четвртак, 24. фебруар 2011.

Беседа прва против Јевреја - Свети Јован Златоусти





I) (1) Данас имам намеру да довршим разматрање теме о којој сам вам говорио пре неколико дана. Желим да вам покажем, са више него јасним доказима, да је Божанска природа виша него што наш ум може да појми. Прошле недеље сам говорио о овоме у време великог поста и за своје сведоке сам позвао Исаију, Давида и Павла. Jер Исаија је био тај који је рекао: "а род Његов ко ће објавити?" (Ис 53, 8) Давидово схватање Бога било је у складу са његовим разумевањем, тако да му је он дао хвалу и рекао: Хвалим те, што сам дивно саздан. Дивна су дјела твоја, и душа моја то зна добро (Пс 138, 14). И опет, Давид је тај који је рекао: "Познање тебе дивно је, висина коју ум мој не може досећи". Павле није истраживао и испитивао саму божанску суштину, већ само његову промисао. Радије бих чак рекао да је он сагледавао само мали део божанског промисла који је Бог учинио видљивим када је позвао незнабошце. Па и тај мали део Павле је видео као огромно и неоткривено море кад је објавио: "О дубино богатства и премудрости и разума Божијега! Како су неиспитиви судови његови и неистраживи путеви његови!" (Рим. 11, 33). (2) Ова тројица сведока дају нам довољно доказа, али се ја нисам задовољио пророцима нити сам се зауставио на апостолима. Успео сам се на небеске висине и као доказ вам дајем песму анђелску коју певају: "Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља." (Лк 2, 14) И опет, чујте Серафиме како дрхте и плачу од дивљења: "Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуни су небо и земља славе Његове" (Ис 6, 3). Такође вам дајем и речи Херувима који објављују: "Благословена слава Његова на месту Његовом". (3) Тако, дакле, имамо три сведока на небу и три сведока на земљи да се Божијој слави не може приближити. За остало, докази су били несумњиви, што сте показали аплаузима, и топлим примањем (речи) са ентузијазмом. Овоме сам се веома обрадовао, али не зато зато што је поштовање одато мени већ мом Господу. Јер тај аплауз је показао поштовање и љубав коју имате према Богу у душама својим. Ако слуга воли свога Господара и чује да неко са поштовањем говори о њему, његово срце се разгорева љубављу према ономе ко говори о његовом господару. Ово је стога што слуга воли свога господара. Ви сте учинили управо онако како сам описао: јачином свога аплауза јасно сте показали обилну љубав према Господу. (4) У том смислу желим и данас да се заложим. Јер ако непријатељи истине никада нису задовољни хуљењем на нашег Доброчинитеља, ми морамо још неуморније благодарити Богу за све. Али, шта намеравам да учиним? Још једна веома озбиљна болест позива да принесем сваки лек који моје речи могу донети. Реч је о једној болести која се увукла у Тело Цркве. Ову слабост (= болест) морамо прво одагнати напоље, па се тек тада можемо бринути о стварима које су споља. Прво морамо себе излечити па се тек онда бринути за друге који су странци. (5) Која је ово зараза? Празници јадних и бедних Јевреја ускоро долазе један за другим у кратком размаку: празник Труба, празник Сеница, постови. Много је оних међу нама који мисле исто што и ми. Ипак неки од ових иду да гледају ове јеврејске церемоније а неки се придружују Јеврејима у њиховим постовима и прате њихове постове. Желим да овакве перверзне обичаје сместа одагнам из Цркве. Моје беседе против Аномејаца оставићу за друго време, и то неће проузроковати никакву штету. Али сада када су јеврејски празници близу и такорећи пред вратима, надам се да ћу успети да излечим оне који су болесни од јудаистичке болести. Бојим се да се због њихове болести и дубоког незнања, неки Хришћани не нађу у јеврејским сагрешењима. Једном када се то деси, бојим се да ће ове моје беседе бити узалудне. Јер ако они данас од мене не чују поуку, придружиће се Јеврејима у њиховом посту. Када једном почине такав грех, биће за мене неприкладно да применим лек. (6) Из ових разлога сам решио да пожурим и да предухитрим ову опасност и да од ње заштитим /Цркву/. Исто чине и лекари. Прво се боре са оном болешћу која је најхитнија и најакутнија. Али опасност од болести је врло блиска са другим опасностима. Аномејска непобожност је блиска јеврејској, тако да је мој пређашњи сукоб (са Аномејцима - прим. прев.) близак са садашњим. Међу њима (тј. Аномејцима и Јеврејима - прим. прев.) постоји блискост јер једни и други чине исту оптужницу. А за шта оптужују Јевреји? Да је Он (Христос - прим. прев.) назвао Бога својим сопственим Оцем и тако себе учинио једнаким Богу. И Аномејци такође износе овакву оптужбу - у ствари и не могу рећи да износе ову оптужбу - они чак одбацују израз "једнак Богу" - јер то следи из њиховог учења, чак ако овај израз формално и не одбацују.


(II) (1) Немој бити изненађен што Јевреје називам бедним. Они су заиста бедни и ништавни. Толико је небеских благослова дошло на њих, а они су им веровали површно и били у великим боловима јер су их одбацили. Јутарње Сунце се подигло ради њих, али су они остали ван домашаја његових зрака и још увек седе у тами. Ми који смо у тами подигнути, привукли смо се светлости и себе ослободили од тмине њихових заблуда. Они (Јевреји) су били гране тог светог корена, али су се те гране сломиле. Ми нисмо имали удела у том корену, али смо ми ти који су сабрали добре плодове. Од свог детињства они читају пророке, али су разапели Онога кога су пророци прорекли. Ми нисмо чули божанска пророштва, али смо служили ономе о коме су пророци пророковали. Тако су они (Јевреји) бедни, јер су одбацили благослов који им је био послат, док су други (незнабошци) приграбили овај благослов и задржали га за себе. Иако су ови Јевреји били позвани да буду усвојени као синови, они су постали слични псима. А ми који смо били пси примили смо опроштај кроз Божију благодат, да оставимо по страни неразумну природу нашу, и да устанемо у части синовства. Како могу ово да докажем? Христос је рекао: "Да ли је праведно узети хлеб деци и дати га псима?". Христос се обраћао жени Хананејки када је Јевреје назвао децом а незнабошце псима. (2) Али погледај како се тај поредак потом променио: они (тј. Јевреји) су постали пси, а ми (тј. Хришћани) деца. Павле говори Јеврејима: "Чувајте се паса, чувајте се злих посленика, чувајте се „подрезаних"! Јер обрезани, то смо ми, који Духом Божијим служимо" (Фил, 3, 2-3). Видиш ли како су они који су на почетку били деца постали пси? Желиш ли да сазнаш како смо ми који смо на почетку били пси постали деца? "А онима који га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који вјерују у име његово" (Јн 1, 12). (3) Ништа није бедније од људи (Јудејца) који свагда раде против свога спасења. Када је било потребно да држе Закон они су га газили, а сада када закон више не обавезује они се упиру да га држе. Шта може бити јадније од оних који разгневљују Бога не само својим кршењем Закона већ и његовим држањем? О овоме је (Стефан) рекао: "Тврдоврати и необрезани срцем и ушима, ви се свагда противите Духу Светоме; како оци ваши, тако и ви" (Дела 7, 51), и то не само кршењем заповести, већ такође држањем у погрешно време. (4) Стефан је био у праву када их је назвао "необрезанима срцем и ушима". Они су одбили да приме јарам Христов, иако је он био сладак (лак) и није имао ништа мучно и тиранско. Јер Христос је рекао: "Научите се од мене јер сам ја кротак и смирен у срцу" и "Узмите јарам мој, јер је јарам мој сладак и бреме је моје лако". Ништа их друго није спречило да узму јарам Христов до њихова сопствена тврдовратост. И не само да нису прихватили тај јарам Христов него су га разбили и уништили. Јер Јеремија каже: "Давно сте сломили свој јарам и поломили своје кости". Није то био Павле који ово говори већ је то био глас пророка који говори гласно и јасно. Када говори јарму и костима, он мисли на њих као на симболе правила, јер су Јевреји одбацили правила Христова када су рекли: "немамо цара осим ћесара". Ви Јевреји сте сломили јарам, ви сте поломили кости, ви сте себе изгнали изван Царства небеског, и начинили сте себе предметом правила (закона) људских. Молим вас да самном размотрите како прецизно пророк погађа да су њихова срца била необуздана. Он није казао "Занемарили сте јарам", већ "Сломили сте јарам", а ово је злочин неприпитомљене животиње, која је необуздана и која одбацује правила". (5) Али шта је извор ове окорелости? Она долази од похлепе и опијености. Ко то каже? Мојсије сам: "Једе Израиљ и угоји се, и љубљени мој удебља се и засали" (Понз. 32, 15). Када се грубе животиње хране обилно, оне се угоје и постају још тврдоглавије и још их је теже држати под контролом. Оне више неће да подносе јарам, нити самар, нити руку њиховог хранитеља. Управо је на овај начин јеврејски народ стигао до своје одебљалости и опијености и до крајње злоће. Отимали су се, одбили су да приме јарам Христов, а нису ни повукли плуг његовог учења. Један други пророк (Осија - прим. прев.) говори о овоме када каже: "Упоран је Израиљ као упорна јуница" (Ос. 4, 16), док га други назива "ненаученим говедом". (6) Иако су такве звери неподесне за рад, оне су спремне за убијање. И то је оно што се догађа са Јеврејима. Док они са једне стране чине себе неподеснима за рад, они узрастају у способности за чињење крвопролића. Зато Христос и каже: А ове непријатеље моје, који ме нису желели за свог краља, доведите овде и погубите". Ви Јевреји сте требали да постите тада када вам је ваше пијанство ово учинило, када је ваша похлепа породила зло - не сада. Сада је ваш пост у погрешно време и стога је одвратан. Ко то каже? Сам (пророк) Исаија када јаким гласом виче: "Немојте постити тако као данас, да би се чуо горе глас ваш. Таки ли је пост који изабрах да човјек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као сита и да стере пода се костријет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу?" (Ис. 58, 4-5). Али ако је ваш пост био одвратан онда када сте своје ближње учинили робовима, да ли је прихватљив сада када сте погубили свог Господа? Како такав пост може бити исправан? (7) Човек који пости треба да се на одговарајући начин суздржава, да буде скрушен, а не опијен бесом. Али да ли сте учинили своје ближње робовима? У време Исаијино они (= Јевреји - прим. прев.) су се свађали и гложили док су постили. Сада када посте они се још више предају претеривању и разузданости, играјући боси на тржницама. Овако, они посте али се понашају као човек који се опио. Чуј како их пророк подстиче да посте: "Осветите пост", каже. Није рекао "начините параду од свог поста" већ "сазовите збор, окупите заједно старе". Али ови Јевреји су окупили хор млитавих, и велику разбојничку гомилу блудника. Вуку у синагогу читаво позориште, глумце и остале. Јер нема ни разлике између позоришта и синагоге. Знам да ме неки сумњиче за наглост јер сам рекао да нема разлике између позоришта и синагоге. Али ја сумњичим њих за наглост ако они не сматрају да је то тако! Ако се ова моја тврдња да је то исто оснива на мом сопственом ауторитету онда ме слободно осудите за наглост. Али ако је ово што ја тврдим, реч пророка онда то прихватите.


(III) (1) Знам да многи поштују Јевреје и да сматрају да је њихов садашњи начин живота достојан поштовања. Зато ја журим да искореним и избришем ово смртоносно мишљење. Рекао сам да синагога није боља од позоришта и за свог сведока позвао сам пророка. Свакако да Јевреји не заслужују да им се поклони више поверења него њиховим пророцима. "Имате обрве блуднице. Постали сте бестидне пре свих". Место на коме се налази блудница је бордел. Али синагога није само бордел и позориште. Она је такође и пећина разбојничка и станиште за дивље звери. Јеремија каже: "Кућа ваша постала је за мене станиште хијена". Он није једноставно рекао "станиште дивљих звери". И опет: "Одрекао сам се свога дома, одбацио сам наслеђе моје". Али када Бог напусти свој народ каква нада на спасење остаје? Када Бог напусти неко место оно постаје збориште демона. (2) Нормално, Јевреји тврде да они такође поштују Бога. Боже сачувај ако бих се ја са овим сложио! Нико од Јевреја не поштује Бога! Ко то каже? Син Божји то каже, када им (Јеврејима) говори: "Да знате Оца, знали бисте и мене. Али како не знате мене не знате ни Оца". Могу ли наћи бољег (= достојнијег поверења - прим. прев.) сведока од Сина Божијег? (3) Ако су дакле, Јевреји одбили да познају Оца, пошто су разапели Сина, уколико нису указали поверење Духу, ко не би био смео да објави јасно да је синагога збориште демона? Бог се тамо не обожава. Боже сачувај! Од сада тамо је место идолослужења. Али неки људи још одају почаст том месту као светом. (4) Ово што говорим није нешто о чему сам просто размишљао, већ је то плод мог сопственог искуства. Пре три дана, верујте ми јер не лажем, видео сам жену доброг владања, скромну и верујућу. Дрзак, безосећајан човек, који се називао Хришћанином (а ја тако не бих назвао особу која се усуђује да такве ствари чини) терао их је да уђу у јеврејско светилиште и да се тамо закуну у вези неке ствари око које су се спорили. Она је дошла к мени и молила за помоћ. молила ме је да спречим ово насиље, јер је то било забрањено за њу, која је учествовала у Божанским тајнама (Св. Литургији - прим. прев.) да уђе на такво место (тј. у синагогу). Ја сам се разљутио, устао сам и одбио да допустим да она буде одвучена у једно такво прегрешење, извукавши је из руку тог напасника. Питао сам га да ли је Хришћанин и рекао је да јесте. Тада сам снажно устао на њега (речима - прим. прев.) оптужујући га за безосећајност и за најгору глупост. Рекао сам му да није бољи од мазге када он, који се сматра Хришћанином, одвлачи некога да игра са Јеврејима који су разапели Христа. Дуго сам са њим разговарао, подучавајући га Светим Писмом. Такође сам му рекао да је и само заклињање забрањено и да је било веома погрешно то што је некога уопште присиљавао на тако нешто. Такође сам му нагласио да посебно крштене особе не сме томе присиљавати. У ствари чак ни некрштену особу не сме наводити на тако нешто. (5) Након тога сам говорио са њим о великом посту и указао му на лудост његове грешке и о погубности тога за његову душу. Питао сам га и зашто је одбацио Цркву и вукао жену на јеврејско збориште. Одговорио је да су му многи рекли да заклетва изречена у јеврејској синагоги изазива више страха. Његове речи су ме заболеле, потом сам се разљутио да бих на крају почео да се смејем. Када сам увидео слабост ђавола, заболело ме је што он има моћ да мучи људе. Разљутио сам се када сам видео како су небрижљиви они који су обманути. Када сам пак, увидео величину глупости оних који су преварени, насмејао сам се. (6) Испричао сам вам ову причу стога што сте себични и спори према онима који чине овакве ствари и који се подвргавају оваквим искуствима. Ако видите некога од ваше браће да је запао у овакво прегрешење, ви схватате као да је то проблем неког другог а не вас самих. Мислите да сте се одбранили од тужиоца када кажете: "Шта ме се тиче?" Шта ја имам у ствари са тим човеком? Када тако нешто кажете ви показујете безочну безосећајност према људима, и окрутност којом ђаво постаје добитник. Шта говорите? Људи сте и са људима делите исту природу. Зашто да говорим о заједничкој природи, када ви имате више од тога заједничко - Главу - Христа. Да ли се усуђујете да кажете да немате ничега заједничког са чланом (делом) свог сопственог тела? На који начин ви уопште схватате то да је Христос Глава Цркве. Јер то је улога главе да све удове држи на окупу, да се пажљиво стара о свакоме од њих и да их повезује у једну природу. Али ако ви немате ничега заједничког са сопственим удовима, онда немате ничега заједничког са својом браћом, нити имате Христа за Главу. (7) Јевреји су вас заплашили док сте још били мала деца, а ви то не примећујете. Многи слаби робови показују страшне и бесмислене маске малој деци - маске нису страшне по својој природи, већ оне тако изгледају малој деци у њиховом једноставном уму - и на овај начин они обуздавају њихов смех. Због тога Јевреји застрашују наивне Хришћане страшилима и бауцима њихових храмова. Како вас дакле плаше њихове смешне и бестидне синагоге? Зар синагоге нису гробнице одбачених, нечасних и осуђених људи?


(IV) (1) Наше Цркве нису такве. Оне су заиста застрашујуће и испуњавају страхом. Божије присуство чини често застрашујућим, јер је Он тај који има власт над нашим животом и смрћу. У нашим црквама чујемо безбројне омилије (= беседе) о вечним казнама у огњеној реци, о злобном црву, о костима које се не могу распасти, и о спољашњем мраку. Али Јевреји нити знају нити сањају о овим стварима. Они живе за своје лажи, зијају за стварима овога света, њихов положај није бољи од свиња или коза, због њиховог обесног пута (= начина живота - прим. прев.) и прекомерне грамзивости. Они знају само да испуњавају сопствене лажи и да се опијају, да задобијају посекотине и модрице, да се рањавају док се боре за своја омиљена светска задовољства. (2) Кажи ми дакле, да ли су храмови њихови грозни и застрашујући? Ко би то рекао? Какав разлог имамо да мислимо да су застрашујући, изузев ако би нам неко рекао, да ти нечасни робови, који немају права да говоре и који су одагнани из дома свога Господара, треба да нас плаше - нас којима је дата част и слобода да говоримо? Свакако да ово није тако.

Није крчма часнија од царске палате. У ствари синагога завређује мање поштовање од крчме. Јер она није само место окупљања пљачкаша и лопова већ такође и демона. Ово је истина не само што се тиче синагоге већ и што се тиче душа Јевреја, као што ћу до краја беседе покушати да докажем. (3) Молим вас да моје речи на особит начин имате на уму. Јер ја вам нисам говорио да се покажем нити да заслужим аплауз већ да излечим ваше душе. И шта ми је друго остало да кажем, када је међу вама још увек много оних који болују иако има доста лекара да лек примене? (4) Било је дванаест апостола који су променили свет. Највећи део града чине хришћани, а неки су ипак још увек болесни од јудејске заразе. И шта ми, који смо здрави, можемо рећи у сопствену одбрану? Свакако, они који су болесни заслужују да буду оптужени. Али ни ми нисмо слободни од осуде јер се нисмо постарали о њима у часу њихове болести. Када бисмо показали велику бригу (= старање) за њих, они би имали од те бриге користи и вероватно више не би били болесни. (5) Нека ми буде допуштено да са вама започнем говорећи ово, тако да се сваки од вас може постарати за брата. Чак и ако морате да употребите запреку, чак и ако морате употребити силу, чак и ако га морате посматрати као болесног (= сумасишавшег) - учините све да га спасете од ђаволске замке и да га ослободите од друговања са онима који су погубили Христа. (6) Реци ми ово. Предпоставимо да видиш човека који је управо осуђен, како га воде кроз тржницу на губилиште. Претпоставимо да је у твојој моћи да га спасеш из руке џелата. Зар не би учинио све да спречиш да он буде одвучен. Али сада гледаш свог брата како неправедно бива одвучен у дубину пропасти. И није џелат тај који га вуче, већ сам ђаво. Зар ћеш бити тако храбар да не покушаш да учиниш што је до тебе спашавајући га од његовог греха? Ако му не помогнеш, какав изговор ћеш наћи? Ако је твој брат много снажнији и моћнији од тебе покажи га мени. Ако остане одлучан у својој упорности, ја ћу радије изабрати да ризикујем живот него што ћу га пустити да уђе на врата синагоге. (7) Рећи ћу му: имаш ли ти заједницу са слободним небеским Јерусалимом, или ти је дражи земаљски да му робујеш. Сам изабираш да ли ћеш бити роб земаљског Јерусалима (= роб Јеврејима), који је, према речима Апостола роб заједно са децом својом. Постиш ли са Јеврејима? Онда скини и своје ципеле као што чине Јевреји, и иди босоног на тржницу и учествују у њиховој неозбиљности и смејању. Али ти ово не желиш да чиниш јер би од стида поцрвенео. Стидиш се да са њима учествујеш у ономе што је спољашње (= у ономе што се види) али се не стидиш да учествујеш у њиховој непобожности? Какав ћеш изговор имати, ти који си само до пола Хришћанин? (8) Верујте ми, пре бих ризиковао свој живот него да пренебрегнем било кога ко болује од ове заразе - ако га уочим. А ако га не видим, Бог ће ми свакако опростити. Нека се свако од вас брине о овоме, тако да нико (од оних који су заражени јудаизмом) не помисли да је ово споредна ствар. Зар нисте запазили шта ђакон стално говори у тајнама (= у Литургији) "Упознајмо једни друге", каже. Зар не видиш како он у теби утврђује пажљиву бригу за брата? Тако треба да мотрите и у случају јудаизираних. Када уочиш некога ко је јудаизиран (или ко је јудаиста - прим. прев.), приђи му, укажи му на то шта ради, како не би и ти био крив ако би он покушао да умакне. (9) Ако се деси да неки римски војник који служи преко мора буде ухваћен да служи варварима или персијанацима, крив је не само он, већ и свако ко је то приметио, а није о томе обавестио војсковођу. Ви сте војници Христови и зато је потребно да са сваком пажњом мотрите, да ли међу вама има некога ко је наклоњен туђој вери, и ако таквога уочите да откријете његово присуство. Свакако га ми нећемо осудити на смрт као што је онај војсковођа то учинио са војником, нити ћемо га казнити, нити ћемо му се осветити, него ћемо се старати да га ослободимо његове заблуде и злоће и да га тако учинимо заиста нашим (тј. Хришћанином). (10) Ако сте овоме несклони, ако познајете неку овакву особу али је скривате, будите уверени да ћете обоје бити подвргнути истој казни. Јер Павле говори о осудама и казнама не само оних који су починили дело слабости, него и оних који су им одобравали то што су чинили. Пророци такође, једнако осуђују лопове и оне који са лоповима беже. И ово је сасвим разумно. Јер ако човек зна за разбојничко дело али га покрива и скрива, он на тај начин помаже разбојнику да се не брине о закону и тако чини да се овај мање плаши свог разбојничког делања.


(V) (1) Али морам се вратити на оне који су болесни. Размисли, са киме они деле свој пост. Са онима који су викали "Распни га, распни!", са онима који су рекли: "Крв његова на нас и на нашу децу". Ако би неки човек био побуњеник против власти и за то био осуђен, да ли би се усудио да му идеш и да са њим говориш? Мислим да не. Није ли онда безумно, показати такву спремност да се побегне од оних који су згрешили против човека, а улазити у друштво са онима који су починили злочиначко насиље против самог Бога? Није ли чудно да они који се клањају Распетоме, иду на прославе са онима који су Га разапели? Није ли то знак глупости и крајњег лудила? Овде су неки који размишљају о синагоги као о светом месту, и ја морам да кажем неколико речи њима. Зашто поштујете то место? Зар не би требало да га презирете, да га се гнушате, и да бежите од њега? Они на то одговарају да се тамо чува Закон и књиге Пророка. Шта то значи? Зар ће свако место где се ове књиге налазе самим тим бити и свето? Ни случајно! Ово је изнад свега разлог зашто мрзим синагогу и зашто је се гадим. Они имају пророке али им не верују. Они читају Света Писма али одбацују његове сведоке - и ово је показатељ највећег кршења закона. (3) Реци ми ово. Ако би видео човека достојног хвале, познатог и славног, како га разбојници одвлаче у јазбину или у крчму, и ако би видео како је он тамо малтретиран, тучен, и подвргнут најгорем насиљу, да ли би ту јазбину или крчму сматрао за вредну поштовања зато што је тај човек тамо био изложен мучењу? Не мислим да би. Из овог разлога пре би презирао и гнушао се тог места. (4) Просудите и сами у вези синагоге. Јер они су са собом донели књиге Мојсијеве и књиге Пророка у синагогу, не да би их поштовали, већ да би их кршили са бесчашћем. Када кажу да Мојсије и пророци не знају ништа о Христу и не кажу ништа о његовом доласку, какво веће непоштовање они могу да учине према тим светим људима за одбијање да препознају свог Господа? Какво веће непоштовање могу да учине доли да кажу како су ти свети Пророци њихови саучесници у њиховој непобожности? Тако, морамо мрзети и њих и њихове синагоге, нарочито због њиховог одвратног поступања према овом светом човеку. (5) Зашто говорим о књигама и о синагоги? У време прогона, јавни џелати су држали тела мученика, бичевали их, и раздирали на делове. Да ли то чини руке џелата светим, зато што је њима држао тело светог човека? Боже сачувај! Руке које су стезале и држале тело светог остају нечисте. Зашто? Зато што је тај џелат починио грех када је своје руке ставио на светог (мученика). Хоће ли дакле, они који су држали и насиловали Писмо Светога (Бога) бити више поштовани од онога који је погубио мученика? Зар то не би била крајња лудост? Ако злостављано тело мученика не освећује онога ко га је злостављао, него, штавише на њега додаје и кривицу за крв, још мање може Писмо, ако се чита без вере, ономе ко без веровања чита. Намерни избор да злостављају Писмо води их (= Јевреје) још већој безбожности. Да нису имали Пророке не би заслуживали такву осуду. Да нису читали Свете Списе не би били тако нечисти и тако несвети. Али пошто је то тако они немају никаква изговор. Имали су веснике истине, али са непријатељским срцем, они (= Јевреји) су се поставили као противници пророка и истине коју су ови објављивали. Из овог разлога дакле, они су више грешни и криви за крв. Они имају пророке али их посматрају срцем противљења. (7) Стога вас ја подстичем да избегавате њихова (= јеврејска) окупљања и да их се клоните. Штета коју они наносе нашој слабијој браћи није мала (= безначајна). Они (који иду Јеврејима - прим. прев.) немају никакав ваљан изговор што подржавају јеврејско безумље. Јер када виде да ти који поштујеш (обожаваш) Христа кога су они разапели, са пуно поштовања се односиш према њиховим обредима, како они могу да не мисле да су обреди које они врше најбољи и да су наша богослужења гора? Јер пошто учествујеш у нашим богослужењима (тајнама) ти трчиш баш ка онима који уништавају наш поредак. Павле је рекао: "Ако те види да ти који имаш знање седиш у идолском храму, зар се неће збунити будући слаб, и тако јести оно што је жртвовано идолима?" И допустите ми да кажем: ако виде тебе који имаш знање да долазиш у синагогу и да учествујеш у празнику Труба, неће ли он, будући слаб почети да поштује оно што Јевреји чине? Онај ко тако падне неће само платити казну за сопствено сагрешење већ и зато што је друге на то навео. Али човек који чврсто стоји биће награђен не само због сопствене врлине, него га људи поштују и зато што друге подстиче да желе исто. (8) Стога, одбаци зборишта и света места Јевреја. Не дозволи да ико поштује синагогу због светих књига. Радије нека је (= синагогу) мрзи и избегава јер Јевреји насилују и злостављају свете (= Хришћане), јер одбијају да поверују њиховим речима и јер их оптужују за крајњу безбожност.


(VI) (1) Да би схватили да свете књиге не чине место светим, већ их разлог због кога се они тамо окупљају обешчашћује, испричаћу вам једну причу. Птоломеј Филаделфијски је сакупљао књиге из целог света. Када је дознао да Јевреји имају забележене речи Божије, и о идеалној држави послао је четири човека у Јудеју да преведу ове књиге, које је он после ставио у Серапијин храм, јер је био незнабожац. До данашњег дана књиге стоје тамо у том (незнабожачком) храму. Хоће ли Серапијин храм постати светим зато што се књиге у њему налазе? Боже сачувај! Књиге, дакле, имају своју светост коју не деле са местом на коме се налазе, јер су они који ту долазе нечисти (= упрљани грехом - прим. прев.). (2) Исти аргумент се мора применити на синагогу. Иако тамо нема идола, ипак је насељавају демони. И то не кажем само за ову синагогу овде у граду, већ и за ону у Дафнима. Јер у Дафнеу је то место још више огреховљено проклетињом коју они зову Матрона. Чуо сам да многи верни иду тамо и спавају покрај тог места. (3) Али сачувај Божа ако ове људе називам вернима. Јер за мене су храмови Матроне (синагога у Дафнима) и онај Аполона једнако несвети. Ако ме неко (због ових речи) оптужи за дрскост, ја ћу му одвратити оптужбом за крајње безумље. Јер кажи ми - није ли станиште демона у исто време и место непобожности, чак ако тамо и нема статуа (лажних) богова (= идола - прим. прев.)? Ту се окупљају убице Христове, ту је крст избачен, ту се на Бога хули, ту се на Оца не обазиру, ту се Син вређа, ту је благодат Духа одбачена не долази ли веће зло одавде (= из синагоге него из незнабожачком храма) пошто су сами Јевреји демони? У паганском храму непобожност је огољена и очигледна. Не би било лако преварити човека бистрог и разборитог ума, или га намамити да тамо уђе. Али у синагоги су људи који кажу да поштују Бога и да одбацују идоле, људи који кажу да имају пророке и да им одају хвалу. Али својим речима они (тј. Јевреји) постављају мноштво мамаца, како би у своје мреже ухватили душе простих који су толико будаласти да буду ухваћени. (4) Тако је безбожност Јевреја и пагана једнака. Али Јевреји практикују преваре (= лукавства) које су још опасније. У њиховим синагогама налази се невидљиви олтар преваре, на коме они не жртвују овце и јагањце него душе људске. (5) Напокон, ако јеврејске церемоније изазивају дивљење у теби, шта заједничко имаш са нама? Ако су јеврејске церемоније дивне и достојне дивљења, наше су лажне! Али ако су наше истините, као што јесу, њихове су испуњене преваром. Ја не говорим о Светом Писму. Боже сачувај! Писмо је било то које ме је узело за руке и довело Христу. Говорим о садашњем злу и лудилу јеврејском. (6) Сада је време да покажем како демони бораве не само у синагоги, већ такође и у душама Јевреја. Као што Христос рече: "Када изађе један нечисти дух, он иде кроз пуста места тражећи остале. Ако их не нађе он каже, вратићу се кући. И вративши се налази је празну, поспремљену и сређену. Тада он одлази и доводи са собом још седам других духова горих од себе и они улазе у њега (човека) и стање његово бива горе него пре. Тако ће бити и са овим родом." (7) Видиш ли да демони бораве у њиховим душама и да су ови демони опаснији него они ранији? И ово је веома разумно. У старим данима Јевреји су деловали безбожно према пророцима: сада су они унизили Господа пророка. Кажи ми ово. Да ли те не обузима дрхтање када треба да дођеш на исто место са човеком опседнутим од ђавола, који у себи има много нечистих духова, који је одгајан усред убијања и крвопролића? Мораш ли се здравити са њим и размењивати празне речи? Зар не мораш да се окренеш од таквих који су стварна срамота и зараза читавог света. Зар такви нису дошли до сваког облика слабости? Нису ли се многи пророци истрошили правећи многе и дуге говоре оптужујући ове? Каква трагедија, какав вид безакоња нису они (= Јевреји) учинили својом кривицом за крв?" Своје сопствене синове и кћери су жртвовали демонима. Одбацили су саму природу, заборавили су порођајне болове, одбацили су подизање деце, окренули су се од својих закона царства, и постали су суровији од било које дивље звери." (8) Дивље звери често стоје на местима где живе и често излажу сопствени живот опасности да заштите своје младе. Никаква нужда није приморала Јевреје да предају своју сопствену децу својим рукама како би одали почасти осветничким демонима, непријатељима нашег живота." Шта би нас могло више погодити од овога? Да ли њихово безбоштво, или њихова суровост или њихова нељудскост? То што су жртвовали сопствену децу или то што су их жртвовали демонима? Нису ли (Јевреји) због своје разузданости показали већу похоту од неразумних животиња? Почуј шта пророк каже о тим њиховим делима: "Постали су као похотни пастуви. Свак рже на жену суседа свог". Пророк није рекао "Свако је пожудан према жени свог суседа", него је, са највећом јасноћом описао њихово лудило - које долази од њихове разузданости - као рзање бесловесне животиње.


(VII) (1) Шта још желиш да ти кажем? Желиш ли да ти говорим о њиховим пљачкама, о њиховим похотама, о њиховом напуштању сиромаха, о њиховим лоповлуцима, њиховим подвалама у трговини? Читав дан не би био довољан да побројим све то. Али, имају ли њихове свечаности нечега узвишеног и великог? Они су сами показали да су и ове свечаности такође нечисте. Послушај пророка, или боље, послушај Бога са каквом чврстином им је окренуо леђа: "Ваше светковине ми се гаде, одбацио сам их од себе". (2) Бог мрзи њихове светковине а ти у њима узимаш учешће? Није рекао ова или она светковина, већ све заједно. Желиш ли да видиш да Бог мрзи богослужења са бубњевима, лирама, харфама и другим инструментима? Бог каже: "Уклоните од мене звуке ваших песама, нећу да чујем песму ваших харфи". Бог је рекао: "Уклоните од мене" - а ти трчиш да чујеш трубе? Зар жртве и дарови њихови нису одвратни? "Ако ми донесете најбоље брашно пшенично узалудно је. Тамјан ми је одвратан". Ако Му се тамјан гади, зар и место (на коме му га приносе Јевреји) није одвратно? Пре него што су починили злочин над злочинима, пре него што су убили свог Господа, пре Крста, пре понижавања Господа, то је било одвратно. Није ли сада још одвратније? А шта је мирисније од тамјана? Али Бог не гледа на природу дарова већ на намеру оних који их доносе. Управо због (лоше) намере осудио је Бог њихову понуду. (3) Бог је обратио пажњу на Авеља и на његове дарове. Погледао је на Каина и затим се окренуо од његових дарова. "А на Каина и на дарове (= принос) његове не обрати пажњу". Ное је понудио на жртву Богу овце, јагањце и птице. Писмо каже: "Господ се насмеши слатком мирису" - тј. прихватио је његове дарове (= принос). Јер Бог нема ноздрва него је бестелесни Дух. Оно што се уздиже са олтара је мирис и дим спаљених тела, а нема ништа смрдљивије од таквог мириса. Али из овога можеш научити да Бог гледа на намеру којом се жртва нуди, и затим је прихвата или одбија. Из овог разлога Писмо назива мирис и дим слатким мирисом. Али тамјана (који приносе Јевреји - прим. прев) Он се гнуша јер намера оних који ово приносе заудара страшним смрадом. (4) Желиш ли да сазнаш да, заједно са жртвама и музичким инструментима, празницима и тамјаном, Бог такође одбацује и храм због оних који у њега улазе? Ово је Он показао највише својим делима када је предао храм у руке варвара, и када га је касније сасвим уништио. Али и пре његовог разорења, устима пророка је гласно рекао: "Не верујете речима преварним јер вам неће помоћи када кажете: Ово је храм Господњи! Храм Господњи!". Оно што пророк каже је да храм не чини светима оне који у њега улазе, већ они који улазе чине храм светим. Ако храм није био од помоћи када су Херувими о Ковчег били тамо, много мање ће од помоћи бити сада када су ове ствари нестале. Сада, пак, када је Бог сасвим одбацио (= Јевреје) тамо је основа великог непријатељства (између Бога и Јевреја - прим. прев.). Како би велико дело лудости и смутње било да за своје саучеснике у прослави узмете оне којима је част одузета, од којих је Бог одустао, са онима који су разљутили Господа. (5) Реци ми ово. Ако би неки човек погубио твог сина, да ли би поднео да га гледаш, и да ли би прихватио његове честитке? Зар га не би избегавао као злог демона, као самог ђавола? Они (= Јевреји) су погубили Сина твога Господа. Имаш ли смелости да са њима будеш под истим кровом? Након што је био убијен дао ти је такву част да те је учинио братом и сунаследником. Али ти Га толико обешчашћујеш одајући пошту онима који су Га убили на крсту, придружујући се њиховој дружини на прославама, идући на њихова несвета места, улазећи на њихова нечиста врата, и седећи за демонском трпезом. Пост јеврејски ја називам трпезом демонском због тога што су убили Бога. Јер ако Јевреји делају против Бога, зар нису слуге демонима? Желиш ли да те демони излече? Када је Христос дозволио демонима да уђу у свиње, они су их сместа сурвали у море. Хоће ли ови демони поштедети тело човеково? Ја бих волео када они не би убијали тело човеково кујући заверу против њега. Али они убијају. Демони избацују човека из раја и ускраћују му част. Хоће ли исцелити тело човеково? То је смешно (= глупо). Демони знају како да сплеткаре и како да науде - не како да исцеле. Али ако они ни душу не штеде, кажи ми, хоће ли тело поштедети? Они покушавају да човека одвуку од Царства Небеског. Хоће ли га они ослободити од болести? (6) Зар ниси чуо шта пророк каже? Или боље, зар ниси чуо шта Бог преко пророка каже? Он каже да демони не могу бити добри већ само зли. Чак и када би они хтеле некога да исцеле - што је немогуће - не смеш узети на себе једну непролазну и вечну казну у замену за малу корист која ће ускоро бити уништена. Хоћеш ли да исцелиш своје тело а да уништиш душу? (7) Ако и неки демонизовани незнабожац има медицинско знање, хоће ли те он лако наговорити да се клањаш паганским боговима? И ови пагани такође имају своје вештине. Они такође нуде излечење од многих болести и враћање здравља болеснима. Хоћемо ли стога учествовати у њиховој безбожности? Боже сачувај! Послушај шта Мојсије говори Јеврејима: "Ако устане међу вама пророк или који сне сања, и каже ти знак или чудо, па се збуде тај знак или чудо које ти каже, и он ти рече: хајде да идемо за другим боговима, којих не знаш, и њима да служимо, немој послушати што ти каже тај пророк или сањач, јер вас куша Господ Бог ваш да би се знало љубите ли Господа Бога својега из свег срца својега и све душе своје." (8) Оно што мисли Мојсије је ово. Ако се појави неки пророк, каже, и учини неки знак (= чудо) било васкрснувши мртваца или чистећи лепру, или лечећи лудог, и након овога што је учинио позове те на непобожност, не следи га јер су чуда која је учинио лажна. Зашто? "Јер вас куша Господ Бог ваш да би се знало љубите ли Господа Бога својега из свег срца својега и све душе своје". Јер јасно је да демон не лечи. Ако икада Господ допусти демону да лечи, као што и човеку може да допусти, ова дозвола је дата да би се ти искушао - не зато што Бог не зна ко си ти, већ зато да те научи да одбациш чак и демона који лечи. (9) И зашто говорим о телесном лечењу? Ако ти неки човек прети Гееном ако не одбациш Христа, немој слушати његове речи. Ако ти неко обећа Царство Божије ако се одметнеш од јединородног Сина Божијег, окрени се од њега и замрзи га. Буди ученик Апостола Павла и послушај речи које је његова благословена и часна душа изразила када је рекла: "Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем." (Рим 8, 38 - 39). (10) Ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни било шта друго, не може одвојити Павла од љубави Христове. Да ли ћемо се побунити да би излечили своје тело? Какав изговор ћемо наћи? Свакако Христа се морамо плашити више од Геене и желети га више од Царства. Чак и да будемо болесни, боље је остати у болести здрав него пасти у безбожништво ради излечења. Јер чак и да те демон исцели, он те повређује више него помаже. Помогао је телу које ће ионако ускоро умрети, али је повредио душу која никада неће умрети. Киднапери заводе мале дечаке нудећи им слаткише, колаче и кликере и друге сличне ствари. Затим им ускраћују слободу па и сам живот. Тако и демони обећавају излечење неког уда (= органа) а затим читаво спасење душе потапају у мору. (11) Љубљени, не идимо за тим. Нека и останемо болесни на сваки начин само да останемо слободни од богохулства. Зар није могао Јов да послуша своју жену која је богохулила и да се ослободи болести која га је мучила? "Прокуни Бога и умри", рекла је. Али он је одлучио да подноси бол и да слаби. Одлучио је да подноси тај неподношљиви ударац, пре него да похули на Бога и да се ослободи болести која га је мучила. Њему треба да следујеш (= на њега да се угледаш). Ако ти демон понуди и десет хиљада лекова за болести које те муче, немој га следити, немој ићи за њим - баш као што је Јов одбио да послуша своју жену. Изабери да подносиш своју болест пре него да уништиш своју веру и спасење своје душе. Бог те неће напустити. Допустио је да се разболиш зато што жели да увећа твоју славу. Буди храбар да би Га могао чути како говори: "Мислиш ли да сам се са тобом другачије нагодио него да се покаже да си праведан"?


(VIII) (1) Могао бих да кажем много више од онога што је речено, али да не бисте заборавили оно што сам казао, привешћу своју беседу крају, речима Мојсија који говори: "Небо и земљу зовем за сведоке против вас.". Ако ико од вас, био присутан овде или не, буде ишао на празник Труба, или улазио у синагогу, или у храм Матроне, или учествовао у (јеврејском) посту, или у суботи (тј. ако буде светковао суботу - прим. прев.), или ако буде пратио било који други јеврејски обред велики или мали, небо и земљу позивам за сведоке да сам чист у вашој крви. (2) Ове речи ће остати са вама до дана Господа нашег Исуса Христа (тј. до доласка Христовог). Ако их одржите донеће вам велику корист. Ако их не одржите, или ако прикривате било кога ко се усуди да овакве ствари чини, моје речи ће стајати против вас као највећа оптужба. "Јер се нећу устручавати да то изложим свету Божијем". (3) Оставио сам новац код банкара. Он остаје за вас да повећате основу и да користите добитак од мојих речи на спасење браће ваше. Да ли налазите да је окрутно да пријавите оне који су починили такав грех? Окрутно је да о томе ћутите. Јер то ћутање вас чини непријатељима Божјим и доноси пропаст и ономе ко таквог грешника прикрива и ономе чији грех остаје неоткривен. Колико је боље да нас замрзи слуга са којим заједно служимо, ако тиме спасавамо њега и спречавамо гнев Божји на себе. Чак ако ти твој саслужитељ буде сада и досађивао, неће бити у прилици да ти науди, али ће ти касније бити захвалан због свог исцељења. Али ако желиш да задобијеш наклоност свог саслужитеља, ако наставиш да ћутиш и повредиш га прикривајући његов грех, Бог ће тражити да тебе казни. Твоје ћутање ће ти од Бога направити непријатеља и повредиће твог брата. Ако проговориш и ако откријеш његов грех, Бог ће ти бити наклоњен и твој брат ће имати користи јер си делао као пријатељ према некоме ко је био луд али ко је научио из искуства да си му добро послужио. (4) Немој мислити да своме брату чиниш услугу што видећи га да чини лудост одбијаш да му будеш тужилац са сваком ревношћу. Ако изгубиш огртач, ниси ли забринут што за непријатеља имаш не само онога ко ти га је украо, већ и онога ко зна ко је лопов али одбија да га открије? А наша заједничка Мајка црква није изгубила огртач већ брата. Ђаво га је украо и сада га држи заточеног у Јудаизму. Ти знаш ко га је украо, а знаш и ко је украден. Видиш ли како држим светиљку и у својој жалости свуда трагам? А ти ћеш наставити да ћутиш, одбијајући да га откријеш? Какав изговор ћеш имати? Неће ли те Црква убројати међу своје најгоре непријатеље? Неће ли те препознати као непријатеља и уништитеља? (5) Боже сачувај да неко слушајући моје речи помисли да треба да почини грех издаје према брату за кога је Христос умро. Христос ће очистити крв његову са овога. Да ли се и ти опиреш овоме? Апелујем да се опиреш толико. Чим одеш одавде, покрени се по овом питању, и нека ми свако од вас доведе некога ко је од ове болести болестан. (6) Али сачувај Боже а којих има тако много. Нека ми двоје или троје, или десеторо или двадесеторо доведу такве људе. Када видим да сте у својој мрежи донели ухваћену дивљач ја ћу припремити богату трпезу. Ако видим да савети које сам данас дао имају дејства, наставићу још ревносније да се трудим како бих тог човека излечио, и ово ће за обоје бити највећа благодат. (7) Немојте лако одбацити моје речи. Будите обазриви када тражите оне који су болесни од ове болести. Нека жене трагају за женама, мушкарци за мушкарцима, робови за робовима, слободни за слободнима, деца за децом. Дођите на наше следеће окупљање са успехом који ће вам донети награду од мене - и пре свега добићете од Бога велику и неописиву надокнаду која ће обилато превазићи труд оних који су успели. Нека свако од нас ово задобије благодаћу и љубављу Господа нашег Исуса Христа, кроз Кога и са Киме нека је слава Оцу заједно са Светим Духом сада и увек и у векове векова. Амин.


понедељак, 21. фебруар 2011.

Polish brothers for Serbian Kosovo

More than 650 Polish nationalists met on last Sunday to demonstrate solidarity with Serbian nation. Action was organized three days after the 3rd anniversary of  self proclaimed  secession of Kosovo from Serbia. Organizers of this action were Autonomous Nationalists from Warsaw, nationalist band Zjednoczony Ursynów and initiative "Poljaci za srpsko Kosovo" (Poles for Serbian Kosovo).

недеља, 20. фебруар 2011.

Matias Montero presente!

Ceremony organized by the political party “La Falange” to commemorate the assassination the 9th of February of 1934 of Matias Montero, in the place where he was killed. Matias Montero was a young Falangist universitary student that was involved in the selling of the newspaper of Falange Española de las JONS. Due the the boycott against this newspaper the Falangist militants had to sell the newspapers directly in the streets, suffering many attacks by the reds. Matias Montero, after a newspaper selling, returned by night to his home, where 2 socialist that were waiting for him shot and killed him. For this reason all the years a commemoration is made to remember this victim of red terror.  

субота, 19. фебруар 2011.

Agustin Muñoz Grandes presente!



The 12-02-11 there was a ceremony in the Cemetery of Carabanchel, in the tomb of General , organized by the political party Alianza Nacional.  Agustín Muñoz Grandes was the first commander of the Blue Division between 1941 and 1943, and after the war he was vice-president of the Spanish Government and Minister with Francisco Franco several times. After his service with the Blue Division he was decorated by Adolf Hitler himself with the Knight's Cross of the Iron Cross with Oak Leaves.   This ceremony was organized to remember all the Spanish soldiers died in the battle of Krasny Bor and all the fallen and persons still alive of the Blue Division.  
 
Apart from the speech of  leader ot the party, Pedro Pablo Peña, there was a short emotive speech by an man that was ex-Blue Divisionary, ex-Blue Legionary (Spanish troops that remained fighting after the Blue Division was officially disbanded), ex-Waffen SS fighter, and captive in a Soviet Gulag till 1954.

петак, 18. фебруар 2011.

Glory to heroes of Blue Division


10th of February is the anniversary of the battle of Krasny Bor in 1943 in the Eastern front, in which took part the 250th Spanish Infantry Division of the Wehrmacht, known as Blue Division. During this battle almost 3.645 Spanish soldiers were killed and 300 were missing or taken prisoner (a 75% casualty rate). In the soviet side the losses were arround 10.000 soldiers. The Blue Division was awarded a Combat Service Medal, personally designed by Adolf Hitler, for its defense of Army Group North's precarious eastern flank. In conmemoration of this event, all 10th of February, ex-divisionaries, widows, relatives and fiends join together to remember this Spanish soliders died for fighting against communnism and for a bettter Europe, in the tomb and monument dedicated to the Blue Division in the Cemetery of Nuestra Señora de la Almudena.  As it is traditional, several floral offering were also made.
In the tomb and monument of the Legion Condor, that it is at a distance of 50 meters of Blue Division monument. Legion Condor was a German unit composed of volunteers from the Luftwaffe and from the Wehrmacht which helped the Nationalists during the Spanish Civil War. ; In the tomb of the Fallen of the “Barracks of the Mountain” that died defending this position for the Nationalists in the first days of the Civil war; and in the tomb of General José Millán-Astray the founder of the Spanish Legion.
 

Day of the fallen for Europe


12th of february, there was ceremony in the Cemetery of Nuestra Señora de la Almudena, organized by the Juventud Patriota de Madrid (Madrid’s Patriotic Youth), in the “Day of the fallen for Europe”, a conmemoration in the memory of the fallen in the battle of Krasny Bor (Russia), Dresden Bombings (Germany), and the Massacre of the Foibe (Italian population killed by Tito partisans in the territories of Istria, Venezia Giulia and Dalmazia)  
 
There was a short march with flags from the entrance of the cemetery, and then several speeches were made, each of them about Blue Division, Dresden bombings, and Martiri delle foibe.

четвртак, 17. фебруар 2011.

ДЕМОКРАТСКА ИЛИ ТОТАЛИТАРНА ДРЖАВА - Др Лазар Прокић (1942.)



Битка која се данас бије у Европи још увек није довољно објашњена. Према једнима, историја се понавља; порекло данашњег рата истоветно је са пореклом онога из 1914: империјализам. Према другима, ради се у ствари само о природној експанзији раса. Према трећима, то би била борба за тржиште. Према четвртима, борба само око политичке превласти. 
Али има их и таквих који верују у разноликост порекла данашњег и прошлог рата: не због несличности фронтова, већ из сасвим других разлога. По њима прошли рат био је последица читавог низа чисто политичких сукоба који су се од 1870. године гомилали и укрштали. Данашњи пак рат дошао би из интелектуалног, моралног и политичког нереда који је почео 1918. и још увек траје.  
Данашња Европа окреће се око ове истине: тоталитарни режими нису ништа друго до производи велике француске револуције. Бољшевизам носи своју клицу из режима Робеспијера и покрета браће Бабеф. Фашизам и Национал Социјализам уствари нису ништа друго него модернизовање Конзулата и Првог Царства: диригована привреда, аутархија, организација интелектуалног и моралног живота - чак и народног суверенитета у виду јединствене државне странке! Ни једно од горњих гледишта није тачно: ово последње чак је тенденциозно и опасно.
Напротив, једино исправно, објективно и природно тумачење данашње европске битке било би у признању да се Европа данас налази на прекретници двају гледања на човека, друштво и државу, двеју цивилизација: демократске и тоталитарне, националистичке цивилизације. 
Јер није никаква случајност што се дојучерашњој демократији данас супротстављају најразноврснији облици тоталитаризма: комунизам, легионаризам итд. – све у циљу стварања једне национал - фашистичке концепције о појединцу, друштву, држави и нацији, све у знаку једног неоидеализма! Сви ти покушаји, ма колико били различити у практичном остварењу, још недовољно одређени у својој доктрини, и недефинитивни у својој практичној примени - имају ипак заједничко то што у истини теже једном дефинитивном и коренитом прекиду са јучерашњим. Политички и привредно они су још данас успели; духовно, то је ствар даљих напора и времена.
Проблем је: да ли је данашња смена цивилизација неминовна или не? Само то.
Мисао Декларације човекових права - слобода, једнакост и братство, добро је дошла да ликвидира феудалство које је, лоше или недовољно, поправила апсолутистичка монархија. Али је требало не само ликвидирати старо, већ и стварати ново. Средњевековни човек сада се, неочекивано и неспремно, појављује као субјект једног новог поретка: он добија право да ради шта хоће. И то сви људи подједнако! Машина му се ставља на расположење, одвлачећи га од рођеног тла, од традиције, од светиња. И он постаје аутомат који мисли трбухом. А како је трбух незасит и треба га стално кљукати, машине све брже раде, док људи све мање мисле.  
Тако је почео развод између дотадашње квалитативне и нове квантитативне цивилизације: са свим последицама које из тога нужно произилазе. Тако се од филозофске слободе енциклопедиста, политичке демократије буржоазије и привредног либерализма теоретичара - створио један скуп односа - мисаоног, политичког и привредног реда - који је назван демократском цивилизацијом.
Под изговором да одлучује већина, измишљена је половина више један: строго геометријски, постранце свих природних неједнакости у духовном и материјалном стварању појединаца. Дакле, једно вештачко поравнавање које ће, пренебрегавајући елиту једног друштва, довести само средњу памет до власти. Узалуд ће на ту дефектност - на које проналази смак, указати један Шарл Бенога, један Пренс, један Ортега и Гасет: побуна против елите, превласт човека - бројке, човека - масе почиње. Дакле, дехуманизација живота! А са тим и превласт полуинтелигенције, господарство рекламе, недостатак аутохтоне културе.
Тако су се, над рушевинама некадашњих сталежа, изградили нови, који су кроз политичке странке били бој до истребљења. И десио се парадокс: материјални ужитак, као једини циљ стварања демократског човека, бивао је све мањи на домаку расејаних и ускомешаних маса! Идеали су потискивани, светиње су ишчезавале, традиције се губиле: човек је остао без душе, без мисли, без срца, без Отаџбине!
Ово би укратко био биланс једне материјализоване цивилизације, која ће остати у успомени као ”демократска епоха“. Тој и таквој цивилизацији  данас је објављен рат у циљу да се пронађе извесна равнотежа између променљивости материје и коначности духа.
Данас је друга цивилизација на помолу: тоталитарна, цивилизација интегралног национализма! Ову пак носи тоталитарна држава: тоталитарна у смислу сталне и свеукупне мобилизације свих радних категорија на стварању и коришћењу националних вредности!
Значи, два потпуно опречна света и свега у њему, која се не могу мирити. Хоће ли она - по речима Ортега и Гасета, послужити узајамном развоју (коригујући се међу собом), зависиће од уравнотежености снага у нападу и отпорности. То је уосталом и питање времена. Али за посматрача ради се о схватању феномена њихове борбе.
Тоталитарна цивилизација води рачуна само о закону елите, који је демократска цивилизација намерно потискивала, а који тоталитарна цивилизација истиче у први план своје филозофије. Живот појединаца и народа, органског је карактера: везан за природни развој. То исконско гибање може једино да осети и каналише елита: као спонтано оличење најбољег што једна средина може дати: у мисли и акцији. Тоталитарна цивилизација води рачуна о променљивој стварности: у духовима и стварима. Зато у основи ове цивилизације и лежи енергија, одважност, најосновније животне способности.
Демократска и тоталитарна цивилизација данас решавају питање првенства: прва, борећи се не за своју коректуру већ за опстанак, друга борећи се за искључиву  превласт, превласт без компромиса. Јер демократија, ако већ није синоним менталитета једног народа и његових природних одлика, не може бити оваква и онаква: она постоји или не постоји. Нови национализам, напротив, полази од истине да сувереност народа лежи у њему самом а да је мисија његових елита да је врше.
Француска револуција дошла је као израз једног стања ствари пред ликвидацијом, да би деветнестом веку предала култ индивидуе и контрактуалне заштите. Психоза духова и растројство ствари били су услови за ту новину коју је човечанство некритички прихватило и кроз парламентаризам неговало кроз цели XIX и прве три деценије нашег века. Две новије револуције, Вајмарска и Совјетска, већ нису могле успети, јер су дошле као дело импровизираних елита, а не као логична последица ствари! Совјетску револуцију извела је бољшевичка елита у име историјског материјализма, који је пре био резоновање него ли констатација. Слично се збило и са Вајмарском револуцијом чија је демократија дошла на пречац: да би се избегао повратак анатемисаног кајзеризма или долазак комунизма...
Идеје су дакле у животу све! Историја не познаје импровизације. И данашњи нови култ, култ националне државе у најразноврснијим облицима, ми смо спремни да схватимо као нови идеал човечанства: као одбрану државе пред индивидуом, као одбрану индивидуе од индивидуе! То није случајност већ истина која се историјски и стварно објашњава.
Историјски, националистичка држава црпи своје порекло баш из оне исте Француске револуције из које је изашла политичка демократија: јакобинским дизањем Нације на степен суверености! Кроз цео прошли век – можда и дуже – поставка Декларације човекових права била је постигнута начелом апстракције једнакости и слободе као супстратом демократије, са доцнијим либерализмом Манчестерске школе као економском подлогом политичке демократије. Самим тим, демократија као систем друштвеног поретка изашла је из оквира природних догми и везала се за стварност: за јединке и њихове интерне односе, самим тим раскорак је почео између политичког и економског либерализма.  
Стварно, идеал националистичке државе налази оправдање у послератној разбијеној равнотежи, у односима политичког и економског. Версајски поредак дао је томе и свој прилог. Тако је економска недовољност указала на потребу збирања средњих елемената под заједнички сношеним теретом: као најсигурнија гаранција узимају се етничке јединице које се одричу свог индивидуализма и заклањају се државом! Ту управо и јесте заједничка колевка политичког национализма и организоване, дириговане и контролисане привреде - аутархије. Тако је националистичка концепција друштва, некада романтички феномен, данас постала адекватан израз не само политичке, већ и социјалне динамике која ће несумњиво претегнути у овом дефинитивном судару са демократским индивидуализмом…
Још одмах по завршетку Светскога рата уговорно тумачење државе и њених институција показало се погрешним, јер је еманципована јединка успела да се организује и групише, додуше у оквиру државе, али и најчешће против ње. На политичком пољу то су странке, на привредном картели и трустови, на социјалном синдикати. И данас држава се брани - најпре себе ради, затим и ради слабијих индивидуа пред груписаним. У томе и јесте сав смисао многоструке и све веће интервенције данашње државе која зацело увек није пријатна, али је свакако неопходна. Јер тамо где су једни исувише задовољни, већина је врло мало задовољна, тамо пак где је већина задовољна, држава је осетила свој ауторитет угроженим.
Према томе, повременом задовољству појединаца мањине мора се претпоставити трајнија сигурност целокупне друштвене заједнице, коју оличава држава кроз вођство истинске народне елите, која ће саобразити могућност адаптирања односног народа једном ширем међународном комплексу – уз загарантовану заштиту његових основних вредности и карактерних одлика. Њихова цивилизација постаће тако и квалитативна и квантитативна - дакле националистички тоталитарна, док је прошла била само квантитативна - дакле искључиво преимућство социјално јачих или политички бројнијих…


Обнова бр. 4/2010. 
Пренето уз дозволу уредника

среда, 16. фебруар 2011.

Србски радници и национална револуција

 
Наша идеја о синтези борбе за национални препород и социјалну правду није никакво механичко спајање «десне» и «леве» идеологије, већ просто уважавање чињенице да је национализам без своје социјалне садржине, обична празна љуштура. Та симбиоза јесте исконска тежња србског бића, а последњих векова нит те национално-социјалне тенденције обичног србског човека протеже се све до устанка Вождa Карађорђа. То прегнуће наших предака представљало је борбу за национално ослобођење али и устанак против турског феудализма.
У двадесетом веку, србски радник и сељак херојском борбом извојевали су спољашњу слободу своје земље. Ипак, ни у тим периодима нису били лишени унутрашње експлоатације, од стране паразита свих врста. Ту мислимо и на капиталистички поредак злокобне Краљевине Југославије, као и на Брозов комунистички терор и свенародну пљачку. Данашње време, носи плодове прошлости. Радници у Србији углавном су духовно сломљени, лишени сваког идеализма, без довољно воље за борбу за своју нацију и своја радничка права…
Од долазећих нараштаја, њиховог погледа на свет и односа према социјалном питању, много тога зависи. Зависи, да ли ће ствари бити препуштене случају (читај механизму Система) или ће пак национално свесна омладина, која стасава и запошљава се, узети ствари у своје руке и социјалне механизме искористити за спровођење националне револуције.

Социјални немири и могућност националног синдикализма у сутрашњој Србији
 
И данас, организационо оруђе радника у борби за своја права јесте институција синдиката. Међутим, постојећи синдикати део су Система. Они служе за каналисање, контролисање и перфидно ублажавање радничког незадовољства. Стога, нужно је радничко синдикално организовање које ће бити потпуно независно од паразитских властодржаца, и које ће паралелно са политичком националистичком акцијом ударати на Систем. Такво организовање дужност је нових генерација србских националиста. Али, успешна организација таквог оруђа национално-социјалног препорода има два битна предуслова. Први је пробуђивање свести код младих националиста о нужности борбе на социјалном плану, која уистину и јесте неодвојиви део доследног националног активизма. А други услов јесте индивидуална борба сваког младог националног активисте за свој струковни идентитет, као и за углед у својој радној средини. Следећи корак је агитација међу радницима са циљем национал-синдикалног организовање србског радништва. Под «србским радницима» подразумевамо раднике србске народности као и остале раднике у Србији који су њени лојални држављани. У таквој борби и организовању кључну улогу (везивног ткива) морају играти политички активни националисти, јер само координирано деловање на националном и социјалном плану, може донети резултат. Злодела демократских режима, који привредно упропашћавају земљу, шиканирају раднике као носиоце стваралачке снаге нације и продају предузећа осведоченим непријатељима србског народа као и криминалцима, само на поменути начин могу бити осујећена.

Лажни борци за социјалну правду као изданак Система

Такође, ваља разобличити лажно социјално деловање, које има амбицију да раднике у Србији поново окупи под «левичарски» барјак. Такозвано левичарско синдикалистичко и социјално деловање (анархистичко, марксистичко…) предсатавља обичну карикатуру борбе за социјалну правду.  Главни домет тих лажних социјалних бораца јесте организовање «антифашистичких» скупова, уз подршку или заједно са владајућим капиталистичким партијама. Поставља се питање, какви су то борци за социјалну правду који шетају раме уз раме са члановима ЛДП-а, СПС-а, ЛСВ-а, ДС-а и осталих капиталистичких партија које предводе челници владајуће класе?
Или, како назвати оне који се попут глобалних лихвара и њихових слугу декларишу против хришћанске вере, родољубља, идеала здраве породице и моралног друштва? Циљ глобализације јесте разбијање свих здравих заједница којима човек припада а које му чине природну и органску заштиту од спољних тежњи. Стога је потребно потпуно уништити патриотизам и национализам као темеље одбране државе и нације и сломити остатке хришћанског морала, не би ли савремени човек сасвим постао обезличени грађанин и потрошач испраног мозга који ће бити подложан свакој врсти експлоатације. Циљ је да се «стабла» националних идентитета државотворних народа сасвим одвоје од својих матичних корена, не би ли тако сасечена била «гурнута у ватру». Јер када је човек отуђен од хришћанске етике, неминовно постаје роб својих необузадних нагона а преко њих робује и бездушној рекламаторској капиталистичкој култури. Стога се да закључити да екстремно-левичарске групице, којима сметају исте оне вредности које сметају и ционистичким лихварима, имају улогу корисних идиота у експлоататорским тежњама савремених капиталистичких центара моћи.

Уопште, лажни борци за социјалну правду су и сви они који не признају народну заједницу за један од фактора производње. Фактори производње нису само рад и капитал, како тврде левичарски идеолози, нити само рад, капитал и предузимач, како тврде либерал-капиталистички идеолози. Чиниоци производње свакако јесу и рад и капитал и предузимач али уз њих неизоставно и народна заједница, која на одређеном ступњу свога развитка ствара државу као свој правно-политички израз. Национална држава са својим поретком обезбеђује стабилност, ред и остале услове за нормално и успешно функционисање производње. Сходно томе, сваки прави борац за социјалну правду врло добро зна да су национална и социјална компонента нераздвојиве.

Извор: srb-akcija.org

уторак, 15. фебруар 2011.

ДЕМОКРАТИЈА И ЊЕН ПОРОД


Стари  свет  навика,  идеја,  изанђалих  политичких  назора  неповратно одлази.  Одлази  неповратно  и  идол  демократија.  Та  матора  грешница, демократија,  која  је  европско  друштво  својим  безбројним  пороцима  потпуно разгубала,  нема  више  заводљивих  чари  ни  за  кога.  Њеном  је  заводништву одзвонило.  Њу  секу  њени  властити  пороци.  Најљући  противник  је  баш  њено најомиљеније чедо: рат. Ако је ико до сада у ратном самртничком ропцу издахнуо, то  је демократија. И нико за њом неће зажалити осим оних који су од ње живели. Најмање,  пак,  они  који  су  за  стварне  народне  слободе.  Демократија  је  значила ропство,  ропство  економско,  ропство  социјално,  ропство  политичко,  ропство морално и ропство духовно. Ко је за демократију, тај је за ропство. Демократија  има  и  друго  ванбрачно  дете,  сем  рата,  које  је  све  пороке  мајчине наследило, али дете отровно, зло, по народ до смртоносности опасно. То је дете комунизам. Ко  је за демократију, тај  је, хтео не хтео, и за комунизам, комунизам који излази из демократије као зима из  јесени. Демократија  је увек имала  један  мали  број  корисника,  а  све  остало  је  било  робље.  Тај  мали  број корисника уздише за демократијом – за старим, “златним добом” неодговорности, ждрања, пљачке,  самовоље и насилништва. Но народ  је не жели... 

Можда  је  све  спорно,  можда  је  све пропаганда, можда је све “петоколонаштво”, али ова наша тврдња несумњиво није: Тешко је у овоме народу свећом наћи човека који би, после свих искустава, био за повратак старога у облику демократије. Све, све, али овај  је народ сит, пресит  демократије  у  свим  њеним  издањима  и  редакцијама,  а  нарочито  у југословенском издању и редакцији. Наш народ жели предану и истинску службу, правду и љубав, право вођство и истинско старање, право рада и награде, стварно стечене слободе, сразмеру између права и дужности, првенство најбољих, и много што  друго  за  здрав  и  напредан  живот…

Ко  је од великана био демократа? Да нису Карађорђе, Милош, Његош, устанички прваци, Краљ Петар Ослободилац? Нипошто, они су били народни вођи и домаћини у народном смислу и  значењу  речи.  Који  је  велики  народни  покрет  и  велико  народно  дело демократског  порекла  и  карактера?  Да  нису  ослободилачки  ратови,  четништво, трајни, хијерархијски, на строгом моралу засновани културни и социјални поредак предратне  Србије?  Нипошто.  Они  су  били  природни  и  политички  изрази стваралачког  импулса  који  се  нагомилао  кроз  пет  векова  робовања  и  кроз најодабраније ликове избио и остварио се када му је време за то дошло. Није то са запада  увежена,  ненародна  и  противнародна “демократска  традиција”,  већ самоникла и самосвојна народна снага.

Још  онда,  давно  пре  рата,  морала  је  та  товна  и  себична  демократска буржоазија  да  предузме  све  мере  на  свим  плановима  националног  живота  да исправи своја недела и неправде, да се одрекне партијског оргијања и пљачкања народне имовине, да истински мисли на добро и благостање народне  заједнице, да  јој  закони  земље  не  буду  играчка,  да  се  изнутра  и  споља  преустроји  и препороди. На тај би начин та прљава и  грабљива демократија  још и имала неко право и некакве могућности да на време спречи црвену комунистичку гангрену. Но она, та изеличка, зеленашка и  корумпирана демократија, не само што није могла да  се  отресе  својих  тешких  порока  и  смртних  грехова,  већ  је  све  учинила  да комунизам  у  самој  земљи  никне,  да дубоко  корене  пусти  и донесе  своје  отровне плодове.  Буржоаска,  себична,  партијска  демократија  уствари  је  породила комунизам,  однеговала  и  васпитала  свог  сина –  зулумћара, штитила  и  мазила, напајала га и хранила својим неправдама. Ред је сад да јој тај син, рођен у гресима “демократије”,  главу поједе. Ред  је да  комунистички црв  који  је поникао у лешини партијске  демократије  пождере  њено  тело  у  распадању.  Такав  је  закон  живота. Такав  је  и  захтев  погаженога  морала...  

Комунизам је тако органски израстао из труле  демократије  да  су  они:  злотворни  комунизам  и  злочиначка  либерална демократија,  нераздељиво  везани.  Они  кроз  живот  иду  заједно  као  лажа  и паралажа. Тек са потпуном смрћу “демократије” раставиће се ова два чудовишта. Сад  је демократија  у  агонији,  на  издисају,  па  опет  и  у последњим  часовима, та матора грешница само кори и кара свога сина– зулумћара, али не може  без њега. Она се, иако немоћна и потпуно оронула, ипак стално  кавжи, па и бије  са својим  сином  злотвором,  али  не  може  да  се  одвоји  од  свога  чеда.  Нема  ту радикалног,  апсолутног  кидања  и  разлаза. Ђаволска  их  нека  симпатија  веже: њихова заједничка колевка. Јер је и комунизам, само у већој мери, безбожан као буржоаско-демократски  либерализам.  Јер  је  и  комунизам,  само  у  већој  мери, себичан  и прождрљив. И буржују и пролетеру стомак  је врховни закон и највећа вредност.  Јер  је  и  комунизам,  само  у  већој  мери,  антинационалан  као демократско - буржоаски  либерализам:  буржоа  гледа  само  себе,  пролетер  само себе.  Буржоа  гледа  да  сачува  опљачкано,  пролетер  да  му  опљачка  пљачку (“експропријација експропријатора”). Једно  је ту духовно и крвно сродство. Једно су они исто и кад се гложе и кроз камиш љубе, убијају.

Др Димитрије Најдановић
1944.