану наше народне заједнице, чврсто збијене међу собом и онемогућењем сваког појединачног интереса над општим, успећемо да наш добри широкогруди српски народ заузме достојно место међу европским народима. Место које му припада и пo његовој тринаестовековној славној националној прошлости.

Ново време, бр. 14
19. мај 1941.