ПУТ КА СЛО­БО­ДИ

Дра­га бра­ћо и се­стре, не мо­гу по­че­ти сво­ју ве­че­ра­шњу реч, а да вас не под­се­тим на на­шу пре­те­шку на­род­ну ка­та­стро­фу.

Без Ко­со­ва, ми смо до­че­ка­ли го­ре од Ко­со­ва.

Ни­јед­ном реч­ју не­ћу да убла­жим ту не­сре­ћу. По оби­ча­ју сво­ме го­во­рим са­мо оно што сма­трам исти­ном. Не мо­гу, за­и­ста, друк­чи­је. И за­то ми не пре­ла­зи пре­ко уса­на ни­јед­на реч ко­јом би се ства­ри улеп­ша­ва­ле и при­ка­зи­ва­ле она­кви­ма ка­кве ни­су. Ми­слим, да је са­мо та­ко и по­треб­но. Пре ове не­сре­ће на­ше исто сам та­ко чи­нио. Ви­део сам је ка­ко до­ла­зи, као воз ко­ји тут­њи из да­љи­не и све се бр­же сво­јом стра­шном ма­сом при­бли­жу­је на­шем не­срећ­ном на­ро­ду као „чо­ве­ку ве­за­ном на пру­зи”.[1]

За­то сам се сво­ме на­ро­ду, ко­ји ле­жи као „чо­век ве­зан на пру­зи”, не­мо­ћан да се сво­јих ве­за осло­бо­ди, и обра­ћао, пи­шу­ћи и го­во­ре­ћи му о стра­шно­ме по­ло­жа­ју у ко­јем се на­ла­зи, и о је­ди­но мо­гу­ћем на­чи­ну спа­се­ња.

Се­ћам се жи­во зим­ске ве­че­ри у фе­бру­а­ру 1940. у Кра­гу­јев­цу, у ва­ро­ши ко­ја је увек при­ка­зи­ва­на као ле­ви­чар­ска, на­род­но-фронт­ска, и ко­му­ни­стич­ка. Го­во­рио сам та­да, и мо­је ре­чи но­ше­не гла­сно­го­вор­ни­ком, из­ле­та­ле су на ве­ли­ки трг, ко­ји се у но­ћи цр­нео од де­се­ти­не хи­ља­да слу­ша­ла­ца, ко­ји су их по­гну­те гла­ве слу­ша­ли. Осе­ћао сам не­по­сред­но ка­ко ре­чи про­ди­ру у глад­не ду­ше. Баш сам го­во­рио о на­ро­ду као о „чо­ве­ку ве­за­ном на пру­зи”. Али, од­јед­ном при­ме­тих по­ли­циј­ске ор­га­не да се при­бли­жу­ју, а он­да их ви­дех на по­слу: се­ку ве­зе гла­сно­го­вор­ни­ка. И та­да у кри­ку вик­нух:

- Гле, се­ку кри­ла мо­јих ре­чи! Не да­ју им да­ле­ко да оду. Исто она­ко као што им не да­ју да пи­са­не до­пру до вас. Исто та­ко и сад. Не­срећ­ни­ци! Тре­ба „чо­век ве­зан на пру­зи” да ве­зан и оста­не: да се не пре­се­ку ве­зе ко­је су га при­си­ли­ле да не­мо­ћан че­ка не­сре­ћу. Се­ку се жи­це мог гла­сно­го­вор­ни­ка...

И кад сам, доц­ни­је, био још го­ре спре­ча­ван, ка­да сам, осе­ћа­ју­ћи не­из­бе­жност не­сре­ће, на­пи­сао с је­се­ни 1940. баш ове ре­чи: да ће­мо без Ко­со­ва до­жи­ве­ти го­ре од Ко­со­ва, и та­ко го­во­рио вла­сто­др­шци­ма и пи­сао, до­ка­зу­ју­ћи им ка­ко би се је­ди­но мо­гло то из­бе­ћи, - он­да су нас са­свим угу­ши­ли, го­не­ћи нас бе­за­ко­но, бе­со­муч­но, су­лу­до.

Ви­део сам: нео­т­кло­њи­во и не­из­мен­љи­во иде­мо сво­јој пре­те­шкој и не­слав­ној про­па­сти. Не­ма нам спа­са!

Бра­ћо мо­ја и се­стре мо­је!

Гре­шник је те­шки онај ко вам кри­је ве­ли­чи­ну те ка­та­стро­фе, а гре­шник и сва­ки ко је не осе­ћа, или још го­ре: ако не­сре­ћу осе­ћа са­мо кад га лич­но и не­по­сред­но у че­му по­го­ди, а ина­че је без­бри­жан, на­сме­јан, ве­дар, - чак и ве­сео.

Са­знао сам да је о Ђур­ђев­да­ну ове го­ди­не не­мач­ки офи­цир у јед­ном се­лу По­мо­ра­вља дрек­нуо на пред­сед­ни­ка оп­шти­не, ка­да је овај тра­жио до­зво­лу за игран­ку се­о­ске мла­де­жи: „Зар је ва­ма до игре, кад вам је др­жа­ва про­па­ла?” - Чуо сам да су не­мач­ке вој­не вла­сти у јед­ном ме­сту оте­ра­ле на рад не­ке же­не ко­је су ше­та­ле на­кин­ђу­ре­не и на­сме­ја­не, по кор­зоу, 15 да­на по­сле на­шег сло­ма.

Ве­о­ма сам бла­го­да­ран овим ви­те­шким Нем­ци­ма ка­да за оног Ср­би­на и Срп­ки­њу, ко­ји у да­ни­ма на­ше нај­ве­ће на­род­не не­сре­ће по­ка­зу­ју глу­пу и гад­ну без­бри­жност и по­вр­шну ве­се­лост, има­ју са­мо га­ђе­ње и осу­ду. То су пра­ви љу­ди и чо­ве­ко­љуп­ци, јер се га­де кад ви­де по­је­ди­не чла­но­ве јед­ног не­срећ­ног на­ро­да да не осе­ћа­ју на­род­ну не­сре­ћу. Али, то је и нај­бо­љи од­го­вор они­ма, ко­ји сма­тра­ју да Нем­ци же­ле на­ше уни­ште­ње. Кад би то же­ле­ли, тре­ба­ло би да они ужи­ва­ју у та­квој нео­се­тљи­во­сти, у том ла­ком и глу­пом ве­се­љу по­сле те­шке и не­слав­не на­род­не не­сре­ће. Јер ни­ко је­дан на­род не мо­же уни­шти­ти та­ко као он сам, се­бе са­ма. А нај­си­гур­ни­ји пут уни­ште­ња баш је онај ко­је­га се ови Нем­ци та­ко отво­ре­но гну­ша­ју. Јер из не­сре­ће мо­же из­и­ћи, из по­ни­же­ња се мо­же уз­ди­ћи са­мо онај ко­ји сву жуч ње­ну пот­пу­но осе­ти. Оту­да и мо­ја ду­бо­ка бла­го­дар­ност Нем­ци­ма ко­ји се та­ко ви­те­шки по­на­ша­ју, и мо­ја је же­ља да ту на­шу на­род­ну не­сре­ћу што жи­вље и ја­че под­ву­чем, да вас за­мо­лим да је ла­ко­ми­сле­но не за­бо­ра­ви­мо: да је увек на ду­ши има­мо. Тек он­да мо­же до­ћи на­ше спа­се­ње.

Нај­тра­гич­ни­је је, ме­ђу­тим, што ви, бра­ћо и се­стре, ни­сте ту не­сре­ћу хте­ли, - а она је ипак до­шла. Баш као „чо­ве­ку ве­за­ном на пру­зи”. Не­моћ­ни, ви сте је осе­ћа­ли ка­ко до­ла­зи; не­моћ­ни, ви сте гле­да­ли ка­ко вас гре­шни­ци чи­не не­моћ­ни­ма, док се дру­ги, пла­ће­ни или бу­да­ле, ра­ду­ју оду­ше­вље­но оно­ме што ће до­ћи, уве­ра­ва­ју­ћи вас да ће­те тек та­ко не­сре­ћу и срам из­бе­ћи.

Ти си хтео, ро­де мој, сло­бо­ду. Жар­ко си је же­лео. О, знам ја то до­бро! Ка­ко то не бих знао. Али, ето, др­жан у не­мо­ћи, ти си је из­гу­био. Са­мо за­пам­ти: сло­бо­ду ти ни­си из­гу­био ни 27. мар­та, ни 6. ни 18. апри­ла; сло­бо­ду си из­гу­био ра­ни­је, знат­но ра­ни­је. Ови доц­ни­ји до­га­ђа­ји су са­мо по­ли­тич­ка и фи­зич­ка по­сле­ди­ца ра­ни­јих ду­бо­ких ду­хов­них и мо­рал­них узро­ка. Ти си као на­род из­гу­био свој пут. За­лу­тао си. Из­гу­био си се. По­стао си не­мо­ћан. По­стао на­род као „чо­век ве­зан на пру­зи”, као онај ко­ји не мо­же да ути­че на сво­ју суд­би­ну ко­ја за­хук­та­на иде да га смр­ви, - већ на­про­тив, као чо­век ко­ји у па­ни­ци ра­ди баш су­прот­но оно­ме што би за свој спас тре­ба­ло да чи­ни.

Ка­ко је то мо­гло би­ти: да ти жар­ко же­лиш сло­бо­ду, па ипак да је из­гу­биш? Ти да же­лиш сил­но сре­ћу, а не­сре­ћа да ти до­ђе? То пи­та­ње да­нас са­мо по­ста­вљам, а од­го­вор ти сам се­би тре­ба да даш, ти бра­те мој, и ти се­стро мо­ја, - сам се­би и са­ма се­би, у ср­цу свом, да те ни­ко не чу­је, да би био што ис­кре­ни­ји и што исти­ни­ти­ји.

Ти и да­нас же­лиш да бу­деш сло­бо­дан. Ни­кад ти та же­ља ни­је би­ла жар­ча не­го да­нас.

Чу­вај се до­бро! Па­зи се! Не од те же­ље, јер она од Бо­га до­ла­зи, - већ од оних ко­ји на тво­ју још ве­ћу пропаст, не­сре­ћу и роп­ство, мо­гу да је ис­ко­ри­сте.

Зар је то мо­гу­ће, пи­таш се? А ка­ко да ни­је? Зар да­на­шњи твој по­ло­жај и не­сре­ћа ни­су опет по­те­кли из тво­је оправ­да­не же­ље за сло­бо­дом, а пот­пу­но по­гре­шног пу­та ко­јим су те тво­ји упра­вља­чи по­ве­ли да је оства­риш?

Па­зи шта ћу ти ре­ћи:

Да­нас се во­ди огром­на бит­ка од Цр­ве­ног до Бал­тич­ког Мо­ра. У тој бит­ци ти, на­жа­лост, не уче­ству­јеш. А ре­зул­тат је њен од пре­суд­не ва­жно­сти за те­бе. До­ста је вре­ме­на ка­ко ја то го­во­рим и пи­шем ра­ди те­бе, дра­ги ро­де мој. А оно што сам го­во­рио, то ни­кад још до­га­ђа­ји ни­су у лаж уте­ра­ли, већ на­про­тив пот­пун­це по­твр­ђи­ва­ли. Ду­жност ми је, да­кле, да и да­нас, кад и Не­мач­ка об­ја­вљу­је рат бољ­ше­ви­зму, с ко­јим ни­кад ни­сам мо­гао би­ти у при­ја­тељ­ству, по­но­во про­го­во­рим, опет ра­ди вас, бра­те мој и се­стро мо­ја.

У тој, да­кле, би­ци ра­ди се за­и­ста о тво­јој сло­бо­ди. Са­мо ту сло­бо­ду не­ће ти до­не­ти они за ко­је ти из­ве­сни љу­ди ка­жу да су Ру­си, већ ће, на­про­тив, тво­ја сло­бо­да до­ћи, упам­ти то до­бро, баш од њи­хо­вог, со­вјет­ског сло­ма, а не од со­вјет­ске по­бе­де.

Јер, тре­ба да не за­бо­ра­виш ове чи­ње­ни­це:

Не по­сто­ји још Ру­си­ја, већ са­мо Со­вје­ти­ја.

Не во­ди она, пре­ма то­ме, ни­ка­кву ру­ску, а још ма­ње словен­ску по­ли­ти­ку, већ са­мо сво­ју, ко­му­ни­стич­ку, део оп­ште је­вреј­ске свет­ске по­ли­ти­ке. Ни­је циљ те ње­не по­ли­ти­ке: ни мир свет­ски, ни мир европ­ски, ни сло­бо­да све­та ни сло­бо­да по­је­ди­них на­ро­да, ни бла­го­ста­ње рад­них ма­са, већ са­мо оп­шта свет­ска ре­во­лу­ци­ја, из ко­је тре­ба да изи­ђе слом сва­ког на­ци­о­нал­ног и хри­шћан­ског по­рет­ка, из ко­јег опет има да изи­ђе вла­да­ви­на Је­вре­ја над свим оста­лим на­ро­ди­ма и ра­са­ма.

Не мо­же ти Со­вје­ти­ја до­не­ти сло­бо­ду.

Јер, она је за­сно­ва­на и по­ста­ја­ла 24 го­ди­не са­мо на нај­цр­њем по­ли­тич­ком, еко­ном­ском и со­ци­јал­ном роп­ству сто­ и пе­де­сетми­ли­он­ског ру­ског на­ро­да, тво­га бра­та ро­ђе­ног.

Наш по­сла­ник у Мо­скви, др. Ми­лан Га­ври­ло­вић, зе­мљо­рад­нич­ки вођ и пр­вак, оти­шав­ши у Мо­скву у уве­ре­њу да је та­мо рај, на­пи­сао је оту­да свој пр­ви из­ве­штај сво­ме ми­ни­стру, у ко­ме по­сто­ји и ова ре­че­ни­ца: „Ја не знам ни је­дан европ­ски на­род ко­ји би мо­гао жи­ве­ти под овим усло­ви­ма под ко­ји­ма жи­ви ру­ски на­род”.

Ка­ко би, да­кле, Со­вје­ти­ја мо­гла до­не­ти сло­бо­ду те­би, кад је но­си­ла нај­цр­ње роп­ство за ру­ски на­род ско­ро пу­ну че­твр­ти­ну чи­та­вог јед­ног сто­ле­ћа?

Аген­ти Мо­скве на­ро­чи­то су ти под­ву­кли да је у го­во­ру Мо­ло­то­ва, 22. ју­на, пр­ви пут по­зван ру­ски на­род на бор­бу за сво­ју сло­бо­ду и сво­ју отаџ­би­ну, и да је ме­сто „ин­тер­на­ци­о­на­ле” за­вр­ше­так ње­го­вог го­во­ра био пра­ћен не­ком ста­ром ру­ском на­род­ном пе­смом.

Упи­тај се: а за­што пр­ви пут тек 22. ју­на?

То је нај­бо­љи до­каз да имам пра­во ка­да твр­дим да је до са­да ру­ски на­род био роб Со­вје­та. Сад, кад до­ла­зи опа­сност со­вјет­ском ре­жи­му, „ин­тер­на­ци­о­на­ле” и до­са­да­шње па­ро­ле о Со­вјет­ској отаџ­би­ни по­слу­жи­ле би са­мо као под­стрек ру­ском на­ро­ду да окре­не оруж­је про­тив сво­јих вла­сто­др­жа­ца. Оту­да про­ме­на. Ста­ре па­ро­ле су ба­че­не. Но­ве су узе­те. Тре­ба ру­ски на­род, - до­са­да др­жан си­лом у роп­ству, - са­да об­ма­ном за­ве­сти да бра­ни не се­бе и сво­ју отаџ­бину већ со­вјет­ски ре­жим, ко­ји је ство­рен пре 24 го­ди­не на тај на­чин што је ша­ка Је­вре­ја, на че­лу са Ле­њи­ном, фи­нан­си­ра­на од је­вреј­ског њу­јор­шког бан­ка­ра Ја­ко­ба Ши­фа, уба­че­на у Ру­си­ју у плом­би­ра­ном ва­го­ну, да сру­ши три­ста­го­ди­шњи ру­ски на­род­ни и др­жав­ни строј, у тре­нут­ку ње­го­ве сла­бо­сти, строј ко­ји је ство­рио ве­ли­ку ру­ску им­пе­ри­ју од Бал­тич­ког мо­ра до Ти­хог оке­а­на. На ме­сту те им­пе­ри­је ство­ре­на је твр­ђа­ва свет­ске ре­во­лу­ци­је, Со­вје­ти­ја, СССР. Из те твр­ђа­ве тре­ба­ло је јед­ног да­на, по за­ми­сли је­вреј­ској, кад до­ђе но­ви свет­ски рат, на за­мо­ре­ни европ­ски хри­шћан­ски свет да по­ле­ти вој­ска цр­ве­не ре­во­лу­ци­је, да би све што су ве­ко­ви ства­ра­ли, обо­ри­ла, и уме­сто све­га оства­ри­ла свет­ску вла­да­ви­ну Је­вре­ја - сан за ко­јим 50 ве­ко­ва по­сто­ја­но иде Изра­иљ.

  

Ни­је мо­гућ­на ни вој­нич­ка по­бе­да Со­вје­ти­је. То ти го­во­ре већ до­са­да­шњи не­мач­ки из­ве­шта­ји. То ће ти су­тра­шњи­ца ре­ћи још од­луч­ни­је. Они ко­ји го­во­ре су­прот­но, ра­чу­на­ју са тво­јом на­ив­но­шћу: по­ка­зу­ју ти огром­ност др­жав­не те­ри­то­ри­је, број ста­нов­ни­ка, број све ре­зерв­е на­род­ног бо­гат­ства. Али то бој не до­би­ја. Бој до­би­ја дух бо­ра­ца, ор­га­ни­за­ци­ја на­род­на и др­жав­на, и спре­ма вој­ске. А све је то код Со­вје­та да­ле­ко ис­под оно­га што су има­ле оста­ле европ­ске вој­ске. За­то је слом Со­вје­та ап­со­лут­но си­гу­ран.

То су они осе­ћа­ли, и оту­да је до­шло до стал­ног по­ма­га­ња сва­ког ра­та из­ван гра­ни­ца Со­вје­ти­је, са­мо да се свет оста­ли ра­сла­би, а Со­вје­ти­ја оста­не из­ван ра­та. „Да­ље од ар­ти­ле­риј­ског ог­ња!” - го­во­рио је Јо­сип Ви­са­ри­о­но­вич Џу­га­шви­ли, на­зван Ста­љин. Би­ло је љу­ди ко­ји су га за­то сла­ви­ли као ми­ро­твор­ца. У ства­ри, он је био ви­ше не­го па­ли­ку­ћа - он је био па­ли­свет.

У це­лој Евро­пи су ко­му­ни­сти спре­ма­ли овог ле­та пу­че­ве, ваљ­да и исто­вре­ме­но. Из­го­вор би био баш бо­жан­ска же­ља за сло­бо­дом сва­ког на­ро­да, а по тој же­љи, као по осно­ви, тка­ли су они са­тан­ски по­тку но­вог, цр­ног и оп­штег роп­ства бољ­ше­ви­зму, иза ко­је­га смо ви­де­ли ко сто­ји и за чим иде. Да су та­кви пу­че­ви из­би­ја­ли и раз­ви­ја­ли се, он­да би тек из Твр­ђа­ве свет­ске ре­во­лу­ци­је из­а­шле со­вјет­ске цр­ве­не тру­пе да из­вр­ше по­се­да­ње Евро­пе. Та­да Мо­ло­тов не би го­во­рио ни о Ру­си­ји, ни о Сло­вен­ству. Та­да ње­гов го­вор не би пра­ти­ли зву­ци ста­ре ру­ске на­род­не пе­сме. Та­да му не би био по­тре­бан ру­ски ма­мац, ни ру­ска ма­ска. Ра­сла­бље­на Евро­па би до­жи­ве­ла свој стра­шни слом и за­вр­ши­ла сво­ју див­ну исто­ри­ју у нај­цр­њем роп­ству у ко­јем је ика­да би­ла.

Али, тај план је 22. ју­на пре­се­чен: Со­вје­ти су на­пад­ну­ти од Не­мач­ке. Бит­ка је у то­ку. И по­на­вљам: та бит­ка и по­раз Со­вје­та но­се ти сло­бо­ду.

Али, раз­у­ме се, тре­ба да ти то об­ја­сним и до­ка­жем.

На­дам се у име Бож­је, да ће то би­ти у иду­ћим раз­го­во­ри­ма.

А до­тле, ако ти се де­си да га чу­јеш, ућут­кај глас Са­та­нин што, као и 27. мар­та, упо­тре­бља­ва тво­ју оправ­да­ну же­љу за сло­бо­дом да на њој про­ду­би тво­ју не­сре­ћу и тво­је роп­ство.

  

ГО­ВОР Д.В. ЉОТИЋА ОДР­ЖАН ПРЕКО РАДИО БЕОГРАДА 5. ЈУ­ЛА 1941 Г.

---

[1] В. чла­нак; „Чо­век ве­зан на пру­зи”, Бил­тен Ј. Н. По­кре­та „Збор”, бр. 40 од 30. мар­та 1940. г.