Након четрнаест година унутрашње политичке борбе и пропадања, немачка нација се опет суочава са животним питањима са живим разумевањем. Када је Хитлер током времена од 1923. до 1924. у тишини своје тамнице и уверенији него икада у победу, записао своје мисли о борби за нацију, доказао је да је био више од најбољег мајстора пропаганде у свом народу. Тамо је развио психолошка и практична начела пропаганде и организације, које је раније научио као радник међу марксистичким агитаторима и као војник на првој линији фронта под најездом непријатељских пропагандних летака. Та су га начела као државника водила ка победи. Као велики учитељ немачке нације себе је окружио групом свестраних, активних и фанатичних пропагандиста. Имао је срећу да међу њима открије најбољег од свих, доктора Josepha Goebbelsa, мајстора практичне пропаганде. Са државничком хладноћом и визијом, Хитлер је развио потребе, значења и путеве политичке пропаганде и искористио их када су то политичке околности захтевале. Ипак, од његове пропаганде, говора и речи, јача је реалност његове личности. Огромна снага и самопоуздање које је из њега исијавало, обузело је појединце и масе, зачарало их, учинило их следбеницима, и покренуло их.
Доктор Goebbels је ишао својим личним и стваралачким путем. Постао је апостол модерне политичке пропаганде. Доказао је да је пропаганда стваралачка уметност. Пропаганда је постала његов живот, задатак и мисија. Са жаром верника и мученика носио је заставу пропагандне идеје, идеје која је увек напредовала, није познавала границе, и која је освојила милионе како би од тих милиона начинила апостоле идеје, који су затим послани у цели свет. Ујединио је религиозну нетрпељивост пророка са супериорним интелектом и скромном природом уметника. У свом деловању и изразу остао је предмет идеје и обавеза своје мисије. Тако су га савршено надахнуле да је критични новинар с правом могао да каже да није битно о чему говори, масе су само хтеле да га слушају, опет и опет изнова, како би их његов жар и његова страст понели и уздигли.
Масовна окупљања су могућа без видљивог говорника. То су доказала масовна окупљања Национал Социјалиста у којима је кориштен радио који би био преношен преко гласних звучника. Али у том случају контакт између говорника и маса све време мора бити успостављан. Само у том случају говорник на лицима оних којима говори доживљава саосећање, што је честа карактеристика маса, и може их учинити узбуђенима и ентузијастичнима. Ту су влада и штампа од 1918. тако озбиљно грешили. Веровали су да могу очувати свој систем од анационалних напада који су долазили од маса хладним радијским говорима и подужим новинским чланцима.
Друге су нације више цениле психологију маса. До појаве Хитлера, САД су несумњиво биле најбоље развијене у подручју говорништва. Упркос различитим утицајима цркви, школа, факултета итд. америчка јавност је развила безбројне типове професионалних говорника или политичких говорника, и све веће политичке акције биле су успешне захваљујући њиховом вођству. Нама је тешко да се сетимо наше пропаганде пре или током светског рата. У Америци је поплава пропагандног материјала, брошура, ваздухопловних летака, плаката и новина, била далеко мања од константних јавних говора, ти говори би брзо били прилагођени новој ситуацији, зависно од америчких тренутних услова и могућности.
Масовна окупљања која је Хитлер користио у Немачкој, а нису била кориштена у Америци, представљају потпуно јединство политичке пропаганде у свим гранама јавног живота. Требало је само наћи методу личног контакта између говорника и маса. То је постигнуто добровољним савезом од 75 хиљада четвороминутних говорника. Волонтирали су широм земље како би говорили на свим јавним местима – у позориштима, биоскопима, школама, факултетима, клубовима, удружењима. Преплавили су Америку, дан за даном и ноћ за ноћи, са својим кратким, фанатичним говорима. Четвороминутни говорник је био управо онај који је између 1916. и 1917. створио у америчкој јавности мишљење и загрејао га до тачке кључања, уверавајући их да је рат са Немачком била нужна и часна дужност Америке, жарко жељена од стране целе популације. Четвороминутни говорник је према Schönemannu, дао отприлике 755 хиљада говора у 5 хиљада општина. У поређењу, Национал Социјалисти су сами држали око 30 хиљада скупова просечног трајања 2 сата током пролећа 1932. како би се припремили за председничке изборе у Рајху.
Сва средства јавног мњења Хитлеру су била ускраћена. Новине су му биле забрањене, као и употреба радија, брошуре и летци су му такође били забрањени. Није имао другог избора него да приступи масама директно путем растућих масовних окупљања. Морало је бити створено више од стварне узбуђености и директног контакта јер није било прилике да се користе друга средства како би се припремило окупљање. Често су масовна окупљања морала бити организована ни из чега, и то би се појавило у тако домишљатом и незапамћеном облику, да је од почетка немачко масовно окупљање имало култни карактер. Национал-социјалистички покрет рано је раздвојио вечерње разговоре на којима се могло расправљати од масовних окупљања на којима су расправа и непристојне упадице биле строго забрањене. Стил ових грандиозних окупљања био је велелепан и полетан. Национал Социјалисти су по први пут у историји једне земље тражили од људи пристојан прилог. Пре него што је Хитлерово искусно вођство створило овакав начин масовног окупљања, пракса је била наменити и донети новчане износе за припрему и извођење великих окупљања. Национал-социјалистички покрет довео је своју ствар до краја. Нису користили своје добитке од масовних окупљања само да би покрили трошкове, него су их користили и за своју борбу која се непрестано ширила. То, уз велики допринос свих оних који подржавају странку објашњава финансијска средства која су Национал Социјалисти скупили за политичке сврхе, у количини о којој опозициона штампа тако ревносно и често лажно машта.
Целокупна пропаганда јесте припрема за политичко деловање. Живот је у сталном покрету, тако да пропаганда која се шири и која правилно схвата свој задатак разуме да никада не може да мирује на једном месту, већ увек мора ићи у корак са временом. Увек се мора припремати за будућност како би све што има искористила на најбољи психолошки начин. Али, иако је окупирана напредним припремама за активности, такође се сусреће са стварима које се морају обавити сутра. То није планирање за далеке активнсоти већ пре вештина узбудљиве акције, директни контакт воља што води до деловања или спонтаног договора.
Битна карактеристика пропаганде јесте да предрадње у масама могу с времена на време започети појединци. Појединац може утицати на школе, новине и радио, може их користити духовно, водити их и припремати.
Ако неко жели да добије мотивисану гомилу из засебних појединаца, мора знати превазићи баријере које стоје испред индивидуе. Мора остварити контакт са масама како би покренуо акцију. На крају само колективни ум омогућава уједињено деловање много људи. Када се он пробуди, баријере и зидови који раздвајају појединце морају потпуно пасти, маса се мора видљиво и осетно појавити. Од тог тренутка способно је за деловање. Ниједне новине, никакви микрофони ни филмови не могу кривотворити ове очигледне чињенице, нити их створити варком. Сва ова помоћна средства пропаганде и масовног утицаја подређена су животним законима на непромењивом нивоу-апстрактном, као нпр. са новинама, акустичном као с радиом, оптичком с филмом. Узмимо за пример звучни филм, у којем је имагинација стварности постигла највиши ниво савршенства. Ипак гледалац посматра филм као филм и остаје неповерљив. Нико не бежи из позоришта када се на позорници појави пуцњава или кад глумац викне: ”ватра, ватра!” Иста догађања у средини масовног окупљања, свеједно узроковао то сам себи или узроковали то политички противници ствара панику, бежање и узбуђење. Сем тога постоји битна разлика између онога што доживљавамо у драмама, филмовима и на радију, и стварног догађаја. Битна разлика је: све лажно остаје лажно и недовољно како би задовољило интензивне потребе маса за доживљавањем сопствених искустава.
Та је потреба савршено изражена у савременим масовним окупљањима. Ту се маса осећа као живућа заједница и сила. Ниједна критика, никаква добра радијска покривеност, никаква првокласна штампа или филмске вести не могу прикрити искрени и природни утисак таквог окупљања или послужити слушаоцу као замена. Напротив, сваки такав извештај служи само као пропаганда за сама права искуства. Зато је јасно да је масовно окупљање најјачи облик пропаганде који поседујемо. Ако желимо овај феномен да пратимо од настанка људи, могли би рећи да у уједињеној гомили сваки појединац добија повећано и уздигнуто самопоуздање, као и осећај моћи. У људима на масовном окупљању налазимо све најјаче елементе, док је већина слабих изостављена.
Поред броја учесника и услова окупљања, најважнији аспекти масовног окупљања су они који демонстрирају снагу – наоружање, униформе, оружје сваке врсте. Војна парада нпр. томе дугује свој опстанак, своју популарност међу масама, и самопоуздање које ствара војнику. Што је снага евидентнија масама, то је импресивнији и јачи ефекат на сваког појединца. Када се строго дисциплиноване униформисане трупе појаве на окупљању цивила, окупљање добија моћан карактер и неограничено клицање. На величанственој паради од сто хиљада људи у Келну 19. фебруара 1933. народ је весео поздрављао безбројне SA јединице. Клицање њима прерасло је у орканску јачину, бацајући све остало у други план, попут наоружане полиције у униформама која је марширала поред. Ко год је видео нешто попут овога схватиће размере безусловног дивљења које маси даје снагу. Разумеће шта се мислило под идејом да је пропаганда најјачи пут ка поседовању утицаја.
Покрет или влада која се мора бранити од свих никада се не може ослонити на мањкави принцип компромиса који вуче своје почетке из рутинских дана саборске политике. Радије у својој пропаганди оно ће бити безкомпромисно. Једноставно није истина да онај који се супротставља влади, социјалном поретку или преовладавајућем погледу на свет или религији не може испровоцирати осредње елементе или владине изворе моћи својим чврстим ставовима или отвореном демонстрацијом. Сву моћ коју појединац има, уистину и више од тога, требало би исказати и демонстрирати! Стотину говора, пет стотина новнинских чланака, радио говора, филмова и представа не могу заменити ефекат који постиже марш гигантских добро припремљених маса људи који плански заузимају места, или демонстрација у којој су средства моћи и оружја државе исказана путем војних, полицијских и политичких снага. Све револуционарне владе од последњег рата, италијански фашисти као и руски бољшевици су као своју најзначајнију пропаганду навели масе да их подржавају на улицама и показали им како контролишу једно или друго војно средство.
Нежне душице неће бити прикладне за овакве акције, као што забринутост јесте најгори непријатељ пропаганде и политике. Можда ће и одобравати одређене демонстрације држећи их кориснима и прикладнима за унутарњу политику, али да ли озбиљно, уистину озбиљно схватају политику. Ипак неко може рећи како тон чини музику. Екстремни шовинизам или неодговоран језик свакако ће имати такав успех. Али несигурност у домаћу политику чини рањивост на стране утицаје. Одговарајуће извагана и избалансирана, моћна пропаганда ће имати одговарајући ефекат и широм света! Начело појављивања као немоћног или оно о непровоцирању противника монструозна је творевина ирационалне забринутости. Моћна пропаганда, под условом да јој се да правилна потпора, најбоље је јемство за мир и сигурност.
Propaganda und nationale Macht:
Die Organisation der öffentlichen Meinung
für die nationale Politik
Нема коментара:
Постави коментар