субота, 25. јун 2011.

Митрополит Санктпетербуршки Јован - РЕЛИГИЈА МРЖЊЕ

Силе које су срушиле руску православну државност уопште нису намеравале да се задовоље постигнутим. По мишљењу надахнитеља револуције, наредни кораци су морале бити мере с циљем "дехристијанизације" руске националне самосвести, и, више од тога, формирања антихришћанског погледа на свет, антицркве - као организационе основе богоборства и кадровског, структурног темеља свесног сатанизма. Првих двадесет пет година после револуције постали су време усиљене борбе руског народа за очување својих православних светиња, кад се терору, лажи и насиљу Русија супротставила вером, трпењем, исповедништвом и страдалништвом.
Дуге године атеистичке пропаганде учинише своје - сад смо склони да у својој историји видимо деловање економских, војних и политичких узрока, скоро уопште ни не размишљајући о томе да су сви они - само последице духовног стања друштва, порива људске душе коју узвихоравају страсти. Па ипак, читав низ историјских сведочанстава потврђује: покушаји да се у руској земљи уведу сатанистички култови били су унапред припремани и ка циљу усмеравани.
1921. године Данац Хенинг Келер у Берлину је издао књигу под називом "Црвени врт". Исте године реакције на књигу и одломци из ње појавили су се у руској анти-бољшевичкој штампи. Успомене Келера, који је пуно тога видео у истумбаној Русији, од великог су интереса за нас. Он, на пример, описује церемонију откривања у граду Свијажску споменика... Јуди Искариотском, издајнику Исуса Христа.
Келер је у Свијажск (он га погрешно зове Свијагородом) стигао путујући из Алатира у Казањ управо на дан "славља". Тим поводом приређена је парада два пука Црвене армије и команде оклопног воза. Председник месног совјета одржао је "ватрени" говор, у коме је саопштио да одлука о подизању споменика Јуди није донета одједном. Спочетка су као кандидати за ту високу "почаст" фигурирали Луцифер (то јест сам сатана) и Каин, "пошто су обојица били угњетени, бунтовници и револуционари".
Али, нажалост, рекао је председник, лик Луцифера није сасвим у складу с материјалистичким погледом на свет, а што се Каина тиче - његово постојање историјски није потврђено. Зато је решено да се подигне споменик "човеку кога је две хиљаде година презирало капиталистичко друштво, претечи светске револуције - Јуди Искариотском..."
Истраживач пише да ни у маси подвргнутој пропаганди, а која је говорника окружавала, нису сви делили његово мишљење. Чули су се гласови протеста, а неки су се пажљиво крстили. Када је настао тренутак откривања споменика и кад је прекривач пао пред ноге присутних, њихове очи су угледале црвеномрку гипсану фигуру човека - већег од природних размера - са унакаженим, небу окренутим лицем, који грчевито скида конопац с врата.
Ако то није изазов Богу и химна сатани - шта је онда?
Сигурно да неће бити излишно да се помене и оклопни воз чија је команда учествовала у паради. Воз је носио име "Карл Маркс" и њиме је командовао морнар Балтичке флоте. Келер је успео да путује тим возом, и његови описи се слабо уклапају у наше, још увек присутне, стереотипе о "комесарима са прашњавим шлемовима".
Воз је, пише Келер, био првокласан, стране производње, с топовима, смештеним у оклопну обртну кулу, као и митраљезима, и три пулманвагона. На нарочитој платформи били су смештени авион и аутомобил. У једном од вагона налазио се посебан купе, тапациран свилом и окићен сликама, са подом прекривеним персијским тепихом. Тај купе је заузимала нека дама, која је у команди водила домаћинство, била митраљезац, "саветница" командира и "милосрдна сестра" у исти мах. Остаје нам само да нагађамо о пореклу такве раскоши...
Грађански рат дао је много примера суптилног религиозног дивљаштва. Један од доказа велике раширености тих језивих појава - "доказ снажан јер су га проверили очевидци, запањујући по својој немаскираној суровости и ругачкој безочности" - објавиле су новине "Јалтијско вече", у фебруару 1920. године.
Крајем маја 1919. године Бела армија је освајала Мелитопољ. Та операција је стављена у задатак Мешовитом гардијском пуку под командом пуковника Лукашка, у чији је састав, делом, улазио четврти стрељачки гардијски батаљон. Супротстављали су им се делови познате Дибенкове дивизије. 2. јуна, у области села Черниговка Берђанске области чета четвртог батаљона под командом пуковника Ухтјомског водила је борбу с надмоћним снагама непријатеља. При одступању, кнез Ухтјомски био је рањен, и кад је постало јасно да неће успети да га извуку, он је, да би избегао мучење коме би га црвени подвргли, наредио једном од официра да га убије, што је и извршено. Осим Ухтјомског, на бојном пољу остао је још 21 човек - рањеници и погинули.
После два сата, село је заузето бочним ударом две стотине кубанских козака из трупа генерала Виноградова. Нађена су тела свих претходно остављених бораца. Али - у каквом стању! На свим лешевима посматрањем су откривени трагови ритуалног религиозног изругивања. Оно најсветије за хришћане - крсна страдања Спаситеља - увек је служило као предмет најсвирепијих богохуљења христомрзаца. Ругајући се жртвама, они су символички понављали страшни злочин богоубиства, потврђујући своје одрицање од Сина Божијег. Мноштво сличних мученика Православна Црква је канонизовала, и верници свештено поштују спомен њихов... И тако - на сваком од 22 леша били су пробијени дланови и стопала (ране од клинова, који прободоше руке и ноге Спаситеља), пробијен леви бок (рана, коју је Христу нанео римски стражар), и комадић коже одеран с чела (траг трновог венца). Богохулство је спроведено како над лешевима, тако и на још увек живим људима, који су за време тог мучења умрли.
Пати и дрхти срце људско, кад треба да говори о тако жалосним догађајима. Поновићу још једном, "опет и опет ћу рећи" - не преврћем странице заборављене прошлости да бих позивао на освету. "Моја је освета, и ја ћу вратити", говори Господ, оставивши нама да будемо милосрдни према грешницима да се зло не би поновило, умножавајући се.
Поуке историје, страдања претходних поколења обавезују живе на дела вере и побожности - и ни пребијену пару не вредимо ако не усвојимо неопходне закључке, ако у темељ нашег живота не уградимо искуство стечено великим патњама и уз много проливене крви...

са руског:
Владимир Димитријевић


КО ЈЕ ЖЕЛЕО РАТ...?


"Тврдња да се немачки народ са одушевљењем припрема за рат је погрешно схватање смисла немачке револуције. Ми, челници националсоцијалистичког Покрета смо скоро сви без изузетка били на фронту. Радо бих хтео да видим који се то ветеран са фронта радо поново спрема за рат... Па зар ви мислите да ми нашу омладину, која нам је будућност и на којој све лежи, само зато подижемо да би пала на неком ратном бојишту?"
Адолф Хитлер
Из интервјуа за Daily Mail
1933.
 
"Смешна је тврдња да Немачка жели да завлада светом. Британска империја обухвата 40 милиона квадратних километара, Совјетски савез 90 милиона квадратних километара. Ко дакле жели да завлада светом прилично је јасно..."
 Адолф Хитлер
Из разговора са британским амбасадором Невилом
25. август 1939.

"Не желим рат! Треба нам 15-20 година мирне изградње и рада да бисмо осигурали оно што смо створили. Пристаћу на сваки компромис којим се избегава рат и који није неспојив са чашћу и достојанством немачког народа."
Адолф Хитлер,
Говор у Рајхстагу
27. август 1939.

"Да Немачка није желела никакав рат јасно је када се упореди наша снага коју смо развили у току рата са оном коју смо имали на почетку рата. Историја ће нам веровати када кажемо: „Боље бисмо се припремили за рат да смо га уопште желели! Наша је намера била да остваримо наше услове за нормалан живот, на исти начин као што то чини Енглеска, која под собом држи петину земаљске кугле, или Америка и Русија које господаре свака по једним континентом. Једина разлика између наше политике и политике ових земаља састојала се у томе да смо ми захтевали само комад земље као што су Данциг и коридор који су нам на силу Бога били одузети, док су ове силе увек разишљале увек о освајању континента..."
Јоаким фон Рибентроп,
Завршна реч у Нирнбергу
IMT XXII стр. 426
  
"Хитлер и немачки народ нису желели рат. На различите Хитлерове мировне молбе нисмо желели да одговоримо. Али сад морамо констатовати да је он био у праву. Уместо једне немачке сарадње коју нам је он понудио, сада стоји огромна империјалистичка совјетска моћ. Срамим се што сада морам да гледам како циљеви за које смо ми Хитлера оптуживали бивају под другим именом остваривани."

Sir Hartley Shawcross 
(британски главни тужилац у Нирнбергу),
Stalins Schachzüge gegen Deutschland
 Graz, 1963.

петак, 24. јун 2011.

С. Белорусов - ВИРТУЕЛНА РЕАЛНОСТ: ОПАСНОСТ ПО ДУШУ


Свака реалност подразумева могућност перципирања и учествовања, па се зато ситуација компјутерске игре стварно може назвати "виртуелном стварношћу". Зашто је вештачки створен модел стварности многима ближи него онтолошка, битијна животна стварност?
Тродимензионални компјутерски простор игре може се перципирати, у њему је могуће деловати. У облицима игара се, са различитим степеном искривљавања, представља онтолошка стварност: преживљавање брзине, (трке, лет авионом или свемирским бродом), сукоб са непријатељем (туча, пуцњава, битка). То је већ друга врста - игре типа "action", деловање, чији је циљ углавном, најчешће, повезан са рушилаштвом. На стремљењу према хазардерству потраге саздавају се такозване "quest" игре (игре тражења), где се очекује да се, путујући кроз лавиринте са многим изненађењима, дође до краја и открије тајна. Сви ти "екшни" и "квести" паразитирају на природној мотивацији достизања циља. А на најузвишенију људску мотивацију - стваралаштво, позива се врхунац жанра - "стваралаштво", где се играчу даје улога "творца". У "стварању" без резултата бивају овлаш дотакнуте све потребе личности, осим "стремљења према припадништву", пошто је смисао улажења у виртуелност - управо одвајање од човечанства.
Ево описа игромана - "гејмера" и рекламе за игру " Дијаболо": "Кад седнете да играте, престајете да постојите у нашој стварности. Атмосфера игре је прожета мрачним, мистериозним, романтичним средњовековљем. Тај вас свет привлачи без остатка. Кад поново дођете себи, примећујете да је већ прошло десет сати, да вас боли глава, да "миш" дрхти у руци, и да грозничаво размишљате о томе како да се обрачунате са гомилом "спаљивача душа" на 14-ом нивоу. Па ипак, после свакодневних грозница у току месеца та вас игра и даље привлачи".
У разрађеним сижеима сложенијих варијанти игара дају се препознати архетипски ликови колективног несвесног (Јунг). Играч се поистовећује са јунаком-протагонистом, који стиче мудрост кроз искуства при узајамном деловању подједнако снажних сила добра и зла (гностички мотив). Сиже је илустрован путем загонетне прошлости или фантастичне будућности у њиховом парадоксалном споју. Често је присутан "мудри старац" ("Над Ја"), одвратни демон (сенка), привлачни представник супротног пола (анимус или анима). Уочљива је тенденција ка поистовећењу са тамним херојем зла ("Чувар подземља"), што скупа са другим инферналним именима ("Срушена небеса", "Црно проклетство", "Паклени огањ", "Демони који урлају над Европом", "Кармагедон" и, на крају, најпопуларнији "Дијаболо") указује на одрицање од УОБИЧАЈЕНЕ СВАКОДНЕВНИЦЕ, очекивање елемената моралне изопачености, вечне саблазни ЗАГЛЕДАВАЊА У ПОНОР; при том се заборавља да и ПОНОР МОЖЕ ДА СЕ ЗАГЛЕДА У ТЕБЕ.
У оквиру игре "Трећи долазак" предлаже се тзв. "симулатор бога". Читамо опис: "Стварате планине, мора, народе, армије и религије. Ако вам међу становништвом умре атеиста, он се распада у гробу, ако је у храму васпитан да верује у вас и загробни живот враће се у игру у виду духа као снажна војна јединица. Зато препоручујемо зидање богослужбених простора".
Групишимо по неким одликама сама имена игара. Нај чешће коришћени придев је "dark" - ТАМНИ: "Тамна власт /освета/колонија/половина", "Тамно царство/проклетство, "Тамни конфликт /анђео/ гнев; Сам у тами". Друге две речи по фреквентности су РАТ И РАТНИК: "Пећински ратници, Ратници из доба Јуре, Уметност рата, Рат, Маљ рата, Ратници будућности, Оловни ратови, Богови рата", као и "Војници песка", Ратник сенке/времена". На омотима тих игара налазе се пароле: "Ломи, убијај, разарај".
Тему "мортидо" (Фројдов термин за несвесно стремљења ка разарању) настављају следећи наслови, повезани са насиљем: "Нагон убице", "Киберјуриш", "Дивље војске", "Масовно уништење", "Тотално разарање", "Крв", "Суперкрваво"...
Следећа група назива повезана је са романтичарском, магијском сфером фантазије, чија је помодност повезана са књигама Толкина. "Император сумрака /Седми легион/ Сломљени мач/ Мач будућности/ Мач/ Последња фантазија/ Реквијем/ Господари магије/ Мит/ Острво мајмуна/ Мудрост краљева/ Хроника империје/ Седам краљевстава/ Ковчег времена/ Повратак у Корндрум/ Силазак у пећине/ Дворац мртвих/ Срце змаја /Обсидијан/ Света земља". Овоме су сродни називи који се састоје од интригантних егзотичних имена: " Тенка/Доремон/Темуџин/ Даикатана". Контаминација рушилаштва и романтизма, обојена мистичким бојама, може се илустровати следећим именима: "Простор безумља/Биотип/Екстатика /Езотерија/Мантра/Трећи долазак/Бекство из земље кошмара/ Острво демона/Пандемонијум/Пакао/Паклени огањ". Те игре су карактеристичне по поруци која се налази на омоту "Чувара подземља": "Добро јесте зло, буди добар - чини зло".
Све историјске конструкције у играма саздане су на узајамној борби добра и зла, који имају заједничко порекло - то је карактеристична црта како древне религије манихејаца (и манихејске јереси), тако и духовних саблазни Њу Ејџа. Умесно је претпоставити, како се то већ може видети на примеру сајентологије, која је израсла из фантастичних романа Рона Хабарда и која данас има на милионе следбеника, да на бази "виртуелне реалности" такође може да буде "избачен" неки религиозни покрет. За то има услова: сопствени појмовни апарат, формиран жаргоном, разумљивим само онима који су "увучени" (in). Свака игра има своје митологеме, а култна игра "Warkraft" послужила је као основа за стварање клуба "Орка" у Москви: она уводи систем егзотичних имена, погодних за употребу код оних који су томе склони. Нешто слично налази се међу учесницима многобројних игара "толкиноваца".
Уживљавање у привидну реалност може да доведе до психијатријског феномена "маштарског бунила", који је почетком века описао француски клиничар Дипре. Није искључена ни могућност "семантичког програмирања", који се користи приликом увлачења у тоталитарне секте.
Један од мотива који може да привлачи адепте виртуелне стварности је могућност бескрајног понављања почетне ситуације без обзира на неуспех, што ствара илузију безбедности, пошто је стварна катастрофа немогућа. Али истовремено "навикавање" на то да се све може почети од почетка, може да одвикне човека да на прави начин доживљава претњу у "нашој" стварности. Да и не говоримо о томе да се приликом таквог навикавања обезвређује - свесно или несвесно - људски живот, свој или туђи. Да приметимо такође и зависност која се негује; произвођачи игара шире убеђење о томе да је каквота игре директно пропорционална зависности коју осећа играч. Карактеристично је мишљење Сергеја Ф. из Москве, који из броја у број извесног часописа рекламира једну од игара: "Проклињем дан и час када сам, вођен сатаном, купио игру "Паркан". Сада, заборавивши на све послове, на жену и децу, мотам се међу звездама, тражећи изгубљени брод"...
Начелна затвореност простора игре са његовим функционализмом и механицистичношћу са његовим позивањем на претрансцендентне вредности условила је како привлачност игара, тако и њихову опасност, која се састоји у настојању личности да делује у предсказивом, контролисаном, вештачком свету који се понавља, што је препрека у достизању личне зрелости и пуновредног самоостварања, за које је карактеристично производно стваралаштво у стварном свету са његовом неодређеношћу и са Тајном иза његових видивих граница, остварење личне слободе када човек на себе преузима како последице свог деловања, тако и обавезе - у складу са својим јединитим призивом у животу.

ЈЕДНА КРВ - ЈЕДНА СУДБИНА!


четвртак, 23. јун 2011.

Др Јозеф Гебелс - БУЂЕЊЕ ЕВРОПЕ

Обраћање др Гебелса чешким интелектуалцима и новинарима 11. септембра 1940.

Драго ми је што ми се пружила прилика да пред Вама проговорим о низу питања која, по моме мишљењу, треба једном заувек сасвим отворено објаснити, да би се рашчистили односи између Рајха и Протектората. Сматрам да је потребно то учинити баш у овом тренутку, упркос ратних догађаја. Бојим се да по свршетку рата, нећемо више моћи говорити о тим питањима онако конкретно као данас. 
Као представници духовног живота, ви сте сигурно дубоко свесни да се у овом тренутку одиграва највећа историјска драма у животу европских народа. Чврсто сам убеђен – зар би могло другачије – да ће се та драма расплести у нашу корист. У часу када се руши моћ Енглеске, нама се пружа прилика да Европу изнова организујемо, и то према гледиштима која одговарају социјалним, привредним и техничким могућностима двадесетог века. Наш немачки Рајх доживео је, отприлике пре стотину година, сличан процес. У оно време био је расцепкан на много мањих и већих делова, баш као данашња Европа. Та поцепаност у мале државице могла се подносити све док се техничка средства, у првом реду саобраћајна средства, нису развила толико да је пут из једне државице у другу трајао врло кратко време. Али са проналаском парне машине старо стање постало је неодрживо. Јер, ако је пре тога пут од једне мале државице до друге трајао двадесет и четири часа, тај пут је са појавом железнице, трајао можда само три до четири часа. Ако смо дакле пре појаве парне машине морали путовати двадесет и четири часа да стигнемо до нове царинске баријере, сада нам је требало пет, па три, па два, и најзад пола часа, тако да је то стање постало апсурдно и за највећег фанатика федерације.
И онда су у Рајху постојале снаге које су покушавале да то стање савладају путем преговора. Али је историјски развој оборио те снаге, и то на начин који не сусрећемо често. Историја, наиме, корача према законима који су тврђи од оних који обично важе за кафанским столом. Можда су Вам познате Бизмаркове речи из оног времена, да Немачку неће ујединити говори ни резолуције, већ да ће се она једном морати исковати крвљу и железом. О тим речима било је онда много спора, али су каснији историјски догађаји потврдили њихову историјску оправданост. Јединство Рајха доиста је исковано у биткама. При томе су савладане многе особености појединих земаља, многе предрасуде, тесногруди погледи и црквено-политичка схватања. Морали су бити савладани, јер без тога Рајх не би могао достићи своје јединство, да би се упустио у тешку борбу великих европских сила. Наше политичко јединство могли смо остварити само захваљујући савлађивању тих тескобних преграда. Разуме се само по себи да се тада осећао некако ускраћен и Баварац и Саксонац и Виртенбержанин, али на крају су се ипак услед динамике тог новог стања, предрасуде све више и више отупљивале, а погледи људи све јаче су се упирали ка великим циљевима које је сада Рајх имао пред собом. Баварац је, разуме се, и даље остао Баварац, Прус је и даље остао Прус, али изнад тих племенских граница они су видели целину, и у току деценија постепено су научили да схватају да су тек с обзиром на ту целину могла бити решена многа питања привредног, финансијског, спољно-политичког и војничког карактера. Величина Рајха поникла је из тога процеса, процеса који нама данас изгледа сасвим природан, али који његови савременици нису хтели, а можда нису ни могли, да разумеју. Били су робови свога времена и својих предрасуда, и стога нису имали снаге да погледају иза тога времена и да у себи конструктивно замисле стање које ће једном доћи, стање које су предвиђали и припремали само видовити људи онога времена.
Данас више железнице нису модерно саобраћајно средство нашег времена. Дошли су аеродроми. Растојање које смо некада прелазили железницом за дванаест часова данас можемо прелетети у модерном авиону за два и за један час. Техника је приближила не само племена, већ и народе много више него што смо то раније могли и замислити. Док је раније за разговор између Берлина и Прага било потребно, околишним путем преко штампе, двадесет и четири часа, данас ми зато није потребан ни један секунд. Када приступим овоме микрофону, мене истовремено могу чути у Прагу, у Словачкој, у Варшави, у Бриселу и у Хагу. Раније ми је за путовање од Берлина до Прага требало дванаест часова, а данас овамо могу долетети за један час. То значи да је техника опет после сто година приближила народе. Сигурно није никаква случајност што су се те техничке тековине појавиле баш сада, јер данас у Европи има више људи, а велики пораст броја становништва поставио је европско друштво пред нове проблеме на подручју исхране, привреде, политике, финансија и војске. Захваљујући тим техничким тековинама, приближили су се наравно и континенти. Али међу европским народима све више продире сазнање да су многе ствари које међу собом треба да решимо у основи само породични спорови према оним питањима која данас морају да решавају континенти.
Уверен сам да ће, исто онако као што ми данас с извесним осмехом гледамо на ситничаве размирице немачких племена из четрдесетих и педесетих година прошлог века, кроз педесет година генерације које после нас дођу с извесном веселошћу гледати на данашње политичке спорове у Европи. Оне ће у “драматичним конфликтима народа”, многих малих европских народа, видети само породичне свађе. Ја чврсто верујем да кроз педесет година више нећемо мислити у појмовима земаља – многи наши данашњи проблеми изгледаће нам ништавни и од њих неће много остати – већ да ћемо мислити у целим континентима и да ће европску мисао испуњавати и водити сасвим други, можда много већи проблеми. Али не смете мислити да ми, заводећи известан ред у Европи, то радимо стога да појединим народима одузмемо живот. По моме мишљењу, појам слободе народа мора се довести у склад са стварношћу пред којом данас стојимо, и са целисходношћу. Као што у породици један члан не сме имати право да са својим егоизмом нарушава  унутрашњи мир, тако ни у Европи један народ не сме трајно имати могућности да омета заједничко дело реда и поретка.
Никада нисмо имали намеру да тај процес уређења и реорганизације Европе вршимо насиљем. Ако ми, као људи који заступају великонемачку коннцепцију, немамо интереса да уништавамо привредне, културне или социјалне особености баварског или саксонског племена, ми исто тако немамо интереса да уништавамо привредне, културне или социјалне особености, рецимо, чешког народа. Али између наша два народа морају бити ударени јасни темељи узајамног разумевања. Морамо бити или пријатељи или непријатељи. Мислим да нас толико познајете из прошлости: Немци умеју бити страшни непријатељи, али исто тако и добри пријатељи. Умемо пријатељу пружити руке и доиста лојално с њим сарађивати. Али умемо се и борити против непријатеља, до његовог уништења. За народе који су већ пришли томе процесу сређивања, или који ће му још прићи, настаје сада питање да ли томе процесу прилазе драге воље или намеравају да му се у својој души успротиве. Саму стварност тиме неће нимало изменити. Могу бити сигурни да Силе Осовине, када једног дана Енглеска буде свргнута, неће дозволити да се ма шта промени на политичкој стварности нове европске организације, која ће се спровести са великих политичких, привредних и социјалних гледишта. А ту се ништа не може изменити Енглеска, неће моћи ни чешки народ. Ако сте извукли поуку из историје последњег доба, онда би требало да знате да се у политичком стању данашњице више ништа не може мењати и да се и ништа неће мењати. Стога је, господо – ја овде говорим као реалан политичар, без обзира на осећање – савршено свеједно да ли ви ово стање одобравате или неодобравате. Није нимало важно да ли га радосно поздрављате или не. Ви то стање не можете изменити. Ја онда мислим: ако на некој ствари не можемо ништа изменити и ако и онако морамо прихватити све незгодне стране које она са собом доноси, било би лудо ако не бисмо хтели себи осигурати и њена преимућства. Ако сте већ тако и тако постали део Рајха, не разумем зашто би чешки народ у својој души морао да се одупире Рајху, уместо да ужива  благодати које му Рајх пружа. Морали сте, додуше, учити цео низ политичких уступака. Знам да вам то није било пријатно. Ја то најбоље могу да разумем. Знам да сте се морали одрећи многих ствари које су вам у прошлости биле драге и које сте ценили, а знам исто тако да се човек не може навикнути на ново стање такорећи преко ноћи. То су трења која овде на месту изгледају много тврђе и оштрије но из перспективе Рајха. Али понављам: ако већ морате да примите незгодне стране старог стања, мислим да бисте морали тражити удела и у преимућству. Објаснићу вам то на једном примеру: године 1933. нашли смо се у ситуацији да решавамо јеврејско питање. Да смо непријатељи Јевреја, то се прочуло по свету још пре 1933. Незгодне стране антисемитизма у светској пропаганди морали смо тако и тако у оно време искусити на својој кожи, могли смо дакле да себи осигурамо и добре стране антисемитизма и да Јевреје најуримо. Ако су се по свету против нас борили и приказивали нас као непријатеље Јевреја, зашто би морали да сносимо само неугодност а да у исто време не прихватимо и добре стране које су се пружале, као што је искључење Јевреја из позоришта, филма, јавног живота и државне управе? Ако су нас и даље нападали као непријатеље Јевреја, могли смо бар мирне савести себи рећи: ово се исплати, бар смо нешто профитирали.    
Ви сте, господо, недавно видели Рајх. Мени је било стало много до тога да то путовање обавите пре но што се ја са Вама састанем. Видели сте Рајх у ратном стању, и према томе можете себи створити барем приближну представу о томе шта ће он значити у миру. Тада ће наш велики, богато насељени Рајх преузети, заједно са Италијом, стварно вођство Европе. Ту више ништа не могу помоћи никаква изврдавања ни мудролије. За Вас то значи: ви сте већ сада уд великог Рајха, који се спрема да Европи пружи нови поредак. Он ће срушити ограде које данас још раздвајају европске народе и утрти пут од једног народа ка другоме. Учиниће крај једном стању које не може трајно задовољити човечанство. Ми, дакле, овде вршимо једну коректуру, која ће, у то сам уверен, бити записана великим словима у књизи европске историје. Можете ли замислити шта ће Рајх значити после рата?
Ви знате да ми интензивно радимо не само на политичком подизању Рајха већ и на томе да га унапредимо културно и привредно. Ви знате да је наша жеља да и сам народ учествује у том нашем настојању и у његовим плодовима. Ево вам примера: до сада смо нашим немачким филмом снабдевали 86 милиона Немаца, док ћемо убудуће имати на расположењу несравњено већу пијацу. Зависи од Вас да ли ћете и Ви у томе имати удела. Иначе бисмо, то ми можете веровати, имали довољно средстава да потпуно потиснемо, рецимо, чешки филм. Али ми то не желимо. Напротив, хтели бисмо да и он учествује на тој широкој пијаци. Исто тако, ми не желимо да ометамо Ваш културни живот, желели бисмо да Вам омогућимо богату размену.
А то све може се остварити само на основи лојалности. Морате, дакле, у својој души прићи данашњем стању. Не смете оставити отворена задња врата и при томе мислити: “Када буде зло, могу овуда да умакнем.” Поређења ради, узмите пример из историје национал-социјалистичког покрета: неки чланови наше странке носе нарочити знак уоквирен златним венцом. Њиме они казују: “Био сам уз национал-социјалистички покрет још онда док се ништа није делило, борио сам се за покрет док још није био на власти.” Ти људи пришли су покрету још у оно време када се није сасвим сигурно могло знати да ће победити. Јер, приступити нечему што је јасно и сигурно, то није никаква вештина. Ако, дакле, дођете са својом лојалношћу онда када победа буде дефинитивно извојевана, онда, господо, нећемо имати нимало интереса за ту вашу лојалност, ма колико нас ви о њој уверавали. Ја мислим да тај проблем морате решити што пре. И ја сам то учинио. Прочитао сам, на пример, у последње време много чешких књига, видео сам много чешких филмова и примио много извештаја о чешком културном раду. И зажалио сам што с тим плодовима Вашег културног живота не могу више да упознам немачки народ. Али, пре свега, морамо имати јасну ситуацију. Има много чешких филмова које бих хтео да покажем немачком народу. Хоћете ли се задовољити да Ваше филмове гледа само чешки народ, или бисте више волели да се ти филмови рашире по читавом Рајху? Зар се нећете осећати поноснима што ћете, кад дођете у Хамбург, моћи да кажете: “Ово је и моја лука!” Или када угледате немачку морнарицу: “Ова флота чува и наш живот!” И када будете пратили херојске подвиге немачке војске: “Ово је војска која штити и наш народ, која је и нас узела под своје окриље!” Сматрам да би то било много корисније и паметније, него говорити “морамо додуше с њима”, а у дубини душе задржавати отпор. У томе погледу морате се одлучити и Ви и чешки народ. Не говорите ми да чешки народ хоће ово или оно. Мислим да у вођењу народа и ја имам неког искуства. Народ мисли онако како му каже његова интелигенција. Он увек има погледе које има његово духовно вођство. Ако је тако, зар онда они који духовно воде чешки народ не би морали сасвим озбиљно изаћи пред тај народ и објаснити му да се мора одлучити још сада? Зар му не би морали рећи да је чешки народ ипак изабрао оно најбоље? Видели сте Ротердам и његове рушевине. Можете, дакле, у потпуности оценити ону историјску одлуку Вашег председника.
Немојте ми рећи: “Од свега овога могли смо бити поштеђени!” Наши поступци нису израз неке наше ћудљивости. И ми смо само слуге историјског усуда: не можемо поступати другачије но што поступамо. Ми смо само извршиоци историјског императива. Не говорите да би, кад не би било народних социјалиста, у Европи владао мир. Не, у том случају овде би били други, који би место нас морали овако да поступају. Када неко доба сазре, оно се мора испунити, као што са дрвета спадне јабука када је зрела. Не смемо се противити судбини: прегазила би нас. Другим речима: Вама остаје да своме народу објасните то стање ствари и да му са једне шире тачке гледишта покажете задатке пред којима стоји Европа. Мислим да ћете, ако у духу још једном пређете догађаје који су се одиграли у прошлој години, ипак доћи до закључка: “Може бити да смо ми Чеси учинили најбољи избор. Онако како је било раније, више није могло ићи. То би било могуће само онда ако би Немачка непрестано била пригушивана. А то је апсурдно.” Ви, међутим, данас имате могућности да се користите свим преимућствима које Вам може пружити велики немачки Рајх. Наша заштита Вам је загарантована. Нико Вас не напада. Имали бисте такође прилику да добре стране Вашег народног живота саопштите читавој Немачкој. Имали бисте могућност да извозите у Рајх своју музику, филмове, литературу, штампу и радио. Познато Вам је да је немачки народ у културном погледу увек био веома отворен и приступачан. Ми не желимо, а и не можемо то мењати. Јер ми нисмо диктатори, већ извршиоци воље нашег народа.
Као што сам рекао, ми Вам дајемо могућност да са нама сарађујете. Позвао сам Вас овамо да Вам пружим основицу на којој бисмо се могли споразумети. Од Вас никако не тражимо да радите нешто што би било на уштрб Ваше народне части. Не тражимо да радите нешто што би Вас деградирало на степен улизица. Таквом нечем нико се не би могао трајно радовати. Али мислим да није много када од Вас тражимо, у овим драматичним тренутцима европског сукоба који ће довести до сасвим нових облика у животу човечанства, да се о овим стварима споразумемо, да створимо јасну ситуацију и да већ једном знамо хоћемо ли се дружити као пријатељи или као непријатељи. Хоћемо да знамо како стојимо са интелигенцијом народа, да ли смо пријатељи или непријатељи. Да се умемо понашати као непријатељи, то сте ваљда могли видети прошле године. Да се умемо понашати и као пријатељи, то би сте видели касније, када би се развила позитивна и активна лојалност између наша два народа.
Поставио сам себи данас као задатак да Вам то објасним. Верујем да бисмо се на тој бази могли споразумети, и да ћемо се споразумети. Убеђен сам да ћете кад положите тај камен темељац лојалности, нас обавезати, али да ћете са друге стране и своме народу учинити велику историјску услугу. Не смете ствари просуђивати према ономе што људи данас кажу. Ви знате да просечан човек не види далеко. Али дужност интелигенције је да се издигне изнад уског обзора и да се огледа у ширем кругу, да би себи могли замислити у духу стање које ће једног дана наступити, а против кога нимало  не говори тај факат да оно још није наступило. Задатак интелигенције у народу увек је у томе да припрема ново стање, а не да слепо обожава данашњицу.
Ја Вас стога позивам да у томе смислу говорите чешком народу. Када бисмо то радили ми, чешки народ нам не би веровао, јер нас не познаје, јер не зна какви смо ми – народни социјалисти, јер слути да из нас говори народни егоизам, док је наша намера само та да успоставимо јасне односе између два народа који се најзад морају разумети. Ви живите тамо, ми живимо овде. Само нека огромна природна катастрофа, која би уништила наш народ, могла би донети једнострано решење. А пошто такву катастрофу не можемо очекивати, морамо се некако споразумети. Да ли смо једни другима симпатични, или нисмо, о томе не треба дискутовати. То није важно. Важно је само то да ми милионима људи у Европи дајемо заједничку основу и заједнички циљ у животу. Тај наш идеал до сада је нарушавала Енглеска. Енглеска је хтела да држи Европу у сталном немиру, јер је у томе гледала најбољу сигурност за свој опстанак. Сада ће џиновски ударци наше војне силе уништити то огњиште немира. Тек тада ћемо моћи Европи да дамо њен мир.
Од срца Вас позивам на сарадњу!

Пренето из магазина
Обнова, број 4

среда, 22. јун 2011.

МАТИ

У србским песмама мати је заиста име свето: она је као стуб којим се човечија љубав и поштовање од земље диже у небо. Племенита једна реч чује се често и у песмама и у говору србском, кад је ко весео или жалостан: весела му мајка, жалосна му мајка! 
 
Никола Томазео
1844.

Мора да је спартанска мајка и кћер херојског соја, она која је овако писала своме сину сељаку, затворенику у Аустрији. “Претпостављам, ако си затворен то је зато што си био рањен и ниси могао да се браниш. Али, ако су те ухватили а ниси рањен, не враћај се кући, сине мој. Оскрнавио би село које је на олтар домовине положило осамдесеттри хероја, без сто двадесет оних који су позвани у војску. Твој брат Милан пао је на Руднику. Био би срећан када би могао да види свог старог краља како пуца из пушке на фронту.”

Р.Г.Д. Лафан, 
1917.
 
“С Божјом помоћу пођи, роде мој. Шаљем те тамо да искупиш своју заклетву, јер ћеш се тамо борити за твоју мајку. За мајку твоју, моју, за мајку нас свију. Ја сам те родила, одојила и отхранила али си ти син мајке Србије, ти си дете земље на којој си угледао бели дан, велике мајке наше. Јес, то је мајка твоја. И пођи, млади војниче, напред да браниш мајку твоју и да је чуваш, као што си се заклео.”

Клод и Алиса Аскју, монолог Јеле
(Заклетва- комад из србског живота у једном чину), 
1916. 



уторак, 21. јун 2011.

GOTT MIT UNS!

 
Вођа и канцелар Адолф Хитлер је исправно приметио напредовање бољшевизма и сву своју бригу уложио је у то да немачки народ и западно човечанство одбрани од ове ужасне опасности. Немачки бискупи сматрају својом дужношћу да свим светим средствима подрже политички врх државе.

Божићна посланица немачких бискупа
24. децембар 1936.

понедељак, 20. јун 2011.

РУССКИЙ ДОБРОВОЛЕЦ РУКУ БРАТЬЯМ ДАЙ!

А ево шта још не смете заборавити, мислећи о Србији: нас Русе у Србији воле – топлом, искреном, нежном љубављу. Последњу своју простирку ставиће под ваше руске ноге. Одвојиће од својих гладних уста последњу кришку хлеба и са божанственом издашношћу сиромашка угостиће вас, свог најдражег госта из миле Русије. А знате ли кога они – молећи се Богу – помињу пре своје дечице? – РУСИЈУ! Хиљаду година, очекивајући сунце, знате ли на коју страну гледају њени распети мученици, знате ли коме упућују сузе и уздахе матере мученичке деце? – Тамо где се иза сиве магле светла према небу златна кубета московског Кремља.

Леонид Андрејев,
1914.

недеља, 19. јун 2011.

РАТНА ПОРУКА ЦРНОГОРСКИМ ЈЕДИНИЦАМА НА ХЕРЦЕГОВАЧКОМ ФРОНТУ

Црногорци!
На само Васнесење 1858. године положио је књаз Данило у славној бици код Грахова темељ војничког и ударио камен темељац политичком препороду србскога народа. Од тада се ни за тренутак није одустало од основних тежња Црне Горе. Пошто је угњетавање нашег несрећног народа у Турској постало неподношљиво и пошто су се наша браћа морала латити оружја, ми нијесмо могли другачије поступити него што смо поступили: развили смо заставу слободе и спасавања нашег народа. Наше је оружје било побједоносно. Али, да би оно било и успјешно, морала се у току догађаја на Балканском полуострву умијешата и снажна моћна Русија, чија армија није кренула да осваја већ да ослобађа. Циљ обију армија је исти: ослобођење несрећних и угњетених словенских народа на истоку од турске тираније и од оног трулог газдовања које је све народе истока довело на руб пропасти. Зато се у нашим црквама молимо исто тако топло и за успјех руског, као и нашег оружја. Црногорци, успјех неће изостати ако сваки од нас буде вршио своју дужност. Ја ве водим у борбу са поуздањем које сте увијек оправдали.
Црногорци, на вас гледа сав словенски свијет, на вас гледа велики братски руски народ, чији ни је узвишени владар баш сада дао величанствене доказе поштовања. Наставак великог дјела је отпочео! Борите се храбро, останите вјерни себи и побједа и слава биће ваша. Увјерени смо да ће наши потомци величати ваша дјела баш као што и ми величамо дјела наших предака. Стога, напријед за слободу нашег подјармљеног народа!

Кнез Никола I Петровић
На положају у Херцеговини, 
5. V 1877.