 |
| 1895-1968. |
Краков
је човек чудесне животне и идејне вертикале. Увек је био исправно
опредељен и свесно жртвован за србску идеју. Био је пример како се треба
борити, како треба писати, како треба политички деловати и како треба
веровати у храброст. У њему је створена синтеза националног, модерног,
традиционалног, десног и храброг Србина који својим примером негира тезу
овдашњих књижевника да је само антинационално писање у жанровском
распону од „посттитоизма“ до антиратних додворавања једина србска књижевност која вреди и која влада овдашњом сценом.
Прошло
је четрдесет година од смрти Кракова у Француској и више од сто година
од рођења у Крагујевцу где му је отац службовао као војни лекар. Као
лице са комунистичке потернице провео је живот у емиграцији од 1944. до
1968. живећи полуилегално од сталних претњи југоудбаша који су покушавали
да га ухапсе и изруче као опасног антиброзовског елемента. У једном
таквом покушају хапшења удослуху са француским комунистима Станислав
Краков се је спасио изручења покушајем самоубиства сечењем вена једва
преживљавајући потом у болници.
Његово
књижевно и публицистичко дело има трајну вредност али чињеница је да
није успело да заживи попут дела Јована Дучића или Милоша Црњанског иако
је по својој вредности равно делима ове двојице великанана који су
прошли сличан пут. Разлог томе је на првом месту што је Краков политички
био на линији генерала Милана Недића што је и дан данас највећи грех за
оне који мисле апологетски на матрицама равногорства, англофилског
демократизма или некаквог новоглевичарства.
Реално
Краковљево дело је и данас опасно за њихов приступ политичкој историји
која је опседнута мантрама 27. марта 1941 или 9. марта 1991. То је
вероватно и допринело да се незаврши пројекат издавања дела започет
1991. године у издању Филипа Вишњића. Лоше осмишљен концепт дела,
погрешно представљен јавности, корице три објављене књиге дизајниране
попут издања партијских публикација из педесетих година су довеле до
тога да та издања буду „мртва“. Можда је и био циљ
приређивача да се дотуче дело књижевника националисте. Дело је упркос
овом промашеном пројекту враћено кроз репринте три књиге „Пламен
четништва“, „Наше последње победе“ и „Генерал Милан Недић“,
у издању малих кућа Хипнос, Слободна књига и Нова искра читаоцима на
прави начин. Прави повратак је било објављивање књиге „Живот човека на
Балкану“, „Наш дом Београд“,
1997 и потом у више издања која представља рукописну прозну
заоставштину и синтезу двадесетог века кроз догађаје у којима је сам био
судионик од ратова 1912 па до 1944. године.
Дело
Станислава Кракова заслужује да буде издавачки присутно у бројним
издањима попут књига Јована Дучића или владике Николаја Велимировића. Заслужује и да буде објављено све оно што је аутор публиковао по разним међуратним часописима, зборницима, алманасима као и у ратној периодици 1941-1944. година. Уз све то потребно је урадити и целовиту ауторску библиографију.
Станислав
Краков је човек необичног порекла и занимљиве биографије. По оцу
Сигисмунду Пољак, по мајци Персиди Србин, по осећањима Свесрбин. Рођен
је у Крагујевцу 29. марта 1895. године а преминуо у Сен Жилијену 15.
децембра 1968. године. Мати Персида, рођена Недић је била праунука кнеза
Станоја из Зеока и рођака
генерала Милана Недића. Као ђак седмог разреда гимназије пошао је као
четник војводе Вука у рат против Турске 1912. године. јер са седамнаест
година колико је тада имао није примљен у редовну војску. Следеће године
опет је у бојним редовима, овог пута против Бугарске где је и рањен код
Криве Паланке. Са последњном класом питомаца 1914. излази из Војне
академије и креће право на фронт. Овог пута против моћне аустроугарске
царевине. Учествовао је у многим биткама, био је рањен 1915. године.
Преживео албанску голготу. Избио међу првима на врх неосвојивог
Кајмакчалана. Први ушао у Велес. Био је увек међу најхрабријим и
најбољима каква је била цела наша војска тог времена како су они волели
да говоре „Од Обилићевог соја“. У свим ратовима у којима је учествовао
био је седамнаест пута рањаван и осамнаест пута одликован.
После
рата, због запостављања академаца његове класе и фаворизовања бивших
аустроугарских официра Хрвата и других иступио је са великим бројем Срба
из војске у чину потпоручника. Апсолвирао је права 1924, радио је као
новинар од 1921 до 1933, а потом као уредник листа Време од 1934 до
1938. Био је члан редакције
и уредник листова Наша крила (1924-1939) и Телеграм (1939), а потом
новинар и директор Радио Београда (1940-1941). За време рата (1941-1944)
у Београду уређивао листове Ново време, Обнова , Записи. Први штампан
текст му је приповетка Смрт капетана Ранђића (Мисао, 1919). Сарађивао у
разним књижевним часописима, календарима, алманасима. Написао је
предговор и био редактор Споменице погинулих и умрлих официра у рату
1912-1920 (Београд 1932). Сарадник је у монографији Београд (1940).
Објављене
књиге: Кроз буру (Београд 1921); Крила (Београд 1922); Кроз Јужну
Србију (Београд 1926); Наше последње победе (Београд 1928); Пламен
четништва(Београд 1930 ); Престолонаследник Петар (Београд 1933);
Генерал Милан Недић I-II
(Минхен 1963,1968); Црвени Пјеро и друге новеле (Београд 1992); Живот
човекана Балкану (Београд 1997); За част отаџбине (Београд 2000).
За заслуге Краков је добио следећа одликовања: Бели орао са мачевима IV степена;две златне медаље за храброст; Официр румунске круне; носилац Албанске споменице; Крст милосрђа.
Интелигентан,
културан, даровит, пун љубави према земљи и народу, Краков посвећује
свој живот новинарском позиву. Он ће београдском дневном листу Време дати
снажан родољубиви тон, поетску свежину, силну борбеност против свих
србских непријатеља. Да иронија нашег времена буде још већа назив Време
ће преузети 1990 острашћени антинационални недељник. У време заоштрених
односа између Краљевине Југославије и Италије тридесетих година прошлог
века, после једног претећег говора Мусолинија у Милану против наше земље, Краков ће написати потресни чланак на првој страни Времена „Одговор јунацима са Капорета“, с фотографијом на којој Мусолини у једној руци држи пушку а у другој књигу. Испод те фотографије је било написано: „У недостатку друге ратничке славе“. Италијански фашисти вриснули су до застрашивања ратом али се нису усудили ни да протест уложе. Нису, јер су по свој прилици знали да је тај оштар чланак
Краков написао после једне аудијенције код краља Александра. У то време
Краков је објавио и своју књигу Пламен четништва у којој је на блистав начин описао четнике и четничке војводе, њихове борбе и подвиге у сударима са турским
аскерима или бугарским комитаџијама. И сам јунак и песник у души и
писац од талента Краков је дигао те свесне србске борце до орловских
висина и овековечио их у србском народу. Као
бриљантан путописац оставио нам је уз књигу Кроз Јужну Србију и
неколико путописа објављених у периодичним издањима. Између осталих ту
је његов путопис „Преко Високих Дечана и Ловћена у Приморје“ настао у
пратњи краљевског пара и објављен у Алманаху Јадранске страже за 1926. годину.
Оно
чега се плаше овдашњи књижевни критичари и уредници и други етаблирани
публицисти и интелектуалци је период Другог светског рата и сарадња
Станислава Кракова са генералом Миланом Недићем коме је он посветио две
своје велике документоване и историјске књиге. Спремао је и трећу,
завршну али га је болест омела да је заврши а смрт да је објави. Управо у
тим двема књига он је приказао време зашто је уз име генерала Милана
Недића стајао додатак „Спасилац србског народа“.
Пошто је наша интелектуална јавност дводимензионална и појављује се у
два вида као коминтерновско-титоистичко демократска и као равногорска,
истина генерал Недић је обогаћен епитетима колаборационисте јер није
прихватао енглеску утилитаристичку доктрину да је добро да гине „ Сто
Срба за једног Немца“ или комунистичку о хегемонистичком србском народу који се бори против братства и јединства и вређа бесмртног вођу тако је и Краков уз добар део истинских националиста оцрњен флоскулом „Сарадник окупатора“. Управо када се прочита та монографија схвата се сва трагика нашег народа и опасност прихватања туђих идеологија као ширење зла у свом народу.
Станислав Краков је био човек велике људскости, велики писац и храбра личност. Ако ико заслужује да на репрезентативан начин његово дело буде враћено србској култури
у виду штампања сабраних дела то је он. Четрдесет и више година после
његове смрти мислим да се може направити једна истинита синтеза о
његовој историјској и књижевној улози и овај текст је написан да
заинтересује јавност о његовом делу.
Владимир Максимовић
Нема коментара:
Постави коментар