Није никакво чудо што је јеврејство понекад символички показивало своје саучествовање у најјачим ударима на Православну државност, као што је то било, на пример, приликом убиства првог руског самодршца, Андреја Богољубског 1174. године.
Символично је и оно што се догодило са Православном Византијом, коју су разорили Турци. Јевреји су у томе видели „суд божији” над Хришћанством, а јеврејски историчар пише: „Јеврејски и марански оружари и познаваоци ратне вештине, који су услед принудног крштавања били приморани да напусте Шпанију, а који су нашли себи уточиште у Турској, знатно су допринели паду Византије”, добивши као награду од турских освајача „гостопримљиво уточиште”: султан Мухамед II „позвао је врховног рабина у савет министара и одао му све могуће почасти” (Грец Г. „Историја Јевреја”, Одеса, 1908, т. 9, стр. 165-168). У Турску се упутила велика бујица Јевреја, у то време протериваних из западноевропских земаља. „Они (Турци), могли су у потпуности да рачунају на верност, поузданост и корисност Јевреја”. Тако су, протеравши Јевреје, „хришћански народи на известан начин сами дали својим непријатељима, Турцима, оружје, захваљујући коме су ови стекли могућност да њима (хришћанским народима), наносе пораз за поразом и понижење за понижењем” (Грец Г., исто, т. 10, стр. 23). Посебно, Јевреји су, контролишући сву источну трговину и царину, „стекли велика богатства, која су већ тада давала власт”, те преко султана успешно утицали на европску политику, пише Грец. (Ту треба узети у обзир међународни карактер јеврејске финансијске власти, од које је зависила већина западноевропских дворова). „Власт (Јевреја) била је, заиста, тако велика”, да су се хришћанске државе „обраћале њима са молбама... да султана покрену на рат” против једних или других својих супарника. Уз то, богата Јеврејка Грација Мендесија, која је припадала банкарском дому чији су дужници били „немачки император и владар половине света, Карло V, краљ Француске, као и мноштво других кнезова”, „користила је утицај управо краљева... Њу су називали Јестиром тога доба”. Поред тога, „јеврејске жене... за време владавине султана Мурата III, Мухамеда IV и Ахмеда I, посредством харема, задобиле су велики утицај. Међу њима се нарочито истицала Јестира Киера... Она је расподељивала државне положаје и постављала војне команданте”. „Хришћанске владе нису ни наслућивале да је ток догађаја, који их је увлачио у свој вртлог, био покретан јеврејском руком. Ово последње се нарочито упадљиво показало поводом избора пољског краља”, корисног за Турску и за јеврејство, гордио се Грец. Тако су Јевреји у Пољској добили „режим најповлашћенијег друштвеног слоја (нације)” (Грец Г., исто, т. 10, стр. 289-358).
Ипак, своје главно антихришћанско земаљско упориште, јеврејство је тих година почело да ствара на другом континенту–у Америци. То се догађало истовремено са руским постајањем свесним себе као Трећег Рима: Божија Замисао и „тајна безакоња”, као да су се развијале утркујући се...
Како смо раније истакли, западна цивилизација се ширила оружаном силом, већ у Европи „бришући са лица земље варварске народе” (Тојнби А.: „Схватање историје”), а затим је са још већом грамзивошћу и суровошћу прешла на други континент. „И у овом колонијалном кретању, истакнуту, да не кажемо одлучујућу улогу, играли су Јевреји” (В. Зомбарт, „Јевреји и привредни живот”, гл. VI), чија се расистичка религија најупадљивије испољила у навали на мање развијена племена: финансирање освајачких и пљачкашких експедиција, уништавање Абориџана, међуконтинентална трговина робљем у размерама од више десетина милиона људи, током XVI-XVIII века, монополска трговина најважнијом колонијалном робом. Све је то донело огромне приходе, који су били покретачем западне колонизације света.
„У Јужној Африци и Аустралији... сав економски развој треба готово искључиво приписати њима”, а „Америка је на свим својим пољима делатности, земља Јевреја”, констатује Зомбарт: „Јевреји су најтешње и крајње необично повезани са открићем Америке. Стиче се утисак као да је Нови свет био откривен само за њих...”.
То се подударало са протеривањем Јевреја из најважнијих европских трговачких градова у XV веку: Аугсбурга (1439.–1440.), Страсбурга (1438.), Ерфурта (1458.), Нирнберга (1498.–1499.), Улма (1499.), са Сицилије (1492.), из Португалије (1497.); почетком следећег века из – Регензбурга (1519.), Напуља (1540.–1541.), Венеције (1550.)... „То је била епоха у којој се јеврејство Европе ускомешало и покренуло као мравињак у који је заривен штап... Масе Јевреја биле су принуђене да емигрирају... у области Новог света које су давале веће наде” (Зомбарт В., исто, стр. 12-13, 33).
Веома је символично да је и само откриће Америке засновано на јеврејском новцу. Предпоставља се да је и Колумбо био маран (притворно, лажно крштени Јеврејин), те да је, према документима, „први Европљанин који је ступио на америчко тле, био Јеврејин” (В. Зомбарт). То се подударало са протеривањем Јевреја из Шпаније 1492. године, баш пред навршавање 7000 година „од постања света”, што су многи савременици повезивали са његовим очекиваним крајем. Међутим, Бог као да је продужио историју, испустивши из Европе, као пару из котла, у њој сазрелу „тајну безакоња” на нови континент. Тамо је она дошла до изражаја у својим сопственим структурама власти, стварајући их у складу са својим духом и ради свог глобалног циља. „Сједињене Америчке Државе добиле су свој економски поредак, углавном под утицајем јеврејских елемената” (Зомбарт наводи и аналогна мишљења председника САД).
По свему томе, америчка држава представља јединствену творевину: саздана од денационализованих отпадака мноштва народа, на крви десетина милиона уништених староседелаца, изграђена радом робова довезених из Африке, украшена масонском државном символиком, земља чији се становници клањају капиталистичком „златном телету” под јеврејском контролом... „Оно што називамо американизмом, по својим главним обележјима, није ништа друго до кристализовани јеврејски дух” (Зомбарт). У појави САД „тајна безакоња” је створила своју сопствену васељенску империју – праобраз свесветске империје Антихриста – на основу оне исте материјалистичке идеологије којом је ђаво кушао Христа у пустињи…
Михаил Назаров
Нема коментара:
Постави коментар