Протест у Чешкој 17. фебруара

Наши другови из Покрета "Пријатељи Срба на Косову"
организоваће у Прагу 17. фебруара
протест због противправног и криминалног
проглашења независног Косова.

Меморијални марш посвећен украјинским херојима

29. јануара у Лвову је одржан масовни марш украјинских националних револуционара, у знак сећања на пале хероје, који су у битци код села Крути пружили херојски отпор комунистичким бандитима. Наиме, 29. јануара 1918. на железничкој станици у близини села Крути (130 км од Кијева) одред од 300 украјинских студената националиста храбро се супротставио азијатско-бољшевичкој хорди која је бројала око 4 хиљаде људи, под командом М.Муравјова. Том приликом су сви јуначки пали и дали пример свим будућим нараштајима како се воли и брани Отаџбина!

Благо мајци која Саву роди и Србима док их Сава води!

"Деси ли се да народ, у саблажњивим тренуцима своје историје, напусти своје светосавске светиње и идеале, светосавско свештенство се не сме повести за ниским нагонима народним, него високо држати заставу светосавског идеализма. Ако чак и многи свештеници, и многи епископи, изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, и онда се не бој, него храбро и чврсто држи светосавску заставу до краја, до мученичког краја и радосне смрти за светосавске светиње и идеале. Јер знај: са тобом је држи он – вечни епископ Србске цркве Свети Сава. А са њим – сва света и славна војска светосавских бесмртника, којих је пун небески свет. И непоколебљиво веруј: светосавска застава ће у србском роду увек наћи свога неустрашивог заставника, можда у неком простом сељаку или одушевљеном монаху. Радуј се што је тако! Јер је главно: да нас Свети Сава не напусти. Напусти ли нас он, напустиће нас и Бог, и небо, и земља, и све што је свето и честито било у нашој историји од почетка до данас."

+ Преподобни Јустин Ћелијски

ПАРЛАМЕНТАРНА ДЕМОКРАТИЈА - велика лаж нашег времена

Избори су ствар вештине која, као и војна вештина, има своју стратегију и своју тактику. Кандидат се не налази у непосредном односу са својим бирачима. Између њега и бирача посредује комитет, самоустановљено тело, чија је главна снага - бахата безобзирност. Ако кандидат, сам по себи, у јавности још увек није довољно познат, он почиње тиме што окупља пријатеље и сараднике; затим, они сви заједно крећу у лов на присталице, тј. у локалној аристократији траже богате а памећу не много јаке житеље и успевају да их убеде да је њихова ствар и њихово право и привилегија да постану усмеритељи јавног мнења. Увек има довољно ограничених или наивних људи, који се хватају на ту удицу и, гле, са њиховим потписом појављује се и на огласне стубове лепи проглас, привлачан за масу која се свагда лако поводи за именима, титулама и капиталом. Ето на који се начин бира изборни штаб, комитет који управља и овладава изборима - то је својеврсно деоничарско друштво, које оживотворују оснивачи. Састав комитета бира се са промишљеном умешношћу; у њему једни служе као покретачка снага, то су људи који по сваку цену иду за остварењем свога материјалног циља или наума; други, наивни и лакомислени статисти, представљају пуки баласт. Организују се, дакле, скупови, држе говори; на тим скуповима онај ко има снажан глас и уме брзо и спретно да ниже фразе, оставља вазда јак утицај на масу, стиче популарност, тако се рађа кандидат за будуће изборе; или, пак, под повољнијим за њ околностима, на крају и сам истура као кандидат, потискујући онога за кога је у почетку дошао да агитује језиком својих фраза. Фраза, и ништа друго осим фразе, царује на тим скуповима. Гомила слуша само онога ко громопуцателније виче и вештије се заогрће вулгарностима и подилажењем тренутним схватањима и наклоностима масе.

На дан завршног чина избора само мали број бирача даје свој глас свесно; то су, углавном, нарочито утицајни бирачи које је ваљало наговарати појединачно. Већина, пак, тј. маса бирача даје свој глас, "по обичају гомиле", за једнога од кандидата кога је истакао комитет. На листићима она исписује име које је од свих громкије одзвањало у ушима свију у последње време. Дотичног човека готово нико не зна, бирачи немају представу ни о његовом карактеру, ни о способностима, ни о настројењима; изабирају га просто зато што су се његовог имена толико наслушали. Узалудно би било упуштати се у борбу са тим поривом гомиле. Претпоставимо, пак, да неки савесни бирач жели да у тако значајној ствари делује свесно, не хотећи да се "потчини насилним притисцима комитета". Њему на дан избора преостаје само то или да се сасвим повуче или да гласа за кандидата сходно своме схватању. Како год, међугим, он поступио, изабран ће ипак бити онај ког на прво место истакне маса лакомислених, равнодушних или заведених бирача.

Теоријски, изабрани посланик требало би да буде човек омиљен код већине, а у стварности, изабире се миљеник мањине, увек сасвим незнатне. Избор би требало да падне, по теорији, на човека разумног, а у стварности пада на онога ко безобзирније јури напред. Изгледало би као да су кандидату потребни квалитети као што су образовање, искуство, савесност у раду, а у стварности сва та својства он може и да има а може и да нема; у изборној трци, у којој су од свега важније одважност и дрска самоувереност, удружене са говорничким даром, па и извесном вулгарношћу која често ефектно делује на масу, они горе поменути квалитети се не траже. Скромност, удружена са истанчаношћу осећања и мисли, нигде није на цени. Тако настаје народни представник, тако он задобија пуномоћја! А како их употребљава, како се њима користи?

Ето шта је, у суштини, моћ којом се води парламент. Њој се придружује и друга пресудна моћ - речитост. Речитост је такође природна способност, која не претпоставља ни моралност ни високу духовну узнапредовалост. Човек може да буде дубок мислилац, искусан војсковођа, способан правник, умешни законодавац а да, истовремено, буде лишен учинковите речи. И обрнуто, могуће је да, уз сасвим осредње умне способности и знања, поседује нарочит дар речитости. Спој такве надарености са пуноћом духовних снага ретка је и изузетна појава у парламентарном животу.

Према томе, када вођа партије са снажном вољом сједињује још и дар речитости, он наступа у славној улози на отвореној сцени пред читавим светом. Ако нема таквог дара, он, слично режисеру, стоји иза кулиса и отуда диригује целим хором у парламентарној представи, расподјељујући улоге, пуштајући говорнике који говоре у његово име, и користећи се притом, по сопственом нахођењу, способним али неодлучним умовима своје партије, који за њега мисле.

Ако је природе енергичне, он хоће да делује и подухвата се да створи партију; ако је по природи просечан, сам се прибија уз ову или ону партију. Од вође партије тражи се, пре свега, јака воља. Та особина је органска, и поред крајње ограничености ума и разобручености егоизма и злобе, и поред подлости и нечовечних побуда, човек са јаком вољом може постати вођа партије и тад постаје руководилац, челни човек скупине, иако овој могу припадати и људи који га надмашују умним и моралним квалитетима.

Шта је то парламентарна партија?

Теоријски, то је савез људи који једнако мисле и удружују своје снаге ради потпуног остварења својих погледа на законодавство и правце државног живота. Али, тако бива само са безначајним групама: велика и значајна партија формира се само под утицајем личног частољубља, групишући се око једне доминантне личности. Људи се по природи деле на две категорије: једни не трпе никакву власт над собом и зато нужно теже да доминирају сами, други се, по своме карактеру, боје да понесу на себи одговорност скопчану са одлучним деловањем у свему, избегавајући све што би било акт одлучности. Ови последњи као да су рођени за потчињавање и чине гомилу ("стадо") која се поводи за људима воље и одлуке, који пак чине мањину. На тај начин, најдаровитији се људи добровољно потчињавају, предајући са олакшањем одлуку о правцима свога деловања у руке других. Они такорећи нагонски "траже вођу" и постају његово послушно оруђе, свеједнако у уверењу да их овај води према победи, а неретко и - ка добити.

Дакле, сви битни чинови парламентаризма дириговани су од стране вођа; вође доносе одлуке, вође воде борбу, вође славе победу. Јавне седнице уствари нису ништа друго до представе за јавност. Говори се држе да би се одржала фикција парламентаризма; фикција, наиме, да сјајан говор сам по себи доводи до парламентарне одлуке о важној ствари. Сами говори више су у служби прослављења говорника, повећавања његове популарности, прављења каријере, али тек у ретким случајевима пресудни су за гласање. Каква треба да буде одлука већине, то се обично одлучује ван седнице.

Такав је сложени механизам парламентарног лицемерја, такво је лице политичке лажи, која влада у наше време. По теорији парламентаризма, требало би да влада разумна већина, а у пракси влада 5-6 партијских вођа. По теорији, убеђење се поткрепљује јасним доказима на парламентарним расправама, а у пракси оно уопште не зависи од расправа, но бива диктирано вољом вођа и схватањем личне користи. По теорији, народни представници имају пред очима искључиво народно добро; у пракси, пак, народно добро је изговор иза кога се скрива пре свега, лична добробит, корист сопствена и корист својих пријатеља. По теорији, народни посланици требало би да долазе из редова најваљанијих и омиљених грађана; у пракси, пак, то су најчастољубивији и најбезобзирнији грађани. По теорији, бирач даје свој глас своме кандидату зато што га познаје и има у њега поверење, а у пракси бирач глас даје човеку кога, углавном, уопште не познаје, али за кога му је говорима и пропагандом заинтересоване партије наложено да гласа. По теорији, стварима у парламенту управљају и уопште их покрећу - искусни разум и некористољубиво осећање, а у пракси, главна покретачка снага су одлучна воља, егоизам и речитост.

Ето, каква је у суштини установа коју истичу као циљ и круну државног устројства. Бол и горчину изазива мисао да је у руској земљи било и још увек има људи који маштају о насађивању те лажи и код нас; да наши професори својим младим слушаоцима о представничкој управи још увек проповедају као о идеалној државној установи; да наше новине и часописи у ударним чланцима и фељтонима стално говоре о парламентаризму као о правичном поретку, и то нимало се не трудећи да се пажљивије загледају у парламентарну машину. Али, већ и тамо где она одавно функционише, вера у њу слаби; велича је још тврдоглаво само либерална интелигенција, али народ, њоме угњетаван, стење и препознаје у њој утајену лаж. Ми тешко да ћемо, али наша деца и унуци наши без сумње ће дочекати рушење тога идола, коме разум савременог човека у својој самообмани наставља да се клања...

Константин Петрович Побједоносцев
1827.-1907.

Gott mit uns!

Богородица са Христом, Адолф Хитлер, 1913.

Моја осећања Хришћанина указују ми на мога Господа и Спаситеља, као на борца. Она ме приводе ка Човеку, који је једном у усамљености, окружен са само неколико следбеника, видео у Јеврејима њихову праву природу и призвао људе да се боре против њих, и који је - праведни Бог - био већи не као Мученик, већ као Војник. У безграничној љубави, и као Хришћанин и као човек, ја сам читао поглавље које нам говори о томе како је Господ на крају устао у својој сили и узео бич како би истерао из Храма змијино племе. Колико је потресна била његова борба за свет против јеврејског отрова. Данас, после две хиљаде година, са дубоким осећањима ја признајем више него икада чињеницу да је због тога Он морао пролити Своју крв на Крсту...

Адолф Хитлер
12. април 1922.

La Scuola Di Mistica Fascista

Не заборављамо...

Пре 63 године, 16. јануара 1947. по пресуди совјетских органа, погубљени су хероји руског национал-социјалистичког отпора, козачки генерали Пётр и Семён Краснов, Андрей Шкуро, Тимофей Доманов и Гельмут фон Паннвиц. Да њихова светла жртва није узалудна, показују руски саборци својим делотворним и пожртвованим прегнућем из дана у дан.

Почивајте у миру, ништа није заборављено...

СМРТ СИСТЕМУ!

Владати морају најбољи

Прво што морамо учинити кад разматрамо уређење руске државе јесте да одбацимо хипнозу политичких формула и парола. Препустимо ''верујућим'' демократама да верују у неопходност и ''месијанску'' улогу таквог режима и ослободимо себе ради непристрасности праћења и дубљег истраживања. И још: препустимо људима који траже успех у маси да псују ''аристократе'' или да остану у равнодушној ћутњи према идеји аристократије као наводно ''реакционарне'', ''контрареволуционарне'', ''старорежимске'', итд. Када мислимо о будућој Русији, онда морамо остати слободни, потпуно ослобођени бојазни да некоме нећемо угодити и да нас неко не ''осуди'', били то западноевропејци или наши, домаћи десни или леви радикалисти. Ми одговарамо Богу и Русији – истином, а ако се она некоме не допада, тим горе по њих.

Обично ''демократију'', као власт ''омиљених'' људи које је народ изабрао, и ''аристократију'', као владавину људи ''наследно привилегованих'' – супротстављају једну другој. То је грешка, коју ваља увидети и одбацити. Она је чедо политичких страсти, демагогије и озлојеђености. Владати државом морају најбољи људи земље, а народ често не бира најбоље, већ ласкавце који му угађају и несавесне демагоге који га подижу на бунт. Владати државом морају дословце најбољи, а они неретко произилазе из државних школа и из поколења образованих слојева народа. Демократија заслужује признање и подршку само уколико остварује истинску аристократију (то јест, издваја ка врху најбоље људе): а аристократија се не изрођује и не штети држави једино уколико у њен састав улазе истински најбоље силе народа.

Уверимо се у то.

''Аристос'' на грчком значи ''најбољи''. Не ''најбогатији'', не ''најстаријег порекла'', не ''најутицајнији'', не ''најспособнији и најпромућурнији'', не привилегован, не најстарији узрастом. Већ управо – најбољи: искрени патриота, државотворни мислилац, политички искусан човек, човек части и одговорности, пожртвован, паметан, одлучан, организационо даровит, далековид и образован. Овим својствима могла би се додати и друга, на пример храбар, предусретљив; али тешко је одбацити макар и једно од набројаних својстава, и међу најбоље сврстати човека похлепног, поткупљивог, интернационалисту, нечасног, лишеног државничког разума и искуства, безвољног глупана, организационог неспособњаковића или наивног незналицу. Управо најбољи морају владати у свим државама и при свим режимима. Сваки режим је рђав, ако владају лоши. Ружно је и противприродно рећи: ''потребна нам је демократија, па макар били бирани, долазили на власт и владали безвољни глупани, поткупљиви лопови, нечасне распикуће и томе сличан социјални олош''. Напротив, неопходно је и праведно одговорити: ''Демократија која не уме издвојити најбоље, не оправдава себе; она упропашћује народ и државу – и мора пропасти.'' Безумно је у земљи уводити демократију да би она упропастила државу и народ, како су у Русији учинили 1917. године. А чему води владавина истински најгорих људи, то Руси на себи осећају већ, ево, тридесет и другу годину... Сурова је то школа!

Могуће би било назвати наш захтев политичким аксиомом (то јест очигледном истином): владати морају најбољи. У препознавању таквих људи може се начинити грешка, можемо се слагати или не при њиховој процени, али задатак њиховог препознавања је неспоран и темељан. Могуће га је изразити у виду лозинке: пут припада часним и умним патриотама! Тај пут им припада независно од тога из каквог слоја, класе или партије потичу! Важне човекове одлике су његова политичка вредност и његова политичка воља; неважни су његово порекло, његова професија, његова класна и партијска припадност. Важни су његови природни и умни ресурси, а не његови преци; важна је верност отаџбини, суштинско усмерење његове воље, а не његова партијска књижица. Странчарење (свако!) не задовољава све човекове захтеве, већ их само прикрива или подупире. А карактер човеков стоји пре свега и драгоценији од свега.

Зато сви избори морају имати у виду јединствен, главни и неопходни циљ: издвајање најбољих синова народа и стављање политичких питања њима у задатак. Глупо је и слепо ласкати демагозима који, прикривени партијским књижицама, јаросно бране интересе некакве класе, слоја и националне мањине, територијалног округа или просто – свој лични!

Као прво, државни послови траже јединствен, општи, свенародни интерес, а не појединачну похлепу. Демагог који распаљује страсти управо због приватног интереса отворено сведочи о својој политичкој неподобности; он је у политици фалсификатор; он је сличан Циги који хвали најгорег коња; према наивном и поверљивом народу он иступа у својству развратитеља деце, човека који згрће лично богатство путем подвале и лажи.

Као друго, сама његова демагогија сведочи о његовој карактерној непостојаности: он распаљује страсти да би се истакао и упропастио државне послове, претварајући их, у најбољем случају, у ствар личне властољубивости, а у најгорем случају – у ствар свог богаћења. Русија се може спасити једино издвајањем најбољих људи који истрајавају не на партијском, и не на класном, већ на народном интересу. Са овим се морају сагласити сви, и сви се на то имају усредсредити. То треба разјаснити самом Руском народу пре свих.

За то морају бити предузете све мере, на пример: ослобођење народа од безначајних партија; увођење гласања по окрузима са истицањем персоналних, лично свима познатих кандидата; и, основно, израда својеврсног конкурентског сарадништва државног центра са бирачима.

Демократски избори су само условно целисходно средство за безусловно праведан циљ (избор најбољих). Ако такав циљ и таква средства почињу да се сукобљавају, онда условно средство мора уступити место безусловном циљу. Захтев да владају најбољи односи се на саму природу, на саму идеју државе; уређење при којем се на власт успињу најгори биће осуђено од стране живота и срушиће се пре или касније, са већом или мањом срамотом. Свака држава позвана је да буде аристократска у нашем смислу речи; и монархија, и диктатура, и демократија; могло би се са сигурношћу рећи: кад би историјски закони државе били на политичкој висини, они би издвајали истински најбоље људе из свих слојева становништва, и тада професионални револуционари не би имали шта да раде на свету.

Зато је питање ''народних избора'' (по четворогодишњој формули – свеопште, једнако, директно и тајно бирачко право) питање средства, а не вишег необоривог циља или догме. То средство у једној држави и у једној епохи може да се покаже целисходним, а у другој земљи и епохи мањкавим. Дечје наивно је веровати у то средство као у политичку ''панакеју''. Ни изблиза сваки народ није увек способан да на власт упути најбоље, уз помоћ таквих избора. Питање треба поставити друкчије: какав народ, и када, у држави каквих размера, на ком нивоу религиозности, моралности, правне свести, образовања и богатства, уз какав изборни систем, у спокојном или бурном периоду живота – одиста може тај задатак успешно да реши?

Запитајмо се, зато: какве темеље морају поседовати савремене емигрантске партије да би могле рачунати на то да ће Руски народ – после сверазорне, духовно опустошујуће и борбено противправне епохе комунизма, после зацарења у земљи апсолутног сиромаштва (не рачунајући обогаћене совјетске каријеристе!), после тридесетдвогодишњег ропства, после одвикавања од самосталног мишљења, после потпуне и укорењене неупознатости са питањима политике, привреде и дипломатије, после очврсле навике да се плаши, краде, цинкари, да спасава свој живот довијањем – умети да спроведе такве изборе? Ако поседују озбиљне темеље, онда их не треба одговарати; а ако их не поседују, већ оне који су засновани на нечему супротноме – онда чему неодговорне програмске пустоловине?

Русији треба такав изборни систем који би јој отворио праву могућност да нађе и издвоји своје истински најбоље људе како би они дошли на власт. У тим изборима најбољих људи не могу и не морају учествовати чланови интернационалне партије, осведочени погромаши и џелати Руског народа, ''пали'' комунисти, префарбани издајници, итд. А то значи да ти избори не могу да буду ни општи, ни директни. Најбољим људима могу се сматрати само они који нису изгубили част и савест, они који су патили, а не они који су мучили страдалнике. Иначе ће Русија опет бити предата на милост и немилост политичком шљаму који ће се из црвене боје префарбати у црну, да би саздала нов тоталитаризам, нову тамницу и нови распад. Избави нас од тога, Господе!

Иван Иљин
1949.

ЖИВОТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ (одломак) - Станислав Краков

Дан после ове ноћи, 10. август, донео нам је мир и одмор. Војници крпе поцепана одела, замењују искривљене бајонете и поломљене пушке, попуњавају потрошену муницију и ручне гранате. Данас смо добили нове енглеске бомбе, округле као лопта, које се пале као шибице. Свако од нас има дашчицу, коју привезује на рукав и о њу трља упаљач бомбе.

Нико овога дана из нашег батаљона није погинуо, па ни мајор Живковић.

– Видите – говорим му када је дан завршен – ноћна привиђања су само последица преживљених узбуђења.

– Слушак, Сташа, сав је мој новац у сандуку са стварима. Све је у злату које сам штедео за моје. Мој ордонанс има кључ. Када погинем, предај све то штабу пука и мој сат, па ће ваљда једног дана то добити моји.

Слушам овај усмени тестамент ћутећи. Нема снаге да га разуверавам.

Ноћ је опет над нама, ноћ са својим изненађењима и узбуђењима. Појавио се ордонанс пука. Предаје мајору малу затворену коверту. Знамо шта значи. Прилазим и осветљавам хартију џепном лампом.

– Наређен је покрет батаљона. – Мајор Живковић спушта нервозно свој параф на поцепану коверту и другом руком граби од ордонанса чутурицу са ракијом. Дуго је не одваја од уста.

Пролазимо кроз густу шуму поред једне пољске батерије. Назиремо топовске цеви уперене ка гребену на који идемо. Около, као брежуљци, леже гомиле жутих месинганих чаура испаљених у току дана. Артиљерци седе крај топова и пуше. Напред се бели побијено, огуљено коље. То је ознака за правац гађања у ноћи. Горе изнад шуме излази млади месец. Његов плавичасти срп је сићушан и танак. Крај стазе се црни надувена лешина погинулог коња.

Стижемо опет на камениту косу, на којој смо се прошлог јутра сакупљали, избегли испред коњице и која као да постаје наш удес. Увек се на њу враћамо. Довели смо само две чете, док су две остале као резерва у јарузи у шуми у којој смо били.

Испред нас је тамна падина са невидљивим жбуњем и још мање видљивим непријатељем. Иза заклона од камења седе војници са пушком у руци и напрегнуто гледају у мрак пред собом. Нико не говори, нико не пуши. Потпуна тишина притиска планину на којој хиљаде невидљивих људи ћути у очекивању смрти.

Лежим крај пољског телефона, који је такође нем, и крај неколико отворених сандука у којима су црне енглеске експлозивне лопте. На леви рукав сам причврстио дашчицу за паљење. Гледам као занет у месец и заборављам на планину са заседама, на невидљиве људе у белим доколеницама и са спљоштеним шапкама, који нас кољу и које кољемо, заборављам и све опасности и мислим на Маријине танке голе руке које се склапају око мене...

Скачем увис тако нагло да сам се скоро преврнуо. Један урлик, уједначен и општи, проломио се у нашим рововима десно, на вису покривеном шумом. Ту је неки други батаљон нашег пука. То је бугарски јуришни поклич. Без пуцња, привукли су се до самих ровова и сада крици убијаних бајонетом и урлик победника слили су се у језиви крик. Јако стрма падина пред нама нас је спасла. Јуришни талас пред нашим заклонима је закаснио. Чујемо камење како се котрља.

– Бацај бомбе!...

И ја сам појурио са наручјем пуним округлих, тешких ручних граната ка првим заклонима, само десет метара преда мном. Шиште упаљачи и запаљене кугле описују усијане пруге у лету. Лавина од усијаног челика, распрснутог камена и разнетих тела ваља се низ падину пред нама. Све што пуца и убија сада сипа ватру. Ваздух је пун смрада сумпора и дима. Уши глухну од грмљаве и треска. И наша батерија крај белог коља сипа плотуне својих граната преко наших глава. Мајор Живковић се опио лудом храброшћу. Његова сенка пролеће кроз фијук и његов глас се чује свугде крај узнемирених војника. Одједном фијук граната преко нас престаје. Неколико пута се понавља суви прасак картеча и онда бугарски победнички крик. Батерија је пала. Само смо још ми остали, сломивши све јурише пред нама. И још једино, одмах лево од нас, скоро иза наших леђа, на Цепу, где је улаз у долину, одиграва се епопеја. То је чета сликара-капетана Јосиповића. Лула која као пркос светлуца у тами осветљава његову чупаву браду. Неосетљив на челичну шибу, стоји усправљен и горд на рову. Испред њега је већ искидана препрека од жица, које су пуне усправних мртвих тела нападача, која стоје као окамењена шума и као најсигурнија препрека. Иза ове ограде мртвих осећа се топао дах гомиле која наваљује и руши се под косом митраљеза и ручних граната.

Док сам још нагнут од замаха при бацању последње бомбе, један тупи ударац посред уста покреће ми све зубе. Осећам бол и у колену. Хватам руком уста. Рука је крвава, али су зуби сви на месту. По болу видим да ми је само горња усна прсла. Један већ охлађени већи комад ручне гранате, или можда комад камена, завршио је свој пут на мојим уснама. Други комад ми је разнео чакшире на десном колену и зарезао уску бразду на кожи.

Са првом светлошћу зоре откривамо да смо још само ми – две наше чете на коси и чета сликара у долини – једина слободна оаза на Цегану. Цела је планина пала у руке Бугара. Потпуно само опкољени.

Живковићево лице је модро и поглед му је мутан. Шапуће ми:

– Наредио сам орднонасима да убију мене и тебе ако Бугари продру и код нас.

– А то не – викнуо сам. – То право задржавам за себе. Ја сам научио већ да се пробијам...

Наш телефон је већ давно пресечен и нико не зна шта се са нама дешава. Једна мисао ме оживљује. Саопштавам мајору:

– Ја ћу са Гојком и још једним ордонансом да се пребацим до резерви и да доведем наше две чете.

Овај се предлог допада мајору. Очи му одједном постају светле:

– Одлично, полазим и ја да се ставим на чело контранапада.

Банкарски чиновник, капетан Грујичић, прима команду над опкољеном групом.

– Држите се још само три сата...

У мутној светлости јутра силазимо командант, ја, трубач и четири ордонанса журно низ падину, доле ка долини, иза последње барикаде на Цепу. Пред нама је голи брег, једини пролаз ка нашим резервама. Пут којим смо синоћ дошли је већ давно у рукама Бугара.

Наше плаве силуете на голој падини каменитог брега брзо постају мета за бугарске стрелце. Али је јутарња светлост још увек несигурна, као плава магла и док меци прште свугде по камену, ми задувани грабимо уз нагиб. Пола сата били смо дивљач која се гони.

Најзад, на другој страни брега, која је сада као гранитна плоча између нас и гониоца, налазимо заклон, сигурност и, убрзо, наше чете. Не само оне, већ цео наш пук је покрету. Са свих страна јуре појачања у густим колонама. Општи контранапад почиње. Свуда светлуцају наши бајонети и шлемови кроз шуме у диму и пламену. Све гушћи су наши редови који извиру као из земље из свих удолина и јаруга. Пред нама је победнички изливени талас непријатеља, а иза њих наше опкољене чете.

Мајор Живковић који корача на челу наших резерви диже увис своју дебелу чворновату мотку којом се поштапа. Сунце пада по нама али мене тресе још грозница ноћи и, као луд, вичем трубачу:

– Свирај јуриш!

Десетине других труба са свих крајева шуме прихватају као ехо наш позив на покољ и бесконачна сигурност нас испуњава. Челични град нас више не зауставља. Наш челик су наши бајонети. И покољ почиње. Ми смо полудела војска која се свети. Ништа више не може да нас заустави. Газимо преко мртвих и наших покланих ноћас у изненадном препаду и ових других кроз чија тела троугли шиљак дуг неколико десетина сантиметара пролази лако као кроз оне манекене од сламе на којима смо учили као се непријатељ пробада. Наш талас достиже до наше ноћашње заштитнице. Само је још увек бело коље усправно. Све друго лежи. Мртва посада чува умукле топове. Испружене, укочене руке нишанџије још држе чврсто пијук којим је покушао последњу одбрану свога топа. Небеско плавим униформама наших артиљераца крв је дала боју трулог храстовог лишћа. Као прогоњена дивљач око које се склопио обруч гониоца војници са ниским шапкама и белим доколеницама се збијају у гомиле. Узалуд вичу:

– Братко, братко!

Бајонети не знају за милост ни за братство. Смрт за смрт. Ту, на десетак метара од нас, лежи мртво тело мога друга из моје класе Војне академије, потпоручника Глигоријевића. Његово детињско лице је маска од воска, јер је сва крв напустила његово тело кроз гркљан пререзан метком.

Шума смрти је опет цела у нашим рукама. Нема више Бугара, сем мртвих, између нас и наших опкољених чета.

Журимо у сусрет ослобођенима. Горе, под самим гребеном косе, корачамо журно, један за другим, као Индијанци, мајор Живковић, ја, трубач, ордонанси. Опијен сам од дивљачке радости коју доноси победа. Крв ми се закорела на уснама. Раздрта ногавица на колену чини ми се орден подвезице.

Гребе пред нама поседа група из нашег јуришног таласа. На неколико метара више наше стазе којом корачамо неко маше на мене рукама. Мој сусед из болесничке собе у Плаву, капетан Марковић ми довикује:

– Сташо, да видиш ово...

Окрећем се и док тражим пролаз кроз жбуње, заустављам поворку ордонанса за мном. Само је мајор продужио напред. На неколико метара у страни преко нашег бацача бомби – Хазен топа – лежи раширено огромно тело бугарског трубача, који још увек држи у мртвој руци своју металну трубу као да још зове своје мртве другове на борбу. Један ударац бајонета у груди приковао га је за бацач. Нисам имао потпуну визију... Тресак који је једновремен са фијуком заглушује ме. Као да се цео ваздух око нас распрскао.

Окрећем се нагло. Изнад ниског младог дрвета, на три метра од земље, ту где смо тренутак раније били, још плови облак распрснутог шрапнела. Покидане гране падају као киша по камену. Дах ми се засутавља. Под рањеним дрветом лежи мајор Живковић. Чујем само његово пригушено јечање.

– Погибе командант! – чујем трубачев глас.

Ордонанси су јурнули ка телу на земљи. Моја радозналост спасла им је свима живот, а позив Марковићев ишчупао ме је из сигурне смрти, удаљивши ме тачно изван ивице смртног круга сручених шрапнелских куглица. Само један није измакао од најављене судбине; мајор Живковић, кога су само пет корака, што их је начинио испред нас, одвела из живота.

Црна крвава пена избија преко његових дебелих усана и зауставља се на рашчупаним дугим брковима. Тихо јечање прелази преко њих. Отворене очи добијају тврдоћу стакла. Крв шиба с десне стране груди и лије преко суре блузе. Ордонанси секу ножевима чоју и раздиру је са прсију. Крв у млазевима тече преко густих маља и сасвим белога меса. Док два ордонанса притискају завој на широку рану, испод раскопчаног појаса, из огромног крвавог отвора на трбуху куља страхота разнете утробе.

Црне усне се још покрећу и чујем једва разумљиве речи:

– Поздрави ми децу... и жену...

Један дрхтај је прошао кроз руку, као да ми је мајор хтео да пружи, али је рука пробијена оловном куглицом и тресла се немоћно.

Један изненадни густи млаз крви баца увис завој са груди, недовољно причвршћен. Стаклени поглед се зауставио изнад грана разнетог дрвета. Као да један осмех развлачи црне усне мајорове и жути зуби се указују:

– Како су лепи лептири... који лете...

Војници клече са скинутим шлемовима. Над шумом око нас небо се раскида новим смртоносним ватрометом којим бугарска артиљерија свети пораз и смрт својих. Ордонанси шире један замотани шињел и стављају на њега полуголо крваво тело.

Трубач ми додаје новчаник и сат мајоров, његову крваву марамицу и ратну торбу.

Док четири ордонанса носе на разапетом шињелу мртво тело, ја силазим низ густу шуму ка пуковском штабу да предам овај аманет мога шефа и рођака. Знам где је до јуче штаб био. Данас се много променило. Изнад шуме све чешће урлају артиљеријска зрна, ломе гране и прште по камењу.

Излазим на усечени пут када је моје предосећање, као на Калин-камену, предухитрило блиски фијук. Када сам већ био пружен стрмоглавце по земљи – заглушни тресак. Тешка црна киша земље пада и удара по мени. Уши ми зује заглунуто и осећам да су ми се све жиле на глави затегле. Хоћу да устанем, али ми нешто притиска цело тело. Тешко се чупам из црног покрова и земља у млазевима пада са мене. Пуне су ми од ње очи, уши, уста и одело. Чврсто држим у руци ствари погинулог команданта.

Стојим усправљен и левим рукавом бришем лице од земље залепљене знојем. Одједном почињем да дрхтим. Ужасан страх од самоће, од могућности да и ја добијем раздрту утробу. Страх од смрти у овој мрачној шуми пуној лешева испуњава ме све више и више. Чујем један туђи крик страха и ужаса који излази из мога сувога грла. Са стварима мајоровим у дигнутој десној руци као луд јурим натраг уз нагиб, ка нашим рововима, ка мојим друговима, ка живим људима. Само да не останем више ни тренутка сам у овој мрачној шуми смрти.

Завет смо свој ми Отаџбини дали...

Заветујемо се: јеком наших Светих звона са свештених богомоља наших, таласањем зрелога класја на њивама драгим наших уклетих работника сељака који с патњама целога века другују; сребрним капима са хајдучких врела наших и божанским лепотама свете земље наше, коју су наши преци хранили својим животима и напојили обиљем своје јуначке крви: да ћемо увек гранитну веру имати, уистину нашу, коју носимо у срцима и душама; у свакој капи крви и свакој вијуги мозга и која нас снажи и крепи да херојски корачамо ка сигурној Победи преко кршева и урвина данашњице. Заклињемо се... Заветујемо се да ћемо створити и изградити Нову Србију. Или нас неће бити!

Свештеномученик Митрофан Матић
(убијен 11. августа 1941.
од стране комунистичких зликоваца)

Капитализам и антифашизам

"Примећујем како се појављује стварна опасност:
потпуно необуздани капитализам,
који управља целим светом, и који допушта да се
празнина коју вуче за собом, испуни антифашизмом
који поједностављује и нагрђује историју,
баш као што привредни систем униформише цео свет".

Ernst Nolte

Срби и Русија

"Мислећи о Србији, не смете заборавити: нас, Русе, тамо воле топлом, искреном, нежном љубављу. Последњу своју простирку ставиће под ваше руске ноге. Одвојиће од својих гладних уста последњу кришку хлеба и са божанственом издашношћу сиромашка угостиће вас, свог најдражег госта из миле Русије. А знате ли кога они - молећи се Богу - помињу пре своје дечице? Русију! Хиљаду година, ишчекујући сунце, знате ли на коју страну гледају распети мученици, знате ли где упућују своје сузе мајке деце-страдалника? Тамо где се, иза сиве магле, светле према небу златна кубета московског Кремља!"

Леонид Николајевич Андрејев
(1871. - 1919.)

EUROPE AWAKE!

За Дух, Крв и Тло!

Својим храбрим деловањем, ми разбијамо владајући менталитет овога века и света. Убијамо у себи један свет да би изградили други, онај виши који допире до небеса. Апсолутна власт новца је срушена да би била замењена снагом духа и моралних вредности. Ми не одричемо и нећемо одрицати улогу и неопходност материјалног у свету, али одбијамо и увек ћемо - његово право на доминацију.

Корнелије Кодреану

Women for Aryan Unity - Calendar 2010.

http://www.wau14.com/calendar.pdf

Мир Божији - Христос се роди!

ЕВАНЂЕЉЕ НЕБА И ЗЕМЉЕ
(Божићна размишљања)

Свети Јустин Ћелијски

На Божић: Бог Логос постаде тело (Јн.1,14). To je прва и последња благовест, највећа благовест коју je Бог могао дати човеку и небо земљи. Ако хоћете, целокупно Бванђеље неба и земље састоји се из три речи: Логос постаде тело. Без њих и мимо њих нема благе вести за човека ни у овом ни у оном свету. У њима је све што је вечито потребно бићу људском, у свима световима.

***

Логос постаде тело, постаде Боготело, при чему нити Бог престаје бити Богом, нити тело престаје бити телом.

Логос постаде тело, значи: Логос постаде душа, Богодуша, али при томе Бог остаје Богом и душа душом.

Логос постаде тело, значи и ово: Логос постаде осећање, Богоосећање. При томе Бог не престаје бити Богом иако је постао људско осећање, али и осећање остаје људским осећањем.

Логос постаде тело, значи још и ово: Логос постаде твар, Боготвар. У томе природа Бога не губи своја божанска својства као што и природа твари не губи своја човечанска својства.

Логос постаде тело, на крају свих крајева значи: Логос постаде човек, потпун човек, Богочовек. При томе Бог остаје у својим границама и човек у својим, иако су најприсније и нераздељиво сједињени.

***

Бог Логос је постао човек да би човека вратио његовом оригиналу, његовом творцу, јер је човек у прапочетку био створен Богом Логосом са свима одликама Логосности (Пост.1,26-27; ср. Јн. 1,9). Бог Логос је постао тело да би тело вратио његовој првобитној Логосности, јер све што је постало, постало је кроз Бога Логоса (Јн.1,3; Кол.1,16). Пошто је Бог Логос творац свих твари, то је Он и темељ целокупне козмичке грађевине. Грех и зло сачињавају човеков трагични покушај и бесмислени потхват да се Бог Логос одстрани из темеља васељене.

Бог Логос се оваплотио да твар врати творцу који је њен прави темељ и основ. Стога је у божанском праву свети апостол када благовести да је Богочовек Христос једини трајни и неразориви темељ и да другога темеља нико не може поставити (ср. 1.Кор.3,11). Ко зида на Њему, на том непоколебљивом камену станцу васељене, мудар је човек, личност је његова ологосена, и остаје неразорива у свима бурама и олујама људских хаоса и потреса (ср. Мт.7,24-25; Рим.8,35-39).

Својим очовечењем Бог Логос је показао да је Логосност природа наше природе, темељ човековог бића, основ људског живота и постојања. Наше порекло је од Бога, зато и биће наше и живот наш и постојање наше зависе свецело од Бога (ср. Дап. 17,28; Кол.3,14). У самој ствари, по свом оригиналу и по својој најунутрашњијој суштини сва је твар од Логоса и ради Логоса (ср. Кол.1,1617). Са Њим, кроз Њега и Њиме све се враћа своме Логосном постанку и постојању: својој првобитној чистоти, красоти и сили, своме "нека буде", и "би".

***

Осећање! Реците, каква је то тајна у мени: осећање. У ономе што ми називамо осећањем Бог је сјединио, стопио и слио ко зна какве загонетке и ко зна каква тајанства. Осећање - диван и страшан дар. Њиме је рај - рај, и пакао - пакао; њиме је бол - бол, и блаженство - блаженство; њиме је туга - туга, и радост - радост; њиме је очајање - очајање, и усхићење - усхићење. Логосност је првобитна одлика осећања. Одстраните њу из осећања, и оно се претвара у пакао. Јер, шта је пакао? Осећање без Бога Логоса; осећање из кога је потиснут Бог. А рај? Осећање Бога, осећање проникнуто и испуњено Богом Логосом. У ствари: пакао је обезбожено, "чисто осећање", а рај је оЛогосено, охристосено, обогочовечено осећање.

Бог Логос је постао човек да би човеково осећање вратио првобитној Логосности која је потиснута грехом. У очовеченом Богу Логосу наше се осећање враћа своме Логосу, своме смислу, своме свесмислу. Враћа се својој боголикости, христоликости и духоликости. Најинтимнијом тајном својом људско осећање ишчезава у понорним дубинама Тросунчаног Бога и Господа. А то значи да је оно потпуно и савршено само онда када се преобрази у Богоосећање, у Христоосећање, у Духоосећање. Бог Логос је и постао човек да ологоси људско осећање. Враћајући се логосности, људско се осећање ослобаћа греха, безумља, лудила, смрти. И тиме долази себи, својој прасуштини. Тада је самоосећање испуњено богоосећањем, христоосећањем.

Људско осећање је у правом смислу осећање једино Богом, Христом, тј. Богоосећањем, Христоосећањем. Без Бога Логоса оно луди, грчи се и умире у страстима, у греху, у бунилу, у бесмислу, у очајању, у себичности, у вечном постајању и никаднепосталости. Увек постаје, а никад не постоји стварно, интегрално. Обезбожено, обезлогосено људско осећање увек умире, и никако не може да умре. То је онај еванђелски црв који не умире, и огањ који се не гаси - пакао.

***

Мисао! Каква се несхватљива тајна таји у природи човекове мисли! Једно знамо: она је толико несхватљива да човека језа подилази чим стане мислити о мисли. У трагању за постанком и природом људске мисли дух човечји залуди ако не прибегне Логосу, Богочовеку Христу, у коме је њена тајна једино слатка. Откинута од Бога Логоса, људска мисао нема свој смисао, свој Логос. Јер је мисао у прасуштини својој логосног карактера.

3а мене је мисао, свака мисао, највећа мука под небом, док се не извије у Богомисао, у Христомисао, тј. док се не ологоси, осмисли. Искрено: мисао је пакао ако се не преобрази у Христомисао. Без Логоса људска је мисао стално у алогосном делиријуму, у сатанском бесмисленом самопотврђивању, у сатанском: мисао ради мисли, слично оном: l'art pour l'art [уметност ради уметности].

Људска мисао луди грехом. Као и осећање. Једини лек и лекар од тог лудила јесте Богочовек, јер је Он очовечени Бог Логос. У Њему и Њиме је омогућено и загарантовано људској мисли бескрајно божанско усавршавање. Он је и постао човек да се ова планета, вођена голом, "чистом" мишљу људском, не би коначно и неповратно претворила у свеопшту лудницу. Примећујете: чим се европски континент удаљи од оваплоћеног Логоса, тоне у нечовечност, у безумље, у културно људождерство, у свеубилачке ратове. Човек прождире човека, нација нацију, раса расу.

***

Душа човечија! О, тајне над тајнама; о, чуда над чудима! Поломише се срца свих хаџија вечности око ње. Људи живе душом а не знају шта је душа. 3ар то није мука духа? Мука, све док Бог Логос не постаде човек, а тиме и душа. И тајна нам се душе откри: Логос. Од Њега је њен постанак, њено биће, њен оригинал; и у Њему њен смисао, њено блаженство, њена вечност, њен рај. Стога је она у најинтимнијем тајнику свом христочежњива, богочежњива. У очовеченом Богу Логосу душа је нашла себе и свога Творца, због чега је чудесни Богочовек и објавио благовест: Ко изгуби душу своју мене ради, наћи ће је (Мт.16,25). То јест: наћи ће њену суштину, њен смисао, њену вредност, њен рај, њену вечност, њено блаженство. Несједињена са Богом Логосом, душа је ван себе, у вечном луђењу и бесмисленом кружењу из греха у грех, из муке у муку, из страсти у страст.

Тело човечје! Да чудотворне радионице, која воду претвара у крв, ваздух у кости, хлеб у месо, биље у минерале, минерале у течност! Невиђена радионица чудеса. Природних, јел'те? Та шта у природи није чудо! Неки невидљиви механичар, неки чудотворни мајстор управља овом необичном радионицом коју ми називамо телом. Он је у телу, а ми га не видимо. Дела његова видимој, али њега не. Као да му је намера да се што потпуније сакрије иза дела својих.

Тело! Бог је задао безброј загонетки створивши га оваквим какво је. У његово блато завио је своје божанско злато. И оставио га на овој почађалој звезди. И чудо додао чуду: Логос постаде тело! И тиме узвеличао тело изнад анђела и арханђела. Обасјао га и објаснио објавивши: И тело је за Господа (1.Кор.6,13). Доказ? Господ се узнео на небо са телом, и вавек ће боравити са њим и у њему. 3алог? васкрсење тела Христовог, и наших, на дан Суда. А свевредност и Логосност тела баш је у томе што Логос постаде тело, и вечно остаје у телу.

***

Човек! Сва створења неме пред овим најнеобичнијим чудом у свима световима. Као да је Бог сабрао чудеса из свих својих светова, па их стопио у једно и добио се: човек. Душом га је везао за духовни свет а телом за вештаствени свет, и пустио га кроз овај живот. И човека подједнако маме тајанства духовног света и чари вештаственог света. Разапет свим бићем између два света, човек је као разапето уже измећу њих. Стога је тајна човековог бића претварала мисао људску о човеку у јаук, у грч, у лелек, у плач и нарицање над човеком. Све тако док Логос не постаде човек. Поставши човек, Бог Логос је објаснио човека човеку и осмислио његов живот и у овом и у оном свету.

Човек је тек Богочовеком враћен себи. Јер је на дну свога многоструког бића логосан. Нема човека кога не обасјава Логос при уласку у овај свет и овај живот (ср. Јн.1,9). Све што је човеково, док се не врати Богочовеку, док се не ологоси, не обогочовечи, бесмислено је и у основи нечовечно. Јер је човек прави човек једино Богочовеком и у Богочовеку. Крајњи циљ Логосовог очовечења и састоји се у томе да човека ологоси и обожи у васцелом бићу његовом. Бог Логос постаде човек да би ологосио човека, и душу његову, и тело његово, и мисао његову, и осећање његово, и све што човека чини човеком. Без тога ужас су, чудовишта су, страшиле су и наша душа, и наше тело, и наша мисао, и наше осећање. Нашто нам они? Да трнемо, да немимо, да обамиремо на догледу смрти и свеколиког хаоса животног?...

***

Због свега тога, дан рођења Бога Логоса у телу, Божић, јесте празник диван и чудесан по величини, по тајанствености, по свесмислу. Празнујући Божић ми у ствари признајемо и прослављамо једини прави смисао људског бића, људског духа, људске мисли, људског осећања, људског живота. Јер на Божић "заблиста свету светлост разума", заблиста свету светлост божанског разума, божанског знања, божанског смисла, и зали сав овај свет с краја на крај. 3али, и обасја нам, и откри нам вечни смисао овога света и човека у њему.

На Божић нам је откривена и осмишљена и тајна човека, и тајна земље, и тајна неба над земљом. И човек нам је мио, јер је Логосов; и душа човекова нам је мила, јер је Логосова; и мисао човекова нам је мила, јер је Логосова; и осећање човеково нам је мило, јер је Логосово; и живот човечји нам је мио, јер је Логосов; и свет нам је мио, јер је Логосов; и небо нам је мило, јер је Логосово.

Рођењем Логоса у телу рођен је на овај свет сав Бог, сва Истина Божја, сва Правда Божја, сва Љубав Божја, све Добро Божје, зато сви гладни и жедни Бога и његове Правде у слатком подвижничком усхићењу довикују свима бићима и свима тварима:

Христос се роди!

а из христочежњивих дубина

бића и твари одјекује бурно:

Ваистину се роди!

Европа - жидовска слушкиња

To Европа не зна, и у томе је сва очајна судба њена, сва мрачна трагедија њених народа. Она пре свега не зна чија је. Онда она не зна ко јој је пријатељ а ко непријатељ. Она не зна кога да зове Оцем а кога Сином, због чега је попљувано у њој очество и синовство, родитељство и чадство. Она ништа не зна осим оног што јој Жидови пруже као знање. Она ништа не верује осим оног што јој Жидови заповеде да верује. Она не уме ништа да цени као вредност док јој Жидови не поставе свој кантар за меру вредности. Њени најученији синови су безбожници (атеисти), по рецепту Жидова. Њени највећи научници уче да је природа главни бог, и да другог Бога изван природе нема, и Европа то прима. Њени политичари као месечари у заносу говоре о једнакости (игноранцији) свих веровања и неверовања, тј. оно што Жидови хоће и желе, јер им је потребно прво да се изједначе законски са хришћанством, да би после потисли хришћанство и учинили хришћане безверним, и стали им петом за врат. Сва модерна гесла европска саставили су Жиди, који су Христа распели: и демократију, и штрајкове, и социјализам, и атеизам, и толеранцију свих вера, и пацифизам и свеопшту револуцију и капитализам и комунизам. Све су то изуми Жидова, односно оца њихова ђавола. И то је све у намери да Христа понизе, да Христа пониште, и да на престо Христов ставе свога јеврејског месију, не знајући ни дан данас да је то сам Сатана, који је отац њихов који их је зауздао својом уздом и бичује их својим бичем.
Браћо моја, што Жидови тако чине против Бога Оца и Сина Божјег Господа Исуса Христа то није ни мало за чуђење. Јер је сам Господ Христос видовити и непогрешни, рекао да је отац њихов ђаво и да они чине сласти оца свога. Али је за чуђење, да су се Европејци, крштени и миропомазани, потпуно предали Жидовима тако да жидовском главом мисле, жидовске програме примају, жидовско христоборство усвајају, жидовске лажи као истине примају, жидовска гесла као своја примају, по жидовском путу ходе и жидовским циљевима служе. To je за чуђење у наше време, и ништа више у свету. Све друго је мање важно или неважно. Али је најважније како је хришћанска Европа постала слушкиња Жидова и како је отпала од Оца светлости и признала ђавола за свога Оца у свима мислима и жељама и делима својим. О томе треба да мислите, браћо Срби, и у вези с тим да исправљате пут свој пре својих мисли, жеља и дела. Да се не нађете као синови сатански! Нека вам је Христос у помоћи. Амин.

Свети Николај Србски

Капитализам и идентитет

"Капитализам у основи жели да људи буду заменљива роба, и разлике међу њима, као што су расне, обично нису функционалне. Oне могу бити функционалне неко време, као на пример ако желите супер-експлоатисану радну снагу или слично, али такви случајеви су нека врста аномалије. Гледано дугорочно, можете очекивати да капитализам буде анти-расистички, управо зато што је он анти-људски. Чињеница је да је раса људска карактеристика - нема разлога зашто би требало да има негативну конотацију. Тако, дакле, идентификовање на основу расе сукобљава се са основним (капиталистичким) идеалом да људи треба да буду доступни само као потрошачи и произвођачи, заменљива роба која ће купити сво ђубре које је произведено - то је њихова крајња функција, и све друге особине су ирелевантне, и обично сметња. "

Ноам Чомски
"Разумети силу"
2002.

Празници без алкохола!

Наши украјински другови су 26. децембра
у Тернопољу одржали марш здраве омладине
под паролом "Празници без алкохола."
У маршу у коме су учествовали
активисти из више украјинских градова,
могле су се видети пароле са порукама:
"Идеја Нације - против деградације!", "Празници без алкохола",
"Спорт, здравље, Нација", "Трезни, Бели, Поносни"...
По завршетку марша одржани су говори.

НС Трибуна - B&H/C18 Bulgaria

Предлажемо Вашој пажњи одличан
блог бугарских другова, на коме
ћете наћи сјајне политичко-пропагандне
текстове, осврте на значајне тренутке
бугарске и европске прошлости,
најаве важних дешавања и доста
информација из НС света.

Национал Социјалистичка Иницијатива

Ових дана је у Санкт Петерсбургу формирана
нова организација чији је назив
Национал Социјалистичка Иницијатива.
Више о њима погледајте на:
http://nsinitiative.national-resistance.com/