петак, 06. август 2010.

МРТАВ НИСИ ДРУЖЕ МИЛИ


Милораду Мојићу уместо воштанице


Милорад Мојић, дивни изданак српског Баната, син честитог и вредног проте Драгутина, још у раном детињству био је усмерен ка вечним идеалима нашег светог Православља и српског национализма. Милорадов отац, прота Драгутин, био је широм Српства познати национални радник који је у години пред Први светски рат покренуо истакнуто национално гласило банатских Срба “Бечкеречке новине”, а по ослобођењу, децембра 1918. је као ревносни члан Српског народног одбора радио на “Банатском гласнику” чији је главни уредник већ 1919. постао Милорад Мојић, добровољац на Солунском фронту и достојни наследник свога оца. Крупан и стасит, овај кршни Динарац, због свога јунаштва био је тада одликован Обилићевом медаљом.

По сећању савременика и блиских пријатеља, био је ћутљив и скроман, врло несебичан и искрени пријатељ свима. Ево шта је о њему рекао Димитрије Љотић: “Бистра ума, јасна погледа, чврста карактера, спремна срца, јуначког става, добрих говорничких способности, висока стаса, а пријатна и мила лика Мојић је био друг и пријатељ веран, неспособан за завист, пакост и мржњу, способан за свако градилаштво и прегалаштво”. Заједно са братом Иваном покренуо је 1925. спортске новине “Спорт” (касније је назив промењен у “Друштво и спорт” и излазиле су до тридесетих година). Милорад и Иван су такође почевши од јуна 1932. године, издавали и лист “Привреда” намењен трговцима, занатлијама и индустријалцима, док је Иван био и управник Савеза Аграрних заједница у Петровграду (данашњи Зрењанин).

Тих двадесетих и тридесетих година дешавају се судбоносни догађаји попут убиства хрватских посланика у парламенту од стране српског посланика из редова радикала, Пунише Рачића, као и подмукли марсејски атентат на Краља Александра Ујединитеља, а који су јасно сведочили о међуетничким напетостима и с друге стране екстремистичким тенденцијама одређених група, које су својим терористичким активностима доприносиле рушењу ионако лабаве и на слабим темељима постављене заједничке државе јужних Словена. У тим данима, скоро истовремено, у различитим деловима тадашње Краљевине појавиле су се групе интелектуалаца окупљених у покретима као што су Југословенска акција и Бојовници, односно оних сабраних око листова као што је Љотићева “Отаџбина” или “Збор” Парежанина и Грђића, а који су јасно осећајући и пратећи нова струјања препорода у Европи, покушали да дају одговоре на горуће државне проблеме, идеолошки се угледајући на политичке покрете братских германских и романских народа. Међу њима видимо и Милорада Мојића који је 22. јула 1934. године покренуо лист “Буђење”, који је неговао патријархални морал на националистичкој основи и ширио дух национално-социјалног препорода. Све поменуте групе које су везивали истоветни погледи на државну и друштвену стварност одржале су 6. октобра 1934. године састанак на коме су делегати потписали текст споразума који је подразумевао да се појединачне групе укину и да се формира снажан и јединствен политички покрет.

Како је већ 9. октобра целу земљу потресла вест о трагичној погибији Краља Александра, то су учесници споразума убрзали рад на стварању новог Покрета. Зато је 4. децембра 1934. у Загребу одржан други састанак, крајем месеца су објављена Основна начела и смернице, а већ 6. јануара 1935. у стану др Винка Зорца у Љубљани потписан је документ о стварању Југословенског народног покрета Збор. За председника је убрзо изабран Димитрије Љотић, а за генералног секретара Велибор Јонић, професор из Београда.

Интересантно је овде поменути да нису сви прихватили овакав вид уједињења, нарочито не извесне присталице Југословенске акције. Наиме, из писма сушачке групе активиста Југословенске акције упућеног Велибору Јонићу, који је и сам припадао тој организацији, читамо: “Југословенска акција може да успе само онда ако узме акцију, директну акцију, као средство за освајање присталица. Освајање улица, које су тако успешно вршили Хитлер и Мусолини, једини је исправан пут за нас”. Даље се тражило да седница Централног одбора Југословенске акције прихвати следеће закључке: “1. Одбија се свака фузија са било којом странком или организацијом. 2. Приступа се отвореној борби за идеале Југословенске акције по угледу на борбу Национал Социјалиста у Немачкој…”

Иако су чланови Централног одбора били подељени по овом битном питању, ипак је закључак одбора по питању уједињења и изласка на изборе 1935. на Љотићевој земаљској листи био позитиван.

Те 1935. године Милорад Мојић је био кандидат за народну скупштину за срез сомборски и сенћански, као и заменик кандидата у срезу ковачичком, на листи Збора. На место главног секретара, уместо Велибора Јонића, долази 15. јуна 1937. Баш пред крај ове године из Покрета су због контакта са режимом удаљени дотадашњи његови истакнути чланови: Велибор Јонић - главни секретар, др Ђорђе Перић - шеф одсека за штампу и др Данило Грегорић - шеф одсека за пропаганду. Због овог догађаја одржан је 9. јануара 1938. у Загребу састанак Централног одбора Југословенске акције којим је председавао др Јурај Коренић, потпредседник Збора и председник Југословенске акције. Одбор је одлучио да се у свему солидарише са ставом који су заузели Јонић, Перић и Грегорић и истовремено је одлучио да Југословенска акција иступи из Збора “пошто је председник Збора Љотић напустио идеолошку и програмску линију, на којој је 1935. године заснована сарадња између Југословенске акције и Љотића. Југословенска акција, као борбена социјално-национална организација иступа из ЈНП Збор, јер више не види у њему јемство за испуњење свога програма и идеологије…”

Одани саборац своме куму и учитељу Димитрију Љотићу, Мојић је често јавно иступао, а многима су остали у сећању његови ватрени говори као нпр. онај од 10. априла 1940. у Загребу, на опелу убијеном од усташа другу др Здравку Ленцу.

Пред избијање Другог светског рата, Милорад је са супругом Марином живео у Београду, у Његошевој улици број 10, где би и Љотић боравио када би долазио из Смедерева. Колико су ова два великана били блиски посведочио је Љотић и овим речима: “Од почетка нашег заједничког рада нисмо се раздвајали духом. Без много речи ми смо се разумели. С малим у сваком погледу је био задовољан. Ђутљив, он је мало и ретко од мене тражио да му говорим. Веровао је и без поговора примао и извршавао своју дужност никад не марећи за себе ни своје. Никад њему није ништа немогуће. А оно тешко у својој дужности он је носио тако као да није тешко, никад о томе не говорећи.”

Милорадов лист “Буђење” је његовим приступањем Збору постао борбени орган Покрета, а сам Мојић његов најфантичнији политички војник. Упоредо са “Буђењем”, у Петровграду је излазио и лист “Erwache” за немачку националну мањину.

Мојићева истинољубивост и бескомпромисност се показала и у храбром иступању против антихришћанске јеврејске делатности у српском народу, Европи и свету. Његове упозоравајуће речи за све српске нараштаје су биле: “Јеврејство је највеће зло садашњице. Оно је најподмуклији и најопаснији противник свих хришћанских народа. Јеврејство се због тога мора брзо и енергично ликвидирати, јер у противном случају неминовна је пропаст хришћанске цивилизације и хришћанског света”.

Свагда изобличавајући зло партијашења, демократије и парламентаризма, он је устајао и против режимске Стојадиновићеве Југословенске радикалне заједнице, па је због тога “Буђење” цензурисано, а затим и забрањено. Лист је престао да излази у фебруару 1937. године.

Непомирљив и борбен, Милорад Мојић овим није био поколебан, већ је 18. априла 1937. покренуо ново гласило – “Суђење”, објашњавајући да ће после буђења народа доћи суђење – пробуђени народ ће осудити и уништити оне који су се огрешили о његову душу.

Мојић критикује Стојадиновићеву власт као најцрњи и најреакционарнији режим, те зато и овај лист бива забрањен, након свега три броја. Након забране и овог листа, у Петровграду се 5. септембра 1937. оснива нови лист националистичко-социјалног усмерења “Нови пут”, у коме од четвртог броја као главног уредника видимо Милорада Мојића. Одбацујући комунизам и капитализам, редакција листа је саветовала да се у тражењу новог пута препорода полази од народног духа. Истицали су да се живот не сме спутавати теоријом, већ да се теорија мора стварати према животу. Лист је излазио до 1. јануара 1939.

У јуну 1938. Мојић завршава на суду због растурања антирежимског летка “Наши дани”. На суду га је заступао, као и у већини случајева, Димитрије Љотић.

28. јула 1938. године органи Управе града Београда извршили су претрес у просторијама ЈНП Збор у Београду. Том приликом на столу главног секретара Мојића нађено је неколико летака са грбом Збора и паролама:

Збор је против афераша,

Збор је против корупционаша,

Збор је против Јевреја,

Збор је против ратних забушаната.

Због ових летака Милорад Мојић је кажњен са 20 дана затвора и одмах ухапшен и одведен на издржавање казне.

Након што је централни орган ЈНП Збор, “Отаџбина” био забрањен, његову улогу је преузео управо “Нови пут”. Трновит пут својих претходника осетило је и ово гласило, чије излажење такође бива забрањено 1939. године. Наравно, ни ово није зауставило нити заплашило Милорада Мојића, који упркос великим финансијским тешкоћама и сталним сметњама, покреће лист “Наш пут”, који је излазио од марта 1939. до 27. августа 1940. Због овог листа, Мојић се опет нашао пред судом, а тужилаштво је 1939. године забранило четири броја “Нашег пута”. Како је услед недостатка доказа био ослобођен, Мојић премешта редакцију у Београд, где је наставио да ради на листу, све до његовог гашења.

Из 23. броја Билтена ЈНП Збор од 13. августа 1939. године, сазнајемо да су полицијски агенти непосредно пред издавање овог броја упали у редакцију притом запленивши писаће машине и штампарску технику, ухапсивши Милорада Мојића, инжењера Ранка Вујића и Ратка Живадиновића, старешину зборашке омладине. Мојић и Живадиновић су тада задржани у притвору.

Свестан јеврејског мешетарења у српском народу и позадине новог братоубилачког светског рата, Милорад Мојић је 1940. написао брошуру “Српски народ у канџама Јевреја”, која је због тадашњег прогона Збора од стране владе Цветковић-Мачек, светлост дана угледала нешто касније. Сагледавајући трагедију свога народа, Милорад Мојић је забележио:

“Ако се за који народ може рећи да је роб јеврејски, онда се то међу првим може рећи за српски народ на његову несрећу. А да та несрећа буде још већа, огроман део српског народа и не зна чије је он робље. Народ види и осећа да је живот из дана у дан све тежи и мучнији, он осећа да много шта није у реду, али не зна откуд долази, откуда проистиче зло и невоља које га све више и више притискује. Он криви факторе, који су фактички споредни, али је мало њих који прави извор, праве факторе тог зла јасно виде…”

У предратној зборашкој штампи знатна пажња је била посвећена јеврејском питању, стога не чуди што су сем ауторских текстова истакнутих Збораша били објављивани и класици попут одломака из “Међународног Јеврејина” индустријалца Хенрија Форда, Протоколи сионских мудраца, или текстови и делови говора великана Трећег Рајха.

Када су Збораши почели да критикују и отворено нападају сулуду унутрашњу и млаку спољну политику владе Цветковић-Мачек, власти су почеле да забрањују скупове Збора и да заплењују пропагандни материјал, брошуре и листове. У низу прогона извршене су преметачине у просторијама Збора у Београду, 28. августа 1940.

У ноћи између 28. и 29. августа исте године полиција је упала у стан Милорада Мојића у Петровграду, ухапсила га и спровела у Београд где је издржао 30 дана затвора. Након обрачуна на београдском универзитету (нарочито после нереда на Техничком факултету) између студената националиста и комуниста, 24. октобра 1940. одлуком председника владе забрањено је постојање и рад ЈНП Збор.

У току октобра и новембра 1940. године полиција је похапсила преко сто шездесет чланова Збора, а међу њима и Ратка Живадиновића, Симеона Керечког, Владимира Ленца, др Велимира Даниловића. Интензивне полицијске акције су нарочито трагале за Димитријем Љотићем и Милорадом Мојићем, за којима су по целој земљи тада издате потернице.

Страдање Збораша ускоро се проширило на цео народ због трагичних мартовских и априлских догађаја 1941. године, када је због неодговорне политике, пуча и издаје, цела земља повучена у провалију.

Како је формирањем Комесарске управе Љотић био одређен за изванредног комесара за обнову Смедерева, које је пострадало у јунској експлозији складишта муниције, то је Милорад Мојић на неки начин привремено преузео вођство Покрета. Он је обављао све послове око организационих питања Покрета, одговарао на пошту, одржавао везу са Комесарском управом, немачком командом, Гестапоом и Тајном полицијом.

У обнови земље после трагичних последица пуча од 27. марта, истакла се српска родољубива омладина која се одазвала позиву Комесарске управе и узела учешћа у добровољним радним јединицама. Као препородитељи свога напаћеног народа тада се јављају национални интелектуалци као што су Михаило Олћан, др Стеван Иванић, инжењер Милосав Васиљевић, др Димитрије Најдановић и многи други.

Настало је ново доба, које је препознао и Димитрије Љотић који тада мења име покрета у Народни Покрет Збор и изјављује: “Збор, задругарство и Српство у данашњим приликама упућени су на заједнички рад. За нас није више питање да водимо неку светску или словенску политику, него да се спасемо од пропасти. Морамо сами поднети огромне жртве, а помоћ можемо очекивати само од Немачке, ако успемо да докажемо да српски народ није био непријатељ Немачке у бившој Југославији и да је данас то још мање.”

Формирањем добровољачких одреда, а затим и Српске Добровољачке Команде половином септембра 1941. године, веран слободарским идеалима свога народа, Милорад Мојић са чином резервног мајора активно узима учешћа у елитним одредима Недићеве Србије. Убрзо по формирању Српских Добровољаца, показује се њихова ефикасност у борби против комунистичких и четничких бандита. Генерал Недић је са својим српским народом коначно могао да одахне, јер се црвени пламен гасио. Успеси српских Добровољаца утицали су и на повећање њиховог броја, јер се српска омладина махом одазивала позиву своје Отаџбине и генерала Недића. Зато је крајем 1942. године 12 добровољачких одреда преформирано у батаљоне, а од њих је створен Српски Добровољачки Корпус, за чијег је команданта 3. децембра постављен тада пуковник Коста Мушицки.

Храбар и одлучан, духовно и идеолошки изграђен за борбу против јеврејске црвене куге, Милорад Мојић се свим својим бићем ангажовао и на физичком истребљењу бољшевика. Зато, када су од добровољачких батаљона крајем новембра 1943. формирани пукови, Милорад Мојић постаје командант Петог добровољачког пука.

На крају рата, Српски Добровољци су се према замисли о обједињавању националних снага упутили према Словенији. За то време се Мојићев Пети добровољачки пук истопио у борби са комунистичким бандитима у Србији те се стога није могао повући са остатком Корпуса који се 8. октобра 1944. повукао из Београда. Мајор Мојић је гонио бандите које је предводио познати крволок Коча Поповић и са њима је водио тешке борбе у зајечарском крају. Ту се домаћим изродима придружила Црвена армија. Добровољци су били приморани на повлачење према Рашкој, јер им је одступница према Београду била одсечена. Како им је крајње одредиште била Словенија, упутили су се ка Сарајеву, па према Загребу. Стигли су возом у Загреб 6. децембра… То је био почетак краја…

По речима преживелих, читав тај пут је изгледао овако: “Од Лесковца, Мојић је са два батаљона свога пука, по добијеном наређењу 10. октобра кренуо ка Београду. Пробијао се према Нишу, а 13. октобра испред Алексинца био је приморан да се, због појаве совјетских тенкова, преко Ниша врати за Прокупље. Пред Прокупљем његови одреди разбију партизане, који су их опколили. Преко Јастрепца се пребаце у Жупу, одатле преко Јошаничке бање у долину Ибра, на Рашку, па преко Санџака кренуше за Сарајево. После великих губитака, мајор је са остатком батаљона стигао у Загреб. То је била група официра и нешто војника. Огромна гомила усташа салетела је воз и отерала све до једнога. Одмах је извршено стрељање. Ни жене нису поштедели. Спасло се само неколико војника.” Ту је стрељано 39 лица на челу са мајором Мојићем. Побијени су 7. децембра по наредби усташког пуковника Макса Лубурића. Убијено је 36 добровољачких официра и четири жене које су их пратиле. Остатак Добровољаца спасили су Немци, који су их обавестили о судбини команданта пука, витешког мајора Мојића и осталих храбрих официра. Ови преживели Добровољци су потом, 8. децембра немачким аутомобилима напустили Загреб 8. децембра и упутили се у Словенију.

У Божићном броју “Наше борбе” 1945. поводом ове трагедије стоји написано: “Стежемо срца и уздижемо главе. Кроз шапат наших срца и тиху посмртну песму наших душа одајемо последњу пошту побијеним друговима. Не можемо их заборавити, јер су део нашег бића и, ко зна, можда и претеча наше судбине. Ми видимо да се из наших жртава рађа нешто велико и светло. Већ видимо праскозорје велике и срећне отаџбине. Њој су они служили и за њу су пали. За ту смрт и ми смо увек готови. Том готовошћу посведочавамо да смо њих достојни”.

Витешки лик Милорада Мојића сија данас српским националистима као најбољи пример политичког војника који морамо следити сви који смо призвани у овај фронт, марширајући путем којим иду најхрабрији. Свесни смо да нас потенционално чека слична судбина, али сећајући се палих другова, надахнути чежњом за слободом и вером у победу, ми светла лица газимо све препреке на путу васкрса напаћене нам Родине.


Војин Крстић

Обнова бр. 3/2010.

Нема коментара:

Постави коментар