КО СПАСАВА КАПИТАЛИЗАМ?

 Нападајући Збор као "фашистички" покрет, поборници демократије нарочито воле да истичу како он има прикривену намеру да спасе "постојеће стање", односно капитализам. На основу чега су то могли да закључе ови наши петрифицирани "слободари" из препотопске ере? Зар на основу Основних начела и Смерница Збора? Или на основу личних склоности водећих људи покрета, а нарочито његовог вође и идеолога Димитрија Љотића? Не него само на основу једног априорног и диригованог мишљења да је све оно, што није у устајалим колотечинама либералне демократије и понорима марксизма, реакционарно, уперено против "народних слобода", аутократско, диктаторско итд. Њихови укалупљени мозгови нису у стању да схвате да једна земља може и има права да потражи један политички и социјални систем који не мора бити слепа копија ниједног од досад постојећих: и не улазећи у суштину ствари они сваки такав покушај своде под своје овештале шаблоне. Уосталом, такво држање је и сасвим разумљиво. И овде је жеља родила мисао. Неће они да разбијају главу тражећи нове путеве јер осећају да им тамо није место, да је њихово царство још само дотле, док се може јахати на старим, овешталим фразама о "народним слободама". Али народ са својим здравим инстинктом знаће да прозре те слободе које му они пружају. Уосталом, он их се већ заситио, и осећа их већ деценијама на својим леђима.  

Дакле, бори се да одржи "постојеће стање" Збор, који из темеља руши основе на којима је то стање сазидано: егоистички индивидуализам који је довео до друштвене распојасаности и анархије, до расула фамилије, ћелије друштвеног и народног организма, до свакодневних друштвених и личних сукоба и криза, који побија начело неограничене слободе у привреди које је прокламовала француска револуција као логичну консеквенцију крајњег индивидуализма - а које је довело до неограниченог ропства већине народа једној моћној финансијској олигархији: који устаје против збрке управе и законодавне власти у парламентарној демократији која је довела дотле да народни посланици управљају администрацијом, а чиновници кроје законе: једном речи, покрет који се бори за то да и у приватном и јавном животу народа завладају: ред, рад и правда уместо "једнакости, братства  и слободе" који су у ствари: неједнакост, мржња и ропство.

Такав покрет је "реакционаран и недемократски", а "напредна и демократска" је либерална демократија која је и довела до овог стања јер на њеним неприкосновеним принципима развијало се западноевропско и америчко друштво, од француске револуције па све до рата. Такав покрет "спасава капитализам", ваљда зато што уопште руши механичко-профитерски принцип либерално-капиталистичке привреде, а уместо њега поставља органско-задружни. А против капитализма је - либерална демократија, тај политички корелат капитализма! Они говоре о некој "еволуцији демократије". Не може еволуисати, у позитивном смислу, систем који почива на преживелим принципима. Видимо и доживљујемо ту "еволуцију". Еволуција либералне демократије значи и њен крај.

Иста судбина чека и капитализам. Он "еволуише", али та еволуција убрзава његову смрт. Зато, њега не може нико спасити, па ни - Збор, иако би такав неки чудотворни лек радо дочекали баш они који Збору подмећу такве парадоксалне тенденције. 

Али се поставља питање: па за какав се то онда економски систем бори либерална демократија која се, подмећући другом  тенденцију спасавања капитализма, тим самим ограђује од овога. Јер, ако се она одриче капитализма, одриче се тиме свога сопственог чеда, и настаје питање: коме ће предати наследство? Да ли су о овом мало размишљали наши овејани демократи? 

Капитализам се руши сам од себе и на његовим рушевинама може настати само двоје: или совјетски систем, који у суштини задржава исти онај механистички принцип, само са другом поделом улога, који води до расула; или органски систем какав проповеда Збор. Јер Збор не руши само, он и зида. Уместо индивидуалистичке распојасаности, он уводи дисиплину фамилије, задруге, сталежа и нације. Уместо неограничене слободе у привреди, он уводи плански систем у ком ће се приватној иницијативи оставити слободно поље само дотле док је у складу са интересом заједнице, у ком ће капитал бити подвргнут таквим ограничењима да ће се његова функција свести на једино оправдану економску службу заједници, а сузбиће се његова политичка моћ; у том ће се привређивање у свим гранама где је то економски упутно, поставити на задружну основу. Уместо поделе на партије која није ништа друго него подвлашћивање целог народа од стране неколико клика и котерија, он уводи поделу на сталеже, једину органску друштвену поделу која гарантује да ће до политичког израза  збиља једном доћи воља народа, иако се борба за такво политичко уређење не кити фразама о слободи и демократији.

Ако је све ово "спасавање капитализма",  реакција, фашизам и шта још не, онда примамо сав тај грех на своју главу. 

Димитрије В. Љотић