Однос старијих и млађих нигде није постављен на тако здраве основе као што је постављен у крилу србске породице или србске задруге. Када кажемо србска породица, не мислимо на сваку србску породицу, нарочито не на оне "модерне" породице. Мислимо само на оне породице у којима влада стара србска атмосфера. Јаче и животворније љубави родитеља према деци, старијих према млађима и обратно нема од оне која буја у таквој атмосфери. У крилу србске породично-задружне атмосфере утврђивала се увек, а и сада се утврђује она духовно-морална сила без које се није могло стварати ни добро србске породице, ни задруге, ни добро србског народа и Отаџбине. На породичној и задружној љубави расло је и снажило се родољубље. На породичној нади разрастала се општа народна нада у којој се исковало оно дивно и херојско србско самопоуздање што је многој србској несрећи одолело. На породичној вери утврђивала се општа народна вера, жива вера Цркве, онаква какву је Свети Сава србском народу завештао и онаква каква је увек била истински народни заштитник од сваког зла. Није то била вера мртвила и хладноће, ћутања и повучености. Па ни Црква те вере није била таква. Она је најмање мировала и ћутала када је србски народ био у тешком положају. Сваки србски дом био је у прошлости, а верујемо да су многи још и данас, живи храм у коме су једним духом дисали и дишу србски стари и србски млади. Са домаћег огњишта ницало је, узрастало, јачало свако добро у србском народу, свако, но највише љубав и слога старијих и млађих. А управо то је био залог све боље и боље србске будућности.
Проблем старијих и млађих никад се није у таквој оштрини постављао код нас као у протеклим деценијама. Никада у нашем народу није било дубљег и жалоснијег јаза између старијих и млађих. То је један од разлога што је србски народ доживео овакав пад као данас. То су донели индивидуализам и комунизам једнако прожети материјализмом. То је убило и убијало код нас здраво осећање за породицу и заједницу, осећање за човека.
Треба се дићи из рушевина. Али како?
Пре свега ако уклонимо страшни јаз између старијих и млађих. Али, како уклонити тај јаз? Само тако ако се и србски старији и србски млађи, нарочито србски млађи, одушеве једним идеалом. Тај идеал је био, а мора бити и сада и увек: јуначко, витешко, радно, збратимљено и уједињено Србство! То је идеал који мора бацити у загрљај млађе старијима и старије млађима, а једне и друге у загрљај Мајци Србији, драгој, скоро заборављеној нашој Отаџбини. А не смемо је заборавити никада, јер са њом бисмо заборавили срећу своју, снагу своју, радост своју и будућност своју.
Миливоје Станковић