четвртак, 31. октобар 2013.

ПОСЛЕДЊИ ПОЗДРАВ

 
У БОРБИ СЕ РАЂА РАТНИК, У БОРБИ ОН УМИРЕ...  




среда, 02. октобар 2013.

СИМВОЛ ВЕРЕ СРБСКЕ ОМЛАДИНЕ







Верујем да су несавесност у животу и неиспуњавање дужности, лична разрачунавања, завидљивост и мржња, гробари моје отаџбине.

Верујем са Христом да васкрсење не бива без смрти и да ће народ српски, после пута на Голготу, ускрснути.

Верујем да од нас, нових покољења, зависи хоће ли живот по ускрснућу трајати, или ћемо се сурвати у провалију. Зато морам вредети не на речи, него на делу.

Верујем да треба да волим свој српски народ и своју отаџбину у несрећи још више него што сам је волео у добру, да је права љубав у самозабораву, те морам све лично и ситно истиснути из свога видокруга. Не смем мислити на своју корист јер сам потпуно свестан да мени, појединцу, може бити добро само ако је народу мом и отаџбини мојој добро.

Верујем да треба помоћи сваку добру намеру до циља општег уздизања; не смем непризнавати рад других, истичући самохвално себе. Над поштеним радом или успехом сваког народног члана нека се срце моје испуни радошћу, а над његовом патњом нека се испуни болом. Да не мрзим старије и да им не ласкам, да не потцењујем млађе и да их не мазим.

Верујем да само радом, стручношћу и трудом могу сарађивати на темељу сигурније и светлије будућности свију нас.

Верујем да без садржајног нема осећања народности; без потпуног знања српског језика, историје и књижевности, без одржавања вере и обичаја, без своје песме у болу и радости, моје србовање било би празна орахова љуска. Зато ћу упознати стварност народног живота и његове потребе, а народне умотворине, нарочито песме, биће ми најдубљи и најчистији извор за упознавање духа народног. Он ће ми показивати пут моралу, философији, естетици.Откривањем добра и зла, идеалом правичности научиће ме да браним своје, а не отимам туђе.

Верујем да као појединац пред туђином представљам свој народ и да ће туђин по мени судити о моме народу. Углед народа мога зависи од моје спретности, мога карактера и мојих поступака. 

Верујем са кнезом Лазаром – свесно, не из слабости да је Небеско Царство увек и довека, и одабирам живот по правди, витештву и јунаштву, а у савести носим савет мајке Јевросиме да ми је боље изгубити главу, него огрешити душу.

Верујем да је сваки частан рад достојан поштовања, да жуљеви на сељачким рукама стварају живот као и боре на челу мислиоца и пламен у оку уметника. Знам да смо сви потребни животу, зато ћу одабрати позив по способностима и нећу га се стидети, као ни Творац што се не стиди свога дела. Стид би ме било да се отимам за оно чему нисам дорастао.

Верујем да је истрајност најтрновитији пут за младост, али је у њеним рукама зрело класје жетве, мир и тиха радост спокојства.

Верујем у будућност српског народа изграђену од самопожртвовања, поштења и рада, од етике светосавске, косовске, народне вере и песме. Заклињем се да ћу их се сећати, поштовати их, држати их се увек и довека. Амин.


 Српски народ,  
година I,  брoj 5,
3. јул 1942.




ВЕЛИКА СРБИЈА






Док су хрватски родољуби, – с малим изузетком, – сматрали да се Велика Хрватска може остварити само у оквиру Аустрије, дотле су српски политичари, – готово без изузетака, – веровали да се Велика Србија може створити само по цену распада Аустроугарске.

Отуда сукоб између Срба и Хрвата у питању Анексије: док су Срби Анексију схватили као један пораз своје националне идеје, као удар за Српство и цело Словенство, дотле су Хрвати овај чин аустроугарске дипломатије глорификовали као један успех хрватске националне идеје, као један корак ка остварењу Велике Хрватске, и као такав, врло користан и са општесловенског гледишта, па да би за Анексију придобио саму Русију, тадашњи хрватски национални идеолог Стјепан Радић отпутовао је у Петроград (посетио је и Москву), где је покушао да, у смислу своје анексионистичке идеологије, утиче на руско јавно мњење (које је било одлучно противно Анексији).

(Кад је, на основу поверљивих извештаја из Беча, утврђено да је Радић у Русију путовао о трошку Балплаца, он је протеран из Русије).

Отуда и супротност између Србије и Хрватске у току Светског рата: док су се Срби очајно опирали аустријској најезди и док су каткад покушали да пређу аустријску границу (полазило им је за руком да пређу Дрину и да се приближе Сарајеву, а прелазили су и Саву и заузимали Срем) – дотле су Хрвати, као аустријски војници, с ентузијазмом борили се за Аустрију, и при првом прелазу у Србију показали су се према ненаоружаном становништву свирепији, него и сами Мађари, убијајући без милости старе људе, силујући жене и девојке, набијајући на нож малу децу.

(Све су ово на лицу места утврдиле стране мисије, а за ове нечувене вандализме Хрвати су остали некажњени као што су остали некажњени и Бугари за њихове беспримерне зулуме над српским становништвом које је било под њиховом окупацијом).

После коначног освојења Србије, њен гувернер Хрват Салис-Севис (аустријски генерал, сада наш пензионер) путује по Србији како је он говорио, да "освоји срца покореног становништва", и јадни српски народ, са свештенством на челу, дочекује га најпомпезније, а он, као неки суверен, држи беседе народу, и свештеницима например, овако придикује: "Крстити, венчати и у гроб спратити. Ништ више... ништ !."

Србија је подељена између Аустрије и Бугарске, граница иде реком Моравом. Бугари су заузели целу Македонију, а на Косову пирују Арнаути, чувени зликовац Хасан-бег Вучитрнац враћа се у Вучитрн, где га народ најсвечаније дочекује па и јадни Срби (под морање), а Хасан-бег, поздрављајући се с народом, каже: "Замало нисам ухватио Краља Петра".

На једном банкету приређеном аустријским официрима у Митровици познати арнаутски првак Неџиб Драга (који је раније важио као пријатељ Срба) држи здравицу на француском језику (немачки није знао), у којој слави победу Централних сила, поздравља долазак "царске ослободилачке војске" на Косово и најсвечаније проглашава да је Србија за навек покопана...

При доласку немачког цара Виљема Другог на Балкан, у његову част приређује се банкет у Нишу, на коме бугарски краљ Фердинанд држи здравицу на латинском језику (Кобург и латински!), величајући Виљема као "цара над царевима" и као творца новог Римског царства немачке нације! Србије је нестало, а на њеним рушевинама створене су на Балкану Велика Бугарска и Велика Хрватска, обе под егидом "Апостолске Монархије".

Преокретом на бојном пољу који је настао у другој половини 1918. године Централне силе дочекале су слом, а "почетак краја" настао је на Балкану, где је српска војска, уз припомоћ савезничке војске, пробила аустро-немачко-бугарски фронт, па Бугарску принудила на капитулацију, а Аустро-угарску претерала преко шест река, заузевши све словенске територије на Југу које су биле у поседу Двојне Монархије.

Од Велике Бугарске ни трага ни гласа, од Велике Хрватске ни трага ни гласа!.

Дошао је час да се прогласи Велика Србија, светска историја, која је, по Волтеровим речима, "светски суд", пресудила је ствар у корист Срба, у корист њихових националних аспирација. Хрватска би тада имала да подели судбину Мађарске и Аустрије, имала би да испашта за недела аустро-мађарско-хрватске војске и дипломатије. То захтева правда, тада прибегавају лукавству: изјављују да се кају, одричу се Аустрије и проглашавају своју солидарност са Србијом и, стављају се под заштиту Србије, под заштиту њене војске и њене дипломатије. Србија прима ово покајање, предаје забораву све што је било за време Рата, спасава Хрватску од бољшевизма, спасава њену валуту од катастрофе, а на Конференцији мира у Версаљу Србија својим ауторитетом успева да добије за Хрватску повољне границе према Мађарској и Италији.

За љубав Хрватима одустаје се од проглашења Велике Србије, Срби се одричу сваке хегемоније, Хрвати и Словенци примају се у зајединицу као равнопавна браћа, њихова имена улазе у само државно име.

Али кад је Конференција мира свршила свој посао, Хрвати почињу да фрондирају, они сад почињу да причају о некаквој "хегемонији Срба", за њих су Срби "некултурни" (док, међутим, имају само ласкаве речи за Бугаре као да су они културнији од Срба!). Они сад траже од Срба да своју власт повуку из Хрватске, шта више да је повуку из Босне и Далмације!

Све те крајеве они сад сматрају као своје, као саставне делове Велике Хрватске, која би имала да се прогласи одмах после повлачења српске војске! Дакле, да би се остварила велика Хрватска, Србија има да се повуче у старе границе, у предратне границе!

То значи да Срби нису ратовали за Велику Србију него за Велику Хрватску!

То је оно што народ каже: један тресе, а други купи!

Кад се све то има у виду, онда је јасно да је учињена велика погрешка што одмах после победе није проглашена Велика Србија. Да је проглашена Велика Србија, ми данас не бисмо имали више тешкоћа с Хрватима него што их имамо, а српски народ био би компактнији и претстављао би јачу силу него што је сада случај.

Место Велике Србије проглашена је Југославија. Тиме је хтело да се направи један компромис између српског и хрватског националног идеала, да се створи синтеза између Велике Србије и Велике Хрватске. Али Хрвати неће ову синтезу. Они хоће издајањ Хрватске. Та тежња за издвајањем окупила је сада све Хрвате, – готово све, – под вођством Влатка Мачека. Тако је постало фамозно "хрватско питање".

Београдски политичари, готово без изузетака, признају да хрватско питање "постоји", признају му велику важност и настоје да га "реше". Конкретно формулу за решење хрватског питања још нико није предложио, ни са хрватске ни са српске стране. Овде се, као што сам раније констатовао, документује једно велико фарисејство наших политичара, српских као и хрватских.

По свему судећи, изгледа да смо на путу да добијемо неку "хрватску нагодбу". О садржини те нагодбе и њеном обиму и њеном обиму не може се још ништа рећи, то ће зависити од мериторних преговора."

То нагодба, међутим, повлачи собом једну конзеквенцију за Србе: они морају прогласити Велику Србију.

Ова ће имати да обухвати све наше данашње територије сем Баније. Пошто се Срби у Банији солидаришу с Хрватима, онда њихова судбина постаје за Србије индиферентна.

Доста је било назаренства с наше стране, томе једном има да се учини крај: Не сме се дозволити да Српство буде и даље понишавано и малтретирано и да се они који су у рату побеђени понашају када су они победници.

К.Цицварић
"Балкан", 
Београд, 21. X 1936.