Постоје бројни разлози зашто су неке организације способне да досегну моћ, а друге постану споредне. Главни фактор је тај што оне које су успешне, увек су предвођене људима који умеју да говоре и пишу на ефектан начин, учећи масе и инспиришући присталице. Да би урадили ово цела пропаганда мора заузети спојиву форму и мора да прати одређена правила.
Да би се почело тако нешто, апсолутно нема места за негативности унутар било које изјаве издате од стране организације. Виђао сам многе људе "са наше стране" који су причали, писали, деловали и изјављивали да се можда моћ непријатеља не може победити. Без обзира шта су причали у неко време било је очигледно да су веровали да је наш народ осуђен на изумирање. Не само да је ово мишљење погрешно, већ је и опасно тако да се не сме никад појавити у штампи. Оваква гледишта не чине ништа продуктивно, већ шире дефетизам. Ниједан покрет није победио постојећу моћну структуру убеђујући своје присталице да је битка бескорисна и безнадежна од самог почетка. А ми можемо бити сигурни, саборци, да ниједна организација неће никада урадити ништа игноришући ово правило.
1932. година је била прилично добра за Национал Социјализам. Др Гебелс је писао да су они тада непрестано морали да раде на инспирисању чак и верних присталица. Било би добро рећи да је велики део његових активности био усмерен на то да дух деморалисаности не уђе у Покрет. Људска природа је била тада управо иста као и данас, сваки мали застој садржи семе које може ширити сумњу, ако се одмах не искорени. Др Гебелс никада није пропустио прилику да види како тим семенима никад није дозвољено да се развију унутар NSDAP-a. Са својом моћи ционистичка окупациона влада има у шаци сваки револуционарни покрет који ће бити суочен са неуспесима, нарочито како покрет буде јачао. Императив је да ми никад не допустимо да нас несрећа повреди. Свакој ситуацији се мора позитивно приступити. У исто време наши национал-социјалистички кадрови морају посветити своје животе борби тако да наши сопствени напори претварају ово гледиште у истину. Ово су захтеви тешког рада и напора, али награда је та да нас једном наш народ види како јачамо пролазећи кроз главне тешкоће, а њихов борбени дух биће повећан као и њихово поверење у вође организације. Цела пропаганда мора бити усмерена на масе... "Политичка филозофија може се наднети над победом само ако широке масе то подржавају. Оне су одређене и довољно издржљиве да поднесу борбу до крвавог краја" (Адолф Хитлер). Ово је остало истина до данас. Због тога, сав наш материјал мора бити разумно јасан. Врло често расно националистички писци верују да пропаганда и универзитетски списи имају доста тога заједничког - али не, немају! Фусноте и документација могу бити неопходни временом, али истина је да већина људи која нам је потребна, а која још није са нама, неће узети да чита школске списе. Кад нађу сјајно надувену литературу, мисао о читању досадног материјала организације чини се као огромно губљење времена...
Што се тиче интелектуалаца чија су срца са нама, они морају да суде о целом нашем материјалу због ефекта који он има на масе, а не због тога да ли то узбуђује образовани дух универзитетских професора који се једноставно никада не боре за овај циљ, чак иако уопште пружају подршку. Националистички кругови у Немачкој, пре појаве NSDAP-a су погрешили у овом погледу. Они су одбили да се боре ватром против ватре, и били су задовољни доказивањем апстрактне истине док је непријатељ трчао око њих са комунистичком пропагандом усмереном на радничку класу. Шта ће добро донети сто фуснота које "доказују" истину, када народ који покушавате да спасите неће чак то ни да прочита? Ја никако не препоручујем лагање нити тврдим да је отвореност неважна. Као Национал Социјалисти, морамо се увек часно понашати. Међутим, важно је сада створити читаоца, слушаоца који ће прихватити то што причаш. Цела истина света није вредна ако је скривена и дозвољава да наш народ умре; цела пропаганда мора да стреми једном циљу: убеђивању људи да смо у праву и инспиришући их тада да раде на истини. Све остало је моралисање теоретичара у фотељи, кога више интересује учење него његов народ. Цела пропаганда је ектремно субјективна, што је природно. Нема места за објективност према онима који се не слажу са нама, или према онима који нас ометају у успеху. Чак и у случајевима када су две сличне идеје можда ваљане, само ће једну организација да подржава, или, један је пут који можемо да пратимо, а који је добар, док други морају бити осуђени и игнорисани. Победа никад не долази онима који сумњају нити онима који праве компромис...
Нема коментара:
Постави коментар