Лежати болестан у кревету неколико недеља и месеци има својих предности. Толико има тога у тривијалностима свакодневног живота што не добија никакву пажњу; сада оно има шансу да полако пређе из подсвесног у свесно где бива тестирано и где му машта даје крила, да би могло да узме облик и живот. Људи често греше када претпостављају да практично деловање – непрекидна преокупација свакодневним потребама - није засновано на умним радњама. Стога они воле да поставе завидљива поређења између мислиоца и извршиоца! Истина је, међутим, да струјања у мислима и души не постају самосвесна када се одлучно суочавамо са дневним задацима и када се покушавају, пријањањем на посао, практично решавати сва питања!
Стога је веома лепо имати могућност да се погледа даље од свакодневних задатака и блиске будућности и уронити у дубину питања чијим смо решењима посветили своје животно дело. Где постоји боље време од овога, током дугих сати у болесничком кревету, када казаљке на часовнику изгледају непомичне, а ноћи бескрајне све док коначно не сване зора. Ова зора, уопште чињеница да сваки пут осване нови дан, је велика утеха, благословена извесност која чини мрак садашњице подношљивим, чак и ако се сати и године чине бескрајним; зора заиста долази, пријатељи, а са Сунцем долази и светлост. Овакве мисли током усамљеничких ноћи, мисли о национал-социјалистичким задацима будућности, које ћу укратко овде изложити, овакве мисли су сигурно прошле кроз главу већини наших другова у сличним околностима и на сличан начин, у овом тренутку нису предмет нашег деловања, али теку кроз њега.
Дух економије
Ми смо социјалисти и непријатељи смо, смртни непријатељи, савременог капиталистичког економског система, његове експлоатације економски слабијих, неправде у накнадама, неморалног вредновања човека на основу његовог богатства и новца уместо одговорности и достигнућа и одлучни смо да у сваком случају укинемо овакав систем! С обзиром на моју наклоност ка практичном деловању, очигледно је да морамо да га заменимо бољим, праведнијим и моралнијим системом. Није, међутим, довољно заменити један економски систем другим, неопходно је, пре свега, променити дух. Дух који треба надвладати је дух материјализма! Морамо преузети потпуно другачији начин економског размишљања, ослобођеног од савремних појмова укорењених у новцу, имовини, заради и лажном успеху. То је најбољи показатељ да је начин размишљања марксисте, лажног социјалисте, исти као и код капитализма. Из овог разлога, ја већ годинама говорим да та два формирају духовно јединство, само имају различите сигнале. Национал Социјализам, који извире из органског живота, ставља на страну речи теорије која је далеко од стварног света исто као и мртве идеје умируће цивилизације.
Морамо да научимо да економија нације није зарада нити добит, који јесу битни, већ задовољење потреба сопственог народа. Ово, и ништа више, јесте задатак националне економије. Морамо да схватимо да идеје о светској трговини, трговинском билансу, суфициту итд. припадају умирућој епохи и које су се свеле на апсурдно, зато што крше вечне законе органског живота и зато што имају порекло у шпекулацијама, а не у потребама или земљи. Морамо да научимо да је то издаја када шпекулативна производња, са свим средствима оглашавања и рекламирања, ствара вештачку потражњу, издаја људског рада, људског живота. Јер вештачки створена потреба подстиче све веће аспирације, које са своје стране дуплира људско ропство, које је умно ропство, јер је ум од душе преузео господарење животом. Шта народ данас зна о животу? Трче наоколо до изнемоглости и муче се као робови у галији само да би живели страховито празним животом. Није ствар у томе да нови економски систем којим тежимо производи више. Улог није већа производња, што захтева марксизам, већ људска душа. Производња и економија имају само један задатак: да задовоље економске потребе појединаца, одбацујући робу која дугује своју потражњу искључиво вештачкој стимулацији и одбацујући тезу о „профиту и добити“.
Морамо да схватимо да је рад много више од имовине, достигнуће много више од дивиденди. Најгоре од свега у капиталистичком економском систему је да се све вреднује новцем, богатством и имовином. Пропадање нације је неизбежан исход примене оваквих стандарда, пошто је селекција на основу имовине смртни непријатељ виших људских вредности и живота. Ми нисмо оставили нимало места сумњи да наш Национал Социјализам разбија овај власнички прерогатив и да ће ослобођење радника укључити и поделу зараде, имовине и достигнућа. Али, остати само на томе би значило прихватити старе стандарде и равнати се према њима, а истовремно би се запоставила духовна револуција која је идеологија која нас супротставља духу савременог система. Ми се свесно супротстављамо вредновању на основу имовине вредновањем на основу достигнућа. То је једино вредновање које признајемо! Ми свесно стављамо рад на вишу позицију од имовине. Ми смо усредсређени на достигнућа, не дивиденде, и признајемо одговорност, не богатство и луксуз, као круну људског труда. То је нови поглед на свет, нова религија корпоративне државе и економије. Она констатује да је стравично правило златног телета окончано и да су разлике између поједнинаца и разлике у правима заправо разлике у достигнућима, степену одговорности, разлике које долазе од Бога и које су свете!
Дух друштва и државе
Као што је наша борба против капиталистичке економије истовремено и борба против духа те капиталистичке економије, борба која мора бити укорењена како у спољном наступу тако и у срцу сваког појединца, исто тако је наша борба против данашњег друштва и савремене државе истовремено борба на живот и смрт против духа тог друштва и те државе: против либерализма и лажне демократије!
Дух наше национал-социјалистичке идеје мора надвладати дух либерализма и лажне демократије ако желимо да Трећи Рајх уопште постоји! Дубоко укорењени у органском животу, схватили смо да је лажно веровање да су људи једнаки смртна претња којом је либерализам уништио народ и нацију, културу и морал, продирући у највеће дубине нашег бића! Либерално размишљање разједа саме основе живота, уништава крв, разара свети поредак заснован на неједнакости која нема ничег заједничког са садашњом друштвеном структуром. Јер хијерархија, о којој ја овде говорим, зависи искључиво од достигнућа појединаца у заједници. Морамо са фанатичном упорношћу одбијати да прихватимо често изговорену лаж да су људи „у основи једнаки“ и једнаки у смислу свог утицаја у држави и учешћа власти. Људи су неједнаки, неједнаки су од рођења, постају још више неједнаки током живота и стога се неједнако вреднују по својој позицији у друштву и држави. Али оваква неједнакост има само један стандард, односно може имати само овај, један стандард: допринос појединца друштву, нацији и држави!
Стога долазим до захтева који на први поглед изгледа као утопија, али који се неизбежно намеће након свега што сам рекао, и који се наметнуо многим друговима на сличан начин. Захтев за неједнаку расподелу права у складу са доприносом држави захтева разраду процеса селекције по којој ће се допринос мерити. У оквиру национал-социјалистичког покрета много се прича о појави нове групе вођа, и ово се дотиче онога о чему говорим. Али методи који су препоручени као решење: генетске провере, индоктринација, итд. ми се чине сумњивим у смислу могућности, вредности па чак и ефективности! Други начин, савршено поштен, је војни начин на који ми је пажњу скренуо мој пријатељ Пфефер, а то је селекција од стране војске.
Ово захтева да војна служба буде добровољна, да буде право, а не обавеза. Практично, то би се решило тако што би по закону сваки грађанин морао да служи држави две године; током овог времена он не би, као што присталице обавезног радног рока желе, градио путеве или учествовао у другим јавним радовима, већ би учио занат. Тако да не би постојао нити један грађанин који не би имао бар двогодишњу занатску обуку. Селекција најбољих би била резервисана за оружане снаге чија би служба трајала четири године и стога привукла само оне највољније да се жртвују и која би са собом донела опасност рата и захтевала све херојске особине. Приступ је добровољан и независан од било какве силе. Ко може сумњати да грађани који се добровољно јаве за војну службу, која их одваја од приватног живота дупло дуже од цивилне, и која још уз то, за разлику од ове друге, не ствара практичне предности у животу већ напротив, након много суровије службе ставља живот у опасност у случају рата, ко може да сумња да су ови грађани најбољи од свог народа, чији допринос држави досеже далеко изнад просека?! Има ли ичег природнијег од тога да национал-социјалистичка држава вреднује њихов допринос изнад доприноса других, толико да уз опште право гласа сваком грађанину, овим добровољним браниоцима државе додели десетоструко право гласа?! Шта је ово ако не признање принципа доприноса као основе за политичка права? Заузврат, војна професија би видљиво преузела водећу улогу у држави која је пре свега њихова и коју ће одржавати и штитити од свих напада споља. Био би грех не направити исту селекцију и код женског пола. Пошто су све карактеристике пропадања изражене подједнако код оба пола, стога је и основа иста; скоро се може рећи да је оно чак још јаче код мајки. Био би то заиста неопростив превид уколико национал-социјалистичка држава и овде не би потражила метод природне селекције којим би одвојила један део и претпоставила, да управо претпоставила, другоме.
Код мушкарца војна служба је најозбиљнији и највреднији облик учешћа у држави, код жена то је мајчинство! Постоје бројна ратничка племена у Африци код којих мајке које умру на порођају бивају сахрањене са истим војним почастима као и мушкарци пали у борби. У томе је двострука симболика: осим признања за јунаштво, показује се да је вредност ових људи за племе била иста. Мени се стога чини као логичан и обавезујућ наставак напора ка природној селекцији најбољих поредити мајчинство у браку жене са војном службом мушкарца и наградити га исто тако већим бројем гласова. Очигледно је само по себи да право на више гласова није једини облик награде, већ да се морају дати и додатне преференце у политичким правима, код избора судија и високих званичника, постављању чиновника и у свим почасним звањима. Назовите то утопијом, али за мене је то извесност: после двадесет до тридесет година такве селекције нација ће имати групу вођа која ће променити целокупан изглед друштва и државе и који ће бити неразрушива потпора ове државе и њене економије.
Дух културе
Постоји ли још нека посебна реч неопходна да покаже да лажни дух савременог живота мора у корену бити поражен уколико заиста желимо да створимо нешто ново, нешто ново што ће трајати? Више се не може писати о „духу нашег времена“, била би то превелика лаж! Ја нисам до краја схватио сву трагедију савременог живота док нисам имао времена да читам, као што је то било за време моје болести. Да не знам колико су људске душе гладне, гладне и жедне, имао бих утисак, на основу књига којих сам прочитао, да је душа коначно мртва и да ју је заменио разум, ratio, који сврху и значење види само у механичком и само у техничком. Постоји једно ужасно безнађе у људским душама, распад свих вредности, нестабилност која узалуд тражи стабилност, стабилност коју више не налази у религији и коју је изгубила у етици. „Релативност“ – то је кључни појам савремене културе. Релативизам у свим стварима, у сваком знању, у свим осећајима. За то време грижа савести узалуд покушава да покрије унутрашњу нестабилност „психоанализом“. Само језгро је поједено и у великој мери изгубљено.
Ово је највећа, ако не и неизлечива рана! Јер дубока је истина да је морални препород предуслов социјалног и политичког става једног народа. Не желим да ме погрешно схватите кад кажем морал. Морал је увек заснован на духовној природи, а не на наводно непроменљивим заповестима чак и ако су оне узете из духовне природе. Овде не говоримо о догматском схватању морала неког реда или религије, већ о складности, складности између Божијег у човеку и вечног у природи. Облик ове складности је везан зе време исто као што је везан за човека, али садржај је вечан.
Тешко је, поготово овде, предложити конкретне мере које би водиле ка побољшању. Упркос томе, мој практични ум покушава да постави опште захтеве. Утицај државе би требало пре свега да буде индиректан, преко школа користећи учитеље са одговарајућим ставом. Оно што је, пак, неопходно да би се променио садашњи дух дезинтеграције, распада, бесмисла, релативности и неискрености или да се бар спречи да зарази онај део становништва који је остао здрав, изузев подршке свим искреним религиозним напорима, је следеће: осећање части мора бити постављено у центар духовног живота! Било би погрешно игнорисати чињеницу да, за многе народе, од којих многи нису генетски најгори, религија више није способна да формира овај центар као што је то чинила у Средњем веку. Али осећање части, које је само по себи карактеристика најбољих људи, је још увек способно да заузме своје место као доминанта душевна сила, да организује човекове мисли, које су расцепкане и засуте превеликим бројем нијанси, што ће му омогућити да поново нађе смисао живота. Када стављам нагласак на дужност као политичко и социјално активирање части, то је само друга фаза исте акције. Ја, стога, видим смисао живота као комплетирање људске егзистенције кроз част и дужност. Ово је решење које се може применити на данашњег грађанина и која, за њега, представља „Пруски стил“ његовог испуњења.
У једном морамо бити савршено јасни: форме и институције су променљиве, оне никада нису ни исправне ни погрешне саме по себи. Постоји, међутим, само један исправан дух, онај са конструктивним погледом на свет. То је дух вечне природе, коју је продуховио човек, лик Божији! По нашем дубоком уверењу и на основу онога што знамо, тај дух је у нама, у идеји Национал Социјализма, и тај дух и ниједан други изградиће хиљадугодишњи Трећи Рајх.
превод: М. Лазаревић
Обнова бр. 3/2010.
Овај и остали текстови из магазина пренети су уз одобрење уредништва
магазина, а поводом скорог изласка 4. броја. Захваљујемо!
Нема коментара:
Постави коментар