Ја и данас мислим да би било боље да смо се одмах ујединили, да смо изашли на своје границе, прогласили српску државу и затражили пријатеље по свету да је прихвате и признају. С обзиром да се свет у великој мери раслојава о многим питањима, он би се раслојио и по том питању. Ми смо тада били веома моћни, ресурси су били недирнути, војска је била добро наоружана. Имали смо снаге да, у тренуцима када Хрватска и Словенија чине једнострану сецесију, прогласимо остатак Југославије својом државом. Верујем да би муслимани тада сагледали свој интерес за останак у таквој земљи у којој би они представљали други народ по величини, или партнер Србима у изградњи такве државе. Али, можда су муслимани поступили онако како је боље за Србе. Сада ће та уједињена држава бити мања, али у највећој мери биће српска, тако да не морамо да се плашимо да ће ускоро, поново, под неким међународним притиском, добити унутрашње непријатеље, односно да ћемо бити нападнути и као држава разорени од неке конститутивне нације.Мислим да су се у Европи као најстабилније показале државе које су државе-нације, које су једнонационалне и које имају националне мањине, али не као партнере и не као конститутивне народе. Једино Југославија није била таква, она се управо због тога и распала. А то је исти разлог због чега ни Босна и Херцеговина није могла да опстане. Али, до уједињења и јединствене српске државе ће се стићи пре или касније и верујем да ће то свет признати и поздравити. Наћи ће се довољно српских пријатеља. А коначно, тако уједињена и консолидована српска нација привлачиће пријатеље а не непријатеље. На слабу и разједињену Србију, свако добија мотив да напада, а на снажну и обједињену Србију и српски народ неће се тако лако залетати, него ће се трудити да са њом постану партнери.
Тачно је да нас руже за тзв. Велику Србију и великосрпске намере, али, нисам сигуран да свет не би прихватио једно брзо уједињење Срба и успостављање српске државе која би сигурно била фактор стабилности на Балкану.
Међутим, таква српска држава смета неким европским нацијама, пре свега немачком блоку. Наиме, немачке тежње ка истоку никад нису прошле и никад неће проћи. Моћној немачкој привреди треба пут на Исток а тај пут води преко српских земаља и преко српске државе. Немачка, наравно, не би тако радо да се погађа са Србима и да плаћа услуге на Дунаву, на железницама и аутопутевима. Она би радије Србију да уситни и уништи и да онда суверено својим капиталом и својом бруталном дипломатијом влада над судбином Срба.
Сва наша невоља потиче од тога што смо постављени на необичном геостратешком месту и што смо православни народ. То у највећој мери уједињује наше непријатеље, а неки кругови из Ватикана -- не желим да кажем: цео Ватикан, него неки клерикални кругови -- и Немачка представљају језгро тих непријатеља који онда траже савезнике у другим снагама. Не видим разлог зашто би се Француска и Енглеска опирале стварању српске државе, макар је звали и Велика Србија.
Ја сам више мишљења да не треба стварати никакву српску федерацију, него да треба правити српску државу састављену од општина и округа -- чак не ни од некаквих покрајина – државу која ће имати једну престоницу – Београд, један парламент, једну владу, једног председника. Ни Енглеска ни Француска од тога не могу имати никакве штете. На против. Балкан би био много стабилнији са јаком Србијом. Али, други би сигурно имали штете, јер би Србију морали да уваже као партнера и да се са њом договорају уместо да јој диктирају. У те друге, пре свега, треба сврстати Немачку, па и Турску. Америка, такође, треба да нађе свој интерес у стабилном Балкану, са јаком Србијом и јаком Грчком.
Чини се да је центар српског пијемонтизма овог пута смештен западно од Дрине. Не би био никакав изузетак да се центар националне мисли повремено сели. Ја сам уверен да је патња кроз коју су прошли Срби у Босни и Херцеговини условила да је центар српског пијемонтизма ту, овде. Овде се чак не размишља, као што сам већ рекао, о стварању српске федерације, него о стварању јединствене српске државе. Сигурно је да су Срби у Босни и Херцеговини пореметили све планове Уапада о уништењу Срба и српске државе. Наиме, календар њиховог уништења Срба није предвиђао оволико задржавање у Босни и Херцеговини. Веровало се да ће Срби у Босни да "клепе ушима" и прихвате јарам до краја маја 1992. године, јер је већ за јун било планирано пропагандно наступање на Косову. Леци су били одштампани. Било је предвиђено стварање хаоса на Косову.
Међународним мешетарима, који на томе раде, није се исплатило односно нису се усудили да то учине у време рата у Босни и Херцеговини, јер ни рат у Босни и Херцеговини није почео док се рат у Хрватској није привремено завршио прихватањем Венсовог плана за Хрватску. Дакле, план је био да се Срби скрше у Хрватској, затим у Босни, потом да се иде на Косово и Санџак и, вероватно на крају, на Војводину.
Срби у бившој Босни и Херцеговини односно у Републици Српској сав тај календар су пореметили и довели су до тога да се у свету ипак успостављају неке равнотеже, те да се пукотине у западном савезу продубљују не само у случају ГАТ-а, него и у самој Европској заједници, где се немачке намере назиру и где постају све јасније у Енглеској и Француској. Вероватно је бес који је усмерен против босанских Срба настао управо због тога што су онемогућили остварење сценарија у оним временским ограничењима у којима је био планиран, јер је Запад страховао да Србе неће бити могуће уништити уколико се Русија опорави и требало је пре тога завршити читав посао.
Република Српска мора да се држи договора Међународне конференције и, у том смислу, спремна је да прихвати унију са Хрватима и муслиманима. Наравно, унија подразумева суверене државне ентитете и врло мале компетенције заједничке власти. То више и није власт, то је сарадња типа оне у Европској заједници. Али уколико друге две националне заједнице пожеле да нема никакве уније, Срби неће правити питање, јер ми тачно знамо да српски народ тежи да се уједини и нећемо правити примедбе ако то уједињење, уместо сутра, буде данас.
Али пре тога, Република Српска има планове да се унутра учврсти као држава, да усвоји модерне законе о државној управи, о територијалној организацији – вероватно на округе, онако како је то урадила Србија да се затим усвоје савремени закони који ће подстицати привређивање и улагање да затим примени добар модел приватизације целокупне имовине, што се вероватно неће чинити док се рат не заврши како би борци који се врате са фронта били у прилици да учествују у тој приватизацији.
То су непосредни планови Републике Српске. А далекосежни циљ је, можда, мало парадоксалан. То је да се Република Српска самоукине у корист јединствене српске државе, при чему ће, верујем, од свега остати само Орден Републике Српске, који ће јединствена српска држава увек додељивати као успомену на ову фазу наше борбе за национално јединство.
(из разговора са Ј. Јањићем за књигу "Србски одговор", Нови Сад, 1994.)
Нема коментара:
Постави коментар