Природа Зла је да оно увек напада
прво и насилно, зато се Злу у историји не може супротставити ненасиљем, већ
искључиво силом праведнога отпора и одбране. Његош, на једном месту, каже да
нема никаквога греха у томе када се човек брани "злом од зла". Његош
под "злом" одбране мисли на посезање за оружјем тј. рат, који се са
хришћанског становишта не може до краја оправдати, јер је епифеномен палости.
Али, супротставити се силом одбрамбеног рата злу нападачког рата ту нема греха
и зла, наравно уз строго поштовање хришћанског ратног етоса, на који би се
могле применити речи Светог Апостола Павла: "Ако се ко и бори, не добија венац ако
се не бори по правилу" (2. Тим. 2, 5) То "борити се, али по
правилу" јесте онај крајњи критеријум хришћанске духовне самодисциплине,
који опредељује смисао свих Хришћанинових историјских чинова, и у рату и у
миру. Православно прихватање рата јесте: борити се у праведном рату, на
праведан начин – "по правилу" предања христољубивог војинства за
које се молимо на свакој Литургији, за праведан циљ. То је парадигма
хришћанског војевања за Крст Часни и Слободу Златну, коју су, у својим
бесмртним личностима, остварили Свети хришћански ратници. Тек у крајњој
послушности и тој парадигми Хришћанин у рату сме да каже: "С нама је Бог,
разумите народи, и одступите јер је с нама Бог". "Са нама је
Бог" у рату све док ми – ратујући по строгој етичкој парадигми
хришћанскога војинства – остајемо, у Правди Божијој, са Богом. Србско ратно
искуство је у потпуности утемељено у тој парадигми и потврђено у личностима
Светих србских ратника.
У Православљу, како смо већ рекли,
нема "светог рата", а ми говоримо о Светим Ратницима. Какав је то
парадокс? Зашто нема светог рата? У историји нема ни светог мира, а камоли
светог рата. Нема ничег светог тј. бесмртног без и ван личности и ван заједнице
живих личности, ван Цркве. С друге стране православни Хришћанин је свестан да
је нужно повезан са убиством непријатеља, што је необорив аргумент против било
какве сакрализације рата по себи...
Ко је, онда, свети ратник? Свети
ратник је онај Хришћанин који се – извршавајући послушање својој Отаџбини као
војник Отаџбине и својој вери као војник Христов – у антиперсоналистичкој
стихији и суноврату рата кроз свој лични Бој изборио за одбрану брањене Светиње
и при том сачувао чист свој хришћански Образ. Свети ратник је онај Хришћанин
који је – кроз чин добровољног ратничког кеносиса и самопорицања до трпљења
рана, болова и смрти ради добра своје крштене заједнице – надишао своју смртну
биолошку ипостас, изборивши се за своје есхатолошко име и слободу, која се у
Православљу идентификује са личношћу односно са бесмртношћу. Свети србски
ратник је сваки онај србски војник који се под знаком Крста – укључивши се
целим својим бићем у мистичко енергетско поље христољубивог србског војинства
од Косова до данас тј. у опит Часног Крста и Златне Слободе – борио за одбрану
вере, народа и светиња, и, борећи се "по правилу", победио зло у себи
и зло око себе. Свети ратник је онај који се у несрећи рата показао као
боголики србски човек и као богочовечни србски јунак. Свети ратник је онај који
је бесмртност изборио ратујући не у биткама "светог рата" (кога
нема), већ у биткама "доброга рата", кога има и о коме говори читава
историја Православља. На библијском језику "добро" јесте све оно што
је од Бога и што је богојављење. Како онда рат може бити од Бога и богојављење?
Може бити ако се у њему као живо средиште историје појављује боголики
човек-јунак, који ратујући против зла и греха ратује за правду и заједницу са
Богом, за спасење света. И као што је подвижништво ратничка методологија
обожења и спасења, јер је онтолошка полемика за богочовечански идентитет
човека, тако је и ратништво за Крст и Слободу аскетска методологија физичке
борбе за опстанак, слободу, богочовечански идентитет и суверенитет крштенога
народа. И нема Христовог Срба који није духовним и физичким ратом против зла
потврдио своју србску хришћанску слободу.
Међутим, данас се – због испалости
из целине светосавско-светолазарског Предања – често прави грешка тако што се
питање учествовања Хришћана у рату разматра из искључиво из перспективе
духовности, тј. аскетске борбе против зла и греха у самом себи, па се онда каже
– са навођењем разних библијских цитата – да ће рат на земљи престати кад људи
победе зло у себи и сви постану добри. Јасно је да је такав став ближи
пијетистичком утопизму, него православном трезвеном сагледању историје.
Хришћанска лична аскетика и хришћански ратни хероизам се не искључују већ
представљају органску целину: борба против зла у себи је комплементарна са борбом
против зла које човеку долази кроз другог. Да је србски ратник увек органски
био свестан те везе најбоље показују речи србског генерала К. Мушицког
изречених у Десет заповести српским добровољцима:
"Највеће јунаштво је победити себе... ако себе победите победићете све
противнике Србског народа", то јест – ко победи зло у себи добија силу да
побеђује свако зло око себе. Зато код србског војника постоји војничко предање
о аскетској дисциплини у рату: да разврат у рату доноси несрећу, а пљачка, зло
дело па чак и псовка (не дај, Боже, на Бога!) – пораз!
Димитрије Љотић, у својим успоменама о Првом светском рату, пише да је међу
србским војницима постојало неписано правило да се у рату мора живети монашки,
аскетски и девствено да би се сачувао став максималне личне чистоте и
усредсређености на војничку дужност. То је један од главних елемената србског
ратног етоса који стоји у сагласју речима Светог Апостола Павла: "А сваки који се
бори од свега се уздржава" (1. Кор 9, 24-26).
Говорећи о србском хришћанском ратном
јунаштву и човештву Драгиша Васић у књизи "Карактер и менталитет једног
поколења" описује случај који се десио у Другом балканском рату после крваве
борбе на Власинским висовима 1913: "Један мали србски војник из 10.
пешадијског пука кога другови од милоште зваху Пацко беше на бојишту нашао леш
бугарског поднаредника из околине Ћустендила, по имену Касанова. Била је густа
магла и Пацко, болећив, подухвати се да под заштитом магле сахрани мртво тело
Бугарина, свога непријатеља. Бугарске предстраже налажаху се доста близу, на
неколико стотина метара од једног малог и голог ћувика где је полеђушке лежао
поднаредник Касанов. Пошто га је лепо укопао, мали Пацко издеља тада један крст
и уписа својом самоуком руком име поднаредника које је сазнао из његове бележнице.
Баш у том тренутку када он, уморан и знојав од журнога рада, побијаше крст више
главе погинулога, магла се подигла. Бугарски војници могаху тада са својих
места лепо видети Пацка и добро распознати чиме се он занимаше. Али их овај
племенити посао није уздржао да пропусте згодну мету. И како је Пацко, уверен
да га у овом хришћанским послу нико неће узнемиравати, стајао сасвим отворено,
једно зрно из пушке погоди га поред срца. Када се магла поново спустила, ми
нађосмо јадног Пацка мртвог са рукама раширеним око оног истог крста кога он
беше тако побожно садељао једном непријатељу, који је припадао народу тако
подлом". Ето, шта је србски хришћански ратни етос неустрашив према живом,
а милостив према заробљеном или мртвом непријатељу. И тај "мали
војник" Пацко досегао је – пречицом хришћанског човештва у рату – до
небеских висина Светога Ратника србског.
Ратно страдање и несрећа Христовог
Срба у рату не ослобађа га његове одговорности пред Богом због, наводно,
"олакшавајућих околности" (јер су у рату сви зли). Напротив, рат још
чвршће везује са Бога и Истину хришћанског етоса (који је у србском предању
етос Крста Часног и Слободе Златне). Задатак Христовог Срба у рату је да својом
хришћанском слободом изнутра осмисли своје учешће у рату, подижући га личним подвигом
хероизма или мучеништва на ниво заветног рата или боја за Правду Божију,
укључујући свој ратни подвиг у саборно искуство Косовског Завета и Небеске
Србије. Зато се, ми православни Срби, у сваком рату увек враћамо том најдубљем
косовско-заветном слоју нашег бића, том светоратничком архетипу србском, том
језику заветног десетерца који нас мистички говори у костима нашим, још пре
рођења из утробе материне.
У србском ратном косовско-заветном
етосу кључни појам је појам правде како га у народној песми формулише мајка
Краљевића Марка: "Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити
душу" и то је светоетички императив наше ратничке хришћанске историје.
Увек се борити за победу, никада на начин који је забрањен заветним етосом Светог
кнеза Кнеза Лазара и косовских јунака. Због гласа тог етоса који виче у србским
костима, у Првом Светском рату је увек било могуће сакупити и више него што је
потребно добровољаца за најопаснију војну акцију, али зато се – по сведочењу
самих србских официра – никада ниједан србски војник није добровољно јављао за
стрељачки вод који је требало да изврши легалну пресуду преког суда и стреља
непријатеља за кога је било утврђено да је починио ратни злочин: стрељачки
строј се увек морао одредити наређењем.
Постоји тачно утврђено предање
хришћанског начина ратовања, ратнички чојствено-јуначки кодекс
– како га у књижевном облику видимо код Марка Миљанова у Примјерима чојства
и јунаштва – који представља основ ратне (само)дисциплине србске хришћанске
војске:
1) Борити се јуначки против
непријатеља, мрзећи зло које долази кроз непријатеља, а непријатеља поштујући,
у складу са дивним предањем оног србског – "Јао мени до Бога милога, ђе
погубих од себе бољега!". Лишавањем живота, рањавањем и заробљавањем онемогућавати
непријатеља у намери злочињења према, од Бога повереним нам, нашим ближњима, 2)
разоружани и заробљени непријатељ више није непријатељ, а ако је крив за злочин
суди му се по ратном праву 3) тело мртвог непријатеља – поштовати у складу са
хришћанским односом према мртвима, 3) непријатељски цивили морају остати
неповређени, осим ако нису наоружани и не боре се уз непријатељску војску 4)
убијања, батинања, мучења, силовања цивила – забрањена, паљевине и рушења –
допуштена само ако су неопходни због војних операција.
О високоврлинским захтевима србског
заветно-ратног етоса говоре и речи краља Александра I Карађорђевића, које је
(тада још као Престолонаследник) изговорио 5. октобра 1912. примајући команду
над Првом армијом: "Према побеђеном непријатељу, и непријатељу који се
преда, будите човечни и милостиви, јер он тада престаје бити непријатељ, него
остаје само човек, а према човеку треба бити човечан. Куће, имање, част и образ
побеђеног непријатеља штедите и штитите, као и куће, имање и част сопственог
народа, јер то захтева не само човечност и православна вера наша, него то и
доликује јунацима...".
Нама православним Србима предањем
Косовског Завета је дат не само мистички ратни етос, већ и конкретни поредак
духовне, душевне и телесне припреме за Бој. То је физичко и духовно сабирање
војске пред битку, на Свету Литургију, коју је обично служио Патријарх са свим
епископима. Војска је том приликом остављала оружје пре уласка у храм, где се
исповедала и заједно примала Свето Причешће. Потом је, испред храма, војска у
лику свог заповедника који би узимао благослов од патријарха и кроз
обред благосиљања ратне заставе, предавала своју судбину у Божије руке. То је
самодрешка парадигма која својим есхатолошким карактером контекстуализује сваку
конкретну србску историјску битку као битку за одбрану и земаљске и небеске
Отаџбине, као саборно ратно исповедање вечног србског опредељења за Царство
Божије. Та парадигма је поштована и пред одлучујућу битку за пробијање
Солунског фронта 1918.
Србска историја је у и духовном и
политичком смислу ратна историја, историја отаџбинских ратова
за небоземну слободу и државно уједињење Србства: историја која вавек стоји под
знаком и есхатолошким зраком Косовскога Боја. Србски народ је на хоризонту
времена стварао своју повест кроз разне врсте ратова: духовне (свети
подвижници), војне (свети ратници), државне (свети краљеви), стваралачке (свети
уметници), а сви они заједно су били један исти рат Србског православног народа
за Крст Часни и Слободу Златну Христову, за Завет и Савез са Богом као србски
историјски логос, небоземну збраност србског историјског бића. Тај србски
"добри рат" за хришћанску историју је светом тајном Косовског Боја
занавек смештен у есхатолошке оквире: и зато је сва србска историја до краја времена
у овоме – Небеском Србијом есхатолошка борба за земаљску Србију и
земаљском Србијом историјска борба за Небеску Србију.
Баш зато што смо Хришћани и што
најдубље осећамо антиномичну природу и трагику историје, што смо свесне
постојања Зла и неправде у историји и неопходности борбе против тог Зла и те
неправде, ми не смемо себи да дозволимо да пресложене историјске ситуације, као
што је рат, вештачки поједностављујемо тако што ћемо њихову антиномичност
рационализовали и редуковати на дефиниције и рецепте, који треба да нас унапред
ослободе основне хришћанског одговорности – подвига личне слободе. Нико
Хришћанина не може ослободити личне одговорности пред Богом и богодарованом
Отаџбином. Олаки и морализаторски одговори на тешка историјска питања као што је
рат, за која нема готових рецепата и која се могу решавати само у живом и
драматичном сусрету са Богом, са Предањем, својом хришћанском савешћу и
отаџбинском дужношћу, по правилу су погрешни одговори који у историји обично
имају тешке и аморалне последице. Чувајући у срцу речи Господње
("Љубите непријатеље своје", али и "Нема веће љубави од ове да
ко живот свој положи за ближње своје") Хришћанин у рату стоји пред
неупоредиво дубљим конфликтом од најрадикалнијег пацифисте. То је зато што је
рат као најрадикалнија ситуација историје истовремено и место најрадикалније
кризе, krisis-а, место доношења најдубљих одлука
које најдалекосежније опредељују Хришћанинову не само историјску, већ и вечну
судбину (у коју пацифиста не верује). Ту у подвигу истовремене хришћанске
ратничко-херојске екстазе и кеносиса Хришћанин – пред Богом и савешћу –
прихвата сав ризик и сву одговорност за своје одлуке и чинове.
Ми као православни Хришћани знамо да
рат има свој дубљи духовни смисао. Да ће док буде историје бити ратова због
чега рат не може бити укинут интервенцијом људскога разума или утопијским
жељама за боље уређење друштва које ће, наводно, учинити рат непотребним. Као
такав – са свим својим ужасном, трагиком и противречношћу – рат је оповргавање
сваког безбожног утемељења историје и горки лек против сваке хилијастичке
јереси. Рекли смо, такође, да је сваки пацифизам последица недуховног става
према животу који у свом антиисторијском утопизму негира реалност хришћанске
ратничке борбе против зла у историји, а за Правду и Истину Божију. Бог нас
ратом, његовим трансценденталним трагизмом, као конкретним оповргавањем сваке
човекобожне рационалне визије историје, спасава од историјске и духовне
апатије, раслабљености и утопизма, на трагичан начин нас враћајући ка духовном,
вечном и божанском, ка изворима нашег небоземног идентитета и есхатолошком
смислу наше историје.
Рецимо на крају: нико није више за
мир међу људима и народима од Хришћанства које то своје опредељење пева у
божићном кондаку и нико тако радикално – кроз пророке и мученике као
есхатолошке гласове Истине Божије у свету – не одбацује лажан мир овога света.
С друге стране, нико као Хришћанство не одбацује идолопоклонство рату и његову
антиперсоналистичку, али и нико тако дубоко, целовито и далекосежно као Хришћанство
не схвата и не прихвата рат као органски моменат историјске трагике у којој
човек треба да се избори за вечни богочовечански живот. Ми као Хришћани нисмо
за мир овога света, јер је он "непријатељство према Богу", већ смо
увек за рат самодовољном миру овога света. То не значи да Хришћани не треба да
настоје на постизању земаљскога мира, напротив. Али, такође не значи да
Хришћани смеју да одступе од свог есхатолошког задатка у историји и сведу своју
мисију на секуларне (мундијалистико-екуменистичке) покушаје утопијског уређења
међуљудских односа у историји. Хришћанско "истраживање и сведочење
мира" је аскетско-светотајинско: Црква је светотајински извор мира нове
твари и почетак Царства Божије већ овде и већ сада. Да се послужимо речима
светог Николаја Жичког, Православље није ни за било какав мир, ни за било какав
рат, већ је за непрестани есхатолошки рат историјском миру и за есхатолошки
мир сталном историјском рату. Православље, стога, питање рата и питање мира
промишља као једно питање, и то увек у тим његовим есхатолошко-историјским
распонима.
Петогодишњи Отаџбински рат у Србској
и Крајинама очистио је нашу националну душу, просветлио наш хришћански ум,
обновио нашу небоземну заветну свест и савест, обновио опит духовнога смисла
рата, живи опит христољубивога војинства, показао прави србски православни пут:
пут херојско-мученичког рата за Крст Часни и Слободу Златну. Али, овај рат је
показао и истину о нама и после њега више нико не може да се изговара да
није знао или приказује другачије него какав се за време тог рата показао. Овај
рат је показао и раскринкао сву лажност: национализма без Православља,
"козмополитског" Православља без патриотизма, аскезе и духовности без
саможртвене акције за политички спас народни, политичке акције без вере,
теологије ван живота Цркве и народа... Овај отаџбински рат је показао све
крајности наше испалости из заветног Предања светосавско-светолазаревске
духовно-политичке синтезе и неопходности повратка тој синтези као conditio sine
qua non не само србског духовно-политичког препорода, већ и голог опстанка у
историји.
Зато завршимо ово размишљање о
односу Православља према рату парафразом познатих речи Светога Саве – србског
прворатника за небоземну србску Отаџбину: јер нико хришћански и отаџбински рат
није добио све бивајући "за мир" и безбожне миротворце у њиховим
"мировним" напорима подржавајући, јер се Слобода Златна увек Крстом
Часним и на силу задобија, а никада добром вољом злих људи, нити толеранцијом
према онима који нам желе и физички и духовни нестанак... јер оних су победни
венци који се добро боре и које издрже ту борбу за Крст Часни и Слободу Златну
до краја.
Матеј Арсенијевић
Одломак из текста "Православље и рат"
Зборник "Јагње Божије и Звијер из бездана"
Цетиње 1996.
Нема коментара:
Постави коментар