ЈЕД­НА ПО­У­КА И ЈЕД­НА ПО­РУ­КА

Из­гле­да ми да су глав­ну по­бе­ду Је­вре­ји од­не­ли над хри­шћан­ском Евро­пом он­да ка­да су успе­ли да уба­це (пр­во као слу­чај­но, а по­сле као си­стем), ми­сао да је глав­на по­лу­га сви­ју људ­ских зби­ва­ња еко­но­ми­ка, те да од ње за­ви­си по­ли­ти­ка и ети­ка и есте­ти­ка па чак и ре­ли­ги­ја.

Евро­па се по­ла­ко одва­ја­ла од је­ди­но тач­не ми­сли да је упра­во обр­нут по­ре­дак у људ­ској исто­ри­ји. До­бра тех­ни­ка за­ви­си од до­бре по­ли­ти­ке, а ова од до­брог ду­ха и мо­ра­ла. Евро­па се одва­ја­ла од ми­сли ко­ја је омо­гу­ћи­ла ду­хов­но уз­ди­за­ње, кул­тур­ну, по­ли­тич­ку и еко­ном­ску над­моћ овом азиј­ском по­лу­о­стр­ву над оста­лим кон­ти­нен­ти­ма, ра­са­ма и ре­ли­ги­ја­ма. Евро­па је ти­ме оста­ви­ла исти­ну ко­јом ја по­ра­сла, и ушла у за­блу­ду ко­ја је зна­чи­ла по­че­так ње­ног су­мра­ка. Дра­ма са­вре­ме­ног чо­ве­чан­ства, о ко­јој сам то­ли­ко пи­сао, не би лу­ка­вом Ре­ди­те­љу ова­ко успе­шно по­шла за ру­ком, да Евро­па ни­је пр­во ред у ми­сли­ма сво­јим из­гу­би­ла и не­ред ту уне­ла, узи­ма­ју­ћи са­свим по­гре­шно оно што је пре­суд­но за не­ва­жно, а оно што је ма­ње ва­жно за пре­суд­но.

Да су Је­вре­ји баш то хте­ли, до­каз ми је не са­мо што су они увек би­ли на че­лу сва­ког та­квог по­кре­та ко­ји је то за циљ имао, већ и на­ро­чи­то, што са­ми Је­вре­ји ни­су по­ста­ли плен ове за­блу­де. Ма­те­ри­ја­ли­стич­ку фи­ло­соф­ску ми­сао су Је­вре­ји као отров у хри­шћан­ско дру­штво уба­ци­ва­ли, али са­ми се њом, као на­род, ни­су тро­ва­ли. Они су оста­ја­ли са­ми не­по­ко­ле­бљи­во на ста­ром свом ве­ро­ва­њу да све­том и исто­ри­јом упра­вља дух, а не ма­те­ри­ја.

За­ми­сли­те два чо­ве­ка ко­ји тре­ба да пу­ту­ју у јед­но ме­сто. Обо­ји­ца иду та­мо с на­ме­ром да за­кљу­че ве­ли­ки не­ки тр­го­вач­ки по­сао. Са­мо пр­ви је уве­рен да ни­ко дру­ги осим ње­га са­мог тај по­сао не­ће до­би­ти, а не зна да дру­ги пут­ник иде у истом ци­љу та­мо, зна на­ме­ру пр­вог и ве­ру­је да ако стиг­ну обо­ји­ца та­мо да ће по­сао при­па­сти пр­вом. Да би пр­вог у то­ме омео, он се ста­не вај­ка­ти пред њим ка­ко воз за то ме­сто ка­сни чи­та­ва два са­та. За­тим попу­шта и дру­ге пла­ће­не љу­де ко­ји то исто пред пр­вим твр­де. Пр­ви пут­ник у то по­ве­ру­је, па од­ла­зи са ста­ни­це да свр­ша­ва дру­ге сво­је по­сло­ве. Дру­ги пут­ник, раз­у­ме се, зна­ју­ћи тач­но кад воз по­ла­зи, уска­че у воз на вре­ме, сти­же без кон­ку­рен­ци­је у оно ме­сто и по­сао оста­је на ње­му.  

Та­ко су Је­вре­ји с на­ма Хри­шћа­ни­ма европ­ским по­сту­пи­ли. При­ча­ли су нам са­ми, а на­ла­зи­ли и дру­ге од на­ше кр­ви и ве­ре, пла­ће­не на овај или онај на­чин, ла­жне све­до­ке и ве­шта­ке ко­ји су нам твр­ди­ли ону ла­жу о пре­мо­ћи ма­те­ри­је над ду­хом, а са­ми се др­жа­ли исти­не о над­мо­ћи ду­ха над ма­те­ри­јом. Из та­ко уба­че­не ла­жи за­вла­да­ла је Евро­пом за­блу­да ма­те­ри­ја­ли­стич­ка и она је да­ла у ру­ке је­вреј­ству го­спод­ство и у еко­но­ми­ји, и у по­ли­ти­ци, и у ду­хов­ном по­гле­ду, јер ми већ по­о­дав­но за­доц­ња­ва­мо за воз, а они, зна­ју­ћи тач­но вре­ме, сти­жу увек на вре­ме сву­да, те ми за­то гу­би­мо пр­вен­ство, а они увек стиг­ну да нам га ис­пред но­са од­не­су.

А ми смо за­то (о чуд­ног ли сле­пи­ла!) ре­ши­ли да узме­мо тог свог под­лог кон­ку­рен­та за ре­ди­те­ља це­лог на­шег жи­во­та, ви­дев­ши у стал­ном по­ра­сту ње­го­вих успе­ха са­мо до­каз ње­го­вог та­лен­та и вред­но­ће, а са­му об­ма­ну па­кле­ну ње­го­ву не са­мо да ни­смо ви­де­ли већ кад би нам је ко­год от­крио и до­ка­зао ми смо би­ли у ста­њу да му у очи ска­че­мо.

***

Ову исти­ну, на ко­ју су се пред на­ма Је­вре­ји та­ко би­ли око­ми­ли, а за се­бе је чу­ва­ли и по њој се упра­вља­ли, исти­ну о над­мо­ћи ду­хов­ног над ма­те­ри­јал­ним, по­твр­ђу­је и ра­зум људ­ски и људ­ско исто­риј­ско ис­ку­ство. 

Где год ту исти­ну да ста­ви­мо на ис­пи­ти­ва­ње, сву­да ће се, по сви­ма ши­ри­на­ма и ду­жи­на­ма ге­о­граф­ским по сви­ма ра­са­ма и ве­ра­ма, сву­да ће се по­ка­за­ти као исти­на, а су­прот­на тврд­ња, она о над­мо­ћи ма­те­ри­је над ду­хом, по­ка­за­ти као за­блу­да.

Па ипак и зло­на­мер­ни и мно­ги до­бро­на­мер­ни ће за­ста­ти пред оном је­вреј­ском из­ми­шљо­ти­ном. Она ће им се учи­ни­ти „на­уч­ни­јом”, „ре­ал­ни­јом”, - а она исти­на по­твр­ђе­на ве­ков­ним ис­ку­ством сви­ју на­ро­да па и са­мих Је­вре­ја (и пре све­га њих са­мих), она ће им се учи­ни­ти мут­ном, фан­та­стич­ном. Има чак и по­зна­тих ан­ти­се­ми­та и на­ци­о­на­ли­ста сви­ју на­ро­да ко­ји ће раз­би­ја­ти је­вреј­ске гла­ве или из­ло­ге њи­хо­вих рад­њи, а са­ми ће ипак ста­ја­ти на овој од стра­не Је­вре­ја уде­ше­ној за нас Хри­шћа­не фи­ло­соф­ској плат­форм­и, да је ма­те­ри­ја над­моћ­ни­ја над ду­хом, пот­пу­но не­све­сни да ти­ме упра­во они глав­ну по­лу­гу је­вреј­ске вла­да­ви­не у све­ту у це­ло­сти одр­жа­ва­ју, а ти­ме су јој и са­ми бра­ни­те­љи, ма ка­ко из­гле­да­ло по оштри­ни њи­хо­вих ан­ти­се­мит­ских ре­чи и ге­сто­ва да су јој не­при­ја­те­љи.

Јер овом по­га­ном об­ма­ном Је­вре­ји су:

- сма­њи­ли ду­хов­ни по­тен­ци­јал Евро­пља­на, по­гре­шно упу­тив­ши сав на­пор све­та ма­те­ри­јал­ној кул­ту­ри;

- на­пра­ви­ли збр­ку у ми­сли­ма на­шим, да­ју­ћи нам по­сле­ди­цу за узрок и узрок за по­сле­ди­цу, та­ко да смо за­бо­ра­ви­ли да се по­гре­шке тех­ни­ке ле­че не са­мо тех­нич­ким, већ и по­ли­тич­ким ме­ра­ма, а по­гре­шке по­ли­ти­ке ле­че не са­мо ме­ра­ма по­ли­тич­ким, већ и етич­ким и ду­хов­ним - а обр­ну­ти пак ред да оста­је без ре­зул­та­та оп­штег и трај­ног услед че­га се ха­ос у европ­ском дру­штву по­ве­ћа­ва;

- пред­у­сло­ви­ли рас­пад и ра­су­ло европ­ске по­ро­ди­це и на­ци­је, јер упу­ти­ти свет ма­те­ри­јал­ним (кад су већ ма­те­ри­јал­на до­бра огра­ни­че­на), пре­ма ду­хов­ним, (ко­ја су нео­гра­ни­че­на и не­ис­црп­на), то зна­чи упу­ти­ти ин­ди­ви­дуу у по­ро­ди­ци и на­ци­ји на гра­бље­ње, а гра­бље­ње во­ди уну­тра­шњим бор­ба­ма, па ти­ме и рас­па­ду и ра­су­лу по­ро­ди­це и на­ци­је.

Раз­у­ме се, се­би Је­вре­ји ни­су, као што смо на­пред на­ве­ли, на­шко­ди­ли, њи­хо­ва по­ро­ди­ца је оста­ла чвр­ста, њи­хо­ва на­ци­ја чвр­ста, - код њих ни­је би­ло збр­ке у ми­сли­ма (они су зна­ли кад тач­но воз по­ла­зи), - њи­хов ду­хов­ни по­тен­ци­јал ни­је опа­дао, већ је ра­стао. А ми смо до­шли до­тле да смо се ме­ђу­соб­но омр­зли, је­дан на дру­гог мр­ко по­гле­да­ли, и као по­је­дин­ци и као на­ро­ди, - са­мо Је­вре­јин је ста­јао из­над ха­о­са, ува­жен, мо­ћан, ми­ран. Сва­ки Евро­пља­нин је знао за гру­би им­пе­ри­ја­ли­зам бар јед­ног европ­ског на­ро­да. Али им­пе­ри­ја­ли­зам је­вреј­ски ко би се усу­дио да на­пад­не, тај би још од раз­ја­ре­не не­је­вреј­ске европ­ске ма­се мо­гао би­ти и ка­ме­но­ван.  

И ту и ле­жи глав­на опа­сност је­вреј­ског им­пе­ри­ја­ли­зма, што ни­ко ни­је та­ко истин­ски био бли­зу вла­да­ви­не над це­лим све­том као Је­вре­ји, и ни­ко ни­је успех та­кав био у ста­њу да по­стиг­не нео­сет­но као Је­вре­ји. Пра­ви ве­шта­ци у опе­ра­ци­ја­ма без бо­ла! Чак је не­је­вреј­ска жр­тва го­то­ва да се да уби­ти да би од­бра­ни­ла Је­вре­ји­на од „под­ле кле­ве­те” ко­ју је Је­вре­ји­ну на­нео њен ро­ђе­ни брат, док је то пра­ва исти­на баш, а не кле­ве­та.

Али ако је то исти­на, па још и ис­ку­ство сви­ју на­ро­да то као исти­ну по­твр­ђу­је, ка­ко он­да да се то не при­ми? За­што се не­је­вре­ји Евро­пе он­да јед­но­ду­шно не оку­пе око те исти­не, ко­ја је не­кад би­ла осно­ва европ­ског жи­во­та и над­мо­ћи европ­ске над оста­лим кон­ти­нен­ти­ма, ра­са­ма и ре­ли­ги­ја­ма?

На ово од­го­во­ри­ти ла­ко је оно­ме ко зна да ни­је до­вољ­но да се јед­на исти­на об­ја­ви па да је људски ра­зум при­ми. Из­гле­да да се сам људ­ски ра­зум ту по­след­њи пи­та. Из­гле­да као да се не­што при­ма као исти­на из­ван ра­зу­ма, што ка­жу у ср­цу, а по­сле тек кад смо се од­лу­чи­ли да не­што за исти­ну при­ми­мо, ра­зум наш при­би­ра и да­је и сам раз­ло­ге ко­јим прав­да ту на­шу од­лу­ку. А ово ме је дав­но и на­ве­ло да ра­зум на­зо­вем адво­ка­том ко­ји на од­лу­ку да се пар­ни­ца во­ди до­не­ту из­ван ње­га да­је на­кнад­но до­ка­зе и раз­ло­ге ка­ко би то оправ­дао.

Оту­да је дав­но при­ме­ће­но да пре­ма об­ја­вље­ној исти­ни љу­ди за­у­зи­ма­ју тро­ја­ки став. Јед­ни је при­ма­ју, дру­ги су пре­ма њој рав­но­ду­шни, а тре­ћи се бо­ре про­тив ње. Ко­ји ће пак би­ти слу­чај то не за­ви­си од ра­зу­ма већ од ср­ца (по­што не зна­мо ка­ко тач­но тре­ба на­зва­ти то „над­ле­жно ме­сто”) чо­ве­чи­јег. Је­дан ће се од­лу­чи­ти за исти­ну, ако је „чи­ста ср­ца”, дру­ги ће би­ти рав­но­ду­шан, ако би при­јем исти­не зах­те­вао од ње­га жр­тве ко­је он, пре­ма ста­њу свог ср­ца ни­је у ста­њу под­не­ти, а са­ма исти­на ни ина­че не­ма при­влач­но­сти за ње­га, - тре­ћи ће се бо­ри­ти про­тив ње, ако би при­јем исти­не зах­те­вао бол­ну про­ме­ну ње­го­вог жи­во­та иа­ко га са­ма об­ја­вље­на исти­на ме­ђу­тим се­би при­вла­чи.

Оту­да об­ја­вљи­ва­ње и до­ка­зи­ва­ње исти­не не мо­же се по­сма­тра­ти са­мо с гле­ди­шта људ­ског ра­зу­ма, већ це­лог људ­ског би­ћа ко­је у при­ма­њу или од­би­ја­њу уче­ству­је свим сво­јим пси­хо­ло­шким мо­ћи­ма, а не са­мо ра­зу­мом.

Оту­да у на­ро­чи­та вре­ме­на, као да­нас, раз­бук­та­лих стра­сти и по­је­ди­нач­них и ко­лек­тив­них, да ли је не­што исти­на не мо­же се су­ди­ти пре­ма то­ме ко­ли­ко је љу­ди не­што за исти­ну при­ми­ло, већ по ра­зу­му с јед­не, и на­ро­чи­то по ис­ку­ству мно­гих по­ко­ле­ња с дру­ге стра­не.

Али глав­но је да има исти­ну ко да но­си, ко за њу да се бо­ри, ко за њу да се жр­тву­је. Спор је че­сто њен пут. Али она по­бе­ђу­је на кра­ју.  

И ова, о ко­јој смо ов­де го­во­ри­ли, мо­ра по­бе­ди­ти. У њој је спас Евро­пе и са­мо у њој - њен пре­по­род. Из­ван ње је про­паст ње­на, слом пот­пун.

***

Ово пи­шем за Ус­крс ово­го­ди­шњи, Ус­крс пр­ви по­сле на­шег сло­ма не­ју­нач­ког и глу­пог.

И у том сло­му је до­каз ове исти­не: од­ба­ци­ли смо ду­хов­но, а при­гр­ли­ли ма­те­ри­јал­но и у ово­ме гле­да­ли сво­ју ми­си­ју, и у над­мо­ћи ма­те­ри­је оче­ки­ва­ли да се мо­же си­ро­ма­шти­на ду­хов­на бо­га­то на­док­на­ди­ти.

За­то нам се дух ра­суо и ра­суо нас. Као ве­тар ра­су­ла да је ду­нуо од­јед­ном та­кво нас је ра­су­ло по­па­ло.

За нас Ср­бе ова исти­на о ко­јој сам пи­сао да­ле­ко је кон­крет­ни­ја од оне оп­ште ко­ју сам на­пред ис­та­као. Тре­ба је да­кле ре­ћи, на­ро­чи­то сад о Ус­кр­су. За нас та исти­на има са­свим од­ре­ђе­ни об­лик: Из­ван Хри­ста не­ма дру­гог пу­та на­ро­ду срп­ском. (Ми­слим на пут сла­ве, јер о пу­ту про­па­сти не го­во­рим.)

То ни­је са­мо по­ру­ка на­ших ду­хов­них ро­ди­те­ља Ћи­ри­ла и Ме­то­ди­ја, њи­хо­вих уче­ни­ка и Све­тог Са­ве, - то го­во­ри и сва исто­ри­ја на­ша, сва­ком сво­јом стра­ном.

Ова по­ру­ка зна­чи: не­ће срп­ски на­род до­сти­ћи сво­ју по­ли­тич­ку сло­бо­ду, ни сво­је еко­ном­ско бла­го­ста­ње, ако пре то­га ду­хов­но не иде с Хри­стом.

И обр­ну­то, ако је до­жи­вео слом по­ли­тич­ки, ако је за­пао у бе­де еко­ном­ске, то је за­то што је ову основ­ну исти­ну пре­не­бре­гао и љу­то јој се за­ме­рио.

То је по­у­ка и на­ше да­на­шњи­це.

То да не за­бо­ра­ви­мо. Ти­ме да жи­ви­мо.

„На­ша бор­ба”, бр. 31, 5. април 1942.

СРЕДЊИ СИСТЕМ

 Код Срба никада у историји није било ни теорије ни практичног покушаја за стварање општег, народног или државног комунизма. Није никада зато ни било потребе. Од како су прешли у веру Христову, Срби су спонтано, без нарочитих теорија и философија, завели и усвојили и до наших дана одржали Средњи систем у погледу материјалног живота људи у селу и у граду. Благодарећи томе Средњем систему србски народ не зна у својој прошлости за економске и аграрне ратове, који су растрзали Европу кроз векове.

Средњи систем код Срба састојао се у томе, да постоји лична и колективна имовина. Сваки човек има своју личну имовину било као наслеђе, било као тековину, а уз то користи се и колективна имовина. Колективне имовине постојале су у селу и у граду. То су биле сеоске и градске утрине. По селима постојале су прво фамилијарне или џематске утрине, потом сеоске па општинске утрине. Један и исти човек могао се користити и џематском и сеоском и општинском утрином. Још се могао користити и четвртом колективном својином, а то су биле државне утрине и шуме.

Уз то је по селима постојала и кошевска храна. Сеоски кошеви какве смо ми запамтили, били су огромни, много већи него кошеви највећег газде у селу, и било их је не један него неколико. Разрезом скупљана је храна о јесени од свих имућнијих сељака и тиме су кошеви пуњени. Идућег пролећа - јер пролеће је најтеже за сиромашног сељака - из тих кошева узимало се и делило онима који немају храну. Што би претекло с тим се располагало овако: Ако би година понела берићетом, претек би се продавао у корист нове кошевске хране, а ако би се видело да ће летина обманути, онда би се жито у кошевима чувало за исхрану оних који немају. То је био србски сеоски систем.

По градовима пак били су еснафи. Сваки еснаф је имао своју покретну и непокретну имовину и своје еснафске касе. Приходом од те имовине издржавала се сиротиња дотичног еснафа. Узмемо за пример абаџијски еснаф. Тај еснаф је имао своју непокретну и покретну имовину. Ако би се неки члан тога еснафа разболео или ако би имовно посрнуо, помаган је из еснафског прихода по решењу управе еснафске. Ако би умро у сиромаштини а оставио децу, еснафска управа је била дужна постарати се да та деца изуче занат, да се одрже и издрже док не дођу до мајсторског права. А кад стигну до мајсторског права, еснаф их је позајмицом помагао да отпочну своју радњу. Ако би еснаф био слаб, да своју сиротињу издржи и одржи, помагат је од градске општине. А уз то још не треба заборавити, да је постојала и градска утрина, где је сваки грађанин могао напасати своје краве или козе, које су чували општи чобани за све. Одгонили их на пашу и враћали на мужу. Не заборави, Теодуле, да је сваки имућнији еснафлија тестаментом остављао целу имовину, ако није имао деце, или део своје имовине своме еснафу у сврху издржавања сиромашних еснафлија.

Овакав економски строј код Срба био је прожет скроз духом хришћанске човечности и узајамне људске одговорности, по савести а не по спољашњој сили и притиску. И при таквом строју сваки човек се осећао слободним човеком а не робом. Јер је постојала индивидуална и колективна својина. Онај ко је изгубио сву личну својину, било због неког свог порока или невештине, ипак је имао ослонца у колективној својини. Није отсецан од људског друштва, нити се осећао беспомоћан и излишан. Помогнут колективном имовином, он је увек живео надом, да ће моћи доћи и до личне имовине. За картеле богаташа није се знало, нити за глад сиромаха. Морам ти рећи, да је Србин увек презирао човека који нема ништа, мада га је помагао и хранио. Презирао је онога, који није имао ништа, а мрзео је онога ко има исувише. То је србска црта карактера од вајкада.

Још ти морам рећи, да је пост код Срба био значајан економски фактор. Пост као уздржљивост од јела челичио је карактер и у исто време значио штедњу. А пост је од Бога заповеђен, као услов спасења. Зато је Бог благосиљао народ који је постио. Људи који су запамтили патријархално време код Срба могу посведочити, да је у то време народ са мање био ситији и задовољнији него у наше време са много више, али без поста. Храна која је могла бити довољна за тридесет лица кад се постило, данас је једва довољна за десет лица. Ипак су оних тридесет били здравији и снажнији и задовољнији, него ових десет у наше време. Тако је Бог благосиљао наше претке због поста. А с нама који не постимо бива оно што је речено Јеврејима: "Јешћете али се нећете наситити."

Велике породичне задруге код Срба биле су уствари мале хришћанске комуне. Заједничка је била имовина, заједнички круг, заједничка трпеза, заједничка молитва. Слога и јединство у тим задругама нису се одржавали само крвним сродством. Постојао је још један чинилац, важнији од крви, па кад је овај чинилац ослабио, крв није била у стању да одржи јединство задруге ни да спречи распад тих дивних породичних комуна. То је онај исти чинилац, који је без обзира на крв, држао и ону прву хришћанску комуну у Јерусалиму. Тај моћни чинилац јесте хришћанска вера и хришћанска моралност. Страх од Бога и стид од људи. Визија небеског света и свест о блиској смрти, која је значила не свршетак живота за навек, него почетак једног новог живота, зависног од људских дела на земљи. Када је тај чинилац ослабио, онда се у задругама појавила она два позната зла, која одувек подгризају и руше сваку људску заједницу; непоштење и неповерење. Скоро сто година опирале су се србске породичне задруге - те мале цркве, мале хришћанске комуне - да их она два црва не разоре. Но мало по мало па су подлегле, и остале су у сећању народа као слатка вилинска прича, која се са болом прича и препричава.

Питаш, Теодуле, да ли би се код Срба могао обновити средњи Систем? Камо среће да се обнови! Србија би у том случају била углед осталим земљама. Она је то требала да буде и сада сходно вековној традицији свога Средњег система, и сходно својој херојској и хришћанској историји. Али су је уназадили њени рођени синови, школовани по народима екстремних економских теорија и пракса, које су владале у страним народима. А ти екстреми владали су тамо само зато, што код тих народа није било Средњег система. То нису схватили србски синови, школовани на страни о зноју или својих родитеља или свога народа, да би му помогли а не одмогли. Међутим, они су при повратку у своју земљу одмогли а нису помогли упропастили су а нису сачували.

Поништили су веру и морал, то јест оне темеље на којима је народ србски спонтано, без револуција и насиља, изградио био свој економски и материјални систем живота. Да би постигли своје тренутне властољубиве и себичне циљеве они су у партијској заслепљености давали скупо за јевтино, и велико за мало и вековне народне творевине упропашћивали такорећи за чанак сочива. Тако су они као главни кривци пред Богом и историјом, примили одговорност за пропаст колективне народне имовине и у селу и у граду, за заузеће и поделу утрина, за пад и пропаст еснафа, за ишчезнуће кошевске хране и за расуло задружног живота код Срба. "Гласај за мене па заузми колико хоћеш утрине". Или: "Гласај за мене, не слушај старешину задруге." Тако су агитовали не марећи за пропаст ни утрине ни задруге.

Средњи систем код Срба, опробан вековима и освећен вером и традицијом, бранио је, и до сада одбранио, србски народ од два светска зла: од картелске плутократије и насилног комунизма, а то значи од два ропства - од робовања човека човеку и од робовања човека држави. Од ова два робовања не зна се које је страшније и недостојније човека. Христос се понижава у оба случаја и личност човека гњечи се и уништава у оба случаја. При србском средњем систему пак плутократија је била немогућа а насилан комунизам непотребан и безузрочан.

Ми као хришћани треба да верујемо у могућност сваког добра, па наравно и у могућност обнављања Средњег система код Срба. Потребна је само добра воља, широкогрудост и љубав према народу. Кад се ово има, лако је наћи начин, да се поред личне имовине сваког појединца установи и колективна имовина у селу и у граду. То може извести и државна власт помоћу општих државних средстава. Али би несравњено боље било кад би то учинили само имућни људи својом иницијативом, слично оним имућним људима у Јерусалиму, који својом иницијативом и добром вољом приложише своја имања и ставише пред ноге апостолима, ради општег добра свих верних.

О ти картели богаташки! Картели за стицање, и неограниченост стицања личне имовине! Замисли, кад би се они обрнули у картеле за помоћ народу, за давање место узимања, за установљење заједничке имовине, за обнављање Средњег система. Учинили би добро не само своме народу него и себи и народу. Њихов безрадосни живот испунио би се радошћу од давања, од помагања и стварања. Њихова деца не би се развратила још у цвету младости од прекомерног богатства и пропала морално и здравствено, осрамотивши име својих трудољубивих родитеља.

До јуче, тако рећи, Срби нису могли замислити човека без личне имовине. Али исто тако нису могли замислити ни једно село или град, или сталеж или еснаф без заједничке имовине. Код нас су и јавне установе имале своју имовину: и цркве, и школе, и болнице, па чак и касарне. Тим се изражава домаћински дух србскога народа. Код Срба је и јавна установа правна личност, што није случај, рецимо код Американаца. Чим је "личност" установа треба да има и своју имовину. Тешко је Србину замислити личност без имовине.

Ја споменух домаћински дух код Срба. Могу ти рећи да је непокварен Србин најбољи домаћин у свету. Он је конструктиван, домаћинског духа не само у погледу својих кућа и своје имовине - то би било мало, него и у погледу заједничке куће и опште имовине. Тај домаћински дух ми смо наследили од Светога Саве Немањића. Ај, тај наш Свети Сава! Три пута га треба посветити а не једанпут. Таквога домаћина у свету није било. Домаћински он је уређивао и манастир Хиландар, домаћински помагао Свету Гору, домаћински бринуо се о Бугарској и Руској цркви, домаћински уређивао србску државу, и просветио и село и град, и сваки приватни дом у који је улазио. Легенде о његовој домаћинској делатности свуда по народу, и међу сељацима и у градским еснафима, ни мало нису претеране. Многа села моле му се и сада за стоку, што показује, да је и о стоци мислио. Многи занатски еснафи и до данас славе га као свога заштитника, што сведочи, да је домаћински бринуо и о еснафима.

Тај светосавски домаћи дух најсјајнија је карактеристика србскога народа. И у ропству, и у изгнанству, и у сужањству, Србин је умео да покаже и испољи свој домаћински дух и да задиви странце. А тај домаћински дух јесте уствари јеванђелски, дух Христа Спаситеља, најидеалнијег и најреалнијег домаћина за кога зна историја човечанства.

С тим домаћинским духом, а с Божјом помоћи ми Срби ћемо скућити како ваља и своју кућу по нашем традиционалном србском систему и помоћи и другимa да скуће своју. Никада Србин није волео ни једну крајност, него је од вајкада волео да корача средином улице. Србинов Средњи систем представља мудрост, сигурност и мир. И руски комунисти у почетку тврдоглави екстремисти почели су да ублажавају своју крајност и прилазе средини пута. Живот их је научио. Живот је живот. Као бујна река што негде продуби једну обалу а другу оплића, па онда продуби другу обалу а прву оплића - у оба случаја непријатна појава за гледаоца - док најзад не продуби средину корита и не потече нормалним током. Ми ни мало не сумњамо, да ће на крају и Руси прихватити србски Средњи систем као најнормалнији и најцелисходнији. Јер ће увидети да се само при Средњем систему могу мали људи спасти од беде и одржати слобода и светиња личности свакога човека.

Средњи систем код Срба моћно је био помогнут србским верским обичајима. Слично агапијама првог хришћанског века. Срби постављају трпезу о крштењу, о венчању, о слави и преслави, о сеоским заветима, о литијама и молитвама, о еснафским и друштвеним славама и када дају многа подушја за умрле. За трпезу се ставља сваки гост, знан или незнан, и сваки се дочекује са поштовањем и угошћује са љубављу. Дају се дарови, дели се милостиња и пуне се торбе оних који су најсиромашнији. А као најсиромашнији важили су у главном Цигани. Постала је узречица: "У Циганке црн образ али пуна торба." Никад у Србији ни Циганин није умро гладан.

Ови стари и прави хришћански обичаји служили су у србском народу Средњем систему као свежа братска атмосфера, којом су људи дисали и осећали се браћом. То нису неки обичаји случајни и безначајни него су то најлепши изрази најдубљег смисла Христове вере у свима важнијим моментима људског живота, од рођења до смрти, па чак и после смрти. Они који руше и кваре те србске обичаје, равни су онима, који руше и кваре србски Средњи систем и трују атмосферу братства међу људима. Ови непријатељи србског народа заборављају или никад нису ни знали јединствени феномен у србској историји, наиме да у њој није било ни сељачких ни економских, ни аграрних ратова, нигде и никада. Док су ти ратови сатирали западне народе, који су живели крајностима и који нису знали за Средњи систем.

О Теодуле, кад би Срби хтели слушати тебе и мене, ми би им могли пружити овај савет и завет: Срби, историја ваша славнија је од историје многих народа бројно већих. Но та ваша историја није славна само због огромног броја јунака, светитеља и мученика за крст часни и слободу златну, нити је славна једино због многих мегдана у одбрани Балкана, Европе и Хришћанства. Не, него је она славна и због многих јединствених одлика правде и човечности у погледу унутарњих односа човека према човеку. Запамтите, Срби, да вам Средњи систем у погледу имовинском и економском краси вашу историју не мање него слава Косовска и слава Карађорђевог Устанка. Зато се равнајте према томе, и не обазирите се лево и десно. Јер ћете се узалуд обзирати. Нећете наћи народа ни на близу ни на далеко, који је разумније уредио био свој живот у сваком погледу, па и у овом материјалном. У неколико си, србски народе, као заваран и обманут одступио од овога сопственог система, од Средњег система. Враћај се што пре дому. Твоја будућност, твој спас и твоја слава међу народима Божјим на земљи, зависи од тога, да ли ћеш се ти у побожном духу својих предака вратити своме Средњем систему. Нека ти је Бог на помоћи, и Свеци твоји које славиш. И нека те Господ Бог благослови. 

Свети Владика Николај