субота, 31. јул 2010.
ОСОБИНЕ ДИНАРСКОГ ЧОВЕКА
Целокупно динарско становништво, православно, католичко или муслиманско, живи или је доскора живело патријархалним животом, који је у знатној мери утицао на његову карактеристичну физиономију. Они који су доста путовали по Балканском полуострву одмах осете и распознају у некој народној маси динарске људе од других група. На њима су најбоље изражене све особине западних Јужних Словена. Оне су код њих дубљега смисла и националније. Ове особине нису начете страним утицајима и новим културама, као што је то мање-више случај у другим областима, изузевши неколико изолованих оаза, нарочито у источном делу Полуострва. Иако је област динарског типа била подељена између више држава, он је сачувао своје основне особине.
Динарски су људи живог духа и танане интелигенције. Обдарени живом и разноврсном осећајношћу они се често поводе за својом маштом, која је врло жива и богата, као и за првим импулсом одушевљења и срџбе. У својим се акцијама обично инспиришу побудама моралне и духовне врсте; материјални интереси имају само улогу другог реда. Да би се изазвала највећа сума њихове снаге, треба дирнути у њихову осећајност, осетљивост, у њихов индивидуални и национални понос; треба истаћи питање части или идеал правде или слободе. То су главни узроци страсти који покрећу динарске људе као и узроци сукоба који се међу њима јављају; отуда произлази срећан или несрећан ток њихова живота, много више него што потиче од себичности или од лакомости. Са овим се инспирацијама мешају расни инстинкт, инстинкт за животом и за развијањем, инстинкт да се извојује своје место у свету и да се да своја пуна мера, инстинкт чија је снага огромна. Динарски човек не верује да има тешкоћа које не би могао савладати. Његова је мера непомућена, поуздање безгранично.
Поред овог јаког идеализма има и једна традиционална црта, једна од битних црта народне душе. Динарски човек гори од жеље да освети „Косово“ (Косовску битку 1389. год.), на коме је изгубио независност и да обнови стару српску царевину, о којој стално сања, чак и у најтежим приликама, у којима би свако други очајавао. Обманут околностима и догађајима, напуштен од свих, никада се није одрекао народног и друштвеног идеала. Ова постојаност и апсолутна вера у национални идеал главни је факат у његовој историји. Себе сматра као Богом изабраног за извршење националног задатка. Све ове своје вечите мисли он изражава у песмама и приповеткама, чак и у посмртним тужбалицама (нарикачама). У свакој прилици се на њих навраћа: опева их и прича у кући, увече поред ватре а после свакодневног рада, у црквама и манастирима, излазећи из цркве, приликом сваког скупа или сабора.
Због тога су готово неограничени дух пожртвовања и самоодрицања: у току историје динарски су се људи жртвовали до исцрпљења целог народа. Народне масе су се мириле с тим да подносе неисказане тешкоће и патње ради друштвеног и националног идеала.
Покушајмо да са више детаља изнесемо њихове главне психичке особине.
Утицај земљишта и природе. — Динарски људи су интимно везани за земљиште и природу свог краја. Код њих нема великих вароши, доскора није било ниједне која би имала 100.000 становника. Превлађују мале вароши са неколико хиљада становника, поглавито пореклом са села и једним делом сеоског занимања. Деведесет од сто динарског становништва живи од земљорадње и од сточарства. Проценат сељака је већи но у ма којој другој јужнословенској групи. Највећи део динарског становништва, дакле, живи у сталном додиру са земљиштем и природом, са стварношћу живота. Оно је навикнуто на оне природне недаће које долазе од непогода, рђавих жетви и сточних болести. Због тога су му нерви здрави, зато спокојније и боље подноси удесе судбине.
у овом се типу осећа јака веза с природом и с прецима. Ни у једној другој зони нису људи тако блиски природи и срасли с природом као овде. Ово није народ „сит живота“, већ млад, свеже крви, изоштрених чула за природне појаве. Особито су развијени вид, слух, чуло мириса и смисао за оријентисање: нађу се ноћу и у великим шумама. Осећају шум и шапат природе, од клопотања извора и шуштања лишћа до подземних звукова и трепета, и то у њима изазива музику од осећања и жеља. Ови се утицаји нарочито примећују на женама. На народно осећање и на народну машту утичу високе и простране планине, са дубодолинама и вододеринама, даље осамљени и кршни кречњачки врхови разних облика. Од великог су утицаја на народну фантазију карсне реке, којих нестаје у понорима да се после неколико километара опет појаве из пећина, затим суве простране и разгранате пећине, бездане и сурдупине, интермитентни извори које зову потајницама, итд. Јако утичу на динарске људе старе велике шуме и поједина дрвета или групе дрвета која се дижу на брежуљцима, са хумки и међу рушевинама, нарочито групе старих храстова; жмарци подилазе и стрепи се од старина и рушевина, од старих градова, кула и цркава. О свим тим природним и историјским предметима има динарски човек поред старих, тајанствених, кадшто мрачних прича, још чешће јасне приче из народне или из обласне прошлости. Оне се дубоко урежу у душу упечатљивијих и даровитијих. Од оних природних и историјских предмета стрепи се или им се Динарци поверавају. Они су симбол места и околине и јако формирајуће утичу на најтананије црте народне душе. Имају осећања за лепе панораме појединих врхова и зато је за такве врхове у динарској планинској зони често име Поглед. Напослетку интимна веза с природом изражава се у многим топлим обичајима велике старине и дубине, у навикама, веровањима и врачањима, која се везују за смену годишњих времена, за небеске и климске појаве, за планине и врхове. Такви су топли обичаји о Божићу, о Ускрсу, о Ђурђевдану, о Ивањдану и Петровдану; такве су природне и наивне светковине које се везују за планине и врхове, на које једанпут годишње изиђе село или цела област; такви су обичаји додола и прпоруша. Сва природа је жива или дејствује као жива, и мртве ствари и замишљене. Има духова у води, у земљи, у дрвећу. По пространим и недирнутим шумама и планинама су разне виле, које воде интересантан живот и често одређују људску судбину. У облацима су ветрогоње и здухачи. Из језера излазе крилати коњи, водени бикови, љутити змајеви огњевити из којих све ватра сипа. Свуда има злих и добрих духова. Човек је везан и зависан од тих сила у природи, чији је највиши ступањ Бог и судбина, који се распоређују и ништа се без њих не може десити.
Друштвена и економска организација. — динарско становништво живи поглавито у селима разбијеног типа са растуреним кућама. Пре 40 и 50 година она су само по изузетку чинила групе од простих, инокосних, породица, а много чешће од задруга. Ова установа (задруга) која још постоји, мада ређе и ослабљена, била је најкарактеристичнија одлика друштвене организације динарских области. У неким крајевима постоје и племена која се деле на братства, колена или трбухе (нараштаје).
У задругама живи у заједници више потомака који воде порекло од истог претка. Удружују се и сагласно бирају за старешину једног члана из задруге, који се одликује моралним и интелектуалним способностима, често најстаријег по годинама. Противно обичајима код племена у којима се узима најхрабрији за главара, у задрузи јунаштво није најглавнија особина која се тражи од старешине. У динарским земљама племе је било ратничка заједница, док је задруга увек била заједница створена пре за мир, породична установа и економска група. Изгледа, да задруга представља на патријархалном ступњу, на коме се људи баве земљорадњом и екстензивним сточарством, економску организацију која је најбоље прилагођена приликама. Велики број чланова омогућава задрузи, да искористи разне изворе које даје земља и да прибави себи све потребе за живот. Поделу рада подешава старешина, уз пристанак осталих, према способностима и годинама појединаца. Старији и јачи баве се најтежим земљорадничким и сточарским пословима; старци и деца раде лакше послове. Ономе који има способност за трговину може старешина одобрити да се њоме бави. Други се, нарочито зими, баве разним занатима корисним по задругу. Жене и девојке се углавном баве домаћим и женским пословима (ткање, вежење, израда одела итд.) и ослобођене су тежих радова. Девојке се нарочито баве израдом своје спреме за удају. Живело се угодно и у сразмерном благостању. Изгледа да је сваки члан имао више слободног времена, но у ма којој другој друштвеној организацији.
Задруга није била примитивна организација, већ је то патријархални облик који је имао свој развитак. У динарским областима постоји врло развијена патријархална цивилизација. Материјална страна ове цивилизације није тако заостала како се то обично замишља, схватајући погрешно смисао речи „патријархални“. То је била материјална цивилизација врло прилагођена приликама. Изграђени морални појмови представљали су целину, готово читав један добро утврђен морални систем. Сваки члан задруге познавао је усмени закон, закон по коме се знало шта треба а шта не треба чинити. Тачно је одређено за свакога од њих на који се начин има мислити и делати. Штавише они су примили вековна искуства српске историје и у слободном времену прибирали су и израђивали у породичној интимности национална предања. Врло је вероватно да су задруге биле главни центри у којима су створене народне песме и фолклор уопште. У турско доба је задруга поред цркве била друштвена организација у којој се развијао национални дух остајући веран самом себи. Чини се да су се, нарочито у задругама, могли подићи до највишег степена осећања солидарности, симпатије и саучешћа и да су се нарочито у њима могли манифестовати она топлина у обичајима и нежност душе, који више карактеришу динарске људе него остале Јужне Словене.
Напослетку, ратовање је очевидно много лакше за друштво састављено од задруга но за друштво које је састављено од инокосних породица. Готово стални устанци динарских сељака у турско доба и рат за ослобођење Србије који је трајао једанаест година (1804—1815), нарочито су били олакшани организацијом у задруге.
Иако је све што има задруга било заједничко добро свих чланова, ипак она није тип економског комунизма. Када се задруга сувише умножи дели се и сваки члан зна шта му припада као лична својина. Сваки зна да ће, уколико буде више радио на одржавању и увећавању заједничке својине, и његов део бити утолико већи. Нигде се није могла тако брижљиво надгледати имовина као у задрузи, због великог броја њених чланова.
Сама задруга поставља неки број сасвим противречних проблема. Ми ћемо се овде бавити само онима који су у вези са циљем ове студије и нарочито ћемо изнети мишљења која смо стекли у току путовања.
Највише изненађује географско распростирање задруга. Казали смо да их има у областима свих јужнословенских типова, изузевши код источнобалканског или бугарског. Али су задруге биле а и данас су још најмногобројније у областима динарског типа. Међу задругама има такође различитих облика који се одликују понеким нијансама: динарске су задруге најтипичније, нарочито оне у селима разбијеног типа. У овим динарским задругама најбоље су изражене њихове особине које смо већ поменули. По њима је утврђен тип јужнословенске задруге. Међу самим динарским задругама биле су а и данас су најбоље организоване задруге у Србији, нарочито код старинаца (оних од пре великих миграција), у којима су најбоље изражене битне особине: узајамна љубав међу члановима заједнице и патријархални обичаји.
Старо шумадијско становништво се населило по пропланцима и крчевинама. Насеља су била изолована, далеко једна од других. Породице су морале бити многобројне да би се могле снабдети свим животним потребама; оне су морале бити самосталне економске целине. Само су се велике породице могле добро заштитити. На распоред и на развитак задруга биле су једним делом и шуме од утицаја. Истакли смо утицај рељефа на ову друштвену организацију у селима ибарског типа.
Вероватно је да је задруга врло стара. Она би била карактеристичан друштвени облик Јужних Словена у доба када су се они насељавали на Балканско полуострво. Није била распрострањена у средњовековној српској држави вероватно због тога што се распала због фискалних мера, као ни у вардарским областима због продирања византијске цивилизације. Али су задруге многобројне и од великог значаја у Турско доба и вековима су представљале главни облик породице динарског типа. У турско доба, када су били остављени сами себи, динарски су се људи вратили старим друштвеним облицима. Задруге су често имале по 50 до 60, каткад по 100 па и више чланова. Осим тога етничког обнављања донекле су и други узроци допринели овоме развитку. Турци су тражили порезу само по кућама; сељаци су радије живели у задругама и тако плаћали порезу само на једну кућу. Осим тога, у оно доба несигурности велике задруге су имале већи углед пред Турцима и другим непријатељима. Па и после Турака, када је највећи део динарских земаља био у српским рукама или под Аустро-Угарском, задуго је било више задруга него инокосних породица. У Србији су се тек око 1876. године почеле распадати задруге, а у Босни и Херцеговини око 1880. Али су оне и данас многобројне у динарској области, само их је мање него инокосних породица.
Узајамна наклоност и међусобно економско помагање. — Дирљиви су љубав и поштовање које чланови задруге имају један према другоме, као и њихова солидарност, нарочито у најтежим приликама. Они су везани особитом топлином осећања; у њиховим међусобним односима има пуно широке срдачности. Овде су најчистији и најбоље очувани динарски обичаји. Младићи и девојке најчешће поверавају своје тајне само најстаријој жени у задрузи коју врло поштују. Лирске народне песме врло дискретно изражавају љубав. Када се у њима говори о жени, њена се лепота описује са особито осетљивом резервом: опевају се само драгине очи, ход и гипкост њеног стаса. Једино су босанске песме смелије, што долази од оријенталских инспирација.
Опевају се љубав према породици и према матери, нарочито љубав према брату, која заузима прво место у народним песмама; осим материнске љубави љубав према брату је једина коју жена динарске задруге сме исказати; она то чини на врло разне начине и са дубоком нежношћу. Али је код њих извор љубави и осећајности толико богат да им љубав заснована на крвним везама није довољна. Они је проширују и изван задруге у вези која до смрти спаја или два момка, побратими, или две девојке, посестриме.
Ни у једној јужнословенској групи нема толико специјалних речи за обележавање ступњева сродства као код динарског становништва. Обраћајући се људима свог народа, чак и ако су им сасвим непознати, динарски сељаци их ословљавају са брате, рођаче или стриче, сестро или тетка.
У исти ред појава долази и динарска узајамна помоћ која постоји између инокосних кућа и задруга. Она се показује у свим приликама у животу, нарочито у материјалном животу. Самохрана жена са децом увек се помаже у тешким пољским и другим радовима. Узајамно позајмљују волове као запрегу за орање: то је обичај који се зове спрег. Нарочито се притиче у помоћ за време жетве коју треба брзо свршити: то је моба. Пошто задруге нестају под утицајем индивидуализма и модерне цивилизације, она је са својим обичајима међусобног економског помагања изазвала нове облике заједничког рада и узајамне наклоности. Те су навике олакшале стварање модерних земљорадничких задруга, које су пре рата у Србији биле распрострањеније но ма где на Балканском полуострву. Енглески путник Травелијан недавно је помињао ову солидарност српског сељака*.
Осећајност и симпатије — Изгледа да се дух који живи у задрузи и уопште динарска међусобна помоћ могу објаснити емотивним карактером и врло живом склоношћу за симпатијом код овога народа. У овом погледу има велике разлике између динарског становништва и источнобалканског или бугарског.
Ова се осећајност показује у свим догађајима личног и заједничког живота. Топло учешће се врло живо показује како у радости тако и жалости и не само према члановима задруге већ и према читавом народу, па и према странцима. Та су осећања још живља у жалости него у радости. Она се саопштавају и преносе изванредном брзином. Изражавају се очима пуним сјаја или суза, злих или радосних суза. Има много јунака окорелих у борбама који су заплакали пред невољама других! Анта Богићевић не може од јада да описује Лазаревић Луки муке лозничке посаде, већ најпре заплаче. Иван Кнежевић, кнез Иво од Семберије, доносећи откуп за заробљене жене и децу, кад је угледао српско робље, „трипут пада па он обамире... низ образе грозне сузе лије“. Ово су примери из ратова за ослобођење Србије 1804—1815. год. Али се ова осећајност у толико прилика показује у току балканских ратова, за време аустријске офанзиве и за време протеривања Аустријанаца из Србије (1914), а нарочито за време повлачења војске и једног дела становништва преко Арбаније, када је сваки био остављен својој судбини (1915). Да није било узајамног помагања, многи се не би спасли, а сељаци су се том приликом најбоље понашали.
Последица ове дубоке осећајности су и њихова дубока осећајна правда и милосрдност, као и готовост на пожртвовање и самоодрицање. Динарски су људи услужни и пуни доброте. Неке особине, као величина душе, саучешће, високо морално поимање, које сам често запажао код становништва у Јадру (у Србији), подсећале су ме на особине које руски писци приписују својим најбољим сународницима. Пред већим туђим невољама ови људи заборављају себе и своје сопствене невоље. Чести су случајеви да се динарски људи одлуче на крајња решења, без обзира на интерес на корист и на „практичност“, свесни да им је живот у опасности или да ће им остати црн и упропашћен. И цео је народ способан да тако ради. За људе од срца и савести имају нарочита имена: душевници, савесници, која датирају још од Душановог законика из средњег века. По народним песмама они штите правду од неправде, бране „Божју правду“, апсолутну правду. Кад виде неправду „у њима се распале пламови“ и тада „саме би им сузе прокапале“. Динарски су људи пораз на Косову објашњавали у народним песмама и тиме што су се „приволели небескоме царству“.
С особитом умешношћу распознају шта могу примити од туђе љубазности. Ове их особине стављају високо изнад сељака многих других народа. Лично достојанство, поштовање и пажња према старцима, понашање према деци и женама, пријатељима и непријатељима, њихово држање на саборима, све показује нарочиту отменост у начину њихова живота и осећања. Осећање чедности и стида особито је развијено код жена.
Али наведене особине динарских људи имају и рђавих страна. Осећајност их каткад наводи на непромишљена дела. Кад им недостаје искуство, јака осетљивост их учини наивнима. Често се подају сентименталном и неупутном оптимизму. Њихова крајња осетљивост често постаје слабошћу; њихова великодушност их учини неправичним. Каткад су спутани страхом да не учине неправду или нажао другоме.
Особито поштовање предака и обичај слава. — Као што су међу собом везани љубављу, динарски су људи исто тако одани прецима; нигде толико не знају за своје претке, каткад до двадесетог колена, нарочито у Црној Гори; нигде их толико не воле, не поштују и не мисле о њима. Више но код осталих Јужних Словена овде су очувана стара презимена, па чак и надимци поколења, кадшто кроз векове. Са оца на сина се предају имена предака; потомци их памте; знају њихову постојбину, узроке и прилике њихова исељења, њихове најизразитије особине и најглавније догађаје из њихова живота. Често имају старе читуље у којима је забележена њихова генеалогија. Слава је после Божића и Ускрса највећи празник, али много више лични, јер свака породица има своју славу, исту коју су славили најдавнији преци. Слава је, пре свега, светковина у спомен предака: почиње верским обредом у коме се свештеник моли за душе предака. То је прекада. Највећа је брига једне породице да има наследника који ће наследити и одржавати славу. Несрећа је бити угасник, без мушког порода. Напротив, Бугари не памте своје претке, немају славе и презивају се само по оцу.
Али, осим срдачне и увек живе везе са својим породичним прецима, човек динарског типа се осећа дубоко везан за своје националне претке: сматра да има још једну старију и славнију лозу, ону својих краљева и царева, својих славних јунака из доба Немањића и Косова, великих витезова, хајдука и ускока из турског времена, који су живели између Косова (1389. год.) и Карађорђева устанка (1804. год.). Њихових непосредних потомака је нестало. Нема племства: уништено је после Косовске битке и за време Турака. Али сваки динарски сељак сматра националне јунаке као своје претке: са дубоком националном и људском осећајношћу он мислима учествује у њиховим великим делима и у неизмерним патњама, махом хајдучким патњама, онима о којима песме казују. Он зна не само имена косовских јунака већ исто тако и какав је ко био и које су му мане и врлине. Има крајева у којима чак осећају и ране косовских јунака. Погубити много Турака за динарског човека значи не само осветити своје претке, већ и ублажити њихове болове које и он осећа. Свака је група обожавала по кога јунака. Сви Црногорци Старе Црне Горе сматрају Милоша Обилића као свога духовног претка, и не само да мисле о њему и да му се диве, већ га и сањају. Кад су чинили јуначка дела, размишљали су и препирали се, да ли би Обилић тако урадио и да ли су се приближили Обилићу. У највећим окршајима шумадијски сељаци се сећају својих старих јунака који им служе за пример. И песма каже: „помислите на старе јунаке.“
Национална свест и национална задаћа. — Значајно је да сви динарски Срби, од оних у северној Хрватској, на граници Крањске, па до скадарских Срба, познају најглавније догађаје из српске историје који се народним песмама и причама преносе с колена на колено. Представници осталих група, изузевши Србе панонског типа и, донекле, оне централнога типа, немају какве више представе о својој прошлости и народној судбини. Динарски су Срби потпуно и сви предани заједничкој ствари, готови на све жртве. Овај родољубиви жар није им дошао ни преко школа ни из књига. Једино се у Србији он развијао и ширио преко школа. У другим областима су, напротив, школе стојећи под туђинском управом покушавале, истина без успеха, да угуше ова предања. Они имају, дакле, врло јасну националну свест, националну душу. Национални морал и национална мисао наслеђе су дуге историјске прошлости; они су се учврстили као инстинкти који аутоматски одређују понашање сваког грађанина и читавог народа. Искрсне ли какав било догађај, сваки динарски Србин зна шта треба да чини и чини то тачно; сви раде у највећој сагласности, сељаци и сви они (уосталом врло ретки) који нису дегенерисани политичким страстима или другим утицајима. Жене се понашају као људи. За народну ствар сви подносе највеће жртве. Балкански ратови и Велики рат само су један од многобројних — ипак најстрашнијих — доказа о дубини и племенитости овог националног осећања.
Сваки је Србин прожет неколиким као кристал јасним мислима: хоће слободу и самосталност свих земаља за које зна да су биле део његове државе и да у њима живи „сиротиња раја“. Под овим именом он разуме сву ону своју браћу, која не живи у границама Србије и према томе немају потпуну моралну и интелектуалну слободу. Њих треба ослобођавати сталним јунаштвом, непрекидним пожртвовањем и крвљу. Млаки, непотпуни и опортунистички начини не доликују поносном народу. Са дубоком је захвалношћу примао помоћ коју је велика и света Русија чинила с времена на време, али не допушта да ослобођење његове браће дође са стране. „Нада нема права ни у кога, до у Бога и у своје руке“, каже народна песма. Ако мора пред већом силом попуштати, динарски човек ће уништити све што би непријатељ могао узети. Песма каже: „Цар је Мехмед Сталаћ освојио, не освоји добра ни једнога“, освојио је град, али у њему није затекао ништа од онога што је желео: жену, оружје и коња војводиног. У одлучним тренуцима нема савијања, нема попуштања, нема средњег пута: „у крв ће нам вјере запливати, биће боља која не потоне.“ Наша је „да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу“.
Као што је напред речено, ова дубока народна свест није ограничена само на области средњовековних српских држава. Она је врло жива код свих динарских Срба до границе Крањске, па чак и изван динарских области. Ова тако висока народна свест још се више развила за време Турака. Од краја ХV века она се брзо и нагло ширила из области Рашке, Хума (Херцеговине) и Црне Горе у свим правцима. Српске народне песме, створене у овим областима, распрострле су се чак и у области које нису припадале старим српским државама. Многе од ових песама, нарочито оне о Краљевићу Марку, продрле су међу Хрвате, Словенце и Бугаре. Изгледа да су један од главних узрока овоме великом ширењу песама биле велике српске миграције за време Турака, метанастазички покрети које смо описали. Други је знатан узрок стварање српске патријаршије за време великог везира Соколовића (Србина мухамеданца) и добро организована српска црква, чији се делокруг рада простирао на све српске земље, чак и на оне које су захватиле нове миграције.
Војничке врлине. — У току историје су сјајно посведочене војничке врлине динарских људи: оне су на највишем ступњу код становништва Србије и Црне Горе, у државама националне мисије. Такви су црногорски јунаци, који су готово стално били независни од Турака; такви су многобројни витезови и хајдуци свих динарских области из Турског доба. Тиме се објашњавају и готово стални устанци не само у Србији, већ и у Босни, у Херцеговини и у области старе Рашке. Ови су динарски људи ратовали уз Млетке, уз Аустрију, па чак и уз Наполеона и Русију. Тако је извршено природно одабирање јуначких типова од Милоша Обилића до безбројних безимених јунака у годинама 1912—1918. Увек је међу њима било великих војничких талената, од Карађорђа до најновијих.
Енергични и импулсивни. — Људи динарског типа су по правилу живљег темперамента. Не могу се сви, као ниједан народ, уврстити у једну од оних класичних група, у које су подељени темпераменти. Уосталом различни темпераменти потичу од различне мере у којој су код појединаца или група комбиноване особине осетљивости и активности. И оно што је у том погледу најкарактеристичније за многе крајеве динарске планинске зоне, то је појава врло јаких темперамената, виолентних, силних, огњевитих људи, код којих узрујаност, напони и подвизи могу достићи највишу меру. Махом врло импулзивни који одмах и често без дужег размишљања раде: „зебу од многог мишљења“, и који кажу: „ко разгађа, у нас не погађа“, и погоде истину и најбољи пут. Правци у којима ће се виолентност изразити зависе од духовних и моралних особина овог темперамента, од „духа времена“, од настројености средине. Најдаровитији од њих, смели, кадри примити дубоке утиске, могу бити револуционарни и у погледу идеја, али најчешће акцијом помажу друштвеном напретку; могу створити хук и покрете који обухвате народну масу, и такви постају вође народних покрета и револуција. Међу њима има људи највећег пожртвовања, који лако и као несвесно дају свој живот за моралне идеје и племените покрете; утичу заразно на околину и на људе мање јаког темперамента: силином једне повуку, друге ућуткају. Једни „праведни као Бог“, други могу мрзети усијаном мржњом, јарост може доспети до белог усијања, а ови су главни носиоци и разносачи динарске девизе: света освета. Могу се изметнути и у развратне интережџије, који не презају ни од каквих подвала и смицалица. Али главни правац у коме се досада изражавала осећајност и афекти овог темперамента јесте српска национална идеја, и од њих су постајали хајдуци, ускоци, осветници; и сада, без икаквог околишења, и много њих кадри су дати и дају главу за националну идеју. Од њих се за време турске владавине формирао хајдучки темпераменат, који се навикао на неке суровости и усвојио као главну линију понашања да треба без обзира и на све начине уништавати противнике и непријатеље народности и тежњи за народном и државном самосталношћу; тај хајдучки темпераменат још дејствује. Даље, поглавито су ови виолентни ковали оне крилате речи и узвике, којима се динарски људи одушеве и занесу.
Проучавајући виолентне типове, нарочито оне од историјског значаја, опазио сам на свима, без изузетка, смену јако активних периода са добима потпуне пасивности, у којима су они малаксали, изнемогли, „без ује“. Последње иде дотле да могу пустити да пропадну велике тековине, кад то само од њих или највише од њих зависи; могу, дакле, онако тврдим сном заспати као Краљевић Марко и мора се чекати док се не пробуде. Многе појаве у развитку динарске зоне указују на смену активних и готово пасивних периода; после гласне и гласовите периоде долази друга са зевом или прекидом: начин историјског развијања и напредовања овога становништва ишао је дакле цик-цак линијом. Као да је томе донекле била узрок и енергија виолентних типова, која се на махове развија. Такав начин развитка са зевом губи се са већим искуством и са одмаклим културним развитком, као што се већ показује у Србији у последње време.
Динарска туга историјска туга. — Ових особина нема код свега динарског становништва, али се на њих често наилази. Оне су карактеристика њихове тако жалосне и тужне историје за време дуге турске владавине. У њиховим народним мелодијама врло често преовлађују тужни тонови; али каткад из сентименталности и туге избијају и енергични тонови, све енергичнији, живи и страсни. На Балканском полуострву само динарски људи имају гусле, којима се прате народне песме, инспирисане једино народном историјом. Гуслама се не могу пратити игре или лирске песме, за које динарски људи имају друге инструменте (нарочито свиралу). Монотони и тужни тонови гусала потпуно се слажу са народном душом када она обнавља успомене из историје пуне патњи и понижавања.
После пропасти Србије 1915. године многи су Срби могли подносити само тужну и монотону али умирујућу музику гусала, музику која може постати енергична, па чак и бесна, у жалости, под руком гуслара који је обузет узбуђењем. Причајући о страхотама које су се окомиле на његов народ, гуслар их прати брујањем све звучнијим и обузима га гњев; деси му се да баци и скрха свој инструмент да би изразио силна осећања која у њему изазива јака жеља да поправи неправду. Слушаоци су дирнути у најосетљивије жице, готово ужаснути. Присуствујући једној сцени ове врсте у околини Невесиња у Херцеговини добио сам утисак да ове динарске Србе не може савладати никаква земаљска сила.
Таква је карактеристика динарске туге, историјске туге, која се не предаје судбини, преко које се манифестују осећајност и осећање части и поноса, личног и националног. Слушајући гусларево певање многи су динарски људи, у току векова, „одмах узимали пушку и одлазили у гору“, како песма каже. Другим речима: отишли су у хајдуке који су се борили да освете жалосну судбину свога народа. Људи динарског типа су често необуздане природе и не могу лако да поднесу чак и ситне неправде. Људи, па чак и жене, са цртама које одају племениту тугу, који изгледају савладани тугом, могу одједном постати бесни као лавови. Ова је туга инертна и резигнирана само код жена које су изгубиле синове и чија је лоза занавек угашена.
У току последњих векова су готово сви Јужни Словени били изложени истим патњама. Код свију се запажају, више или мање, ове тужне црте у карактеру. Али се најдубља морална туга, историјска туга, јасно запажа само код динарских људи.
Мистична логика. — Код динарских људи има склоности мистичноме, тајанственоме, мистичној логици. Она је у вези са њиховом интензивном осећајношћу и са фантазијом. Тиме они стварају тајанствена факта и појаве и формирају идеале. То раде и у нормалним временима, али нарочито у узрујаним, ратним.
Ове примитивне мистичне логике има мање или више код многих народа. Динарски сељак пази на небеске појаве, на птичији лет, на зујање пчела, на животињске гласове и верује да по томе може предсказати догађаје. „Неначета вода“, вода која је с јутра донета и није још употребљавана, служи им за предсказивања као и за лек. Има људи који имају зле очи, у другима су добри или зли духови, најзад из неких ноћу излази душа из тела и бори се са ветровима, облацима и непогодама (здухач, ветрогоња).
На људе динарског типа највише утицаја имају вође у чијем понашању има нечега тајанственог или му они то приписују. Верују да се не може бити велики човек без способности које дају тајанствене силе, нарочито виле и добри духови. Динарски људи обавијају своје најдубље народне идеале, као велом, неком сјајном мистиком. Познато је са колико су такве мистике оденули и украсили у причама рођење и живот Краљевића Марка.
Код динарских људи се ова мистична логика нарочито развијала у доба најтеже турске владавине. Тада су разноврсни народни пророци имали већи утицај но икад. Веровали су да има тајанствених сила које су истоветне са великом светском правдом и да ће оне помоћи да српски народ постане слободан. За неке цркве, које су на брду и на тешко приступачном положају, причају да су узлетеле из долина на брдо да их Турци не би порушили.
Има примера у историји, где је народно понашање било одређено мистичном логиком. Тако нпр. после смрти краља Милутина од три претендента победи и узме престо ослепљени Стеван Урош III поглавито услед тога што се по целој земљи разнесе невероватан глас да је он неким чудом наједанпут прогледао (мисли се да је увек помало видео и да је то крио за живота краља Милутина, који га је гонио). Други пример: 1584. године нађе кости Св. Уроша близу града Петрича, недалеко од Призрена, неки пастир коме су се људи спочетка као лудаку подсмевали. Ипак, поступно обузе неко високо осећање све косовске Србе, обновише манастир и узеше чувати тело свога последњег цара. После су тобожње Урошеве кости „саме пошле“ у манастир Јазак у Фрушку гору, 1705. год. Често су и снови имали велику улогу. Пред погибијом црногорских потурчењака сањао је озринићки сердар Вукота старога Озру, који је по предању родоначелник племена, и он је љуто опомињао њега и све Озриниће да истребе потурице. Тај сан исприча сердар Вукота саплеменицима на јави, развије њихову машту као волшебним ударом и одушеви их на истребљење потурица. Пробисвет Шћепан Мали је стицајем повољних и мистичних прилика успео да га у Црној Гори сматрају као руског цара Петра III и да влада Црном Гором неколико година. У ову врсту спада и то, што се пред катастрофу 1813. год. по Србији пронео глас да сандук, тј. ћивот, светога краља у манастиру Студеници шкрипи, хоће да се сели, знак да ће Србија пропасти. За време заједничких аустро-немачких и бугарских напада на Србију 1915. год. сретали смо сељаке и сељанке високих копаоничких села који су ишли у посету манастиру Студеници, Немањиној задужбини из XII века. Говорили су да иду да се моле студеничким свецима да спасу Србију. На путу су нашли једну девојку која је седела на камену и питајући их куда иду, одговорила им: „Идите у манастир, јер сте се на то решили, али тамо нећете наћи свеце: сви су отишли да спасу српску војску.“
У вези са мистичном логиком је и ова особина: људи овога типа имају нечега пророчког (дивинаторског): осете велико време и велике тренутке, нарочито за свој народ, готово их предскажу и за њих се припремају. Тиме се у њих унесе замах, занијају се, крену и развију огромну снагу, дају највећу меру. Оваква се дивинација осетила пред устанак 1804. год.: „земан дош'о ваља војевати“, каже народна песма. Исто је осетила Србија 1912. год., у српско-турском рату.
Интелектуалне способности. — Из свега што је речено излази да су динарски људи несумњиво обдарени живом маштом. Уз њу иде песничко и уметничко осећање, показано у песмама које су добро познате и које се сматрају као најбоље словенске народне песме. Неке од српских приповедака Лескин ставља у ред најлепших које у књижевности постоје. Због народних песама Мицкијевић сматра Србе за песнике словенскога света. То су појединачне песме или читави циклуси, као што су косовски циклус, циклус о Краљевићу Марку, циклус о устанку 1804—1815. год. Језиком пуним слика динарски су људи успели да изразе своја најдубља осећања, своја јуначка дела и недаће, љубав за слободом, правдом и независношћу, своју националну мисао и национални понос и своје опште погледе на људску судбину. У овим се песмама изражава национални морал, нарочито у онима које се односе на српску историју из доба Немањића и Косова. Често се с разлогом рекло да Краљевић Марко у песмама оличава карактер српскога народа, бар битне црте тога карактера, оне које се нису развиле.
Стваралачка машта и укус се исто тако манифестују у мање познатим делима народне уметности, у резбарији, ћилимарству и у везовима — у орнаментима, на пример на женским кошуљама — које често остављају врло леп уметнички ефекат. Ова народна уметност изражава осећања радости, благости и одушевљења. Изгледа да су геометријски облици ове уметности врло стари.
Динарски свет показује у обичном животу доста бистрине или брзог схватања, неретко и досетљивости и хитрине духа. Иако су неки овде-онде духовно заваљени, нису духовно троми, није им дух замагљен и немају оне неодређености и нејасности која се често види нпр. код Немаца. даље, несумњиво имају интелектуалне осетљивости, нарочито способности да тачно и истинито осете и погоде, да оцене, да изнађу, имају дакле инвенције. Тешко је одредити колика је амплитуда тога интелектуалног дара, јер народ није израђен. Углавном се може ово извести.
Дар је распоређен готово на целу народну масу, која показује доста духовне живости и правоумности; тупавих готово нема. Али амплитуда дара по правилу није велика. Највећи број тзв. даровитих давао је досада мале резултате. Махом не разраде послове (не само на делу већ и у мислима) до крајњих конзеквенција. Врло ретко ураде штогод потпуно. Често мисле да је исто видети или осетити и извршити. Има, дакле, доста површних. Код многих људи је даровитост врапчије интензивности. Али амплитуда дара је у вези и са културом: са вишом културом расте издржљивост, све је више савесности и ојачају способности народа који има дара.
Изузетно има и велике даровитости.
То је на првом месту показао народ као целина тиме што је био кадар да прими и развије дубоки утисак као што је косовски, да га вековима развија и рашчлањава и пречисти у велике народне мисли. Даље тиме што је као целина имао моралне и интелектуалне смелости и иницијативе. Није се никад мирио са неправедним и неистинитим политичким и друштвеним стањима. Тежио је стално за новим и бољим. Дизао је револуције.
Велике народне творевине јужнога словенства везане су за динарски тип: црква Св. Саве, народне песме, стварање и ширење Србије.
Велику даровитост и простране концепције показали су динарски самоуци: Карађорђе, Милош, Вук Караџић, Његош; поред других (Рачки, Копитар, Мажуранић, Миклошић, Прешерн итд.).
Колика је та динарска даровитост види се у поређењу са Бугарима, који нису створили ниједну од речених великих творевина и нису дали онакве даровите личности и самоуке као што су поменути.
Људи динарског типа познате мученичке историје, који су се вековима борили за живот и одржање, копали и мач држали, дали су у ствари много и показали знатну даровитост.
И по моралним и по интелектуалним особинама они су способни за високу културу.
Динарски су људи живог духа и танане интелигенције. Обдарени живом и разноврсном осећајношћу они се често поводе за својом маштом, која је врло жива и богата, као и за првим импулсом одушевљења и срџбе. У својим се акцијама обично инспиришу побудама моралне и духовне врсте; материјални интереси имају само улогу другог реда. Да би се изазвала највећа сума њихове снаге, треба дирнути у њихову осећајност, осетљивост, у њихов индивидуални и национални понос; треба истаћи питање части или идеал правде или слободе. То су главни узроци страсти који покрећу динарске људе као и узроци сукоба који се међу њима јављају; отуда произлази срећан или несрећан ток њихова живота, много више него што потиче од себичности или од лакомости. Са овим се инспирацијама мешају расни инстинкт, инстинкт за животом и за развијањем, инстинкт да се извојује своје место у свету и да се да своја пуна мера, инстинкт чија је снага огромна. Динарски човек не верује да има тешкоћа које не би могао савладати. Његова је мера непомућена, поуздање безгранично.
Поред овог јаког идеализма има и једна традиционална црта, једна од битних црта народне душе. Динарски човек гори од жеље да освети „Косово“ (Косовску битку 1389. год.), на коме је изгубио независност и да обнови стару српску царевину, о којој стално сања, чак и у најтежим приликама, у којима би свако други очајавао. Обманут околностима и догађајима, напуштен од свих, никада се није одрекао народног и друштвеног идеала. Ова постојаност и апсолутна вера у национални идеал главни је факат у његовој историји. Себе сматра као Богом изабраног за извршење националног задатка. Све ове своје вечите мисли он изражава у песмама и приповеткама, чак и у посмртним тужбалицама (нарикачама). У свакој прилици се на њих навраћа: опева их и прича у кући, увече поред ватре а после свакодневног рада, у црквама и манастирима, излазећи из цркве, приликом сваког скупа или сабора.
Због тога су готово неограничени дух пожртвовања и самоодрицања: у току историје динарски су се људи жртвовали до исцрпљења целог народа. Народне масе су се мириле с тим да подносе неисказане тешкоће и патње ради друштвеног и националног идеала.
Покушајмо да са више детаља изнесемо њихове главне психичке особине.
Утицај земљишта и природе. — Динарски људи су интимно везани за земљиште и природу свог краја. Код њих нема великих вароши, доскора није било ниједне која би имала 100.000 становника. Превлађују мале вароши са неколико хиљада становника, поглавито пореклом са села и једним делом сеоског занимања. Деведесет од сто динарског становништва живи од земљорадње и од сточарства. Проценат сељака је већи но у ма којој другој јужнословенској групи. Највећи део динарског становништва, дакле, живи у сталном додиру са земљиштем и природом, са стварношћу живота. Оно је навикнуто на оне природне недаће које долазе од непогода, рђавих жетви и сточних болести. Због тога су му нерви здрави, зато спокојније и боље подноси удесе судбине.
у овом се типу осећа јака веза с природом и с прецима. Ни у једној другој зони нису људи тако блиски природи и срасли с природом као овде. Ово није народ „сит живота“, већ млад, свеже крви, изоштрених чула за природне појаве. Особито су развијени вид, слух, чуло мириса и смисао за оријентисање: нађу се ноћу и у великим шумама. Осећају шум и шапат природе, од клопотања извора и шуштања лишћа до подземних звукова и трепета, и то у њима изазива музику од осећања и жеља. Ови се утицаји нарочито примећују на женама. На народно осећање и на народну машту утичу високе и простране планине, са дубодолинама и вододеринама, даље осамљени и кршни кречњачки врхови разних облика. Од великог су утицаја на народну фантазију карсне реке, којих нестаје у понорима да се после неколико километара опет појаве из пећина, затим суве простране и разгранате пећине, бездане и сурдупине, интермитентни извори које зову потајницама, итд. Јако утичу на динарске људе старе велике шуме и поједина дрвета или групе дрвета која се дижу на брежуљцима, са хумки и међу рушевинама, нарочито групе старих храстова; жмарци подилазе и стрепи се од старина и рушевина, од старих градова, кула и цркава. О свим тим природним и историјским предметима има динарски човек поред старих, тајанствених, кадшто мрачних прича, још чешће јасне приче из народне или из обласне прошлости. Оне се дубоко урежу у душу упечатљивијих и даровитијих. Од оних природних и историјских предмета стрепи се или им се Динарци поверавају. Они су симбол места и околине и јако формирајуће утичу на најтананије црте народне душе. Имају осећања за лепе панораме појединих врхова и зато је за такве врхове у динарској планинској зони често име Поглед. Напослетку интимна веза с природом изражава се у многим топлим обичајима велике старине и дубине, у навикама, веровањима и врачањима, која се везују за смену годишњих времена, за небеске и климске појаве, за планине и врхове. Такви су топли обичаји о Божићу, о Ускрсу, о Ђурђевдану, о Ивањдану и Петровдану; такве су природне и наивне светковине које се везују за планине и врхове, на које једанпут годишње изиђе село или цела област; такви су обичаји додола и прпоруша. Сва природа је жива или дејствује као жива, и мртве ствари и замишљене. Има духова у води, у земљи, у дрвећу. По пространим и недирнутим шумама и планинама су разне виле, које воде интересантан живот и често одређују људску судбину. У облацима су ветрогоње и здухачи. Из језера излазе крилати коњи, водени бикови, љутити змајеви огњевити из којих све ватра сипа. Свуда има злих и добрих духова. Човек је везан и зависан од тих сила у природи, чији је највиши ступањ Бог и судбина, који се распоређују и ништа се без њих не може десити.
Друштвена и економска организација. — динарско становништво живи поглавито у селима разбијеног типа са растуреним кућама. Пре 40 и 50 година она су само по изузетку чинила групе од простих, инокосних, породица, а много чешће од задруга. Ова установа (задруга) која још постоји, мада ређе и ослабљена, била је најкарактеристичнија одлика друштвене организације динарских области. У неким крајевима постоје и племена која се деле на братства, колена или трбухе (нараштаје).
У задругама живи у заједници више потомака који воде порекло од истог претка. Удружују се и сагласно бирају за старешину једног члана из задруге, који се одликује моралним и интелектуалним способностима, често најстаријег по годинама. Противно обичајима код племена у којима се узима најхрабрији за главара, у задрузи јунаштво није најглавнија особина која се тражи од старешине. У динарским земљама племе је било ратничка заједница, док је задруга увек била заједница створена пре за мир, породична установа и економска група. Изгледа, да задруга представља на патријархалном ступњу, на коме се људи баве земљорадњом и екстензивним сточарством, економску организацију која је најбоље прилагођена приликама. Велики број чланова омогућава задрузи, да искористи разне изворе које даје земља и да прибави себи све потребе за живот. Поделу рада подешава старешина, уз пристанак осталих, према способностима и годинама појединаца. Старији и јачи баве се најтежим земљорадничким и сточарским пословима; старци и деца раде лакше послове. Ономе који има способност за трговину може старешина одобрити да се њоме бави. Други се, нарочито зими, баве разним занатима корисним по задругу. Жене и девојке се углавном баве домаћим и женским пословима (ткање, вежење, израда одела итд.) и ослобођене су тежих радова. Девојке се нарочито баве израдом своје спреме за удају. Живело се угодно и у сразмерном благостању. Изгледа да је сваки члан имао више слободног времена, но у ма којој другој друштвеној организацији.
Задруга није била примитивна организација, већ је то патријархални облик који је имао свој развитак. У динарским областима постоји врло развијена патријархална цивилизација. Материјална страна ове цивилизације није тако заостала како се то обично замишља, схватајући погрешно смисао речи „патријархални“. То је била материјална цивилизација врло прилагођена приликама. Изграђени морални појмови представљали су целину, готово читав један добро утврђен морални систем. Сваки члан задруге познавао је усмени закон, закон по коме се знало шта треба а шта не треба чинити. Тачно је одређено за свакога од њих на који се начин има мислити и делати. Штавише они су примили вековна искуства српске историје и у слободном времену прибирали су и израђивали у породичној интимности национална предања. Врло је вероватно да су задруге биле главни центри у којима су створене народне песме и фолклор уопште. У турско доба је задруга поред цркве била друштвена организација у којој се развијао национални дух остајући веран самом себи. Чини се да су се, нарочито у задругама, могли подићи до највишег степена осећања солидарности, симпатије и саучешћа и да су се нарочито у њима могли манифестовати она топлина у обичајима и нежност душе, који више карактеришу динарске људе него остале Јужне Словене.
Напослетку, ратовање је очевидно много лакше за друштво састављено од задруга но за друштво које је састављено од инокосних породица. Готово стални устанци динарских сељака у турско доба и рат за ослобођење Србије који је трајао једанаест година (1804—1815), нарочито су били олакшани организацијом у задруге.
Иако је све што има задруга било заједничко добро свих чланова, ипак она није тип економског комунизма. Када се задруга сувише умножи дели се и сваки члан зна шта му припада као лична својина. Сваки зна да ће, уколико буде више радио на одржавању и увећавању заједничке својине, и његов део бити утолико већи. Нигде се није могла тако брижљиво надгледати имовина као у задрузи, због великог броја њених чланова.
Сама задруга поставља неки број сасвим противречних проблема. Ми ћемо се овде бавити само онима који су у вези са циљем ове студије и нарочито ћемо изнети мишљења која смо стекли у току путовања.
Највише изненађује географско распростирање задруга. Казали смо да их има у областима свих јужнословенских типова, изузевши код источнобалканског или бугарског. Али су задруге биле а и данас су још најмногобројније у областима динарског типа. Међу задругама има такође различитих облика који се одликују понеким нијансама: динарске су задруге најтипичније, нарочито оне у селима разбијеног типа. У овим динарским задругама најбоље су изражене њихове особине које смо већ поменули. По њима је утврђен тип јужнословенске задруге. Међу самим динарским задругама биле су а и данас су најбоље организоване задруге у Србији, нарочито код старинаца (оних од пре великих миграција), у којима су најбоље изражене битне особине: узајамна љубав међу члановима заједнице и патријархални обичаји.
Старо шумадијско становништво се населило по пропланцима и крчевинама. Насеља су била изолована, далеко једна од других. Породице су морале бити многобројне да би се могле снабдети свим животним потребама; оне су морале бити самосталне економске целине. Само су се велике породице могле добро заштитити. На распоред и на развитак задруга биле су једним делом и шуме од утицаја. Истакли смо утицај рељефа на ову друштвену организацију у селима ибарског типа.
Вероватно је да је задруга врло стара. Она би била карактеристичан друштвени облик Јужних Словена у доба када су се они насељавали на Балканско полуострво. Није била распрострањена у средњовековној српској држави вероватно због тога што се распала због фискалних мера, као ни у вардарским областима због продирања византијске цивилизације. Али су задруге многобројне и од великог значаја у Турско доба и вековима су представљале главни облик породице динарског типа. У турско доба, када су били остављени сами себи, динарски су се људи вратили старим друштвеним облицима. Задруге су често имале по 50 до 60, каткад по 100 па и више чланова. Осим тога етничког обнављања донекле су и други узроци допринели овоме развитку. Турци су тражили порезу само по кућама; сељаци су радије живели у задругама и тако плаћали порезу само на једну кућу. Осим тога, у оно доба несигурности велике задруге су имале већи углед пред Турцима и другим непријатељима. Па и после Турака, када је највећи део динарских земаља био у српским рукама или под Аустро-Угарском, задуго је било више задруга него инокосних породица. У Србији су се тек око 1876. године почеле распадати задруге, а у Босни и Херцеговини око 1880. Али су оне и данас многобројне у динарској области, само их је мање него инокосних породица.
Узајамна наклоност и међусобно економско помагање. — Дирљиви су љубав и поштовање које чланови задруге имају један према другоме, као и њихова солидарност, нарочито у најтежим приликама. Они су везани особитом топлином осећања; у њиховим међусобним односима има пуно широке срдачности. Овде су најчистији и најбоље очувани динарски обичаји. Младићи и девојке најчешће поверавају своје тајне само најстаријој жени у задрузи коју врло поштују. Лирске народне песме врло дискретно изражавају љубав. Када се у њима говори о жени, њена се лепота описује са особито осетљивом резервом: опевају се само драгине очи, ход и гипкост њеног стаса. Једино су босанске песме смелије, што долази од оријенталских инспирација.
Опевају се љубав према породици и према матери, нарочито љубав према брату, која заузима прво место у народним песмама; осим материнске љубави љубав према брату је једина коју жена динарске задруге сме исказати; она то чини на врло разне начине и са дубоком нежношћу. Али је код њих извор љубави и осећајности толико богат да им љубав заснована на крвним везама није довољна. Они је проширују и изван задруге у вези која до смрти спаја или два момка, побратими, или две девојке, посестриме.
Ни у једној јужнословенској групи нема толико специјалних речи за обележавање ступњева сродства као код динарског становништва. Обраћајући се људима свог народа, чак и ако су им сасвим непознати, динарски сељаци их ословљавају са брате, рођаче или стриче, сестро или тетка.
У исти ред појава долази и динарска узајамна помоћ која постоји између инокосних кућа и задруга. Она се показује у свим приликама у животу, нарочито у материјалном животу. Самохрана жена са децом увек се помаже у тешким пољским и другим радовима. Узајамно позајмљују волове као запрегу за орање: то је обичај који се зове спрег. Нарочито се притиче у помоћ за време жетве коју треба брзо свршити: то је моба. Пошто задруге нестају под утицајем индивидуализма и модерне цивилизације, она је са својим обичајима међусобног економског помагања изазвала нове облике заједничког рада и узајамне наклоности. Те су навике олакшале стварање модерних земљорадничких задруга, које су пре рата у Србији биле распрострањеније но ма где на Балканском полуострву. Енглески путник Травелијан недавно је помињао ову солидарност српског сељака*.
Осећајност и симпатије — Изгледа да се дух који живи у задрузи и уопште динарска међусобна помоћ могу објаснити емотивним карактером и врло живом склоношћу за симпатијом код овога народа. У овом погледу има велике разлике између динарског становништва и источнобалканског или бугарског.
Ова се осећајност показује у свим догађајима личног и заједничког живота. Топло учешће се врло живо показује како у радости тако и жалости и не само према члановима задруге већ и према читавом народу, па и према странцима. Та су осећања још живља у жалости него у радости. Она се саопштавају и преносе изванредном брзином. Изражавају се очима пуним сјаја или суза, злих или радосних суза. Има много јунака окорелих у борбама који су заплакали пред невољама других! Анта Богићевић не може од јада да описује Лазаревић Луки муке лозничке посаде, већ најпре заплаче. Иван Кнежевић, кнез Иво од Семберије, доносећи откуп за заробљене жене и децу, кад је угледао српско робље, „трипут пада па он обамире... низ образе грозне сузе лије“. Ово су примери из ратова за ослобођење Србије 1804—1815. год. Али се ова осећајност у толико прилика показује у току балканских ратова, за време аустријске офанзиве и за време протеривања Аустријанаца из Србије (1914), а нарочито за време повлачења војске и једног дела становништва преко Арбаније, када је сваки био остављен својој судбини (1915). Да није било узајамног помагања, многи се не би спасли, а сељаци су се том приликом најбоље понашали.
Последица ове дубоке осећајности су и њихова дубока осећајна правда и милосрдност, као и готовост на пожртвовање и самоодрицање. Динарски су људи услужни и пуни доброте. Неке особине, као величина душе, саучешће, високо морално поимање, које сам често запажао код становништва у Јадру (у Србији), подсећале су ме на особине које руски писци приписују својим најбољим сународницима. Пред већим туђим невољама ови људи заборављају себе и своје сопствене невоље. Чести су случајеви да се динарски људи одлуче на крајња решења, без обзира на интерес на корист и на „практичност“, свесни да им је живот у опасности или да ће им остати црн и упропашћен. И цео је народ способан да тако ради. За људе од срца и савести имају нарочита имена: душевници, савесници, која датирају још од Душановог законика из средњег века. По народним песмама они штите правду од неправде, бране „Божју правду“, апсолутну правду. Кад виде неправду „у њима се распале пламови“ и тада „саме би им сузе прокапале“. Динарски су људи пораз на Косову објашњавали у народним песмама и тиме што су се „приволели небескоме царству“.
С особитом умешношћу распознају шта могу примити од туђе љубазности. Ове их особине стављају високо изнад сељака многих других народа. Лично достојанство, поштовање и пажња према старцима, понашање према деци и женама, пријатељима и непријатељима, њихово држање на саборима, све показује нарочиту отменост у начину њихова живота и осећања. Осећање чедности и стида особито је развијено код жена.
Али наведене особине динарских људи имају и рђавих страна. Осећајност их каткад наводи на непромишљена дела. Кад им недостаје искуство, јака осетљивост их учини наивнима. Често се подају сентименталном и неупутном оптимизму. Њихова крајња осетљивост често постаје слабошћу; њихова великодушност их учини неправичним. Каткад су спутани страхом да не учине неправду или нажао другоме.
Особито поштовање предака и обичај слава. — Као што су међу собом везани љубављу, динарски су људи исто тако одани прецима; нигде толико не знају за своје претке, каткад до двадесетог колена, нарочито у Црној Гори; нигде их толико не воле, не поштују и не мисле о њима. Више но код осталих Јужних Словена овде су очувана стара презимена, па чак и надимци поколења, кадшто кроз векове. Са оца на сина се предају имена предака; потомци их памте; знају њихову постојбину, узроке и прилике њихова исељења, њихове најизразитије особине и најглавније догађаје из њихова живота. Често имају старе читуље у којима је забележена њихова генеалогија. Слава је после Божића и Ускрса највећи празник, али много више лични, јер свака породица има своју славу, исту коју су славили најдавнији преци. Слава је, пре свега, светковина у спомен предака: почиње верским обредом у коме се свештеник моли за душе предака. То је прекада. Највећа је брига једне породице да има наследника који ће наследити и одржавати славу. Несрећа је бити угасник, без мушког порода. Напротив, Бугари не памте своје претке, немају славе и презивају се само по оцу.
Али, осим срдачне и увек живе везе са својим породичним прецима, човек динарског типа се осећа дубоко везан за своје националне претке: сматра да има још једну старију и славнију лозу, ону својих краљева и царева, својих славних јунака из доба Немањића и Косова, великих витезова, хајдука и ускока из турског времена, који су живели између Косова (1389. год.) и Карађорђева устанка (1804. год.). Њихових непосредних потомака је нестало. Нема племства: уништено је после Косовске битке и за време Турака. Али сваки динарски сељак сматра националне јунаке као своје претке: са дубоком националном и људском осећајношћу он мислима учествује у њиховим великим делима и у неизмерним патњама, махом хајдучким патњама, онима о којима песме казују. Он зна не само имена косовских јунака већ исто тако и какав је ко био и које су му мане и врлине. Има крајева у којима чак осећају и ране косовских јунака. Погубити много Турака за динарског човека значи не само осветити своје претке, већ и ублажити њихове болове које и он осећа. Свака је група обожавала по кога јунака. Сви Црногорци Старе Црне Горе сматрају Милоша Обилића као свога духовног претка, и не само да мисле о њему и да му се диве, већ га и сањају. Кад су чинили јуначка дела, размишљали су и препирали се, да ли би Обилић тако урадио и да ли су се приближили Обилићу. У највећим окршајима шумадијски сељаци се сећају својих старих јунака који им служе за пример. И песма каже: „помислите на старе јунаке.“
Национална свест и национална задаћа. — Значајно је да сви динарски Срби, од оних у северној Хрватској, на граници Крањске, па до скадарских Срба, познају најглавније догађаје из српске историје који се народним песмама и причама преносе с колена на колено. Представници осталих група, изузевши Србе панонског типа и, донекле, оне централнога типа, немају какве више представе о својој прошлости и народној судбини. Динарски су Срби потпуно и сви предани заједничкој ствари, готови на све жртве. Овај родољубиви жар није им дошао ни преко школа ни из књига. Једино се у Србији он развијао и ширио преко школа. У другим областима су, напротив, школе стојећи под туђинском управом покушавале, истина без успеха, да угуше ова предања. Они имају, дакле, врло јасну националну свест, националну душу. Национални морал и национална мисао наслеђе су дуге историјске прошлости; они су се учврстили као инстинкти који аутоматски одређују понашање сваког грађанина и читавог народа. Искрсне ли какав било догађај, сваки динарски Србин зна шта треба да чини и чини то тачно; сви раде у највећој сагласности, сељаци и сви они (уосталом врло ретки) који нису дегенерисани политичким страстима или другим утицајима. Жене се понашају као људи. За народну ствар сви подносе највеће жртве. Балкански ратови и Велики рат само су један од многобројних — ипак најстрашнијих — доказа о дубини и племенитости овог националног осећања.
Сваки је Србин прожет неколиким као кристал јасним мислима: хоће слободу и самосталност свих земаља за које зна да су биле део његове државе и да у њима живи „сиротиња раја“. Под овим именом он разуме сву ону своју браћу, која не живи у границама Србије и према томе немају потпуну моралну и интелектуалну слободу. Њих треба ослобођавати сталним јунаштвом, непрекидним пожртвовањем и крвљу. Млаки, непотпуни и опортунистички начини не доликују поносном народу. Са дубоком је захвалношћу примао помоћ коју је велика и света Русија чинила с времена на време, али не допушта да ослобођење његове браће дође са стране. „Нада нема права ни у кога, до у Бога и у своје руке“, каже народна песма. Ако мора пред већом силом попуштати, динарски човек ће уништити све што би непријатељ могао узети. Песма каже: „Цар је Мехмед Сталаћ освојио, не освоји добра ни једнога“, освојио је град, али у њему није затекао ништа од онога што је желео: жену, оружје и коња војводиног. У одлучним тренуцима нема савијања, нема попуштања, нема средњег пута: „у крв ће нам вјере запливати, биће боља која не потоне.“ Наша је „да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу“.
Као што је напред речено, ова дубока народна свест није ограничена само на области средњовековних српских држава. Она је врло жива код свих динарских Срба до границе Крањске, па чак и изван динарских области. Ова тако висока народна свест још се више развила за време Турака. Од краја ХV века она се брзо и нагло ширила из области Рашке, Хума (Херцеговине) и Црне Горе у свим правцима. Српске народне песме, створене у овим областима, распрострле су се чак и у области које нису припадале старим српским државама. Многе од ових песама, нарочито оне о Краљевићу Марку, продрле су међу Хрвате, Словенце и Бугаре. Изгледа да су један од главних узрока овоме великом ширењу песама биле велике српске миграције за време Турака, метанастазички покрети које смо описали. Други је знатан узрок стварање српске патријаршије за време великог везира Соколовића (Србина мухамеданца) и добро организована српска црква, чији се делокруг рада простирао на све српске земље, чак и на оне које су захватиле нове миграције.
Војничке врлине. — У току историје су сјајно посведочене војничке врлине динарских људи: оне су на највишем ступњу код становништва Србије и Црне Горе, у државама националне мисије. Такви су црногорски јунаци, који су готово стално били независни од Турака; такви су многобројни витезови и хајдуци свих динарских области из Турског доба. Тиме се објашњавају и готово стални устанци не само у Србији, већ и у Босни, у Херцеговини и у области старе Рашке. Ови су динарски људи ратовали уз Млетке, уз Аустрију, па чак и уз Наполеона и Русију. Тако је извршено природно одабирање јуначких типова од Милоша Обилића до безбројних безимених јунака у годинама 1912—1918. Увек је међу њима било великих војничких талената, од Карађорђа до најновијих.
Енергични и импулсивни. — Људи динарског типа су по правилу живљег темперамента. Не могу се сви, као ниједан народ, уврстити у једну од оних класичних група, у које су подељени темпераменти. Уосталом различни темпераменти потичу од различне мере у којој су код појединаца или група комбиноване особине осетљивости и активности. И оно што је у том погледу најкарактеристичније за многе крајеве динарске планинске зоне, то је појава врло јаких темперамената, виолентних, силних, огњевитих људи, код којих узрујаност, напони и подвизи могу достићи највишу меру. Махом врло импулзивни који одмах и често без дужег размишљања раде: „зебу од многог мишљења“, и који кажу: „ко разгађа, у нас не погађа“, и погоде истину и најбољи пут. Правци у којима ће се виолентност изразити зависе од духовних и моралних особина овог темперамента, од „духа времена“, од настројености средине. Најдаровитији од њих, смели, кадри примити дубоке утиске, могу бити револуционарни и у погледу идеја, али најчешће акцијом помажу друштвеном напретку; могу створити хук и покрете који обухвате народну масу, и такви постају вође народних покрета и револуција. Међу њима има људи највећег пожртвовања, који лако и као несвесно дају свој живот за моралне идеје и племените покрете; утичу заразно на околину и на људе мање јаког темперамента: силином једне повуку, друге ућуткају. Једни „праведни као Бог“, други могу мрзети усијаном мржњом, јарост може доспети до белог усијања, а ови су главни носиоци и разносачи динарске девизе: света освета. Могу се изметнути и у развратне интережџије, који не презају ни од каквих подвала и смицалица. Али главни правац у коме се досада изражавала осећајност и афекти овог темперамента јесте српска национална идеја, и од њих су постајали хајдуци, ускоци, осветници; и сада, без икаквог околишења, и много њих кадри су дати и дају главу за националну идеју. Од њих се за време турске владавине формирао хајдучки темпераменат, који се навикао на неке суровости и усвојио као главну линију понашања да треба без обзира и на све начине уништавати противнике и непријатеље народности и тежњи за народном и државном самосталношћу; тај хајдучки темпераменат још дејствује. Даље, поглавито су ови виолентни ковали оне крилате речи и узвике, којима се динарски људи одушеве и занесу.
Проучавајући виолентне типове, нарочито оне од историјског значаја, опазио сам на свима, без изузетка, смену јако активних периода са добима потпуне пасивности, у којима су они малаксали, изнемогли, „без ује“. Последње иде дотле да могу пустити да пропадну велике тековине, кад то само од њих или највише од њих зависи; могу, дакле, онако тврдим сном заспати као Краљевић Марко и мора се чекати док се не пробуде. Многе појаве у развитку динарске зоне указују на смену активних и готово пасивних периода; после гласне и гласовите периоде долази друга са зевом или прекидом: начин историјског развијања и напредовања овога становништва ишао је дакле цик-цак линијом. Као да је томе донекле била узрок и енергија виолентних типова, која се на махове развија. Такав начин развитка са зевом губи се са већим искуством и са одмаклим културним развитком, као што се већ показује у Србији у последње време.
Динарска туга историјска туга. — Ових особина нема код свега динарског становништва, али се на њих често наилази. Оне су карактеристика њихове тако жалосне и тужне историје за време дуге турске владавине. У њиховим народним мелодијама врло често преовлађују тужни тонови; али каткад из сентименталности и туге избијају и енергични тонови, све енергичнији, живи и страсни. На Балканском полуострву само динарски људи имају гусле, којима се прате народне песме, инспирисане једино народном историјом. Гуслама се не могу пратити игре или лирске песме, за које динарски људи имају друге инструменте (нарочито свиралу). Монотони и тужни тонови гусала потпуно се слажу са народном душом када она обнавља успомене из историје пуне патњи и понижавања.
После пропасти Србије 1915. године многи су Срби могли подносити само тужну и монотону али умирујућу музику гусала, музику која може постати енергична, па чак и бесна, у жалости, под руком гуслара који је обузет узбуђењем. Причајући о страхотама које су се окомиле на његов народ, гуслар их прати брујањем све звучнијим и обузима га гњев; деси му се да баци и скрха свој инструмент да би изразио силна осећања која у њему изазива јака жеља да поправи неправду. Слушаоци су дирнути у најосетљивије жице, готово ужаснути. Присуствујући једној сцени ове врсте у околини Невесиња у Херцеговини добио сам утисак да ове динарске Србе не може савладати никаква земаљска сила.
Таква је карактеристика динарске туге, историјске туге, која се не предаје судбини, преко које се манифестују осећајност и осећање части и поноса, личног и националног. Слушајући гусларево певање многи су динарски људи, у току векова, „одмах узимали пушку и одлазили у гору“, како песма каже. Другим речима: отишли су у хајдуке који су се борили да освете жалосну судбину свога народа. Људи динарског типа су често необуздане природе и не могу лако да поднесу чак и ситне неправде. Људи, па чак и жене, са цртама које одају племениту тугу, који изгледају савладани тугом, могу одједном постати бесни као лавови. Ова је туга инертна и резигнирана само код жена које су изгубиле синове и чија је лоза занавек угашена.
У току последњих векова су готово сви Јужни Словени били изложени истим патњама. Код свију се запажају, више или мање, ове тужне црте у карактеру. Али се најдубља морална туга, историјска туга, јасно запажа само код динарских људи.
Мистична логика. — Код динарских људи има склоности мистичноме, тајанственоме, мистичној логици. Она је у вези са њиховом интензивном осећајношћу и са фантазијом. Тиме они стварају тајанствена факта и појаве и формирају идеале. То раде и у нормалним временима, али нарочито у узрујаним, ратним.
Ове примитивне мистичне логике има мање или више код многих народа. Динарски сељак пази на небеске појаве, на птичији лет, на зујање пчела, на животињске гласове и верује да по томе може предсказати догађаје. „Неначета вода“, вода која је с јутра донета и није још употребљавана, служи им за предсказивања као и за лек. Има људи који имају зле очи, у другима су добри или зли духови, најзад из неких ноћу излази душа из тела и бори се са ветровима, облацима и непогодама (здухач, ветрогоња).
На људе динарског типа највише утицаја имају вође у чијем понашању има нечега тајанственог или му они то приписују. Верују да се не може бити велики човек без способности које дају тајанствене силе, нарочито виле и добри духови. Динарски људи обавијају своје најдубље народне идеале, као велом, неком сјајном мистиком. Познато је са колико су такве мистике оденули и украсили у причама рођење и живот Краљевића Марка.
Код динарских људи се ова мистична логика нарочито развијала у доба најтеже турске владавине. Тада су разноврсни народни пророци имали већи утицај но икад. Веровали су да има тајанствених сила које су истоветне са великом светском правдом и да ће оне помоћи да српски народ постане слободан. За неке цркве, које су на брду и на тешко приступачном положају, причају да су узлетеле из долина на брдо да их Турци не би порушили.
Има примера у историји, где је народно понашање било одређено мистичном логиком. Тако нпр. после смрти краља Милутина од три претендента победи и узме престо ослепљени Стеван Урош III поглавито услед тога што се по целој земљи разнесе невероватан глас да је он неким чудом наједанпут прогледао (мисли се да је увек помало видео и да је то крио за живота краља Милутина, који га је гонио). Други пример: 1584. године нађе кости Св. Уроша близу града Петрича, недалеко од Призрена, неки пастир коме су се људи спочетка као лудаку подсмевали. Ипак, поступно обузе неко високо осећање све косовске Србе, обновише манастир и узеше чувати тело свога последњег цара. После су тобожње Урошеве кости „саме пошле“ у манастир Јазак у Фрушку гору, 1705. год. Често су и снови имали велику улогу. Пред погибијом црногорских потурчењака сањао је озринићки сердар Вукота старога Озру, који је по предању родоначелник племена, и он је љуто опомињао њега и све Озриниће да истребе потурице. Тај сан исприча сердар Вукота саплеменицима на јави, развије њихову машту као волшебним ударом и одушеви их на истребљење потурица. Пробисвет Шћепан Мали је стицајем повољних и мистичних прилика успео да га у Црној Гори сматрају као руског цара Петра III и да влада Црном Гором неколико година. У ову врсту спада и то, што се пред катастрофу 1813. год. по Србији пронео глас да сандук, тј. ћивот, светога краља у манастиру Студеници шкрипи, хоће да се сели, знак да ће Србија пропасти. За време заједничких аустро-немачких и бугарских напада на Србију 1915. год. сретали смо сељаке и сељанке високих копаоничких села који су ишли у посету манастиру Студеници, Немањиној задужбини из XII века. Говорили су да иду да се моле студеничким свецима да спасу Србију. На путу су нашли једну девојку која је седела на камену и питајући их куда иду, одговорила им: „Идите у манастир, јер сте се на то решили, али тамо нећете наћи свеце: сви су отишли да спасу српску војску.“
У вези са мистичном логиком је и ова особина: људи овога типа имају нечега пророчког (дивинаторског): осете велико време и велике тренутке, нарочито за свој народ, готово их предскажу и за њих се припремају. Тиме се у њих унесе замах, занијају се, крену и развију огромну снагу, дају највећу меру. Оваква се дивинација осетила пред устанак 1804. год.: „земан дош'о ваља војевати“, каже народна песма. Исто је осетила Србија 1912. год., у српско-турском рату.
Интелектуалне способности. — Из свега што је речено излази да су динарски људи несумњиво обдарени живом маштом. Уз њу иде песничко и уметничко осећање, показано у песмама које су добро познате и које се сматрају као најбоље словенске народне песме. Неке од српских приповедака Лескин ставља у ред најлепших које у књижевности постоје. Због народних песама Мицкијевић сматра Србе за песнике словенскога света. То су појединачне песме или читави циклуси, као што су косовски циклус, циклус о Краљевићу Марку, циклус о устанку 1804—1815. год. Језиком пуним слика динарски су људи успели да изразе своја најдубља осећања, своја јуначка дела и недаће, љубав за слободом, правдом и независношћу, своју националну мисао и национални понос и своје опште погледе на људску судбину. У овим се песмама изражава национални морал, нарочито у онима које се односе на српску историју из доба Немањића и Косова. Често се с разлогом рекло да Краљевић Марко у песмама оличава карактер српскога народа, бар битне црте тога карактера, оне које се нису развиле.
Стваралачка машта и укус се исто тако манифестују у мање познатим делима народне уметности, у резбарији, ћилимарству и у везовима — у орнаментима, на пример на женским кошуљама — које често остављају врло леп уметнички ефекат. Ова народна уметност изражава осећања радости, благости и одушевљења. Изгледа да су геометријски облици ове уметности врло стари.
Динарски свет показује у обичном животу доста бистрине или брзог схватања, неретко и досетљивости и хитрине духа. Иако су неки овде-онде духовно заваљени, нису духовно троми, није им дух замагљен и немају оне неодређености и нејасности која се често види нпр. код Немаца. даље, несумњиво имају интелектуалне осетљивости, нарочито способности да тачно и истинито осете и погоде, да оцене, да изнађу, имају дакле инвенције. Тешко је одредити колика је амплитуда тога интелектуалног дара, јер народ није израђен. Углавном се може ово извести.
Дар је распоређен готово на целу народну масу, која показује доста духовне живости и правоумности; тупавих готово нема. Али амплитуда дара по правилу није велика. Највећи број тзв. даровитих давао је досада мале резултате. Махом не разраде послове (не само на делу већ и у мислима) до крајњих конзеквенција. Врло ретко ураде штогод потпуно. Често мисле да је исто видети или осетити и извршити. Има, дакле, доста површних. Код многих људи је даровитост врапчије интензивности. Али амплитуда дара је у вези и са културом: са вишом културом расте издржљивост, све је више савесности и ојачају способности народа који има дара.
Изузетно има и велике даровитости.
То је на првом месту показао народ као целина тиме што је био кадар да прими и развије дубоки утисак као што је косовски, да га вековима развија и рашчлањава и пречисти у велике народне мисли. Даље тиме што је као целина имао моралне и интелектуалне смелости и иницијативе. Није се никад мирио са неправедним и неистинитим политичким и друштвеним стањима. Тежио је стално за новим и бољим. Дизао је револуције.
Велике народне творевине јужнога словенства везане су за динарски тип: црква Св. Саве, народне песме, стварање и ширење Србије.
Велику даровитост и простране концепције показали су динарски самоуци: Карађорђе, Милош, Вук Караџић, Његош; поред других (Рачки, Копитар, Мажуранић, Миклошић, Прешерн итд.).
Колика је та динарска даровитост види се у поређењу са Бугарима, који нису створили ниједну од речених великих творевина и нису дали онакве даровите личности и самоуке као што су поменути.
Људи динарског типа познате мученичке историје, који су се вековима борили за живот и одржање, копали и мач држали, дали су у ствари много и показали знатну даровитост.
И по моралним и по интелектуалним особинама они су способни за високу културу.
Јован Цвијић
„Јединство и психички типови динарских Јужних Словена“
Слободна књига,
Београд, 1999.
петак, 30. јул 2010.
ТЕЛЕВИЗОР ЈЕ УБИО ЧОВЕКА
Примајући Нобелову награду за своје књижевно стваралаштво Андрић је рекао да књижевна уметност није ништа друго до људска потреба да "човек човеку прича о човеку". Што чине и "кириџије на путовањима" и "чобани поред чобанских ватри". Причајући, човек се ослобађа нечега у себи, док у саговорнику тражи саучесника за испољавање сопственог доживљаја, ради олакшања или оријентације.
Све у свему - потреба за причом, разговором је насушна. Као хлеб, ваздух и вода. Наравно, поред прича које олакшавају, осветљавају и оријентишу, постоје и друге које препадају, дезоријентишу, слуђују и замагљују, чак и оно што сте до скора видели . Има дакле прича које освежавају и проветравају душу, а има и оних које је трују и загађују, онако како сваковрсна прљавштина загађује воду и ваздух.
Док смо живели на ''нижем ступњу техничко-технолошког развоја'', били смо кудикамо самосталнији као личности. Живот је почивао на нама и нашем окружењу, па нам је и Прича била саздана на личном искуству, доживљајима и увидима, те као таква животно уверљива, разумљива и поуздана. На славама, свадбама, вашарима, разним народним скуповима или током заједничког рада, поред главног повода окупљања људи су долазили да се виде и попричају. Сазнања и искуства стечена кроз разговор са другима, носили су у свој дом да би их у сопственој обради поделили са кућном чељади. То се обично догађало у вечерњим сатима када се ''сва чељад смире", односно повуку са својих дневних обавеза и окупе у кући. Тако су и они који су "цијел дан радили и никог из свијета виђели нијесу" сазнавали понешто о ''свијету иза брда". Улогу приповедача имало је ма које чељаде ако је по личној или кућној потреби ''избивало ван куће". Али је то углавном био породични старешина коме као "глави куће" припада и право и дужност да "иде у свијет'' и ''међу људе". Препричавање доживљаја и информација стечених на путу, обогаћивао је личним утисцима, извлачећи из њих и извесне моралне поуке којима се васпитно утицало на чељад. Ликови из приче постајали су позитивни или негативни узори, који су пре свега млађим укућанима служили као путоказ или опомена на властитим животним путевима. Налазећи се са слушаоцима очи у очи, приповедач је строго водио рачуна о томе шта прича и како прича, обзиром да су њихова директна подпитања, коментари и слично, могли упропастити причу, а његов приповедачки, па и људски ауторитет довести под сумњу. Осим што приповедање беше одлично васпитно средство, од непроцењивог значаја за одгој духовно здраве чељади и развој искрених међуљудских односа, истовремено је представљало и забавни тренутак, те се веома поштовао човек који је умео причати да га сви нетремице слушају. Добар приповедач цењен је као и добар певач или гуслар.
Када наука и техника нагло узнапредоваше, а штампана и телекомуникациона средства опколише људске животе, ишчезнуше и приповедачи и слушаоци, а она жива људска прича у интимним породичним, фамилијарним и комшијским круговима или сасвим нестаде или се претвори у парламентарно надгорњавање, галаму и свађу. Пошто су преко ''средстава јавне комуникације'' сви могли сазнавати све, саговорник им није имао рећи више ништа ново. Онај занимљиви приповедач који се нетремице слушао, постаде неприметни део узавреле масе. Тако је и Домаћин који долази ''однекуд између људи'' доносећи занимљиве приче, у кући постепено изгубио своје истакнуто место приповедача, учитеља и васпитача. Најпре га је потиснуо Школовани Син, који је још у основној школи сазнао о небројеним чудесима по Америци, Африци, Азији. Иако млађи почео је оцу држати предавања о огромним рекама и планинама по белом свету, разним врстама невиђених животиња, затим ракетама, космонаутима и другим чудесима, за каква отац никада није ни чуо. Отац је био принуђен да ћути и пристане на обрнуте улоге, обзиром да је иза новостеченог синовљевог знања стајао ауторитет Школе, Науке и Државе, с којима се нико није могао хватати у коштац. На Школованог Сина убрзо су се надодали Радио, Штампа, на крају и Телевизор. Шта је Отац могао испричати ново и занимљиво после повратка из суседног села, крај толиких ''извора информација'' који су те обавештавали о вулканским ерупцијама, земљотресима, поплавама, кризама, ратовима, и то на сваком кутку планете?
У ''Знаковима поред пута'' Иво Андрић је оставио запис о некаквом ложачу из Сарајева који му је педесетих година прошлог века рекао следеће: "Кад год хоћу да чујем како лепо живим, ја упалим радио". Ироничним смислом реченице дотични је вероватно желео указати на чињеницу у коликој га је мери ово рано ''средство информисања'' дисквалификовало као слободномислеће и слободноосећајуће биће, дајући себи за право да му уместо сопствених очију и коже саопшти шта је то што види и осећа.
А у коликој се мери све то односи на Телевизор?
Јер ако се Школованом Сину, Књигама, Новинама и Радију није морало веровати на реч, Телевизор није остављао места ни за какве личне сумње и подпитања, обзиром да те ''информисао'' не само речју, него и живом сликом која хода и говори. Лепо видиш човека како јаше неку грбаву и чудну животињу, ни налик коњу, људе у чудним костимима како шетају по месецу, политичаре како се рукују, разговарају и доносе одлуке. Било да су у питању свакодневне информације, научне истине, моралне и практичне поуке или пука забава, Телевизор је постајао неприкосновен. Изазивајући дивљење најпре као занимљива справа, толиким надљудским својствима убрзо је постао незаменљив члан породичне заједнице. У кући се може без многих потрепштина, може се чак и без домаћина, али без телевизора не. Он је временом постајао мерило животног стандарда, доказ ''нормалности'' и ''савремености'', неопходно средство да се буде ''у току''. Аргументи личног искуства постајали су трећеразредни у односу на аргументе Телевизора, на које се саговорник могао позвати у било којој ситуацији да би његове тврдње биле прихваћене без двојбе. У друштву Телевизора човек се почео осећати сигурно, комотно и самосвојно у односу на комшије, рођаке, пријатеље. Јер зашто би трпео њихове ''досадне приче'' крај толиких филмова, серија, информативних емисија, научних садржаја, а нарочито песама, игара и разголићених лепотица. Зашто би се излагао напору и трошку да прави ма какав штимунг у личној иницијативи, где би се веселио, дружио и певао са ближњима, крај толике телевизијске забаве на светском нивоу.
Но, са ''чаробном кутијом'' нико није профитирао тако као модерне државе у свим својим идеолошко-политичким варијантама превара. Стиче се утисак да је Држава, раније комунистичка, а данас либерално-капиталистичка, једва дочекала појаву ове справе, јер у пласирању својих ''идеолошких вредности'' њоме успева да постигне што ниједним другим органом. Што се код људи није могло ни репресијом ни полицијском тортуром, а ни школским програмима, савремене државе постижу Телевизором. Преко Телевизора, Држава је са свим својим поданицима напокон успоставила непосредан контакт. Ни Вавилон, ни Грчка Александра Македонског, ни Рим, ни Османлијско царство, као ни друге познате нам моћне империје нису успеле што данашња Држава – да се сваком ''свом грађанину'' обраћа лично, и то у његовоj интимној породичној атмосфери, упућујући га на "исправан идеолошки пут". У ту сврху га информише, упозорава, усмерава, па и индиректно прети. То не чини само идеолошки исправном причом, него и песмом, игром, филмом, као и другим, некада ''морално-подобним'' а данас ''политички коректним'' умотворинама, управљајући његовим не само спољашњим него и унутрашњим животом.
Осим што сам собом представља отелотворење врхунске памети, Телевизор је справа у коју се верује без остатка. Ради ''добра сваког свог грађанина'' Држава је у Телевизор сместила најсавременије идеје и цивилизацијска постигнућа без којих је савремени живот ''постао незамислив'', тако да се поверење у Државу базира на поверењу у Телевизор. Све изван Телевизора погрешно је, штетно, непросвећено, заостало, непријатељско. Његово значење за живот ужих и ширих заједница готово да је религиозно. Телевизијска истина је ''права истина'', уједно и званична државна истина. Пошто су је створили проверени хуманисти, експерти, научници, интелектуалци, односно ''најнапреднији домаћи и светски умови'' за које на свету нема недокучивих тајни, изван те ''истине'' не може постојати ни једна друга, нити ће ико ''нормалан'' и ''еманципован'' за њом трагати. Ако то ипак чини, значи да није дорастао ''цивилизацијском нивоу'' са кога би је могао видети, чиме омета ''напредак'' и ''развој'' ''цивилизованог друштва''. Зато и за своје и за друштвено добро пожељно је да избегава сопствена размишљања, као и спонтане утиске и доживљаје. Треба само да слуша и управља се према званичној телевизијској истини која га подиже на ''виши цивилизацијски ниво'' са кога ће је прихватати и када је сасвим не разуме. Ако се ипак упушта у расправу на ма коју тему, онда нека потеже чињенице добијене од Телевизора, и увек се крећући само тим назначеним правцем. Уколико не располаже ТВ-чињеницама његова прича се не може узимати за озбиљно. Сведен на ТеВе слушаоца, једино је сигуран.
Док је предтелевизорски приповедач, под притиском осећања стида пред слушаоцима, водио рачуна о садржају своје приче, Телевизор као безосећајна справа, без гриже савести изговара највеће лажи као највеће истине и то пред милионима слушалаца. Зарад ''виших интереса друштва'' некад потеже приче које узнемиравају, плаше, изазивају револт усмеравајући гнев маса ка обележеним метама, док други пут распаљује безразложни оптимизам причајући о непостојећим државним успесима или светлој будућности до које ћемо стићи уколико се будемо држали званичног курса државне политике. Данас Телевизор на сва уста хвали капиталистичку диктатуру, по којој је као инструмент некадашње комунистичке диктатуре из све снаге пљувао. Његова безосећајност, бестидност и поданичка кооперативност са свим владајућим системима нема никаквих ограничења, што га чини већим и јачим од ма ког појединца. Шта значи најистинитија аргументација најумнијег и најправеднијег човека, спрам силе Телевизора који само једном целовечерњом емисијом пред милионским гледалиштем може да обесмисли и омаловажи све његове напоре. Па макар се радило о суштој истини у коју се буквално свако може уверити. Телевизору не представља никакав проблем да чак и такву, голим оком видљиву истину изокрене, изобличи, разводни или расточи, приказујући је у сасвим другачијим светлима. Таквим нељудским и невероватним могућностима Телевизор је по опасности постао раван атомској бомби, сврставши се у ред ''научних открића'' које због своје погубности по људски род никако није требало откривати. На Телевизор се додуше може љутити, пљувати, могуће га је чак и разбити, али га ништа с места померити неће. Наставиће по своме све док се у Држави не промени мањина која управља у име већине, а и тада се у ствари не мења баш ништа.
Изигравајући новорођенче са сваком променом власти Телевизор се заправо спрда са нашом памећу и достојанством, понашајући се као да их и нема. Да није тако зар би нам у лице говорио да смо као светосавски Срби заправо ''конзервативци'' и ''фашисти'' који угрожавају туђа ''људска права''. И зар би преко владиних и невладиних организација називао ''говором мржње'' и најблажи приговор у одбрану српства. Зар би нас малтене отворено убеђивао да је важније волети Европу и Запад, него свој народ и своју земљу и да нам европски интереси по сваком питању морају бити важнији од српских. И коме се паметном разлика између добра и зла може наметати као разлика између национализма и интернационализма, када нас и елементарно познавање новије светске историје уверава да су усрећитељски походи интернационалиста однели неупоредиво више људских живота и од самих наци-фашиста. Осим што се бори за територијалну, духовну и државну самобитност Шиптара, Хрвата, ''Бошњака'' и ''Црногораца'', Телевизору је изнад свега стало до очувања самобитности Семита. Нико да му постави питање зашто је у сред оволиког интернационализма толико важан национални идентитет Семита, док је национални идентитет Срба не само неважан, него фактички озваничен као ''зло'' против кога се треба свим силама борити. На чему почива толика љубав за Семите и зашто се баш у српској самоодбрани види највећа опасност за Њих. Чак и као ''пролетерски интернационалиста'' Телевизор нас је учио да је срамота ''продати веру за вечеру'', док данас као ''капиталистички интернационалиста'' са забринутошћу саопштава податак да би, како анкете показују, свега једна трећина грађана Србије за милион долара пријавила властима Ратка Младића када би знали где се налази. ''Забринутост'' због тако ниског степена издајничке свести грађана Србије указује да Европска Унија у том смислу очекује много више. Ових дана, када је један човек кренуо бомбама на Државу, пошто га је својим органима направила очајником, Телевизор се бринуо искључиво око теме како да се заштите Државни органи (ваљда од стотина хиљада очајника које су направили својим ''еврореформама'') уместо како да се грађани спасу од Државе која их је довела на руб пропасти.
Још када навали са "уметничком" и свеколиком бестидношћу и развратом, агресивним интернационализмом пуним фашистичке мржње и ароганције према свему националном, те правном логиком којом се легитимишу невиђене неправде и зулуми, душу ми испуни болна носталгија за оним спокојним, једноставним и честитим предтелевизорским временима. Временима топлих породичних, фамилијарних и комшијских кругова, са приповедачима и слушаоцима, очевима и мајкама, младићима и девојкама, старијима и млађима и свим другим благословеним разликама, које је Телевизор убио и прогласио за ''мрачну прошлост''. Иако ће ми Евро-Срби навести милијарду аргумената против, јавно изјављујем да искрено жалим за временима Оца-домаћина на месту које данас заузима Телевизор и у просторном и у духовном и у друштвеном смислу. Не тврдим да је у тим временима било идеално (а шта је уопште на свету идеално?), због очевих тврдокорних ставова и сâм сам у више наврата намеравао бежати од куће. Данас ми је јасно да наша ''генерацијска мимоилажења'' нису толико била узрокована његовом ''патријархалном тврдокорношћу'' колико мојом књишком, филмском и другом ''напредном'' едукацијом, која ми је створила уображење да сам ја као двадесетогодишњак памећу и схватањима далеко надмашио њега шездесетогодишњака. Но иако непоколебив у својим ставовима, за разлику од Телевизора отац ме је ипак третирао као личност, док ме Телевизор и његови ''очеви'' виде као металну кутију у коју, по принципу спојених судова, из оне ''главне кутије'' треба да се прелију припремљени ''напредни'' садржаји за нову идеолошко-политичку сезону.
Мањинским, страним и настраним правима, бесконачним идеолошко-политичким смицалицама, гнусним и отровним ''забавним садржајима'' Телевизор је убио човека као активног члана заједнице, натеравши га да и себи и околини постане сувишан, досадан и тежак. Уподобивши га себи, оставио га је без ма чега што би било у складу са његовом полном, старосном, социјалном и сваком другом датости и припадности.
Готово се ни од кога више не може очекивати онај самостални умни напор, какав је одликовао некадашње учеснике разговора, којим се излаже конкретан и лични доживљај, самостално виђење прожето аутентичним животним искуством, већ се разговори своде на бескрајно понављање општих места о беспослици, беспарици, невољи, беди, уласку у Европу, стандарду који нас тамо очекује и другим прежваканим темама. Зато се више нико не радује сусрету са рођаком, колегом, комшијом, пријатељем, познаником, обзиром да су сви они као саговорници постали некако сувише предвидиви, напорни и несносни, а уколико још излажу и трошку, онда је и материјално и ментално најбоље да се сусрет са њима избегне.
Пошто га, међутим, ни у кући не очекује срдачнији сусрет са женом, децом, родитељима или широм фамилијом (уколико таква уопште постоји), спас од усамљености човек проналази опет у Телевизору, чак и ако га мрзи. Он је увек ту, бескрајно стрпљив, непомерив са свог централног кућног положаја, увек спреман да новом залихом ''садржаја'' затисне сав духовни, емотивни и животни простор човеков. Да га окружи новим креатурама, аветињацима, кловновима, перверзњацима и другим мрачним душама које искачу из Телевизора као из Пандорине кутије, увећавајући некакав демонски пир лудила, бесмисла, грозоте и расапа – до коначног укинућа човека као духовно живог бића.
Витомир Пушоњић
уторак, 27. јул 2010.
недеља, 25. јул 2010.
ЗАШТО САМ НАЦИОНАЛ-СОЦИЈАЛИСТА?
Путујући и проживљавајући многе ствари и дубоко размишљајући о њима, чврсто сам убеђен да сам постигао одређено схватање овог света.
Живео сам међу другим народима и културама у Африци, на далеком и средњем Истоку. Током свога живота био сам монах у хришћанском манастиру, бринуо се о болесним и умирућим, живео у будистичком манастиру, проучавао ислам на средњем Истоку, учио борилачке вештине засноване на таоизму, учио сам децу, искусио сам бол, екстазу и патњу борбе, скитао као сиромашна луталица по земљи својих предака, био сам у затвору због политичких активности, проучавао и преводио грчке трагедије, писао поезију, радио у фабрикама, канцеларијама, продавницама, на градилиштима и фармама… Током свега овога искусио сам највише и најдубље од онога што се описује као људска природа и дошао до тога да спознам и разумем самога себе и, верујем, свет око себе.
Своје најраније године сам провео у источној Африци... и моја најранија сећања су: суве прашњаве стазе, прекрасни заласци Сунца над равницама, пливање у базену испод маленог водопада… Мој отац је остао у Африци и лежи сахрањен у ономе што је било и још увек јесте најцрња Африка, између водопада Бангвеулу и реке Лулуа.
Када сам имао 16 година, постао сам Национал Социјалиста, и током многих наредних година тежио сам ономе што сам подразумевао под истинским Национал Социјализмом: племенитост, част, идеализам. Гледао сам кроз пропагандне лажи о Адолфу Хитлеру и Национал Социјализму и увиђао праву истину. Схватао сам продуховљено, али и на инстиктиван начин и духовно значење Адолфа Хитлера – шта је покушавао да уради и шта га је стварно мотивисало. Такође сам схватио зашто је био толико популаран и тако вољен у Немачкој. Разумео сам ове ствари због тога што сам се осетио исто онако као што је и он – велика идеалистичка љубав за мој народ и велика жеља да се делује да би се створио бољи и племенитији свет. И тако, постао сам умешан у политику и повезан са разним национал-социјалистичким и расно-националистичким групама.
Чинило ми се да префињена, предивна музика као она Ј.С. Баха, поседује оно што сам и ја осећао–радосно очекивање и наду повезану са тугом. И знао сам, на неки начин који је неизрецив речима, да су та племенита осећања била оно што је мотивисало Адолфа Хитлера пре толико година. Он је, такође, у музици пронашао израз својих племенитих замисли.
Сећам се тужне и естатичне тежње коју сам осетио за бољим друштвом, за племенитијим начином живота. Могу да се сетим беса који сам осећао када бих спознао често бруталну реалност која је постојала у свету мога народа, често створене од стране неке глупе или јадне јединке која није била дирнута идеализмом или чашћу: њихова је била стварност брутално претученог ратног ветерана од стране гомиле мангупа, ученице коју је читава банда злостављала и силовала; бициклисте кога је прегазио несавесни возач, а затим побегао; младе породице чији је домаћин на јадно плаћеном послу, у дуговима, избачене од похлепног газде из трошне куће на којој су тешко радили да би је начинили својим домом.
Могу се сетити, у тим годинама борбе, многих момената чисте и потпуне радости, као што се дешава када путујемо у непознату земљу и попнемо се на врх брда и видимо испред себе, по први пут, невероватан призор; широка панорама нове и још неоткривене земље. Ту је, у таквом моменту узбуђење личног открића, интензитет самог живота и велико задовољство уопште бити жив.
Међутим, после неколико година тешког труда да учиним своју племениту визију стварном, изгубио сам своје илузије. Било је ту ситничавости и љубоморе чак и од неких другова, често заслепљених од стране неких који би требали да се боре и теже истом циљу којем и ја сам. Током ових година постао сам чвршћи и очеличио се (живео сам у поткровљу налик на пећину, често сам гладовао, поседовао сам тек неколицину ствари…), често сам се суочавао са непријатељима на улици. Али, нисам очврснуо довољно, и тај квалитет ми је зафалио као вођи.
У тим годинама тежио сам да пробам и чиним оно што је и Хитлер, да спасем свој народ од ропства које га је снашло, да би могло бити створено ново и боље друштво. Али и поред тога што сам осећао и схватао исто што и он, мени је недостајала његова воља, лична посвећеност и одлучност, његова духовна харизма. Ја сам у речима велике Савитри Деви, исувише Сунце и недовољно Муња, више философ него револуциоанарни вођа.
И тако, напустио сам отворену политику политичких партија и уместо тога трудио се да на свој начин одржим у животу нешто у шта сам веровао. Такође, трудио сам се да више учим, да више искусим и живим живот на друге начине, јер сам истекако био свестан колико још морам да научим о свету и себи самом. Много година је прошло. Повремено би ме дирнуо неки инцидент, нека прича и поново би тражио да на неки начин изразим своју визију, махом писањем чланака, али бих повремено опет постајао политички активан. Прошло је десет година, затим петнаест, онда скоро двадесет.
Онда, сасвим изненада и неочекивано, мој живот се променио смрћу у младости некога кога сам волео.
Тако сам опет почео да путујем, покушавајући да одржим живом лепоту и доброту музиком и повременим путовањима у усамљена, дивља места са очуваним природним лепотама. Једног догађаја се живо сећам. Лутајући по изолованом пределу наишао сам на фарму. Моје присуство је објављено лавежом неколицине паса и једна старија госпођа је изашла да ме поздрави. Ја сам само затражио дозволу да поставим свој шатор у пољу и нешто свеже воде, али ме је она љубазно позвала у свој дом на шољу чаја и колаче. Ускоро смо започели разговор о окружењу и општој ситуацији у земљи. Причала ми је о Британији коју је она упознала као девојка и млада жена, и о томе како је пропратила многе промене које су се одиграле. Она је знала шта треба учинити да би се наша земља поново учинила лепим местом на коме би живели племенити људи, али је била песимиста у вези са будућношћу наше Отаџбине коју је волела и познавала целог свог живота и рекла је да јој је на неки начин драго што је већ врло стара тако да је једино што је могла да види јесте то да ствари постају горе. Седећи тамо опет сам осетио забринутост за свој народ и земљу коју сам дубоко осећао у идеалистичком периоду своје младости. Њене тужне речи прогањале су ме данима после тога.
Постепено, моје мисли и осећања су се сама формирала у потпуности, и по први пут у животу могао сам да се ослоним на изражавање онога што осећам и разумем у вези света свог народа и тој племенитости и доброти коју сам упознао инстиктивно још од своје младости а што је било садржано у Национал Социјализму и животу и раду Адолфа Хитлера.
И тако скрасио сам се негде да пишем о практичном изразу ове унутрашње племените визије. Тада ми се чинило, исто као и сада да је цели мој живот водио до ових момената и изражавања тих схватања шта је Национал Социјализам, изван слогана, изван политике, изван пропагандних лажи противника Национал Социјализма. Чак изван многих грешака из сопствене прошлости.
Тако је дошло до тога да објавим та писања. Такође, пружио сам своју подршку политичкој групацији за коју сам знао да ће остварити своје племените визије које су суштина Национал Социјализма. Кроз своју сопствену јавну улогу, ја ћу тежити томе да поведем остале према племенитом идеализму, есенцијалној доброти коју изражава Национал Социјализам.
Добро знам да ако се не будемо борили за племенитост и доброту, онда ће оне умрети, а подле кукавице тријумфовати. Неко мора да делује, неко мора да заузме став, да живи и ако треба да умре за своје часне принципе.
Дужност ми је да покушам открити истину другима. Било би лакше, много комфорније и мање опасно, обзиром каква је тиранска нарав тренутног система који настоји да затвори дисиденте попут мене, када бих ћутао и када бих се бавио стварима које волим: одласцима у дуге шетње по пустарама, превођењем, пењањем по планинама, истраживањем старих места… Многи људи неће, упркос ових речи, схватити шта ја то радим и зашто то радим. Они ће радије наставити са својим стереотипним погледима на Национал Социјализам и Национал Социјалисте, и даље ће веровати својим лажима које су створили противници како би дискредитовали Национал Социјализам. Ја знам да сам правио грешке. Али сам учио из тих грешака.
За мене, Национал Социјализам је средство за стварање боље, много шире, много цивилизованије будућности. И заиста, то је тако једноставно.
David Myatt
Column 88
број 3/1998.
уторак, 20. јул 2010.
Razor 88 у Пољској!
31. јула у Пољској ће бити одржанмеморијални концерт у част
трагично настрадалог друга Мариуша,
певача пољског бенда Honor.
На концерту ће наступити и
србски бенд Razor 88.
На концерту ће наступити и
србски бенд Razor 88.
недеља, 18. јул 2010.
18.7.1925. - 18.7.2010.
18. јула 1925. у издању свештеника Bernard Staempfle-aје изашло прво издање Фиреровог
животног дела "Моја Борба", које већ деценијама
надахњује најбоље међу Европљанима у борби
за повратак Мајке Европе својим коренима и наслеђу.
субота, 17. јул 2010.
Свети Мученик Цар Николај II Романов
Овај благоверни родио се 6./19. маја 1868. године, као син цара Александра III и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и уздрживости, он се свагда сећао да на дан његовог рођења Црква слави Светог Многострадалног Јова старозаветног, који је већ столећима узор и символ смиреног подношења патњи и искушења, уздања у Бога и вере непоколебиве. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре своје мученичке кончине, Цар је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва. Па ипак, био је свагда спреман да погине за своју веру и свој народ, сматрајући то дужношћу монарха.
1894, након краће болести, упокојио се његов отац, Александар III. Био је одлучан и храбар човек, искрени Хришћанин. Крај његове постеље све време бдио је Свети Јован Кронштатски који је касније признао да, по неисповедивом Промислу Божјем није могао да испроси живот Царев из руке Свевишњег.
Цар Николај и царица Александра
Николај је преузео власт са смерном свешћу о својој младалачкој неискусности, па ипак, уздао се у Сина Божијег, Премудрост и Силу Очеву, говорећи: „Чврсто сам уверен да је судбина Русије, као и судбина моја и моје породице, у рукама Бога Који ме је поставио овде где сам. Шта год да ми се деси, ја ћу се покоравати Његовој вољи, свестан да никад нисам мислио ни на шта друго осим на службу земљи коју ми је Он поверио“. Господ му је послао велику утеху – супругу Александру. Ова племенита жена, унука краљице Викторије, била је кнегиња хесен–дармштатска, по рођењу и васпитању Немица – протестанткиња. Она је свим срцем примила Православље и удубила се у живот Цркве – до те мере да је учила црквенословенски, да би могла да чита и пева у храму. Због овакве ревности, руски племићки кругови, поодавно обезбожени и однарођени, подсмевали су јој се, сматрајући је „затуцаном“. Супруг и она редовно су похађали службе Божје и усрдно се молили, а њихов двор је био отворен за духовнике и побожне старце у свако доба. Николај и Александра крунисани су маја 1896, у великој Успенској саборној цркви Московског кремља. Међу служашчима је био и Свети Јован Кронштатски, кога су последњи Романови веома поштовали. Тада се Цар пред свима присутним помолио Богу да му подари мудрости и снаге да би честито управљао православним народом руским и да би, ревнујући у царском служењу, дао добар одговор на Страшном суду Христовом.
Цар Николај носи кивот са моштима Св. Серафима
Цар је владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се против православне монархије. Па ипак, он је веровао да је излаз из лавиринта савременог безбожја у Светом Православљу. Нарочито је настојао да се у Русију врате канонске форме црквеног живота и уметности. Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а не западњачке назовипобожне слике, које су постале „модерне“ од времена Петра Великог. За његове владе, у Русији је подигнуто 10000 храмова, и преко 750 манастира. Нарочито се старао овај благоверни и христољубиви господар и самодржац руског престола да учествује у прослављању светих угодника Божијих. Од 1894. до 1916. канонизовани су Свети Теодосије Черниговски, Свети Исидор Јурјевски, Света Ефросинија Полоцка, Света Ана Кашинска, Свети Јоасаф Белгородски, Свети Гермоген Московски, Свети Питирим Тамбовски и Свети Јован Тоболски – више светаца него за два претходна столећа (од Петра Великог до Николаја II канонизована су само четири светитеља, што јасно сведочи о духовном паду Русије, коју је Петар увео у воде западњачког секуларизма). Највеће, пак, усрђе имао је Цар према Светом Серафиму Саровском, новојављеном угоднику Божјем. Пошто је одлуке о канонизацији Свети Синод увек подносио на увид и потпис императору, то је било учињено и када је канонизациона комисија, испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним заступништвом Саровског чудотворца, одлучила да и Серафима Богом знаменованог уведе у месецослов православних Светих. Прочитавши предлог, Цар је ускликнуо: „Прославите га одмах!“ У августу 1903. са супругом и четири кћери – Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом учествовао је у свенародном слављу. Заједно с осталим члановима царског дома и архијерејима носио је Серафимов ћивот, духовно се радујући, као негда Богоотац Давид, који је играо пред Ковчегом Завета. Ту су му предали и писмо које је Свети Серафим оставио оном Цару који ће учествовати у његовом прослављању. Писмо је било пророчанство о будућности Романова; када га је Николај II прочитао, изгледао је, сведоци веле, „блед, али одлучан“. Такође, сви су памтили обећање дивјејевског горостаса: „Цара који ме прослави – ја ћу прославити“. Одмах после ових дана, царица Александра је зачела и родила престолонаследника, лепо и напредно дeте, царевића Алексеја, који је, на жалост, био хемофиличар. Ова страшна болест, коју су Николај II и његова супруга смирено подносили, припремала је малог царевића за потоњу мученичку кончину, као што ће се касније видјети.
Света царска породица
Николај II се свагда сећао Христових речи да је миротворство – пут ка Богосиновству. 18. маја 1899, на његово инсистирање, одржана је прва светска мировна конференција у Хагу; на тој конференцији регулисано је много штошта из међународних односа, већ поодавно замућених ратним претњама великих сила. Наравно, ова Царева заслуга касније је заборављена, и он је препуштен на милост и немилост својим убицама, бољшевицима. Такође, иако су му војни врхови и политичари често предлагали да зарати са ослабљеном и из Европе готово протераном Турском империјом, да би остварио древни циљ руске државе –освајање Цариграда и стављање крста на поџамијану цркву Свете Софије, он је то одбијао, избегавајући светски рат у који би такав поступак неминовно водио. То му, наравно, није сметало да помаже напоре Срба и Бугара који су 1912. водили борбу за коначно ослобођење својих земаља од османлијског ропства,
После пораза у рату с Јапаном 1904 – 1905. који је, по речима Светог Јована Кронштатског, дошао због отпадања Русије од завета вере, избила је револуција 1905. Многобројне банде које су народу обећавале рај на земљи, али рај без Бога и рај против Бога, насрнуле су на саме темеље Русије, пре свега на установу монархије. Том искушењу се одолело. Русија је ушла у нови период духовног и привредног раста и обнове. Председник владе Петар Столипин, способан и храбар човек, завео је ред у Царству и почео са великом аграрном реформом – поделом земље сељацима. Свуда су ницале школе и болнице, пруге и путеви: многи страни посматрачи тврдили су да ће Русија ускоро постати водећа привредна и политичка сила света. Међутим, вечити ненавидник добра, ђаво, подстицао је непријатеље руског народа и у иностранству и у самој земљи. Столипин је убијен у кијевској опери 1911; пре но што је издахнуо, помолио се Богу за Цара. На жалост, после њега није било тако способних политичара. Ближио се сумрак Руског царства. Па ипак, 1913. када је слављена тристагодишњица династије Романова (1613. у Ипатјевском манастиру велики црквено–народни сабор заклео се на верност Михаилу Романову, првом владару ове лозе), Николај II и Александра били су свуда дочекивано са одушевљењем које је Цара, окруженог властољубивим племством и западњачки усмереним политичарима, уверило да је народ уз њега управо као помазаника Божјег и сведока да је Господ, Цар над царевима, Онај Који влада, а да је земаљски монарх, по мери своје вере, само слуга Његов.
Цар Николај и Алексеј на фронту
Русија је ушла у рат 1914. да би заштитила мале православне краљевине, Србију и Црну Гору, које су угрозиле две моћне германске империје Аустро–Угарска и Немачка. Мада је Цар Николај имао изврсне везе са аустријским и немачким двором, а са кајзером Вилхелмом био лични пријатељ, он је сматрао да је његова дужност заштита мале браће, макар по цену највећих личних губитака. Иако су га многи упозоравали на недовољну спремност руске војске за борбу, он је сматрао да ће Господ помоћи православнима. Чим су сукоби почели, његова супруга и кћери су, као милосрдне сестре, кренуле да негују рањенике по болницама; пошто су прошле курс и стекле потребну праксу, помагале су и при најтежим операцијама. Иако је била Немица, царица Александра се свим срцем осећала као православна Рускиња, Матушка читавог многострадалног народа, а њене кћери су у те дане показале велику пожртвованост и молитвеност.
Царица Александра са Олгом и Татјаном за вријеме рата
Године 1917, искористивши побуну у Петрограду, група издајника – политичара и генерала – убедила је Цара Николаја II да читава Русија тражи од њега абдикацију. Да би се избегао грађански рат, Цар се одрекао престола – прво у корист сина Алексеја, а затим у корист брата Михаила. Међутим, тзв. фебруарским револуционарима, на чијем челу је стајао западни плаћеник Керенски, циљ је био укидање саме установе монархије. Цар, који је говорио да је спреман да се одрекне не само круне, него и живота, за добро свог народа, Новог Израила, ухапшен је с читавом породицом, и привремено смештен у Царско Село. На дан његовог одречења од престола, 4./17. марта 1917, у селу Коломенскоје код Москве јавила се чудотворна икона Пресвете Богородице Державне, која је у рукама носила знаке царског достојанства – скиптар (жезал) и державу (куглу која означава царску власт). Руси су схватили да је Небеска Царица сада на престолу њихове земље, погружене у стихију револуционарног ужаса. Касније јој је акатист и молитву сачинио Свјатјејши Тихон Исповедник, Патријарх Московски. Она икона се сачувала до дана данашњег и православни Хришћани верују да је она поуздани знак да ће се Русија обновити под омофором Пречисте Богомајке.
У заточењу је ночело страдалништво последњих Романова. Керенски је оптужио царицу Александру да је немачки шпијун. Упркос пристрасној истрази, доказано је да је царица потпуно невина и сасвим одана својој новој Отаџбини. То није сметало војницима – чуварима Романова да се изругују Цару, показујући му да је сада „обичан грађанин“, који има „иста права као и други“. Николај II је остао кротак и смирен – на Ускрс 1917, рецимо, позвао је стражаре да заједно с њим и његовом породицом прославе Празник над празницима. Војнике је то веома гануло.
Цар Николај у заточењу
Док је Цар био у ропству, међу побожним Русима ширила су се пророчанства о његовој скорој мученичкој смрти. Многи су се сећали речи светог старца Авеља, затворника који је још Павлу I Романову прорекао шта ће бити с његовом лозом. Овај Авељ је последњег руског монарха видео као жртву која ће бити принета за очишћење руског народа. Митрополит московски Макарије имао је 1917. виђење Цара Николаја II који од Господа Исуса Христа прима и испија чашу страдања намењену Русији, после чега се чује глас: „Цар је народну кривицу узео на себе, и Русима је опроштено.“ Четрнаестогодишња послушница Ржишчевог манастира Олга исте, 1917, четрдесет дана и четрдесет ноћи налазила се у стању обамрлости. За то време Господ ју је удостојио виђења како небеских обитељи, тако и адских мука грешника. Олга је видела гоњења која чекају православне због вере у Христа; такође, имала је прилику да угледа Цара Николаја који је седео за великом трпезом у Царству Божијем, у чијем је челу био сам Спаситељ. Сва ова виђења и откривења сведочила су верујућима да ће се њихов свенародни Баћушка ускоро узети са земље и преселити у небеске обитељи.
Лењин је у Русију стигао у априлу 1917. Послали су га Немци, опремивши га новцем и упутствима за рушење руске државе. Овај крвожедни зликовац је, захваљујући издајничком понашању тзв. Привремене владе, у октобру 1917. извршио преврат који је њега и бољшевике устоличио на власти. Керенскије побегао из Русије, оставивши Романове у рукама комунистичких хорди. Царска породица вођена је по забитима Русије, само да не би била ослобођена. У то време, „савезнички“ Запад окренуо је леђа Николају II. Кајзер Вилхелм је покушао да код бољшевика издејствује пуштање Романова на слободу; када је царица Александра чула да Вилхелм то нуди зато што је она – Немица, одлучно је одбила његову помоћ, говорећи да би пре волела да умре, него да пристане на помоћ од непријатеља Русије, њене нове Отаџбине. После Тоболска, где су извесно време били смештени, Царски Страстотерпци одведени су у уралски град Јекатиринбург. Њихово тамновање је било сушта светлост: молили су се Богу, читали житија светих, а нарочито мученика, и припремали се за Небеско Царство. Нарочито је царица показала пример величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ, у писмима храбрила своје маловерне пријатеље и сведочила како у души непрекидно осећа пасхалну радост.
Царска породица у Јекатеринбургу
Најстарија кћи, Олга, у једном од писама пренела је последњу поруку кроткога и благоверног руског императора: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу“… У бележницама Царевих кћери остала је записана песма под насловом „Молитва“, у којој су, између осталог, и овакви стихови: „А кад и гроб већ пред нама зине, / надљудска снага, од Тебе дата, /с усана наших у висине/ молиће кротко за џелата…“ Нарочиту трпељивост и смиреност показао је малолетни царевић Алексеј, који је својом незлобивошћу и добротом пленио и сурове бољшевике.Једном приликом је рекао мајци: „Мама, волео бих да умрем. Не плашим се смрти, само се бојим шта ће ови да нам ураде“. Ово јагње принето је, у име свих православних Руса, на жртвеник Божији – као жртва за грехе народа, огрезлог у таму и безбожје, народа који скоро ништа није учинио да би заштитио помазаника Господњег и његову породицу.
1./14. јула 1918, по допуштењу Јуровског, команданта бољшевика који су чували Цара, у дом Ипатјева, где су Романови били смештени, дошао је свештеник Јован Сторожев са ђаконом, да би одслужили службу. Пошто је протојереј Сторожев и раније је долазио, приметио је неку чудну промену код Царске Породице: они, који су скупа певали у току богослужења, сада су ћутали. А када су, уместо да прочитају молитву „Со свјатими упокој“, свештеник и ђакон, ни сами не знајући зашто, исту запевали, са запрепашћењем су установили да су Цар и његови клекли и да се на коленима, с дубоким умилењем, моле. Тек касније, кад је чуо за убиство, отац Јован је схватио: Романови су знали да се ова молитва пева за њих.
Соба у којој је убијена царска породица
По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 4. 17. јула стрељана је Царска Породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне помазанику Господњем до смрти: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитоцов. Стрељање су обавили странци – Јуровски, Јеврејин, још претходно је свим Русима одузео оружје или их послао на друге дужности. Бољшевици су пуцали из револвера, нимилосрдно. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена. Њу су зверски убили бајонетима. Кад се овај крвави пир завршио, тела су спаљена и бачена у Ганинску јаму, а затим је на њих сипан креч, да би се затрли трагови злочина. Убице су новост јавиле Лењину и Свердлову. Бољшевици су касније саопштили да је, због „контрареволуционарне делатности“, убијен само Цар Николај II; али истина се брзо прочула.
Кад су трупе белих, које су се бориле против бољшевичких хорди, ушле у Јекатаринбург и ослободиле га, трагови злочина били су још свежи. У приземљу Ипатијевог дома, у соби у којој је убиство извршено, нађени су царском крвљу исписани црномагијски симболи који су указивали на чињеницу да је убиство имало ритуални карактер – обезглављивања Русије као православног Царства, последњег у свету. Такође, није било ни мало случајно што су Романови стрељани у кући извесног Ипатјева: 1613. се руски народ, преко својих најбољих црквених и друштвених делатника, заклео на верност лози Романова управо у Ипатјевом манастиру. Што се Јекатеринбурга тиче, он је добио име наредбодавца убиства – Свердловск. Траг зла нечовештвом смрди и до наших дана. Онај који је срушио кућу у којој је убијен последњи руски Цар, зато што је постала поклоничко место где су се сабирали православни са свих страна Русије, звао се Борис Јељцин. Рушење је обавио као шеф уралског обласног комитета КП СССР 1977. године.
Што се убица тиче, они су казну доживели још на земљи. Свердлов је отрован шест месеци после убиства Романова, а Лењин је умро у мукама сифилистичног лудила.
Због велике побожности и честитости, као и због хришћански поднете жртве за добро руског народа, Руска Загранична Црква канонизовала је Царске Страстотерпце (Мукотрпце) 1981. године. У самој Русији, они су као месно поштовани свети, канонизовани на територији неких епархија Московске патријаршије, од којих је једна Јекатеринбуршка. У народу је, пак, поштовање Цара Николаја и његове породице изузетно велико, и православни се моле Светим Царским Новомученицима да их заступају пред престолом Божјим. Од чуда која су се тим молитвеним заступништвом збила навешћемо само једно, које се није десило Русу, но Шпанцу (1989). 48–годишњи Шпанац из Барселоне, Матео Гратакос Вендерел, неколико година тешко је патио од болова у пределу бубрега. Сва испитивања су показивала да је “ здрав“, и лекари су га убеђивали да умишља. Једне ноћи, кад су болови постали неиздрживи, он је, на граници очајања, почео да се моли Цару –Мученику да би га овај заступао пред Господом. Иако још није био православан, Матео је у свом дому имао Цареву иконицу, знао је његов живот и поштовао га. Те ноћи било му је лакше, а сутрадан је, на новом прегледу, откривено да је заиста болестан, и да има камен у бубрегу, који до тада лекари нису били у стању да нађу. У току наредних месец дана Матео се молио Цару и камен је био излучен без икакве хируршке интервенције. После овог догађаја, Матео је прешао на Православље.
Сабравши се, као усрдни мученикољупци око новозасјале звезде Руске Цркве, о ономе који се својом вером и трпљењем уподобио Светима Борису и Глебу, рецимо и следеће: Велики слуго и угодниче Бога Живога, новомучениче Царе Николаје! Као Цар Сверуски и Самодржац, ти беше скроман и смеран животом својим. Хотећи испунити заповест Христову, ти, први од свију, јавио си се свима слуга, и, дивом духовним будући, срцем се нађе као дете, еда би приобрео Царство Небеско. Стога и ми, дивећи се блаженом смирењу твоме, кличемо ти овако:
Радуј се, кротки и тихи Царе!
Радуј се, пред Господом смерио си ходио!
Радуј се, животом својим гордост демонску победио си!
Радуј се, престо земаљски престолом небеским заменио си!
Радуј се, душо голубија, незлобиви и благи!
Радуј се, јер се земаљског одрече да би небеским живео!
Радуј се, страдалниче све земље руске!
Радуј се, Свети Царе Николаје, верни слуго Бога Живога!
На крају, одмуцавши ово неколико речи о животу и подвизима благоверног руског цара Николаја II Романова, заблагодаримо Господу, Цару над царевима, Који нас је Крстом Својим научио да се Царство Његово, Царство вечне љубави и правде, задобија жртвом. Амин.
Преузето из књиге „Голгота Христове Русије“, Светигора 1999.
Пријавите се на:
Постови (Atom)