Концепцију Отпор без вође (Leaderless Resistance), предложио је пуковник Ulius Louis Amoss (Улиус Луис Амос), оснивач Међународне службе информисања (Service of Information Incorporate), смештене у Балтимору у држави Мериленд (Maryland). Пуковник Амос умро је пре нешто више од петнаест година, али за време свог живота био је неуморни противник комунизма исто као и вешт агент тајне службе. Пуковник Амос је Отпор без вође написао 17. априла 1962. године. Његове теорије о организацији биле су претежно усмерене против претње могућег доласка комунизма на власт у Сједињеним америчким Државама. Писац овог текста, имао је ту предност да живи доста година након смрти пуковника Амоса, преузео је његове теорије и образложио их. Пуковник Амос је застрашио комунисте. А аутор овог текста застрашио је федералну владу. Комунизам сада не представља претњу у Сједињеним државама, док федерална тиранија представља претњу за све. Писац је, срећом, живео довољно дуго да види нестанак комунизма, али нажалост, можда и довољно дуго да види последње остатке слободе у Америци. Овај есеј је објављен у нади да Америка још увек може да да храбре синове и кћери способне и неопходне за борбу против све већег прогона и угњетавања. Искрено, сувише смо близу овог гледишта. Они који воле слободу и верују у њу, довољно да би се борили за њу, су данас врло ретки, међутим у дубини сваке велике нације остају скривени трагови некадашњих врлина. Оне су ту. Угледао сам искру у очима тих људи, делећи тај тренутак са њима целог живота. Уживао сам у њиховом пријатељству, патио заједно са њима. Ми смо браћа привржена домовини и добијали смо моћ једни од других, јуришајући заједно у битку, за коју су други, плашљиви и слаби, говорили да не можемо добити. Можда . . . али можда и можемо. Није готово све док последњи борац за слободу не буде био сахрањен или ухапшен, или ако се то исто догоди онима који желе да униште слободу. Изузимајући катаклизмичке могућности, битка ће се наставити годинама. Како време пролази, постепено ће свима постати јасно, чак и најнаивнијима међу нама, да је наша влада првенствена претња животу и слободи народа. Влада ће без сумње представити данашње угњетавање као школски рад у односу на оно што ће нам приредити у будућности. У међувремену неколицина нас гаји наду да управо ми можемо да урадимо оно што многи не могу. Свесни смо да пре него што се ствари побољшају, биће још горе, како влада буде приказивала спремност за употребом све горих полицијских мера према онима који се не слажу. Оваква ситуација нам показује да они који се противе државном терору морају бити спремни да промене и прилагоде своје понашање, стратегију и тактике, како околности налажу. Неуспех да се размотре нове методе и да се, евентурално, употребе, само ће олакшати влади посао. Дужност је сваког патриоте да учини живот тиранина бедним. Када неко не успе да уради то, то није његов неуспех већ и његовог народа. Имајући ово на уму, садашњи методи отпора тиранији, примењени од стране оних који воле нашу расу, културу и наслеђе морају проћи тест успешности. Методи морају бити објективно одмерени што се тиче њихове ефективности, толико добро да отежају владине репресивне мере што је више могуће. Сви они који нам не помажу, морају бити одбачени или ће влада имати користи од тог нашег неуспеха. Као часни људи који се заједно налазе у групама и удружењима политичке и верске природе, лажно су оптужени да су ''домаћи териристи'' или ''култисти'' због чега их и забрањују, па је због тога неопходно размотрити нове методе организације или у овом случају још боље речено: ''неорганизације''. Треба запамтити да није у владином интересу да елиминише све групе. Неке морају да остану да би уверили народне масе да је Америка слободна и демократска земља где је дозвољено и супротно мишљење. Ипак највећем броју организација које имају потенцијала за ефективан отпор неће бити дозвољен даљи рад. Сви они који тако наивно верују да најмоћнија влада на свету неће уништити оне који су стварна претња њеној моћи, не треба да буду активни, већ да седе код куће и проучавају политичку историју. На питање ко ће бити остављен на миру, а ко неће, одговориће се када се групе и појединци суоче са неколико фактора као што су: избегавање замишљених завера, одбацивање малоумних незадовољника, инсистирање на квалитетима сваког саучесника, избегавање свих контаката са водећим људима из власти, избегавање медија и камуфлажа (које могу бити дефинисане као могућност мешања више посвећених група отпора са матицама ''kosher'' удружења, који у глобалу изгледају безопасно у очима јавности). Да ли ће било којој организацији бити дозвољено да ради, зависи од тога колику претњу та организација представља. Претња се у том случају не односи на оружану моћ или политичку присутност, јер их тренутно нема, већ на потенцијал. Федералци се тог потенцијала највише плаше. Било да је тај потенцијал индивидуалан или групни, он је потпуно спонтан. Федералцима се те претње односе на акције вођене организацијом или појединцем. Добра обавештеност им уједно омогућава да тај потенцијал ограниче. Показивање карата пре клађења је сигуран начин да изгубиш. Покрет за слободу се приближава тренутку када ће за многе људе опција припадања групи бити немогућа. За друге, чланство у групи биће могућа опција само у непосредној будућности. Вероватно много пре него што већина и помисли да је могуће, новац који се даје за чланарину биће од значајне користи. Али за сада неке од група које постоје, често имају за циљ да придошлицама приближе идеологију борбе или да створе позитивну пропаганду како би дошли до потенцијалних бораца за слободу. Сада је сигурно да највећи део борбе брзо постаје питање индивидуалних акција, а сваки саборац доноси личну одлуку из срца за пружањем отпора, а то је неопходно. Тешко је знати шта ће други урадити, јер нико не може знати шта се налази у срцу другог човека. Довољно је да човек зна оно шта ће сам урадити. Један филозоф је рекао: ''Упознај самог себе''. Неки су то већ урадили, али обећајмо сви ми себи да ћемо то учинити, а не да се само препустимо судбини коју су моћнији већ испланирали. Концепт ''Отпор без вође'' је ништа друго до основна промена у теорији организације. Првобитна шема организације је дијаграмски приказана као пирамида, са масама на дну и вођом на врху. Ова основа организације постоји не само у армији која је без сумње најбољи показатељ пирамидалне структуре, са војницима на дну који су одговорни нижим официрима, који су одговорни капетанима, а ови мајорима и на крају ланац командовања се завршава са генералима на врху. Али ова структура постоји и у фирмама, разним организацијама и у нашем политичком систему такође. Ова пирамидална шема организације се налази у сваком политичком, социјалном или верском покрету на свету, почевши од наше владе па до католичке цркве. Устав САД-а, у визији његових твораца, покушава да обухвати основну заповедничку природу пирамидалне организације поделом власти на три дела: извршну, законодавну и судску. Али пирамида остаје у суштини нетакнута. Ипак ова пирамидална шема организације није само бескорисна, већ и изузетно опасна за саме чланове покрета отпора ако се примени у покрету за борбу против државног терора. Нарочито у технолошки напреднијим друштвима где се електронско мотрење користи за откривање командног ланца. Искуство нам показује да увек анти-државне, политичке организације које поново и поново користе овај метод командовања и контроле, постају лак плен за владино инфилтрирање у покрет, хватање у клопку и уништење оних који су лично умешани. То се већ и раније дешавало у САД-у, про-владини агенти и провокатори се убацују у патриотске групе и уништавају их изнутра. У пирамидалном типу организације, инфилтратор може уништити све који су испод његовог нивоа, а често и оне на вишим положајима. Ако је издајник убачен на сам врх, онда је цела организација од врха до дна изложена великом ризику и може бити разбијена у сваком тренутку. Алтернатива пирамидалном типу организације је систем ћелија. У прошлости многе десничарске и левичарске групе су користиле ћелијски систем за своје крајње циљеве. Следећа два примера су довољна. За време америчке револуције ''одбори за кореспонденцију'' су основани широм тринаест колонија. Њихова сврха је била рушење владе и стварање независности. ''Синови Слободе'' су добили назив када су напали владину пошиљку бостонској луци, која је била оружана акција одбора за кореспонденцију. Сваки комитет је био тајна ћелија која је радила тотално независно од других ћелија. Владине информације ишле су од одбора до одбора, од колоније до колоније и онда се радило на локалном нивоу. У тим давно прошлим данима када је владала лоша комуникација, када су биле потребне недеље, па и месеци, да се испоручи једно писмо тада су одбори ма где се налазили, примењивали потпуно исту тактику отпора према државном терору. Тада је, као што су и прве америчке патриоте знале, било тотално непотребно и сувишно да неко издаје наређења другима. Информације су биле на располагању сваком одбору и сваки одбор је организовао самосталне акције. Други пример ћелијског система је пример комуниста. Они су, имајући у виду све очигледне проблеме који су присутни у пирамидалној организацији, развили свој систем ћелија. Они су имали велики број независних ћелија које су радиле акције потпуно изоловано једна од друге, а да при том нису ништа знале о другим ћелијама, и све је то било руковођено централним штабом. Нпр. за време II Светског рата у Вашингтону је било познато најмање шест тајних комунистичких ћелија које су деловале на високим нивоима у влади САД-а (поред већ познатих које је штитио и промовисао председник Рузвелт). Али је ипак само једна ћелија искорењена и уништена. Колико их је још уствари било, то нико не може са сигурношћу да каже. Комунистичке ћелије које су деловале у Америци под контролом Совјета до 1991. године, имале су вођу као свог команданта, који је имао низак социјални статус. Нпр. могао је бити келнер у ресторану, али он је у ствари био официр у КГБ-у. Он би командовао великим бројем ћелија и особа активна у једној ћелији никада није била упозната са члановима који су били активни у другој ћелији. Предност је у томе што и ако се у једну ћелију неко убаци са стране и уништи је, то неће имати никакав утицај на друге ћелије. У ствари чланови других ћелија ће пружити помоћ оној ћелији која је нападнута на много начина. И ово без сумње показује да када год су у прошлости нападани комунисти у Америци, да су увек добијали помоћ са много неочекиваних позиција. Изводљиво и корисно деловање ћелијског система по комунистичком моделу, наравно зависи од централне управе, што подразумева беспрекорну организацију, финансирању са врха и подржавану споља, као што су они имали. Очигледно, америчке патриоте немају овакву врсту подршке са врха, тако да је ћелијски систем организације базиран на совјетском моделу практично немогућ.
************************************************
Из горе наведеног текста две ствари постају јасне. Прво: пирамидални систем организације лако може бити разбијен и то није добар метод организације када влада има могућности и воље да разбије структуру, што је и случај у овој земљи. Друго: нормално функционисање ћелијске структуре базиране на моделу црвених не могу да примене америчке патриоте. Из свега овага следи питање: ''Који метод је преостао да би се одупирали државном терору?'' Одговор је дао пуковник Амос који је предложио модел организације и назвао га ''фантомска ћелија'', коју је дефинисао као Отпор без вође. То је систем организације који је базиран на ћелијској организацији, али не поседује ни једну централну контролну управу, тако да је у ствари најсличнји моделу коришћеном од стране одбора за кореспонденцију током америчке револуције. Применом концепта Отпора без вође, сви поједници и групе раде независно једна од друге и никада се не обраћају главном штабу или појединачном вођи за упутства и инструкције као што то раде они који припадају типичној пирамидалној организацији. На први поглед такав тип организације изгледа нереално, првенствено због тежње да буде ''неогранизација''. Нормално се намеће питање како да ''фантомске ћелије'' и појединци сарађују између себе када нема комуникације међу њима или централне управе? Одговор на ово питање је: учесник у програму Отпора без вође, кроз акцију фантомске ћелије или кроз појединачну акцију, тачно мора знати шта ради и како да то уради. Остаје одговорност на појединцу да поседује неопходне вештине и знања како би неопходно било учињено. Ово никако није неизводљиво како изгледа, зато што је тачно да у сваком покрету све особе унутар њега имају исто опште мишљење, слажу се око исте филозофије и на разне ситуације реагују на сличне начине. Позната историја отпора за време америчке револуције нам показује да је ово могуће. С' обзиром да је сврха Отпора без вође да победи државни терор (овај есеј је томе и посвећен), сви чланови фантомских ћелија или појединци усмераваће своје реакције на разна дешавања на исти начин, наравно кроз уобичајене тактике отпора. Системи преноса информација као што новине, летци, компјутери. . . су прилично доступни свима тако да сви могу бити информисани о догађајима, што омогућава са свако испланира своју реакцију. Нико не треба да издаје наређења другоме. Они идеалисти који су стварно одани слободи деловаће онда када осете да је дошло време за то или ће следити оно што су други урадили пре њих. Многи могу нешто замерити овом типу организације као методу отпора, али мора се имати у виду да је Отпор без вође нешто неопходно. Све остале алтернативе су се показале неупотребљивим и непрактичним. Отпор без вође је одлично функционисао у време америчке револуције и ако га најпосвећенији данас примене, успеће. Врло често Отпор без вође чини само један човек у ћелији или врло мали број људи. Они који ступају у организацију и показују неозбиљност и неактивност морају бити искорењени. Док су они који су озбиљни у намери да пруже отпор тиранији управо оно што је потребно. Са тачке гледишта тирана, моћника у федералној бирократији и полицијским круговима ништа није пожељније него да они који им се противе буду уједињени у командној структури и да свака особа која им се противи припада пирамидалном типу групе. Такве групе и ораганизације је врло лако уништити. Нарочито од 1987. године када је Министарство правде обећало да ће у будуће у свакој непријатељској групи имати минимум једног убаченог човека. Ови феудални владини пријатељи су интелигентни агенти. Они сакупљају информације које могу бити искоришћене као доказни материјал. Борбена линија је повучена. Од патриота се захтева следеће, да донесу свесну одлуку да ли ће помоћи владу у њеном илегалном шпијунирању коришћењем старих метода отпора и организације, или ће да што више отежају посао непријатељима примењујући ефектне контра мере. И сада ће без сумње бити ментално ретардираних људи који ће стајати на подијуму са америчком заставом позади и који ће гроким гласом рећи: ''Па шта ако нас влада шпијунира? Ми не кршимо закон''. Тако глупо мишљење од стране озбиљних особа је најбољи показатељ да им је потребно неко лечење. Особе које имају такво мишљење нису свесне политичке реалности у овој земљи и неспособни су за управљање било чим до псећим саоницама на Аљасци. Стари менталитет рођен 4. јула који је толико утицао на мишљење америчких патриота у прошлости, неће опстати од стране владе у будућности. ''Преваспитање'' оваквих људи ће се одиграти у федералним затворима где нема ни застава, ни орлова, већ ће бити пуни оних ''који нису прекршили закон''. Многе групе које ''сједињују'' различита удружења у јединствену структуру су кратког политичког живота. Њихови лидери константно позивају на јединство у организацији пре него на оно што је битније - да сви имају јединствене намере. Те групе спадају у једну од оне три категорије. Они можда нису политички тактичари, већ предани људи који осећају да би јединство помогло њиховој ствари, али при томе не схватају да влада има велику корист од њихових активности. Намера владе да ухапси или уништи све који јој се супротстављају је лакше остварива у пирамидалним организацијама. Или ти људи потпуно не схватају битку у којој учествују као и да је влада којој се супротстављају објавила рат свима онима који се боре за оно у шта верују, за народ, за ослобођење, за уставну слободу. Влада ће учинити све што је у њиховој моћи да се ослободи неистомишљеника. Трећа категорија позива на јединство и надајмо се да су они у мањини, јер је њима више стало до претпостављене власти, који би им се дала у великој организацији, него до стварног успеха њихових достојанствених циљева. Последње што би федерални шпијуни желели, јесте да им се супротставе хиљаде малих фантомских ћелија. Лако је увидети зашто. Таква ситуација је велика ноћна мора за владине напоре да сазнају све што могу о својим противницима. Они су способни да прикупе огромне количине људства, наоружања и свега што им је потребно у било ком тренутку, само им је потребна иницијална каписла да би уништили противнике. Њихово продирање у пирамидални тип организације може довести до пропасти целе организације. Пошто је то тако, Отпор без вође је конципиран да не пружи ни мало шансе режиму да уништи оне битне делове Отпора. Саопштењем Министарства правде да ће триста ФБИ агената који су били задужени за совјетске шпијуне у Америци, бити на новом задатку за ''борбу против криминала'', постало је јасно да режим припрема терен за велики напад на све који се противе њеној политици. Многе анти-владине групе које желе да очувају Америку по узору на своје претке, могу врло брзо да очекују нове нападе режима на њих и на слободу. Такође је јасно да је сада тренутак да се преиспита традиционална стратегија и тактика при пружању отпора модерној државној политици. Америку врло брзо обавија мрачна ноћ државне полицијске тираније, где већина која је до сада уживала нека права више то неће моћи. Нека долазећа ноћ буде украшена са хиљадама звезда отпора. Као што се магла створи онда када се направе услови, а нестаје када нестану и ти услови, тако мора да функционише и отпор према тиранији. ''Ако свака особа има право да брани чак и силом саму себе, своју слободу и своје власништво, онда то значи да и групе људи имају право да се организују и подрже заједничке напоре да заштите своја права''. Frederick Bastiat (Фредерик Бастиат) Paris, 1850. Есеј је написао Louis Beam (Луис Бим), 1983. када је и објављен. Поново је објављен 1992., а по први пут и у Србији 2004. године. Louis Beam: ''Нисам заслужан за горе исложене теорије, већ је за то заслужан пуковник Амос захваљујући својој брилијантној анализи и сјајном размишљању''.
Нема коментара:
Постави коментар