Обраћање др Гебелса чешким интелектуалцима и новинарима 11. септембра 1940.
Драго ми је што ми се пружила прилика да пред Вама проговорим о низу питања која, по моме мишљењу, треба једном заувек сасвим отворено објаснити, да би се рашчистили односи између Рајха и Протектората. Сматрам да је потребно то учинити баш у овом тренутку, упркос ратних догађаја. Бојим се да по свршетку рата, нећемо више моћи говорити о тим питањима онако конкретно као данас.
Као представници духовног живота, ви сте сигурно дубоко свесни да се у овом тренутку одиграва највећа историјска драма у животу европских народа. Чврсто сам убеђен – зар би могло другачије – да ће се та драма расплести у нашу корист. У часу када се руши моћ Енглеске, нама се пружа прилика да Европу изнова организујемо, и то према гледиштима која одговарају социјалним, привредним и техничким могућностима двадесетог века. Наш немачки Рајх доживео је, отприлике пре стотину година, сличан процес. У оно време био је расцепкан на много мањих и већих делова, баш као данашња Европа. Та поцепаност у мале државице могла се подносити све док се техничка средства, у првом реду саобраћајна средства, нису развила толико да је пут из једне државице у другу трајао врло кратко време. Али са проналаском парне машине старо стање постало је неодрживо. Јер, ако је пре тога пут од једне мале државице до друге трајао двадесет и четири часа, тај пут је са појавом железнице, трајао можда само три до четири часа. Ако смо дакле пре појаве парне машине морали путовати двадесет и четири часа да стигнемо до нове царинске баријере, сада нам је требало пет, па три, па два, и најзад пола часа, тако да је то стање постало апсурдно и за највећег фанатика федерације.
И онда су у Рајху постојале снаге које су покушавале да то стање савладају путем преговора. Али је историјски развој оборио те снаге, и то на начин који не сусрећемо често. Историја, наиме, корача према законима који су тврђи од оних који обично важе за кафанским столом. Можда су Вам познате Бизмаркове речи из оног времена, да Немачку неће ујединити говори ни резолуције, већ да ће се она једном морати исковати крвљу и железом. О тим речима било је онда много спора, али су каснији историјски догађаји потврдили њихову историјску оправданост. Јединство Рајха доиста је исковано у биткама. При томе су савладане многе особености појединих земаља, многе предрасуде, тесногруди погледи и црквено-политичка схватања. Морали су бити савладани, јер без тога Рајх не би могао достићи своје јединство, да би се упустио у тешку борбу великих европских сила. Наше политичко јединство могли смо остварити само захваљујући савлађивању тих тескобних преграда. Разуме се само по себи да се тада осећао некако ускраћен и Баварац и Саксонац и Виртенбержанин, али на крају су се ипак услед динамике тог новог стања, предрасуде све више и више отупљивале, а погледи људи све јаче су се упирали ка великим циљевима које је сада Рајх имао пред собом. Баварац је, разуме се, и даље остао Баварац, Прус је и даље остао Прус, али изнад тих племенских граница они су видели целину, и у току деценија постепено су научили да схватају да су тек с обзиром на ту целину могла бити решена многа питања привредног, финансијског, спољно-политичког и војничког карактера. Величина Рајха поникла је из тога процеса, процеса који нама данас изгледа сасвим природан, али који његови савременици нису хтели, а можда нису ни могли, да разумеју. Били су робови свога времена и својих предрасуда, и стога нису имали снаге да погледају иза тога времена и да у себи конструктивно замисле стање које ће једном доћи, стање које су предвиђали и припремали само видовити људи онога времена.
Данас више железнице нису модерно саобраћајно средство нашег времена. Дошли су аеродроми. Растојање које смо некада прелазили железницом за дванаест часова данас можемо прелетети у модерном авиону за два и за један час. Техника је приближила не само племена, већ и народе много више него што смо то раније могли и замислити. Док је раније за разговор између Берлина и Прага било потребно, околишним путем преко штампе, двадесет и четири часа, данас ми зато није потребан ни један секунд. Када приступим овоме микрофону, мене истовремено могу чути у Прагу, у Словачкој, у Варшави, у Бриселу и у Хагу. Раније ми је за путовање од Берлина до Прага требало дванаест часова, а данас овамо могу долетети за један час. То значи да је техника опет после сто година приближила народе. Сигурно није никаква случајност што су се те техничке тековине појавиле баш сада, јер данас у Европи има више људи, а велики пораст броја становништва поставио је европско друштво пред нове проблеме на подручју исхране, привреде, политике, финансија и војске. Захваљујући тим техничким тековинама, приближили су се наравно и континенти. Али међу европским народима све више продире сазнање да су многе ствари које међу собом треба да решимо у основи само породични спорови према оним питањима која данас морају да решавају континенти.
Уверен сам да ће, исто онако као што ми данас с извесним осмехом гледамо на ситничаве размирице немачких племена из четрдесетих и педесетих година прошлог века, кроз педесет година генерације које после нас дођу с извесном веселошћу гледати на данашње политичке спорове у Европи. Оне ће у “драматичним конфликтима народа”, многих малих европских народа, видети само породичне свађе. Ја чврсто верујем да кроз педесет година више нећемо мислити у појмовима земаља – многи наши данашњи проблеми изгледаће нам ништавни и од њих неће много остати – већ да ћемо мислити у целим континентима и да ће европску мисао испуњавати и водити сасвим други, можда много већи проблеми. Али не смете мислити да ми, заводећи известан ред у Европи, то радимо стога да појединим народима одузмемо живот. По моме мишљењу, појам слободе народа мора се довести у склад са стварношћу пред којом данас стојимо, и са целисходношћу. Као што у породици један члан не сме имати право да са својим егоизмом нарушава унутрашњи мир, тако ни у Европи један народ не сме трајно имати могућности да омета заједничко дело реда и поретка.
Никада нисмо имали намеру да тај процес уређења и реорганизације Европе вршимо насиљем. Ако ми, као људи који заступају великонемачку коннцепцију, немамо интереса да уништавамо привредне, културне или социјалне особености баварског или саксонског племена, ми исто тако немамо интереса да уништавамо привредне, културне или социјалне особености, рецимо, чешког народа. Али између наша два народа морају бити ударени јасни темељи узајамног разумевања. Морамо бити или пријатељи или непријатељи. Мислим да нас толико познајете из прошлости: Немци умеју бити страшни непријатељи, али исто тако и добри пријатељи. Умемо пријатељу пружити руке и доиста лојално с њим сарађивати. Али умемо се и борити против непријатеља, до његовог уништења. За народе који су већ пришли томе процесу сређивања, или који ће му још прићи, настаје сада питање да ли томе процесу прилазе драге воље или намеравају да му се у својој души успротиве. Саму стварност тиме неће нимало изменити. Могу бити сигурни да Силе Осовине, када једног дана Енглеска буде свргнута, неће дозволити да се ма шта промени на политичкој стварности нове европске организације, која ће се спровести са великих политичких, привредних и социјалних гледишта. А ту се ништа не може изменити Енглеска, неће моћи ни чешки народ. Ако сте извукли поуку из историје последњег доба, онда би требало да знате да се у политичком стању данашњице више ништа не може мењати и да се и ништа неће мењати. Стога је, господо – ја овде говорим као реалан политичар, без обзира на осећање – савршено свеједно да ли ви ово стање одобравате или неодобравате. Није нимало важно да ли га радосно поздрављате или не. Ви то стање не можете изменити. Ја онда мислим: ако на некој ствари не можемо ништа изменити и ако и онако морамо прихватити све незгодне стране које она са собом доноси, било би лудо ако не бисмо хтели себи осигурати и њена преимућства. Ако сте већ тако и тако постали део Рајха, не разумем зашто би чешки народ у својој души морао да се одупире Рајху, уместо да ужива благодати које му Рајх пружа. Морали сте, додуше, учити цео низ политичких уступака. Знам да вам то није било пријатно. Ја то најбоље могу да разумем. Знам да сте се морали одрећи многих ствари које су вам у прошлости биле драге и које сте ценили, а знам исто тако да се човек не може навикнути на ново стање такорећи преко ноћи. То су трења која овде на месту изгледају много тврђе и оштрије но из перспективе Рајха. Али понављам: ако већ морате да примите незгодне стране старог стања, мислим да бисте морали тражити удела и у преимућству. Објаснићу вам то на једном примеру: године 1933. нашли смо се у ситуацији да решавамо јеврејско питање. Да смо непријатељи Јевреја, то се прочуло по свету још пре 1933. Незгодне стране антисемитизма у светској пропаганди морали смо тако и тако у оно време искусити на својој кожи, могли смо дакле да себи осигурамо и добре стране антисемитизма и да Јевреје најуримо. Ако су се по свету против нас борили и приказивали нас као непријатеље Јевреја, зашто би морали да сносимо само неугодност а да у исто време не прихватимо и добре стране које су се пружале, као што је искључење Јевреја из позоришта, филма, јавног живота и државне управе? Ако су нас и даље нападали као непријатеље Јевреја, могли смо бар мирне савести себи рећи: ово се исплати, бар смо нешто профитирали.
Ви сте, господо, недавно видели Рајх. Мени је било стало много до тога да то путовање обавите пре но што се ја са Вама састанем. Видели сте Рајх у ратном стању, и према томе можете себи створити барем приближну представу о томе шта ће он значити у миру. Тада ће наш велики, богато насељени Рајх преузети, заједно са Италијом, стварно вођство Европе. Ту више ништа не могу помоћи никаква изврдавања ни мудролије. За Вас то значи: ви сте већ сада уд великог Рајха, који се спрема да Европи пружи нови поредак. Он ће срушити ограде које данас још раздвајају европске народе и утрти пут од једног народа ка другоме. Учиниће крај једном стању које не може трајно задовољити човечанство. Ми, дакле, овде вршимо једну коректуру, која ће, у то сам уверен, бити записана великим словима у књизи европске историје. Можете ли замислити шта ће Рајх значити после рата?
Ви знате да ми интензивно радимо не само на политичком подизању Рајха већ и на томе да га унапредимо културно и привредно. Ви знате да је наша жеља да и сам народ учествује у том нашем настојању и у његовим плодовима. Ево вам примера: до сада смо нашим немачким филмом снабдевали 86 милиона Немаца, док ћемо убудуће имати на расположењу несравњено већу пијацу. Зависи од Вас да ли ћете и Ви у томе имати удела. Иначе бисмо, то ми можете веровати, имали довољно средстава да потпуно потиснемо, рецимо, чешки филм. Али ми то не желимо. Напротив, хтели бисмо да и он учествује на тој широкој пијаци. Исто тако, ми не желимо да ометамо Ваш културни живот, желели бисмо да Вам омогућимо богату размену.
А то све може се остварити само на основи лојалности. Морате, дакле, у својој души прићи данашњем стању. Не смете оставити отворена задња врата и при томе мислити: “Када буде зло, могу овуда да умакнем.” Поређења ради, узмите пример из историје национал-социјалистичког покрета: неки чланови наше странке носе нарочити знак уоквирен златним венцом. Њиме они казују: “Био сам уз национал-социјалистички покрет још онда док се ништа није делило, борио сам се за покрет док још није био на власти.” Ти људи пришли су покрету још у оно време када се није сасвим сигурно могло знати да ће победити. Јер, приступити нечему што је јасно и сигурно, то није никаква вештина. Ако, дакле, дођете са својом лојалношћу онда када победа буде дефинитивно извојевана, онда, господо, нећемо имати нимало интереса за ту вашу лојалност, ма колико нас ви о њој уверавали. Ја мислим да тај проблем морате решити што пре. И ја сам то учинио. Прочитао сам, на пример, у последње време много чешких књига, видео сам много чешких филмова и примио много извештаја о чешком културном раду. И зажалио сам што с тим плодовима Вашег културног живота не могу више да упознам немачки народ. Али, пре свега, морамо имати јасну ситуацију. Има много чешких филмова које бих хтео да покажем немачком народу. Хоћете ли се задовољити да Ваше филмове гледа само чешки народ, или бисте више волели да се ти филмови рашире по читавом Рајху? Зар се нећете осећати поноснима што ћете, кад дођете у Хамбург, моћи да кажете: “Ово је и моја лука!” Или када угледате немачку морнарицу: “Ова флота чува и наш живот!” И када будете пратили херојске подвиге немачке војске: “Ово је војска која штити и наш народ, која је и нас узела под своје окриље!” Сматрам да би то било много корисније и паметније, него говорити “морамо додуше с њима”, а у дубини душе задржавати отпор. У томе погледу морате се одлучити и Ви и чешки народ. Не говорите ми да чешки народ хоће ово или оно. Мислим да у вођењу народа и ја имам неког искуства. Народ мисли онако како му каже његова интелигенција. Он увек има погледе које има његово духовно вођство. Ако је тако, зар онда они који духовно воде чешки народ не би морали сасвим озбиљно изаћи пред тај народ и објаснити му да се мора одлучити још сада? Зар му не би морали рећи да је чешки народ ипак изабрао оно најбоље? Видели сте Ротердам и његове рушевине. Можете, дакле, у потпуности оценити ону историјску одлуку Вашег председника.
Немојте ми рећи: “Од свега овога могли смо бити поштеђени!” Наши поступци нису израз неке наше ћудљивости. И ми смо само слуге историјског усуда: не можемо поступати другачије но што поступамо. Ми смо само извршиоци историјског императива. Не говорите да би, кад не би било народних социјалиста, у Европи владао мир. Не, у том случају овде би били други, који би место нас морали овако да поступају. Када неко доба сазре, оно се мора испунити, као што са дрвета спадне јабука када је зрела. Не смемо се противити судбини: прегазила би нас. Другим речима: Вама остаје да своме народу објасните то стање ствари и да му са једне шире тачке гледишта покажете задатке пред којима стоји Европа. Мислим да ћете, ако у духу још једном пређете догађаје који су се одиграли у прошлој години, ипак доћи до закључка: “Може бити да смо ми Чеси учинили најбољи избор. Онако како је било раније, више није могло ићи. То би било могуће само онда ако би Немачка непрестано била пригушивана. А то је апсурдно.” Ви, међутим, данас имате могућности да се користите свим преимућствима које Вам може пружити велики немачки Рајх. Наша заштита Вам је загарантована. Нико Вас не напада. Имали бисте такође прилику да добре стране Вашег народног живота саопштите читавој Немачкој. Имали бисте могућност да извозите у Рајх своју музику, филмове, литературу, штампу и радио. Познато Вам је да је немачки народ у културном погледу увек био веома отворен и приступачан. Ми не желимо, а и не можемо то мењати. Јер ми нисмо диктатори, већ извршиоци воље нашег народа.
Као што сам рекао, ми Вам дајемо могућност да са нама сарађујете. Позвао сам Вас овамо да Вам пружим основицу на којој бисмо се могли споразумети. Од Вас никако не тражимо да радите нешто што би било на уштрб Ваше народне части. Не тражимо да радите нешто што би Вас деградирало на степен улизица. Таквом нечем нико се не би могао трајно радовати. Али мислим да није много када од Вас тражимо, у овим драматичним тренутцима европског сукоба који ће довести до сасвим нових облика у животу човечанства, да се о овим стварима споразумемо, да створимо јасну ситуацију и да већ једном знамо хоћемо ли се дружити као пријатељи или као непријатељи. Хоћемо да знамо како стојимо са интелигенцијом народа, да ли смо пријатељи или непријатељи. Да се умемо понашати као непријатељи, то сте ваљда могли видети прошле године. Да се умемо понашати и као пријатељи, то би сте видели касније, када би се развила позитивна и активна лојалност између наша два народа.
Поставио сам себи данас као задатак да Вам то објасним. Верујем да бисмо се на тој бази могли споразумети, и да ћемо се споразумети. Убеђен сам да ћете кад положите тај камен темељац лојалности, нас обавезати, али да ћете са друге стране и своме народу учинити велику историјску услугу. Не смете ствари просуђивати према ономе што људи данас кажу. Ви знате да просечан човек не види далеко. Али дужност интелигенције је да се издигне изнад уског обзора и да се огледа у ширем кругу, да би себи могли замислити у духу стање које ће једног дана наступити, а против кога нимало не говори тај факат да оно још није наступило. Задатак интелигенције у народу увек је у томе да припрема ново стање, а не да слепо обожава данашњицу.
Ја Вас стога позивам да у томе смислу говорите чешком народу. Када бисмо то радили ми, чешки народ нам не би веровао, јер нас не познаје, јер не зна какви смо ми – народни социјалисти, јер слути да из нас говори народни егоизам, док је наша намера само та да успоставимо јасне односе између два народа који се најзад морају разумети. Ви живите тамо, ми живимо овде. Само нека огромна природна катастрофа, која би уништила наш народ, могла би донети једнострано решење. А пошто такву катастрофу не можемо очекивати, морамо се некако споразумети. Да ли смо једни другима симпатични, или нисмо, о томе не треба дискутовати. То није важно. Важно је само то да ми милионима људи у Европи дајемо заједничку основу и заједнички циљ у животу. Тај наш идеал до сада је нарушавала Енглеска. Енглеска је хтела да држи Европу у сталном немиру, јер је у томе гледала најбољу сигурност за свој опстанак. Сада ће џиновски ударци наше војне силе уништити то огњиште немира. Тек тада ћемо моћи Европи да дамо њен мир.
Од срца Вас позивам на сарадњу!
Пренето из магазина
Обнова, број 4
