ВЕРНИ СИН СРБИЈЕ И НОВЕ ЕВРОПЕ

Много пута се историја иронично поиграла са великим људима, најбољим синовима својих народа. Људи без имена и достојанства, вечите слуге и борци за туђе интересе, диктирали су послушнима шта и како да мисле, васпитавали и као посвећени и високо иницирани учили обичне смртнике како да постану добри грађани, одређивали ко је херој, а ко злочинац. Школски уџбеници су од најранијег детињства индоктринирали младе Србе историјом, социологијом и филозофијом из пера Талмудом инспирисаних стручњака за све области људскога битисања. У тешком времену тираније, најпре комунистичке, па потом и демократске, када је број заменио личност, само су ретки хероји духа и крви дизали свој глас против колективног лудила које је било и јесте гнусна увреда за људску свест и савест.

Чини ми се да недовољно јасно схватамо психологију масе и трагичан утицај гомиле, тог омиљеног средства демократије, на кључне моменте у историји, када народ треба да полаже испит зрелости из своје национале и државотворне свести.

Боље рат, него пакт! И гроб… него роб! И тако сви у глас, војни и црквени врх, интелектуални радници, нахушкани народ… А имали смо своје место уз остале братске европске народе, у изградњи Нове Европе. Наш барјак је требао и морао да се вијори поред осталих, и наши бубњеви су морали да тутње у победничком маршу Европљана, србско оружје је морало да засија старим сјајем у новом крсташком походу и рату за слободу Белог Човека! Али не, зарад туђих интереса, гомила је стала под туђи барјак, одлучна да се, ван сваке логике, бескомпромисно бори против оних који су нам пружали братску руку сарадње и позив у заједничку борбу за слободу! Једни за интерес Енглеске, други Интернационале, а скупа сви за циљеве Јеврејина, погазише и реч и образ, увукоше Србство у трагедију и братоубилачки рат. Наста драма, највећа што може задесити један народ, драма изгубљеног пута… И у том мраку безнађа, Господње Провиђење је послало истинске синове србске Слободе и веснике Нове Зоре, да покушају спасити што се спасити може, да врате Србству славу и углед, као и пољуљано поверење своје браће. Они су на време говорили и упозоравали, и зато били прогањани и затварани, а када су силни “јунаци” побегли у шуме, показали су ко је вера, а ко невера. У плејади ових храбрих србских синова, истаћи ћемо једно име, једног Хероја, чије је име са највећом свирепошћу блаћено од стране марксистичке копилади, али исто тако и од стране многих који себе сматрају националистима. Обасјан славом Предака, вечно ће бити слављен од нас, србских Национал Социјалиста! Вековима ће, све до краја историје, у срцу сваког србског борца за Слободу и опстанак наше Расе, бити уписано његово име, Страхиња Јањић!

Страхиња је рођен у шабачком крају, у малом месту Клењу. Следећи ратничке врлине и традицију својих предака, школовао се на београдској Војној Академији, коју је завршио 1927. године. Активно је служио у Оточцу и Винковцима, а 1932. године га видимо као поручника и командира митраљеског одељења битољског гарнизона. Због откривања корупције и афере у високим војним круговима, био је приморан да напусти војну службу, те одлази у Београд где се запошљава као секретар одељења трошаринске управе. Након овога радио је и као секретар у представништву Владе. На овом месту је остао све до 7. марта 1941. Свој положај је искористио за ширење Национал Социјализма, па је због свог труда на овом пољу био принуђен да се повуче са радног места. Након априлског рата и капитулације, свестан положаја у коме се нашао србски народ, а добро знајући ко је истински непријатељ, Страхиња Јањић се поново активирао у војној служби. Октобра 1941. обраћа се Србској Добровољачкој Команди, новоформираним елитним одредима Недићеве Србије, и бива послат у Крагујевац, где је требало да формира Пети добровољачки одред. У Крагујевац је стигао 17. октобра. Овога се сећа легендарни Марисав Петровић, тада комадант Петог Србског добровољачког одреда, па каже: “Друга чета Петог одреда Србских Добровољаца стигла је у Крагујевац 16-ог, а прва чета стигла је 17-ог октобра 1941. године на железничку станицу. Ова чета дошла је са терена из Аранђеловца, док је друга дошла из Београда где је била формирана и њу је водио поручник Страхиња Јањић”. Добровољци су ових дана у Крагујевцу и ужој Шумадији затекли врло опасно стање, јер су цео простор са периферијама Крагујевца држали Титови партизани. Прва герилска акција Србских Добровољаца у околини Крагујевца уследила је на чишћењу терена од партизанских банди са обе стране железничке пруге Крагујевац-Лапово. Акција је вршена у дане 18. и 19. октобра 1941. године. Успех је био потпун и партизани су отерани. Командант Марисав се даље присећа: “Мајор Кенинг је мене задржао у Крагујевцу ради сређивања међусобних односа између немачке војске и добровољаца у граду. Зато сам вођење Одреда на терену предао Страхињи Јањићу, као најстаријем официру”. И други дан акције на прузи, 19. октобра, Одред је предводио поручник Страхиња Јањић, а храброст и борбеност Добровољаца у ове две акције је добро оцењена од Немаца. Међутим, у борбама против удружених четничких и комунистичких снага, Немци су код места Љуљака и Бара, на путу између Крагујевца и Горњег Милановца, изгубили десет људи, док је тринаест рањено. Убијене Немце нападачи су и физички унаказили. Немци су фотографисали унакажене лешеве својих сабораца и фотографије донели шефу немачког Управног штаба у Београду, доктору Турнеру, који их је показао Недићу и Љотићу. Слике су биле језиве, а овакве ужасне примере комунистичко-четничког дивљаштва никад србска војска у историји није починила. Жртвама су биле ископане очи, другима, потпуно скинутим одсечени удови, трећи су били располовљени. Љотић и Недић су били згрожени, и на њихово упорно инсистирање и молбу, др Турнер ипак није фотографије проследио даље, тако да нису могле доћи до Фирера. Рачуница је била јасна, како је на снази била наредба о одмаздама у таквим случајевима, стрељано је 2.300 талаца из Крагујевца и околине. Марисав Петровић и Добровољци су знатно допринели да се ублажи трагедија србског народа, те су из група извлачили колико год су могли србске омладине и све Србе за које се знало да нису комунисти или симпатизери четника. Такође, потурали су цигане како би они попуњавали тај број, а не србски народ. За ову драму сноси одговорност комунистичко-четничка коалиција, јер су починили стравичан злочин иако су знали да је на снази наредба сто за једног, и какве ће последице по народ имати њихово дело.

По извршеној немачкој одмазди, пошто се показао као узоран и дисциплинован официр, поручник Јањић је постављен на место председника крагујевачке Општине. Врло брзо је са својим људима успоставио ред и мир у овом граду, значајно доприносећи сузбијању комунистичке акције у овом крају. Његов успех је изазвао љубомору код неких, те се почело са најгнуснијим лажима и клеветама против Страхиње. Нажалост, у овоме су учествовали и неки од његових бивших сабораца, те га ускоро хапси добровољачки официр, тадашњи предстојник крагујевачке полиције, инж. Симеон Керечки. На сву срећу за ову неправду и хапшење убрзо су сазнале немачке власти, те су пустиле на слободу поручника Јањића, а ухапсиле Керечког. У децембру исте године постављен је на дужност председника општине Лесковац и на тој функцији остаје до фебруара 1942. када му је поверена дужност комаданта новоформираног одреда који је имао за циљ обезбеђење зграде србске Владе. Такође, учествовао је и у личној пратњи ђенерала Милана Недића.

Незадовољан дотадашњим мерама против комуниста, сматрајући да се мора водити одлучнија борба против црвене куге, Јањић оштро критикује Недића и Љотића, те стога бива интерниран у логор на Бањици. Међутим, након интервенције Гестапоа, после неколико дана је поново био на слободи. Знајући да Србији и целој Европи прети највећа опасност са Истока, од стране носиоца светске револуције, СССР-а, Јањић је у договору са SS генералом Мајснером радио на стварању србске SS Дивизије која би се уз остале европске добровољце борила на Источном фронту. Планирао је да део те Дивизије буде стациониран у Недићевој Србији, како би допринео гашењу црвеног пламена. Нажалост, у овој светлој намери Јањић поново бива саботиран од стране појединаца из Недићеве Владе, вероватно из страха од његове могуће превласти. 1. априла 1942. високи заповедник SS-а и полицијски вођа у Србији, генерал Ото Мајснер реорганизовао је Einsetzgruppe Serbien. За заповедника SIPO и SD, уместо штандартенфирера др Ото Фухса, постављен је доктор правних наука SS оберштурбанфирер Емануел Шефер. Такође, наређено је да се формира Мешовита полицијска станица за хитне интервенције са Првим београдским специјалним борбеним одељењем (бивша Фухсова  Einsetzgruppe Serbien, тзв. Србски Гестапо). Мајснеру је као најпогоднија личност за овако важно место предложен управо Страхиња Јањић. 1. јула 1942. године је добио легитимацију од Гестапоа. За станицу новоформиране јединице одабрана је зграда основне школе у улици Старине Новака 24. Најближи сарадници били су му Светозар Нећак, којег је одредио за свог заменика, и Драгомир Ћатић, коме је поверена администрација. Већ 18. јула 1942. командант Јањић и Светозар Нећак почињу да окупљају људство. Саборце је проналазио међу припадницима жандармерије, присталицама Љотићевог Збора и национал-социјалистички оријентисаним појединцима. До краја године јединица је имала 147 људи. Сваки добровољац је пролазио проверу и здравствени преглед, након чега је потписивао обавезу чувања службене тајне и строге конспирације припадности јединици. Након пријема добијао је ново шифровано име и идентификациону легитимацију. Јединица је подељена на четири вода, а регрути су у кругу Мешовите станице подвргнути интензивном тренингу (национал-социјалистичка идеолошка обука, руковање пешадијским наоружањем, полицијско обавештајни рад, учење немачког језика) са бојевим гађањима на стрелиштима  у Јајинцима и Ташмајдану. У прво време егзерцир је обављан са пушкама 6,5х5,2 мм Munnlicher-Carcano-Parravicino M.1891, а непосредно пред почетак оперативног рада јединица је задужила карабине 7,92х5,7 мм Mauser K.98k, пушкомитраљезе MG.34 и MG.42, аутомате 9х19 мм MP.40 и пиштоље Walther P.38. Припадници јединице су у кругу касарне носили радне униформе Wehrmacht-а, а на улици цивилна одела. Ускоро потом су задужили и униформе припадника Waffen SS-a, које су носили током акција на терену. Јединица је била у искључивој ингеренцији Гестапоа и непрестано је била у сукобу са домаћим органима јавног реда. Како је Гестапо изузетно ценио Јањића као искреног Национал Социјалисту и храброг официра, одлучио је да га са групом верних сабораца пребаци у Немачку како би радили као агенти Гестапоа и контролисали тамошње југословенске раднике од којих су многи били наклоњени комунизму. Јањић је са својих 26 људи стигао у Берлин почетком маја 1943. године. Добио је стан и своју канцеларију. У Немачкој је наставио са истом ревношћу да спроводи задатке који су од њега тражени, до краја верујући у победу Рајха и Национал Социјализма. Припадници јединице који су остали у земљи, реорганизовани су, а нови командант је постао Светозар Нећак. Одред је пресељен у улицу Жоржа Клемансоа 36, а сада су агенти одреда обављали обавештајне операције. Јуна 1943. шест агената је прво прошло тромесечни телеграфски курс, као и курс везе у Београду, а 23. фебруара су упућени у диверзантску школу Heinrichsbur на Иришком венцу. Како се ближио крај рата Прво београдско специјално борбено одељење је расформирано, а агенти јединице су распоређени у друге одељке Гестапоа. За Светозара Нећака је познато да је под лажним именом Милош Антић, 20. марта упућен у Петроград (Зрењанин) на дужност у испоставу Гестапоа за Банат, али даља његова судбина није позната. Страхиња Јањић је до задњег дана остао веран Србству, Европи и високим идеалима Национал Социјализма. Подаци о њему су више него штури, али успели смо из разговора са једним од старих емиграната Збораша да сазнамо да је из Немачке емигрирао у Хамилтон (Канада), где је и убијен. Својом борбом нам је показао којим путем да марширамо, својом верношћу и пожртвовањем дао пример свима нама, његовој духовној деци, србским Национал Социјалистима.

Војин Крстић

Митрополит Санктпетербуршки Јован - РЕЛИГИЈА МРЖЊЕ

Силе које су срушиле руску православну државност уопште нису намеравале да се задовоље постигнутим. По мишљењу надахнитеља револуције, наредни кораци су морале бити мере с циљем "дехристијанизације" руске националне самосвести, и, више од тога, формирања антихришћанског погледа на свет, антицркве - као организационе основе богоборства и кадровског, структурног темеља свесног сатанизма. Првих двадесет пет година после револуције постали су време усиљене борбе руског народа за очување својих православних светиња, кад се терору, лажи и насиљу Русија супротставила вером, трпењем, исповедништвом и страдалништвом.

Дуге године атеистичке пропаганде учинише своје - сад смо склони да у својој историји видимо деловање економских, војних и политичких узрока, скоро уопште ни не размишљајући о томе да су сви они - само последице духовног стања друштва, порива људске душе коју узвихоравају страсти. Па ипак, читав низ историјских сведочанстава потврђује: покушаји да се у руској земљи уведу сатанистички култови били су унапред припремани и ка циљу усмеравани.

1921. године Данац Хенинг Келер у Берлину је издао књигу под називом "Црвени врт". Исте године реакције на књигу и одломци из ње појавили су се у руској анти-бољшевичкој штампи. Успомене Келера, који је пуно тога видео у истумбаној Русији, од великог су интереса за нас. Он, на пример, описује церемонију откривања у граду Свијажску споменика... Јуди Искариотском, издајнику Исуса Христа.

Келер је у Свијажск (он га погрешно зове Свијагородом) стигао путујући из Алатира у Казањ управо на дан "славља". Тим поводом приређена је парада два пука Црвене армије и команде оклопног воза. Председник месног совјета одржао је "ватрени" говор, у коме је саопштио да одлука о подизању споменика Јуди није донета одједном. Спочетка су као кандидати за ту високу "почаст" фигурирали Луцифер (то јест сам сатана) и Каин, "пошто су обојица били угњетени, бунтовници и револуционари".

Али, нажалост, рекао је председник, лик Луцифера није сасвим у складу с материјалистичким погледом на свет, а што се Каина тиче - његово постојање историјски није потврђено. Зато је решено да се подигне споменик "човеку кога је две хиљаде година презирало капиталистичко друштво, претечи светске револуције - Јуди Искариотском..."

Истраживач пише да ни у маси подвргнутој пропаганди, а која је говорника окружавала, нису сви делили његово мишљење. Чули су се гласови протеста, а неки су се пажљиво крстили. Када је настао тренутак откривања споменика и кад је прекривач пао пред ноге присутних, њихове очи су угледале црвеномрку гипсану фигуру човека - већег од природних размера - са унакаженим, небу окренутим лицем, који грчевито скида конопац с врата.

Ако то није изазов Богу и химна сатани - шта је онда?

Сигурно да неће бити излишно да се помене и оклопни воз чија је команда учествовала у паради. Воз је носио име "Карл Маркс" и њиме је командовао морнар Балтичке флоте. Келер је успео да путује тим возом, и његови описи се слабо уклапају у наше, још увек присутне, стереотипе о "комесарима са прашњавим шлемовима".

Воз је, пише Келер, био првокласан, стране производње, с топовима, смештеним у оклопну обртну кулу, као и митраљезима, и три пулманвагона. На нарочитој платформи били су смештени авион и аутомобил. У једном од вагона налазио се посебан купе, тапациран свилом и окићен сликама, са подом прекривеним персијским тепихом. Тај купе је заузимала нека дама, која је у команди водила домаћинство, била митраљезац, "саветница" командира и "милосрдна сестра" у исти мах. Остаје нам само да нагађамо о пореклу такве раскоши...

Грађански рат дао је много примера суптилног религиозног дивљаштва. Један од доказа велике раширености тих језивих појава - "доказ снажан јер су га проверили очевидци, запањујући по својој немаскираној суровости и ругачкој безочности" - објавиле су новине "Јалтијско вече", у фебруару 1920. године.

Крајем маја 1919. године Бела армија је освајала Мелитопољ. Та операција је стављена у задатак Мешовитом гардијском пуку под командом пуковника Лукашка, у чији је састав, делом, улазио четврти стрељачки гардијски батаљон. Супротстављали су им се делови познате Дибенкове дивизије. 2. јуна, у области села Черниговка Берђанске области чета четвртог батаљона под командом пуковника Ухтјомског водила је борбу с надмоћним снагама непријатеља. При одступању, кнез Ухтјомски био је рањен, и кад је постало јасно да неће успети да га извуку, он је, да би избегао мучење коме би га црвени подвргли, наредио једном од официра да га убије, што је и извршено. Осим Ухтјомског, на бојном пољу остао је још 21 човек - рањеници и погинули.

После два сата, село је заузето бочним ударом две стотине кубанских козака из трупа генерала Виноградова. Нађена су тела свих претходно остављених бораца. Али - у каквом стању! На свим лешевима посматрањем су откривени трагови ритуалног религиозног изругивања. Оно најсветије за хришћане - крсна страдања Спаситеља - увек је служило као предмет најсвирепијих богохуљења христомрзаца. Ругајући се жртвама, они су символички понављали страшни злочин богоубиства, потврђујући своје одрицање од Сина Божијег. Мноштво сличних мученика Православна Црква је канонизовала, и верници свештено поштују спомен њихов... И тако - на сваком од 22 леша били су пробијени дланови и стопала (ране од клинова, који прободоше руке и ноге Спаситеља), пробијен леви бок (рана, коју је Христу нанео римски стражар), и комадић коже одеран с чела (траг трновог венца). Богохулство је спроведено како над лешевима, тако и на још увек живим људима, који су за време тог мучења умрли.

Пати и дрхти срце људско, кад треба да говори о тако жалосним догађајима. Поновићу још једном, "опет и опет ћу рећи" - не преврћем странице заборављене прошлости да бих позивао на освету. "Моја је освета, и ја ћу вратити", говори Господ, оставивши нама да будемо милосрдни према грешницима да се зло не би поновило, умножавајући се.

Поуке историје, страдања претходних поколења обавезују живе на дела вере и побожности - и ни пребијену пару не вредимо ако не усвојимо неопходне закључке, ако у темељ нашег живота не уградимо искуство стечено великим патњама и уз много проливене крви...

са руског:
Владимир Димитријевић

КО ЈЕ ЖЕЛЕО РАТ...?

"Тврдња да се немачки народ са одушевљењем припрема за рат је погрешно схватање смисла немачке револуције. Ми, челници националсоцијалистичког Покрета смо скоро сви без изузетка били на фронту. Радо бих хтео да видим који се то ветеран са фронта радо поново спрема за рат... Па зар ви мислите да ми нашу омладину, која нам је будућност и на којој све лежи, само зато подижемо да би пала на неком ратном бојишту?"

Адолф Хитлер

Из интервјуа за Daily Mail

1933.

 

"Смешна је тврдња да Немачка жели да завлада светом. Британска империја обухвата 40 милиона квадратних километара, Совјетски савез 90 милиона квадратних километара. Ко дакле жели да завлада светом прилично је јасно..."

 Адолф Хитлер

Из разговора са британским амбасадором Невилом

25. август 1939.

"Не желим рат! Треба нам 15-20 година мирне изградње и рада да бисмо осигурали оно што смо створили. Пристаћу на сваки компромис којим се избегава рат и који није неспојив са чашћу и достојанством немачког народа."

Адолф Хитлер,

Говор у Рајхстагу

27. август 1939.

"Да Немачка није желела никакав рат јасно је када се упореди наша снага коју смо развили у току рата са оном коју смо имали на почетку рата. Историја ће нам веровати када кажемо: „Боље бисмо се припремили за рат да смо га уопште желели! Наша је намера била да остваримо наше услове за нормалан живот, на исти начин као што то чини Енглеска, која под собом држи петину земаљске кугле, или Америка и Русија које господаре свака по једним континентом. Једина разлика између наше политике и политике ових земаља састојала се у томе да смо ми захтевали само комад земље као што су Данциг и коридор који су нам на силу Бога били одузети, док су ове силе увек разишљале увек о освајању континента..."

Јоаким фон Рибентроп,

Завршна реч у Нирнбергу

IMT XXII стр. 426

  

"Хитлер и немачки народ нису желели рат. На различите Хитлерове мировне молбе нисмо желели да одговоримо. Али сад морамо констатовати да је он био у праву. Уместо једне немачке сарадње коју нам је он понудио, сада стоји огромна империјалистичка совјетска моћ. Срамим се што сада морам да гледам како циљеви за које смо ми Хитлера оптуживали бивају под другим именом остваривани."

Sir Hartley Shawcross 

(британски главни тужилац у Нирнбергу),

Stalins Schachzüge gegen Deutschland

 Graz, 1963.

С. Белорусов - ВИРТУЕЛНА РЕАЛНОСТ: ОПАСНОСТ ПО ДУШУ

Свака реалност подразумева могућност перципирања и учествовања, па се зато ситуација компјутерске игре стварно може назвати "виртуелном стварношћу". Зашто је вештачки створен модел стварности многима ближи него онтолошка, битијна животна стварност?

Тродимензионални компјутерски простор игре може се перципирати, у њему је могуће деловати. У облицима игара се, са различитим степеном искривљавања, представља онтолошка стварност: преживљавање брзине, (трке, лет авионом или свемирским бродом), сукоб са непријатељем (туча, пуцњава, битка). То је већ друга врста - игре типа "action", деловање, чији је циљ углавном, најчешће, повезан са рушилаштвом. На стремљењу према хазардерству потраге саздавају се такозване "quest" игре (игре тражења), где се очекује да се, путујући кроз лавиринте са многим изненађењима, дође до краја и открије тајна. Сви ти "екшни" и "квести" паразитирају на природној мотивацији достизања циља. А на најузвишенију људску мотивацију - стваралаштво, позива се врхунац жанра - "стваралаштво", где се играчу даје улога "творца". У "стварању" без резултата бивају овлаш дотакнуте све потребе личности, осим "стремљења према припадништву", пошто је смисао улажења у виртуелност - управо одвајање од човечанства.

Ево описа игромана - "гејмера" и рекламе за игру " Дијаболо": "Кад седнете да играте, престајете да постојите у нашој стварности. Атмосфера игре је прожета мрачним, мистериозним, романтичним средњовековљем. Тај вас свет привлачи без остатка. Кад поново дођете себи, примећујете да је већ прошло десет сати, да вас боли глава, да "миш" дрхти у руци, и да грозничаво размишљате о томе како да се обрачунате са гомилом "спаљивача душа" на 14-ом нивоу. Па ипак, после свакодневних грозница у току месеца та вас игра и даље привлачи".

У разрађеним сижеима сложенијих варијанти игара дају се препознати архетипски ликови колективног несвесног (Јунг). Играч се поистовећује са јунаком-протагонистом, који стиче мудрост кроз искуства при узајамном деловању подједнако снажних сила добра и зла (гностички мотив). Сиже је илустрован путем загонетне прошлости или фантастичне будућности у њиховом парадоксалном споју. Често је присутан "мудри старац" ("Над Ја"), одвратни демон (сенка), привлачни представник супротног пола (анимус или анима). Уочљива је тенденција ка поистовећењу са тамним херојем зла ("Чувар подземља"), што скупа са другим инферналним именима ("Срушена небеса", "Црно проклетство", "Паклени огањ", "Демони који урлају над Европом", "Кармагедон" и, на крају, најпопуларнији "Дијаболо") указује на одрицање од УОБИЧАЈЕНЕ СВАКОДНЕВНИЦЕ, очекивање елемената моралне изопачености, вечне саблазни ЗАГЛЕДАВАЊА У ПОНОР; при том се заборавља да и ПОНОР МОЖЕ ДА СЕ ЗАГЛЕДА У ТЕБЕ.

У оквиру игре "Трећи долазак" предлаже се тзв. "симулатор бога". Читамо опис: "Стварате планине, мора, народе, армије и религије. Ако вам међу становништвом умре атеиста, он се распада у гробу, ако је у храму васпитан да верује у вас и загробни живот враће се у игру у виду духа као снажна војна јединица. Зато препоручујемо зидање богослужбених простора".

Групишимо по неким одликама сама имена игара. Нај чешће коришћени придев је "dark" - ТАМНИ: "Тамна власт /освета/колонија/половина", "Тамно царство/проклетство, "Тамни конфликт /анђео/ гнев; Сам у тами". Друге две речи по фреквентности су РАТ И РАТНИК: "Пећински ратници, Ратници из доба Јуре, Уметност рата, Рат, Маљ рата, Ратници будућности, Оловни ратови, Богови рата", као и "Војници песка", Ратник сенке/времена". На омотима тих игара налазе се пароле: "Ломи, убијај, разарај".

Тему "мортидо" (Фројдов термин за несвесно стремљења ка разарању) настављају следећи наслови, повезани са насиљем: "Нагон убице", "Киберјуриш", "Дивље војске", "Масовно уништење", "Тотално разарање", "Крв", "Суперкрваво"...

Следећа група назива повезана је са романтичарском, магијском сфером фантазије, чија је помодност повезана са књигама Толкина. "Император сумрака /Седми легион/ Сломљени мач/ Мач будућности/ Мач/ Последња фантазија/ Реквијем/ Господари магије/ Мит/ Острво мајмуна/ Мудрост краљева/ Хроника империје/ Седам краљевстава/ Ковчег времена/ Повратак у Корндрум/ Силазак у пећине/ Дворац мртвих/ Срце змаја /Обсидијан/ Света земља". Овоме су сродни називи који се састоје од интригантних егзотичних имена: " Тенка/Доремон/Темуџин/ Даикатана". Контаминација рушилаштва и романтизма, обојена мистичким бојама, може се илустровати следећим именима: "Простор безумља/Биотип/Екстатика /Езотерија/Мантра/Трећи долазак/Бекство из земље кошмара/ Острво демона/Пандемонијум/Пакао/Паклени огањ". Те игре су карактеристичне по поруци која се налази на омоту "Чувара подземља": "Добро јесте зло, буди добар - чини зло".

Све историјске конструкције у играма саздане су на узајамној борби добра и зла, који имају заједничко порекло - то је карактеристична црта како древне религије манихејаца (и манихејске јереси), тако и духовних саблазни Њу Ејџа. Умесно је претпоставити, како се то већ може видети на примеру сајентологије, која је израсла из фантастичних романа Рона Хабарда и која данас има на милионе следбеника, да на бази "виртуелне реалности" такође може да буде "избачен" неки религиозни покрет. За то има услова: сопствени појмовни апарат, формиран жаргоном, разумљивим само онима који су "увучени" (in). Свака игра има своје митологеме, а култна игра "Warkraft" послужила је као основа за стварање клуба "Орка" у Москви: она уводи систем егзотичних имена, погодних за употребу код оних који су томе склони. Нешто слично налази се међу учесницима многобројних игара "толкиноваца".

Уживљавање у привидну реалност може да доведе до психијатријског феномена "маштарског бунила", који је почетком века описао француски клиничар Дипре. Није искључена ни могућност "семантичког програмирања", који се користи приликом увлачења у тоталитарне секте.

Један од мотива који може да привлачи адепте виртуелне стварности је могућност бескрајног понављања почетне ситуације без обзира на неуспех, што ствара илузију безбедности, пошто је стварна катастрофа немогућа. Али истовремено "навикавање" на то да се све може почети од почетка, може да одвикне човека да на прави начин доживљава претњу у "нашој" стварности. Да и не говоримо о томе да се приликом таквог навикавања обезвређује - свесно или несвесно - људски живот, свој или туђи. Да приметимо такође и зависност која се негује; произвођачи игара шире убеђење о томе да је каквота игре директно пропорционална зависности коју осећа играч. Карактеристично је мишљење Сергеја Ф. из Москве, који из броја у број извесног часописа рекламира једну од игара: "Проклињем дан и час када сам, вођен сатаном, купио игру "Паркан". Сада, заборавивши на све послове, на жену и децу, мотам се међу звездама, тражећи изгубљени брод"...

Начелна затвореност простора игре са његовим функционализмом и механицистичношћу са његовим позивањем на претрансцендентне вредности условила је како привлачност игара, тако и њихову опасност, која се састоји у настојању личности да делује у предсказивом, контролисаном, вештачком свету који се понавља, што је препрека у достизању личне зрелости и пуновредног самоостварања, за које је карактеристично производно стваралаштво у стварном свету са његовом неодређеношћу и са Тајном иза његових видивих граница, остварење личне слободе када човек на себе преузима како последице свог деловања, тако и обавезе - у складу са својим јединитим призивом у животу.

ЈЕДНА КРВ - ЈЕДНА СУДБИНА!

Др Јозеф Гебелс - БУЂЕЊЕ ЕВРОПЕ

Обраћање др Гебелса чешким интелектуалцима и новинарима 11. септембра 1940.

Драго ми је што ми се пружила прилика да пред Вама проговорим о низу питања која, по моме мишљењу, треба једном заувек сасвим отворено објаснити, да би се рашчистили односи између Рајха и Протектората. Сматрам да је потребно то учинити баш у овом тренутку, упркос ратних догађаја. Бојим се да по свршетку рата, нећемо више моћи говорити о тим питањима онако конкретно као данас. 

Као представници духовног живота, ви сте сигурно дубоко свесни да се у овом тренутку одиграва највећа историјска драма у животу европских народа. Чврсто сам убеђен – зар би могло другачије – да ће се та драма расплести у нашу корист. У часу када се руши моћ Енглеске, нама се пружа прилика да Европу изнова организујемо, и то према гледиштима која одговарају социјалним, привредним и техничким могућностима двадесетог века. Наш немачки Рајх доживео је, отприлике пре стотину година, сличан процес. У оно време био је расцепкан на много мањих и већих делова, баш као данашња Европа. Та поцепаност у мале државице могла се подносити све док се техничка средства, у првом реду саобраћајна средства, нису развила толико да је пут из једне државице у другу трајао врло кратко време. Али са проналаском парне машине старо стање постало је неодрживо. Јер, ако је пре тога пут од једне мале државице до друге трајао двадесет и четири часа, тај пут је са појавом железнице, трајао можда само три до четири часа. Ако смо дакле пре појаве парне машине морали путовати двадесет и четири часа да стигнемо до нове царинске баријере, сада нам је требало пет, па три, па два, и најзад пола часа, тако да је то стање постало апсурдно и за највећег фанатика федерације.

И онда су у Рајху постојале снаге које су покушавале да то стање савладају путем преговора. Али је историјски развој оборио те снаге, и то на начин који не сусрећемо често. Историја, наиме, корача према законима који су тврђи од оних који обично важе за кафанским столом. Можда су Вам познате Бизмаркове речи из оног времена, да Немачку неће ујединити говори ни резолуције, већ да ће се она једном морати исковати крвљу и железом. О тим речима било је онда много спора, али су каснији историјски догађаји потврдили њихову историјску оправданост. Јединство Рајха доиста је исковано у биткама. При томе су савладане многе особености појединих земаља, многе предрасуде, тесногруди погледи и црквено-политичка схватања. Морали су бити савладани, јер без тога Рајх не би могао достићи своје јединство, да би се упустио у тешку борбу великих европских сила. Наше политичко јединство могли смо остварити само захваљујући савлађивању тих тескобних преграда. Разуме се само по себи да се тада осећао некако ускраћен и Баварац и Саксонац и Виртенбержанин, али на крају су се ипак услед динамике тог новог стања, предрасуде све више и више отупљивале, а погледи људи све јаче су се упирали ка великим циљевима које је сада Рајх имао пред собом. Баварац је, разуме се, и даље остао Баварац, Прус је и даље остао Прус, али изнад тих племенских граница они су видели целину, и у току деценија постепено су научили да схватају да су тек с обзиром на ту целину могла бити решена многа питања привредног, финансијског, спољно-политичког и војничког карактера. Величина Рајха поникла је из тога процеса, процеса који нама данас изгледа сасвим природан, али који његови савременици нису хтели, а можда нису ни могли, да разумеју. Били су робови свога времена и својих предрасуда, и стога нису имали снаге да погледају иза тога времена и да у себи конструктивно замисле стање које ће једном доћи, стање које су предвиђали и припремали само видовити људи онога времена.

Данас више железнице нису модерно саобраћајно средство нашег времена. Дошли су аеродроми. Растојање које смо некада прелазили железницом за дванаест часова данас можемо прелетети у модерном авиону за два и за један час. Техника је приближила не само племена, већ и народе много више него што смо то раније могли и замислити. Док је раније за разговор између Берлина и Прага било потребно, околишним путем преко штампе, двадесет и четири часа, данас ми зато није потребан ни један секунд. Када приступим овоме микрофону, мене истовремено могу чути у Прагу, у Словачкој, у Варшави, у Бриселу и у Хагу. Раније ми је за путовање од Берлина до Прага требало дванаест часова, а данас овамо могу долетети за један час. То значи да је техника опет после сто година приближила народе. Сигурно није никаква случајност што су се те техничке тековине појавиле баш сада, јер данас у Европи има више људи, а велики пораст броја становништва поставио је европско друштво пред нове проблеме на подручју исхране, привреде, политике, финансија и војске. Захваљујући тим техничким тековинама, приближили су се наравно и континенти. Али међу европским народима све више продире сазнање да су многе ствари које међу собом треба да решимо у основи само породични спорови према оним питањима која данас морају да решавају континенти.

Уверен сам да ће, исто онако као што ми данас с извесним осмехом гледамо на ситничаве размирице немачких племена из четрдесетих и педесетих година прошлог века, кроз педесет година генерације које после нас дођу с извесном веселошћу гледати на данашње политичке спорове у Европи. Оне ће у “драматичним конфликтима народа”, многих малих европских народа, видети само породичне свађе. Ја чврсто верујем да кроз педесет година више нећемо мислити у појмовима земаља – многи наши данашњи проблеми изгледаће нам ништавни и од њих неће много остати – већ да ћемо мислити у целим континентима и да ће европску мисао испуњавати и водити сасвим други, можда много већи проблеми. Али не смете мислити да ми, заводећи известан ред у Европи, то радимо стога да појединим народима одузмемо живот. По моме мишљењу, појам слободе народа мора се довести у склад са стварношћу пред којом данас стојимо, и са целисходношћу. Као што у породици један члан не сме имати право да са својим егоизмом нарушава  унутрашњи мир, тако ни у Европи један народ не сме трајно имати могућности да омета заједничко дело реда и поретка.

Никада нисмо имали намеру да тај процес уређења и реорганизације Европе вршимо насиљем. Ако ми, као људи који заступају великонемачку коннцепцију, немамо интереса да уништавамо привредне, културне или социјалне особености баварског или саксонског племена, ми исто тако немамо интереса да уништавамо привредне, културне или социјалне особености, рецимо, чешког народа. Али између наша два народа морају бити ударени јасни темељи узајамног разумевања. Морамо бити или пријатељи или непријатељи. Мислим да нас толико познајете из прошлости: Немци умеју бити страшни непријатељи, али исто тако и добри пријатељи. Умемо пријатељу пружити руке и доиста лојално с њим сарађивати. Али умемо се и борити против непријатеља, до његовог уништења. За народе који су већ пришли томе процесу сређивања, или који ће му још прићи, настаје сада питање да ли томе процесу прилазе драге воље или намеравају да му се у својој души успротиве. Саму стварност тиме неће нимало изменити. Могу бити сигурни да Силе Осовине, када једног дана Енглеска буде свргнута, неће дозволити да се ма шта промени на политичкој стварности нове европске организације, која ће се спровести са великих политичких, привредних и социјалних гледишта. А ту се ништа не може изменити Енглеска, неће моћи ни чешки народ. Ако сте извукли поуку из историје последњег доба, онда би требало да знате да се у политичком стању данашњице више ништа не може мењати и да се и ништа неће мењати. Стога је, господо – ја овде говорим као реалан политичар, без обзира на осећање – савршено свеједно да ли ви ово стање одобравате или неодобравате. Није нимало важно да ли га радосно поздрављате или не. Ви то стање не можете изменити. Ја онда мислим: ако на некој ствари не можемо ништа изменити и ако и онако морамо прихватити све незгодне стране које она са собом доноси, било би лудо ако не бисмо хтели себи осигурати и њена преимућства. Ако сте већ тако и тако постали део Рајха, не разумем зашто би чешки народ у својој души морао да се одупире Рајху, уместо да ужива  благодати које му Рајх пружа. Морали сте, додуше, учити цео низ политичких уступака. Знам да вам то није било пријатно. Ја то најбоље могу да разумем. Знам да сте се морали одрећи многих ствари које су вам у прошлости биле драге и које сте ценили, а знам исто тако да се човек не може навикнути на ново стање такорећи преко ноћи. То су трења која овде на месту изгледају много тврђе и оштрије но из перспективе Рајха. Али понављам: ако већ морате да примите незгодне стране старог стања, мислим да бисте морали тражити удела и у преимућству. Објаснићу вам то на једном примеру: године 1933. нашли смо се у ситуацији да решавамо јеврејско питање. Да смо непријатељи Јевреја, то се прочуло по свету још пре 1933. Незгодне стране антисемитизма у светској пропаганди морали смо тако и тако у оно време искусити на својој кожи, могли смо дакле да себи осигурамо и добре стране антисемитизма и да Јевреје најуримо. Ако су се по свету против нас борили и приказивали нас као непријатеље Јевреја, зашто би морали да сносимо само неугодност а да у исто време не прихватимо и добре стране које су се пружале, као што је искључење Јевреја из позоришта, филма, јавног живота и државне управе? Ако су нас и даље нападали као непријатеље Јевреја, могли смо бар мирне савести себи рећи: ово се исплати, бар смо нешто профитирали.    

Ви сте, господо, недавно видели Рајх. Мени је било стало много до тога да то путовање обавите пре но што се ја са Вама састанем. Видели сте Рајх у ратном стању, и према томе можете себи створити барем приближну представу о томе шта ће он значити у миру. Тада ће наш велики, богато насељени Рајх преузети, заједно са Италијом, стварно вођство Европе. Ту више ништа не могу помоћи никаква изврдавања ни мудролије. За Вас то значи: ви сте већ сада уд великог Рајха, који се спрема да Европи пружи нови поредак. Он ће срушити ограде које данас још раздвајају европске народе и утрти пут од једног народа ка другоме. Учиниће крај једном стању које не може трајно задовољити човечанство. Ми, дакле, овде вршимо једну коректуру, која ће, у то сам уверен, бити записана великим словима у књизи европске историје. Можете ли замислити шта ће Рајх значити после рата?

Ви знате да ми интензивно радимо не само на политичком подизању Рајха већ и на томе да га унапредимо културно и привредно. Ви знате да је наша жеља да и сам народ учествује у том нашем настојању и у његовим плодовима. Ево вам примера: до сада смо нашим немачким филмом снабдевали 86 милиона Немаца, док ћемо убудуће имати на расположењу несравњено већу пијацу. Зависи од Вас да ли ћете и Ви у томе имати удела. Иначе бисмо, то ми можете веровати, имали довољно средстава да потпуно потиснемо, рецимо, чешки филм. Али ми то не желимо. Напротив, хтели бисмо да и он учествује на тој широкој пијаци. Исто тако, ми не желимо да ометамо Ваш културни живот, желели бисмо да Вам омогућимо богату размену.

А то све може се остварити само на основи лојалности. Морате, дакле, у својој души прићи данашњем стању. Не смете оставити отворена задња врата и при томе мислити: “Када буде зло, могу овуда да умакнем.” Поређења ради, узмите пример из историје национал-социјалистичког покрета: неки чланови наше странке носе нарочити знак уоквирен златним венцом. Њиме они казују: “Био сам уз национал-социјалистички покрет још онда док се ништа није делило, борио сам се за покрет док још није био на власти.” Ти људи пришли су покрету још у оно време када се није сасвим сигурно могло знати да ће победити. Јер, приступити нечему што је јасно и сигурно, то није никаква вештина. Ако, дакле, дођете са својом лојалношћу онда када победа буде дефинитивно извојевана, онда, господо, нећемо имати нимало интереса за ту вашу лојалност, ма колико нас ви о њој уверавали. Ја мислим да тај проблем морате решити што пре. И ја сам то учинио. Прочитао сам, на пример, у последње време много чешких књига, видео сам много чешких филмова и примио много извештаја о чешком културном раду. И зажалио сам што с тим плодовима Вашег културног живота не могу више да упознам немачки народ. Али, пре свега, морамо имати јасну ситуацију. Има много чешких филмова које бих хтео да покажем немачком народу. Хоћете ли се задовољити да Ваше филмове гледа само чешки народ, или бисте више волели да се ти филмови рашире по читавом Рајху? Зар се нећете осећати поноснима што ћете, кад дођете у Хамбург, моћи да кажете: “Ово је и моја лука!” Или када угледате немачку морнарицу: “Ова флота чува и наш живот!” И када будете пратили херојске подвиге немачке војске: “Ово је војска која штити и наш народ, која је и нас узела под своје окриље!” Сматрам да би то било много корисније и паметније, него говорити “морамо додуше с њима”, а у дубини душе задржавати отпор. У томе погледу морате се одлучити и Ви и чешки народ. Не говорите ми да чешки народ хоће ово или оно. Мислим да у вођењу народа и ја имам неког искуства. Народ мисли онако како му каже његова интелигенција. Он увек има погледе које има његово духовно вођство. Ако је тако, зар онда они који духовно воде чешки народ не би морали сасвим озбиљно изаћи пред тај народ и објаснити му да се мора одлучити још сада? Зар му не би морали рећи да је чешки народ ипак изабрао оно најбоље? Видели сте Ротердам и његове рушевине. Можете, дакле, у потпуности оценити ону историјску одлуку Вашег председника.

Немојте ми рећи: “Од свега овога могли смо бити поштеђени!” Наши поступци нису израз неке наше ћудљивости. И ми смо само слуге историјског усуда: не можемо поступати другачије но што поступамо. Ми смо само извршиоци историјског императива. Не говорите да би, кад не би било народних социјалиста, у Европи владао мир. Не, у том случају овде би били други, који би место нас морали овако да поступају. Када неко доба сазре, оно се мора испунити, као што са дрвета спадне јабука када је зрела. Не смемо се противити судбини: прегазила би нас. Другим речима: Вама остаје да своме народу објасните то стање ствари и да му са једне шире тачке гледишта покажете задатке пред којима стоји Европа. Мислим да ћете, ако у духу још једном пређете догађаје који су се одиграли у прошлој години, ипак доћи до закључка: “Може бити да смо ми Чеси учинили најбољи избор. Онако како је било раније, више није могло ићи. То би било могуће само онда ако би Немачка непрестано била пригушивана. А то је апсурдно.” Ви, међутим, данас имате могућности да се користите свим преимућствима које Вам може пружити велики немачки Рајх. Наша заштита Вам је загарантована. Нико Вас не напада. Имали бисте такође прилику да добре стране Вашег народног живота саопштите читавој Немачкој. Имали бисте могућност да извозите у Рајх своју музику, филмове, литературу, штампу и радио. Познато Вам је да је немачки народ у културном погледу увек био веома отворен и приступачан. Ми не желимо, а и не можемо то мењати. Јер ми нисмо диктатори, већ извршиоци воље нашег народа.

Као што сам рекао, ми Вам дајемо могућност да са нама сарађујете. Позвао сам Вас овамо да Вам пружим основицу на којој бисмо се могли споразумети. Од Вас никако не тражимо да радите нешто што би било на уштрб Ваше народне части. Не тражимо да радите нешто што би Вас деградирало на степен улизица. Таквом нечем нико се не би могао трајно радовати. Али мислим да није много када од Вас тражимо, у овим драматичним тренутцима европског сукоба који ће довести до сасвим нових облика у животу човечанства, да се о овим стварима споразумемо, да створимо јасну ситуацију и да већ једном знамо хоћемо ли се дружити као пријатељи или као непријатељи. Хоћемо да знамо како стојимо са интелигенцијом народа, да ли смо пријатељи или непријатељи. Да се умемо понашати као непријатељи, то сте ваљда могли видети прошле године. Да се умемо понашати и као пријатељи, то би сте видели касније, када би се развила позитивна и активна лојалност између наша два народа.

Поставио сам себи данас као задатак да Вам то објасним. Верујем да бисмо се на тој бази могли споразумети, и да ћемо се споразумети. Убеђен сам да ћете кад положите тај камен темељац лојалности, нас обавезати, али да ћете са друге стране и своме народу учинити велику историјску услугу. Не смете ствари просуђивати према ономе што људи данас кажу. Ви знате да просечан човек не види далеко. Али дужност интелигенције је да се издигне изнад уског обзора и да се огледа у ширем кругу, да би себи могли замислити у духу стање које ће једног дана наступити, а против кога нимало  не говори тај факат да оно још није наступило. Задатак интелигенције у народу увек је у томе да припрема ново стање, а не да слепо обожава данашњицу.

Ја Вас стога позивам да у томе смислу говорите чешком народу. Када бисмо то радили ми, чешки народ нам не би веровао, јер нас не познаје, јер не зна какви смо ми – народни социјалисти, јер слути да из нас говори народни егоизам, док је наша намера само та да успоставимо јасне односе између два народа који се најзад морају разумети. Ви живите тамо, ми живимо овде. Само нека огромна природна катастрофа, која би уништила наш народ, могла би донети једнострано решење. А пошто такву катастрофу не можемо очекивати, морамо се некако споразумети. Да ли смо једни другима симпатични, или нисмо, о томе не треба дискутовати. То није важно. Важно је само то да ми милионима људи у Европи дајемо заједничку основу и заједнички циљ у животу. Тај наш идеал до сада је нарушавала Енглеска. Енглеска је хтела да држи Европу у сталном немиру, јер је у томе гледала најбољу сигурност за свој опстанак. Сада ће џиновски ударци наше војне силе уништити то огњиште немира. Тек тада ћемо моћи Европи да дамо њен мир.

Од срца Вас позивам на сарадњу!

Пренето из магазина

Обнова, број 4