Први светски рат и
послератно време које му је следило, скинули су грубом руком вео са збивања на
тржиштима. Огромна незапосленост подстакла нас је да дубље него иначе
размишљамо о темељима модерне привреде, а захтев за безбедношћу присилио нас је
на то да многоструко посумњамо у теорију интернационалне слободе. Ми смо били
присиљени да, не полазећи од теоретских размишљања, већ од вапијуће беде нашег
народа, који је претио да ће потонути у хаосу незапослености и привредног
распада, испитамо проблеме тржишта, права капитала на владавину производњом и
теорију интернацио-налне слободе.
Привреда за људе!
Према
либералистичком учењу одвија се развитак привреде и образовање благостања према
тржишној аутоматици привреде. Њен врховни управљач је тежња појединца за
зарадом. Слободан развитак привреде ствара социјалну хармонију. Али то не може
да буде тачно.
1) Човек уопште није објекат
већ субјекат привреде. Он је тај који ствара привреду, одржава и формира.
Национална економија не сме стога привреду да посматра са становишта тржишне
аутоматике, већ само са становишта човека. Истина,
немачко схватање стоји према владајућој доктрини у оштрој супротности. Али ипак
је јасно да може да буде само ствар људске воље како се постављају циљеви у
привреди. Али услед тога морају поред појава привредног тока да иступе и питања
привредног формирања. И као своје прво велико сазнање прокламујемо: Границе
између којих се одиграва привреда, одређене су природом и њезиним границама. Али
унутар тих граница одвија се привреда као једна функција живота вољом људи,
њиховим идејама и идеалима, њиховим васпитањем и искуствима, њиховим нагонима и
страстима. А пошто људи увек живе у
заједницама, може само воља заједнице да формира привреду. Њен извршилац биће
природно политичко вођство заједнице.
2)
Из тога следи најпре
чињеница да привреда није нагомилавање добара, већ да она израста из постојања
и залагања продуктивних снага. Њезин
први задатак је зато буђење свих продуктивних снага народа. Размена добара
је практично само игра таласа на мору тржишта, али њезин покретач је
продуктивна снага.
3)
Из тога следи даље појам
привредног вођства и планске привреде. Тиме први пут у модерни привредни живот
ступа појам који ће у будућности имати одлучујуће значење. Пребацило нам се да
ново схватање привреде замењује демократског владаоца – “тржиште” аутократским
владаоцем “држава”, и да се тиме разарају моралне вредности привредног живота,
личност, привредник, сопствене тежње снагом моћи. То је погрешно. Ми наиме
уопште не желимо да уништимо слободу привредне делатности.
У новој привреди се води и праве планови, али се не
управља. Узрок тога неспоразума је појам планске привреде, јер се под планском
привредом подразумева тачно регулисање свих привредних процеса према
јединственом плану и са једног одговорног места. Али нова ће привреда изгледати
другачије. Човек не сме да буде доведен у заблуду регулисањем праксе. Те мере
регулисања су највећим делом прелазне мере, али нису израз новог принципа.
Иницијатива појединца у
интересу свих
Нова привреда представљаће нову везу између права политичког вођства на управљање
и самосталне иницијативе појединог привредника. Она неће бити управа, већ
политика, васпитање, постављање задатака - то јест нешто стваралачко. Могло би
наравно да се мисли на то да се у руке државе не препусти само вођење привреде,
већ и спровођење задатака. У том случају би последње регулисање привредног живота било вођено и управљано из
једне централе. Али ја ипак нисам у стању да верујем у то; јер велики напретци
не могу се уопште замислити без слободног залагања милиона и слободе рада
појединог човека. Ми смо се стога одлучили за пут, који је додуше дугачак, али
који има највише изгледа на успех.
Ми стојимо, наиме, на становишту да и у будућности
спровођење привредних задатака треба да буде поверено привреднику, од кога
очекујемо да ће својим интересима штитити истовремено интересе целине. Овде
долази до развитка који је у току генерација већ завршен, на пример на подручју
војске. Тако као што је пошло за руком да се схватању либералног ратног
привредника, који је радио само у своју корист, да нов облик васпитним радом
великих војсковођа и краљева, а да при томе нису трпели интереси заједнице,
тако ће морати да буде могуће да и иницијатива либералних привредника дође у
склад са захтевима народне заједнице.
Са злата је скинута
чаролија
Исто смо тако
испитивали проблеме капитала и рада. И искуство је потврдило наше
теоретско схватање, да је рад извор сваког богатства. У Немачкој су се стога и
за једну деценију навикли на то да потпуну запосленост сматрају нечим што се
само по себи разуме, а само право на рад – јер то двоје није идентично – као саставни
део новог привредног схватања. И у иностранству је тај привредни развој наишао
на велику пажњу, и то у толикој мери да је на пример национално-економски
саветник банке за интернационална плаћања у Базелу, Швеђанин др Пер Јакобсон,
успон Немачке од 1933. означио главним разлогом за неповерење према златном
стандарду. Он каже да је немачко привредно чудо свуда у свету оставило дубок
утисак. Човек мора да се пита зашто проширење кредита у Немачкој није довело до
истих злих последица као негде другде, на пример у Сједињеним Државама и
Француској. Он тада набраја поједине чиниоце, који су, према његовом мишљењу,
довели до немачког успона: смело проширење кредита, које је било важан чинилац,
али нипошто једини моменат успеха, ограничење куповне снаге маса, управљање
капиталом, одржање равнотеже између цена и надница и поверење штедиша.
Тиме су у ствари правилно уочени главни моменти немачког
привредног успона. Одлучујуће није било црпљење кредита, већ примена кредита,
то јест организација рада. У средишту није стајала зарада, већ рад. Стога су и
сви страни покушаји да се повишењем радничких надница и једноставним стварањем
куповне снаге постигне жељно очекивани привредни полет, морали да доживе
неуспех у најкраћем року.
Немачки привредни систем, дакле, није тако необичан, као
што то верују многи људи. Немачки народ се пре десет година сетио темеља свог
богатства и свог неотуђивог права да о обиму и залагању своје радне снаге сам
одлучује – то је све. Стога је погрешно и када се понекад тврди да је немачко
наоружавање разлог за потпуно уклањање незапослености. Ту може најпре да се
укаже на то да су већ после првих пет година постојали убедљиви докази за
спровођење права на рад и његове привредно-политичке последице. Потребно је да
се само једном прочитају цифре из говора Вође Рајха у Рајхстагу 20. фебруара
1938. За пет година мира је Немачки Рајх као једина земља света из сопствене
снаге постигла такав привредни полет. Али
следеће питање долази само од себе: Верује ли било ко заиста да би ми не с мање
труда, али с истим успехом могли да продужимо производњу производних и
потрошачких добара, уместо да производимо оружје? За немачки народ не постоји у
том погледу никаква сумња, јер је он чврсто убеђен у то да ће једног дана са
готово аутоматском сигурношћу цела нација производити добра мира.
Рад као почетак сваке
привреде
Та сигурност произилази из привредног сазнања да на
почетку привреде стоји рад. Када је Бернхард Келер однос између рада и привреде
овако формулисао: “Није могуће дати толико рада колико привреда дозвољава, већ
рад одлучује о томе колике су могућности привреде”, онда то сазнање вреди данас
за све кругове немачког народа. А тиме је наша привредна будућност практично
стављена у наше руке. Не постоји додуше привреда без криза, па ће се и у
немачкој привреди стално догађати промене и преврати. Али никаква промена неће
нас никада присилити на то да оставимо неискоришћену радну снагу једног малог
или великог дела немачког народа. Бригу, да ли се право на рад заиста може да
спроведе и да ли оно доводи до једне одређене привредне форме - ми не
познајемо. Ми знамо да је рад први степен привреде. Уколико ми, дакле, више
радимо, утолико ће бити боље, а утолико ће бити и већа слобода у којој можемо
да формирамо нашу привреду. То у истој мери важи за појединце као и за све оне
који раде.
Нико не сме да забрани рад!
Право на рад за појединца и право на рад за цели народ представљају
при томе недељиво јединство. Једно се без другог не може замислити. Остварење права
на рад значи за појединца слободу рада; јер његов минимум егзистенције
гарантује држава, предузеће ће се за њега бринути више него пре тога и за њега
је дошао крај конјуктуре. Тако теза о праву на рад обасјава ситне манипулације
“business cicle-а” које почивају на конјунктивно-теоретским сазнањима. Али за националну
привреду значи право на рад ослобођење одлучујућег извора благостања и уклањање предрасуде да би
капитал и кредит могли да дозволе или забране рад. Стога је разумљиво да ми са
интересовањем пратимо светску дискусију о потпуној запослености и праву на рад.
Ми је бележимо. Додуше ми у појединостима не заузимамо став према плановима и
намерама у туђем табору јер ми имамо коначно своје право на рад. А свакако
нећемо да дозволимо да нам то право неко одузме. Уосталом, ми не верујемо да ће
народи стално трпети незапосленост која је повезана са капиталистичким
индивидуализмом. Та схватања о привредном вођству и потпуној запослености тичу
се заправо само немачког народа. Ми смо та схватања створили сами за себе. Она
у сваком случају неће наудити ниједној другој нацији. Шта више она користе
осталим нацијама. Мени је потребно да само укажем на то како расте конзум
једног народа, чија је привреда потпуно запослена. А тиме се повећавају и
могућности размене између нација.
Сигнал
(србско издање)
2. јулски број
1943.
АМИН то јест нека буде тако.
ОдговориИзбриши