Ми смо народ који у стварност не
верује и који стварност не воли. Док је не познамо, сневамо о њој; а кад
нам постане јасна, ми је потцењујемо... Вере и љубави никад немамо у њу. У
томе смо слични само једном народу који такође не уме кућу да скући -
Ирцима... Код нас нема јединства између оног што треба и што мора да се
ради. У мислима умемо бити стварни, у делима не. Силу мисли трошимо на
расправљање неспоразума и несугласица... Где год нас је, свугде тешко
живимо. Или се бранили, или се не бранили, зло пролазимо... Тако је с
нама растуренима, сиромашнима и немарнима. Нама је стога потребан један
нарочити морал и нарочити принципи и појмови о раду и љубави према
народној ствари... Ми немамо времена да чекамо и рачунамо на природно
сазревање генерација, ми морамо у свима живим генерацијама и сваковрсним
оруђем одједаред и бранити и градити. Школа међу децом, а свесна и
поштена интелигенција међу народом, морају проповедати тај нови морал
перманентна рада без одмора. Без одмора, јер за народ радити, то је
друмове орати...
Исидора Секулић
1911.
Нема коментара:
Постави коментар