СТАРИЈИ И МЛАЂИ

Однос старијих и млађих нигде није постављен на тако здраве основе као што је постављен у крилу србске породице или србске задруге. Када кажемо србска породица, не мислимо на сваку србску породицу, нарочито не на оне "модерне" породице. Мислимо само на оне породице у којима влада стара србска атмосфера. Јаче и животворније љубави родитеља према деци, старијих према млађима и обратно нема од оне која буја у таквој атмосфери. У крилу србске породично-задружне атмосфере утврђивала се увек, а и сада се утврђује она духовно-морална сила без које се није могло стварати ни добро србске породице, ни задруге, ни добро србског народа и Отаџбине. На породичној и задружној љубави расло је и снажило се родољубље. На породичној нади разрастала се општа народна нада у којој се исковало оно дивно и херојско србско самопоуздање што је многој србској несрећи одолело. На породичној вери утврђивала се општа народна вера, жива вера Цркве, онаква какву је Свети Сава србском народу завештао и онаква каква је увек била истински народни заштитник од сваког зла. Није то била вера мртвила и хладноће, ћутања и повучености. Па ни Црква те вере није била таква. Она је најмање мировала и ћутала када је србски народ био у тешком положају. Сваки србски дом био је у прошлости, а верујемо да су многи још и данас, живи храм у коме су једним духом дисали и дишу србски стари и србски млади. Са домаћег огњишта ницало је, узрастало, јачало свако добро у србском народу, свако, но највише љубав и слога старијих и млађих. А управо то је био залог све боље и боље србске будућности.

Проблем старијих и млађих никад се није у таквој оштрини постављао код нас као у протеклим деценијама. Никада у нашем народу није било дубљег и жалоснијег јаза између старијих и млађих. То је један од разлога што је србски народ доживео овакав пад као данас. То су донели индивидуализам и комунизам једнако прожети материјализмом. То је убило и убијало код нас здраво осећање за породицу и заједницу, осећање за човека.

Треба се дићи из рушевина. Али како?

Пре свега ако уклонимо страшни јаз између старијих и млађих. Али, како уклонити тај јаз? Само тако ако се и србски старији и србски млађи, нарочито србски млађи, одушеве једним идеалом. Тај идеал је био, а мора бити и сада и увек: јуначко, витешко, радно, збратимљено и уједињено Србство! То је идеал који мора бацити у загрљај млађе старијима и старије млађима, а једне и друге у загрљај Мајци Србији, драгој, скоро заборављеној нашој Отаџбини. А не смемо је заборавити никада, јер са њом бисмо заборавили срећу своју, снагу своју, радост своју и будућност своју.

Миливоје Станковић

ОЦУ СРБИЈЕ...

Кроз херојство трпње Српство муке хране,
Прегнућима што се одрицањем пале,
У бури векова кроз крв, бол и ране
Мач су нам освете песме исковале.

У слави и као под теретом крста
Вера нам је била врело снаге вруће
И фаланга оног поуздања чврста
Што светлошћу цепа таму пред свануће.

И данас у своме незагасном жару
Чудотворно врело Светосавског храма
Чува и подгрева српску славу стару
Кроз младост што гине с песмом на уснама.

Нови Дан се ближи, од највећег већи,
Громови ће врагу отпеват' опело,
А пресуду страшну Јуди ће изрећи
Врело наше снаге: наше расно село.

Ми смо пребродили искушења многа
И бујношћу духа надахнули моћи,
С љубављу у души а с вером у Бога,
Где год речеш ми смо спремни с Тобом поћи.

Србољубље стопут купано у крви
Мелем је чудесни за боле и ране,
Јер у њему живи Александар Први
Витешки Србине, Недићу Милане!

Филип Ј. Ђукановић

НОВИ ПОЛИТИЧКИ ЧОВЕК

Стари политички свет, који је био подобан за Нушићеве комедије, али убиствен по вођење државних послова, неговао је политику без морала, политику партијских смицалица и подвала. Партијској распри и вршљању, који као фурија деценијама бесне земљом имамо највише да заблагодаримо за национални и државни слом. Пошто је партијски систем, готово по правилу, вршио одабир најгорих, то смо временом доживели да политичким животом, а самим тим и судбином нације и државе завлада охлократија, владавина политичког олоша. Носиоци нашег политичког живота, од оних на селу до оних у граду, нису имали ниједан услов за најсветији и најтежи посао: вођење државе. Сем тога, то су махом били порочни људи, њихово морално стање одговарало је њиховом ниском политичком образовању.

Та политичка охлократија пропада, нестаје са старом и олупаном партијашком галијом. На њиховом гробљу рађа се, напорно и постепено, нови политички човек. А са њим ми ступамо у нову политичку еру.

Дакле, помаља се нови тип политичког човека, оног правог и истинитог, Богом и народом позванога да узме судбину народне државе у своје чисте и моћне руке. Насупрот партијском охлократу, он је прави политички аристократ, племић по срцу и духу.

Њему су нација и држава изнад свега. Њима жртвује и своје највеће интересе.

За тог човека нема самопрегора пред којим би устукнуо. И сам његов живот, мерен врховним законом Отаџбине, законом безусловне љубави, не значи ништа.

Нови политички човек је политички етичан, јер је убеђен да се плодна политичка активност може развити искључиво на чистим и чврстим моралним принципима.

Он долази из народа, свој народ познаје као самога себе, његове потребе, жеље, надања, унутрашњи духовни живот, цело његово биће. Осећа се позваним да законе и мелодије народне душевне ритмике пренесе на национално-државни план: да их што непосредније и верније оствари на платнима политичке стварности. Он зна шта и како ваља учинити. Код њега идеја и акција чине недељиву целину. Срчано и борбено тражи он и остварује могућности за примену својих у духу народном виђених истина. Ту је он херој. Кад их нађе, он дубоко и оштро уклесава, ма то најупорнија и најотпорнија грађа била, своју мисао и вољу. Ту је он прави неимар.

Он размахује лево и десно по народним непријатељима. Не толико што их мрзи, већ што народ свој воли изнад свега. Њега искључиво љубав на све покреће.

Такав је углавном он, нови политички човек, који отвара нову политичку еру, човек – политички аристократ.

Ми немамо илузије да је тај тип човека са новом политичком ером већ ту. Он је на помолу. Његово рађање је везано са болом и муком. Ми знамо да се у нашу политичку стварност још дубоко усецају бродоломне политичке олупине, које ометају правилни развој нашег политичко-историјског хода. И још изгледа да су оне још увек на првом плану политичког живота.

Али, и они ће проћи. Не зато што ми тако желимо, већ што то хоће сама природа ствари, унутрашња логика политичког живота, према којој се све дешава са неминовношћу природних закона.

Јелена Милосављевић

УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: поштуј оца свога и матер своју, показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: жено, ето ти сина! Потом рече Јовану: ето ти матере! И тако збринувши Своју Мајку Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи често она места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета св. Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета св. Лазару четвородневном, епископу Кипарском, посета Св. Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са св. Јованом за време великог гоњења Хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дома пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабраше у дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; по том мирно предаде дух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излазаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва Хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу св. Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима за помоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет по Божјем Промислу, да би се тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, - мноштвом ангела окружена, и рече им: „радујте се, ја ћу бити с вама навек." Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свога земног века.

Liberté pour Vincent Reynouard!

НАША НАЦИОНАЛНА РЕВОЛУЦИЈА

Наша мисао је мисао националне револуције, бунт пробуђене младости.

Какав је то бунт и против кога је уперен?

Наш бунт је уперен против нас самих, против духа који влада нашим народом, против нашег човека, безидејног, корумпираног, неборбеног, кукавичког, анационалног, недисциплинованог, несоцијалног, злобног и брбљивог.

Наш бунт је уперен тамо где је извор и корен свим несрећама, заблудама и пороцима нашег народа: уперен је против старог човека.

Јер у свету и друштвеном животу нема ни добра ни зла изван човека. Зло или добро је у нама самима. Све извире из човека. Све спољашње: системи, доктрине, економски и социјални односи, целокупни државни живот, све је то само израз човековог духа, израз човекове личности.

Та духовна страна нашег човека је оболела. Зато је оболео цео наш народни живот. Пре сваког другог, доживели смо духовни слом.

Зато је једна од првих и највећих наших брига да се боримо против свега што је духовно и морално разјело и упропастило наш народ, што је завело нашу омладину и најзад нас довело до толиких пораза и понижења.

Борићемо се против свих модерних идеологија и доктрина, против либералистичког индивидуализма, против атеизма и материјализма, марксизма и капитализма, јеврејства и масонерије, против либерално-демократске економије.

Уместо партијске, хоћемо праву народну националну државу, уместо партијског, хоћемо народно сталешко представништво, а место непланске и протвпланске економије и капитализма, планску контролисану привреду и ограничење капитала. Уместо класне борбе ми проповедамо социјалну свест, љубав, сарадњу и солидарност свих чланова народне заједнице. Ми тражимо народну етичку државу и социјалну правду, која ће свима донети благостање.

Слободну љубав, безбожништво, као и све модерне доктрине оставићемо онима који су их изумели.

Ми се изнова враћамо на изворе нашег народног духа, који се кроз векове показао као неупоредиво већи од духа других народа. Он је свему одолео и све победио. Ми се поново враћамо изворима наше народне моћи и величине, а то значи нашој народној вечности.

Хоћемо да страни анационални дух заменимо народним, дух безидејности, духовне пустоши и чамотиње - духом националног полета и младалачког идеализма. Хоћемо да свој народ учинимо опет великим и поносним, а наш живот светлијим, лепшим и радоснијим.

Значи, хоћемо националну револуцију! Дакле, револуцију духа нашег народа, нашег човека. Хоћемо да се за њу оспособимо, јер се она мора најпре одиграти у нама самима. Да се изградимо у Војску Смене, која ће створити нашу земљу снажном и славном, а нашем народу донети благостање, и остварити свој социјални идеал.

Павле Н.

Србски Поредак