Стари политички свет, који је био подобан за Нушићеве комедије, али убиствен по вођење државних послова, неговао је политику без морала, политику партијских смицалица и подвала. Партијској распри и вршљању, који као фурија деценијама бесне земљом имамо највише да заблагодаримо за национални и државни слом. Пошто је партијски систем, готово по правилу, вршио одабир најгорих, то смо временом доживели да политичким животом, а самим тим и судбином нације и државе завлада охлократија, владавина политичког олоша. Носиоци нашег политичког живота, од оних на селу до оних у граду, нису имали ниједан услов за најсветији и најтежи посао: вођење државе. Сем тога, то су махом били порочни људи, њихово морално стање одговарало је њиховом ниском политичком образовању.
Та политичка охлократија пропада, нестаје са старом и олупаном партијашком галијом. На њиховом гробљу рађа се, напорно и постепено, нови политички човек. А са њим ми ступамо у нову политичку еру.
Дакле, помаља се нови тип политичког човека, оног правог и истинитог, Богом и народом позванога да узме судбину народне државе у своје чисте и моћне руке. Насупрот партијском охлократу, он је прави политички аристократ, племић по срцу и духу.
Њему су нација и држава изнад свега. Њима жртвује и своје највеће интересе.
За тог човека нема самопрегора пред којим би устукнуо. И сам његов живот, мерен врховним законом Отаџбине, законом безусловне љубави, не значи ништа.
Нови политички човек је политички етичан, јер је убеђен да се плодна политичка активност може развити искључиво на чистим и чврстим моралним принципима.
Он долази из народа, свој народ познаје као самога себе, његове потребе, жеље, надања, унутрашњи духовни живот, цело његово биће. Осећа се позваним да законе и мелодије народне душевне ритмике пренесе на национално-државни план: да их што непосредније и верније оствари на платнима политичке стварности. Он зна шта и како ваља учинити. Код њега идеја и акција чине недељиву целину. Срчано и борбено тражи он и остварује могућности за примену својих у духу народном виђених истина. Ту је он херој. Кад их нађе, он дубоко и оштро уклесава, ма то најупорнија и најотпорнија грађа била, своју мисао и вољу. Ту је он прави неимар.
Он размахује лево и десно по народним непријатељима. Не толико што их мрзи, већ што народ свој воли изнад свега. Њега искључиво љубав на све покреће.
Такав је углавном он, нови политички човек, који отвара нову политичку еру, човек – политички аристократ.
Ми немамо илузије да је тај тип човека са новом политичком ером већ ту. Он је на помолу. Његово рађање је везано са болом и муком. Ми знамо да се у нашу политичку стварност још дубоко усецају бродоломне политичке олупине, које ометају правилни развој нашег политичко-историјског хода. И још изгледа да су оне још увек на првом плану политичког живота.
Али, и они ће проћи. Не зато што ми тако желимо, већ што то хоће сама природа ствари, унутрашња логика политичког живота, према којој се све дешава са неминовношћу природних закона.
Јелена Милосављевић
Нема коментара:
Постави коментар