Наш је народ домаћински народ. Упустимо ли се њиме у разговор, било на њиви или у дому, за време док брине бригу или слави славу, реч домаћин, најчешће се чује и понавља. Ако хоће да истакне речју вредност, каже за дотичног да је домаћин, обратно да домаћин није. Сама употреба појма домаћин већ вам говори о његовом значењу, не само у животу породице и села, он нам говори и о схватању србског народа целокупног друштвеног живота. Морамо да се запитамо откуд та појава код нашег народа?
Има социолога који тврде да је породична задруга као темељ друштвене организације особина примитивних народа. Остављамо то питање социологији, а ми констатујемо да је заиста србски народ досељен на ову теренску ватрометину као примитиван народ, али да је на тој територији затекао неколико исто тако примитивних народа. Познато је да су пре досељења Срба овде живеле десетине народа, да су сви народи ишчезли и једва да је историја некима од њих сачувала спомене за име. Народи су долазили на Балкан и ишчезавали. Само је један народ, србски народ, чудом неким успео да одоли нечувеним насртајима дивљих хорди и организованих војнополитичких заједница. Само је он успео да се очува тринаест векова, а да не промени своју душу, оно што народ чини народом. Сви народи Византије, Османлија, Угра и Ватикана кроз столећа, наносили су србском народу само ране које је он својим свежим и снажним животним оковима увек знао да залечи.
Не можемо поред те чудновате чињенице да прођемо, а да се не запитамо: у чему је тајна одржања србског живота? Јер, јасно је, ту постоји нешто. То нешто, то је свакако србска душа за коју знамо поуздано да се уобличила у једној снажној друштвеној организацији, у породичној задрузи. Да Србин није био органски повезан за породицу овако како је био, његова би душа била другачије уобличена, она не би имала снагу коју има, а опстанак србског народа могао би се ставити под знак питања. Сигурно је данас једно: наш народ за своју жилаву издржљивост и за свој опстанак има да благодари сретној околности што је на Балкан дошао са већ изграђеним обликом самосвојне (не од другог преузете) друштвене организације, а то је породична задруга. Из ње се развила и србска култура, из ње се родио и развио смисао и осећај за народ као праву заједницу судбински повезану.
Србски је народ васпитаван домаћински. Било је време кад је цео народ живео у задругама. Задруга је била друштвени организам, задругари поједини саставни органи. Сваки је задругар имао своју тачно одређену функцију, свако је био постављен на своје право место. Нити се могла замислити задруга без задругара, нити је задругар могао себи да нађе друге могућности за живот и опстанак него што је живот у задруги.
Породична задруга постоји и напредује само дотле док има свог домаћина. Домаћин управља економијом (економски моменат), он је чувар задружног морала, он васпитава чланове, он се брине за слогу и љубав (етички моменат), он је чувар српских традиција чојства и јунаштва (национални моменат), он је чувар реда и дисциплине, он наређује и распоређује посао (управни моменат).
На домаћину почива највећи терет и највећа одговорност. Какав домаћин такво и домаћинство.
Овакав систем основне друштвене организације успео је српски народ себи да искује. Ова га је организација и одржала. Сигурно да му је овакав облик најмилији и најмудрији. Кроз ту призму он посматра свет и живот око себе, то му је мерило свих вредности. Том мером Србин је мерио своје средњовековне “честите господаре” и своје “великаше проклете им душе”, том мером он је мерио и мери државне управљаче и државу.
Домаћински дух и домаћински задружни систем, начела наше породице, требало је да буде основа код изградње нове државе у 19. веку. Да је држава на тој основи изграђена и судбина би наша била друкчија. Али тадањи демократски “просветитељи” прогласили су породичну задругу конзервартивном, назадњачком установом у којој се чују “празноверице”. Демократија је награђивала Србију на начелима индивидуализма, сасвим супротним задружним начелима.
Недомаћинска управа народним домом морала је довести једног дана до распикућства. Такво газдовање имало је одјека и на народни живот, али домаћински задружни живот свакако да је оставио код србског сељака дубљи траг. То је и доказано у овој нашој несрећи. Од домова у шуму се нису одметнули домаћини. Домаћини су остали родољуби у дому. Ови родољуби у дому чувари су србске домаћинске мисли, они су темељ на којем се постепено али сигурно изграђује нова домаћинска Србија.
Домаћинска мисао спасла је и очувала србски народ на месту на којем су десетине народа почели. Домаћинска мисао спасава народ из понора наше државне трагедије, она указује пут којим треба надаље ићи. Та је мисао у стању да награди задружну Србију.
Х. Магазиновић
Нема коментара:
Постави коментар