Драга браћо и сестре, не могу почети своју вечерашњу
реч, а да вас не подсетим на нашу претешку народну катастрофу.
Без Косова, ми смо дочекали горе од Косова.
Ниједном речју нећу да ублажим ту несрећу. По обичају
своме говорим само оно што сматрам истином. Не могу, заиста, друкчије.
И зато ми не прелази преко усана ниједна реч којом би се ствари улепшавале
и приказивале онаквима какве нису. Мислим, да је само тако и потребно. Пре ове несреће наше исто сам тако чинио. Видео
сам је како долази, као воз који тутњи из даљине и све се брже својом страшном
масом приближује нашем несрећном народу као „човеку везаном на прузи”.
Зато сам се своме народу, који лежи као „човек
везан на прузи”, немоћан да се својих веза ослободи, и обраћао, пишући
и говорећи му о страшноме положају у којем се налази, и о једино могућем
начину спасења.
Сећам се живо зимске вечери у фебруару 1940.
у Крагујевцу, у вароши која је увек приказивана као левичарска, народно-фронтска,
и комунистичка. Говорио сам тада, и моје речи ношене гласноговорником,
излетале су на велики трг, који се у ноћи црнео од десетине хиљада
слушалаца, који су их погнуте главе слушали. Осећао сам непосредно
како речи продиру у гладне душе. Баш сам говорио о народу као о „човеку
везаном на прузи”. Али, одједном приметих полицијске органе да се приближују,
а онда их видех на послу: секу везе гласноговорника. И тада у крику
викнух:
- Гле, секу крила мојих речи! Не дају им далеко
да оду. Исто онако као што им не дају да писане допру до вас. Исто тако и
сад. Несрећници! Треба „човек везан на прузи” да везан и остане: да се
не пресеку везе које су га присилиле да немоћан чека несрећу. Секу
се жице мог гласноговорника...
И кад сам, доцније, био још горе спречаван, када
сам, осећајући неизбежност несреће, написао с јесени 1940. баш ове
речи: да ћемо без Косова доживети горе од Косова, и тако говорио властодршцима
и писао, доказујући им како би се једино могло то избећи, - онда су
нас сасвим угушили, гонећи нас безаконо, бесомучно, сулудо.
Видео сам: неотклоњиво и неизменљиво идемо својој
претешкој и неславној пропасти. Нема нам спаса!
Браћо моја и сестре моје!
Грешник је тешки онај ко вам крије величину те катастрофе,
а грешник и сваки ко је не осећа, или још горе: ако несрећу осећа само кад
га лично и непосредно у чему погоди, а иначе је безбрижан, насмејан,
ведар, - чак и весео.
Сазнао сам да је о Ђурђевдану ове године немачки
официр у једном селу Поморавља дрекнуо на председника општине, када
је овај тражио дозволу за игранку сеоске младежи: „Зар је вама до игре,
кад вам је држава пропала?” - Чуо сам да су немачке војне власти у једном
месту отерале на рад неке жене које су шетале накинђурене и насмејане,
по корзоу, 15 дана после нашег слома.
Веома сам благодаран овим витешким Немцима када
за оног Србина и Српкињу, који у данима наше највеће народне несреће
показују глупу и гадну безбрижност и површну веселост, имају само гађење
и осуду. То су прави људи и човекољупци, јер се гаде кад виде поједине
чланове једног несрећног народа да не осећају народну несрећу. Али,
то је и најбољи одговор онима, који сматрају да Немци желе наше уништење.
Кад би то желели, требало би да они уживају у таквој неосетљивости, у
том лаком и глупом весељу после тешке и неславне народне несреће. Јер
нико један народ не може уништити тако као он сам, себе сама. А најсигурнији
пут уништења баш је онај којега се ови Немци тако отворено гнушају. Јер
из несреће може изићи, из понижења се може уздићи само онај који сву
жуч њену потпуно осети. Отуда и моја дубока благодарност Немцима који
се тако витешки понашају, и моја је жеља да ту нашу народну несрећу
што живље и јаче подвучем, да вас замолим да је лакомислено не заборавимо:
да је увек на души имамо. Тек онда може доћи наше спасење.
Најтрагичније је, међутим, што ви, браћо и сестре,
нисте ту несрећу хтели, - а она је ипак дошла. Баш као „човеку везаном
на прузи”. Немоћни, ви сте је осећали како долази; немоћни, ви сте гледали
како вас грешници чине немоћнима, док се други, плаћени или будале,
радују одушевљено ономе што ће доћи, уверавајући вас да ћете тек тако
несрећу и срам избећи.
Ти си хтео, роде мој, слободу. Жарко си је желео.
О, знам ја то добро! Како то не бих знао. Али, ето, држан у немоћи, ти си је
изгубио. Само запамти: слободу ти ниси изгубио ни 27. марта, ни 6. ни
18. априла; слободу си изгубио раније, знатно раније. Ови доцнији догађаји
су само политичка и физичка последица ранијих дубоких духовних и
моралних узрока. Ти си као народ изгубио свој пут. Залутао си. Изгубио
си се. Постао си немоћан. Постао народ као „човек везан на прузи”, као онај
који не може да утиче на своју судбину која захуктана иде да га смрви,
- већ напротив, као човек који у паници ради баш супротно ономе што би
за свој спас требало да чини.
Како је то могло бити: да ти жарко желиш слободу,
па ипак да је изгубиш? Ти да желиш силно срећу, а несрећа да ти дође? То
питање данас само постављам, а одговор ти сам себи треба да даш, ти брате
мој, и ти сестро моја, - сам себи и сама себи, у срцу свом, да те нико не
чује, да би био што искренији и што истинитији.
Ти и данас желиш да будеш слободан. Никад ти та
жеља није била жарча него данас.
Чувај се добро! Пази се! Не од те жеље, јер она од
Бога долази, - већ од оних који на твоју још већу пропаст, несрећу и ропство,
могу да је искористе.
Зар је то могуће, питаш се? А како да није? Зар данашњи
твој положај и несрећа нису опет потекли из твоје оправдане жеље за слободом,
а потпуно погрешног пута којим су те твоји управљачи повели да је оствариш?
Пази шта ћу ти рећи:
Данас се води огромна битка од Црвеног до Балтичког
Мора. У тој битци ти, нажалост, не учествујеш. А резултат је њен од пресудне
важности за тебе. Доста је времена како ја то говорим и пишем ради
тебе, драги роде мој. А оно што сам говорио, то никад још догађаји нису
у лаж утерали, већ напротив потпунце потврђивали. Дужност ми је, дакле,
да и данас, кад и Немачка објављује рат бољшевизму, с којим никад нисам
могао бити у пријатељству, поново проговорим, опет ради вас, брате мој
и сестро моја.
У тој, дакле, бици ради се заиста о твојој слободи.
Само ту слободу неће ти донети они за које ти извесни људи кажу да су
Руси, већ ће, напротив, твоја слобода доћи, упамти то добро, баш од њиховог,
совјетског слома, а не од совјетске победе.
Јер, треба да не заборавиш ове чињенице:
Не постоји још Русија, већ само Совјетија.
Не води она, према томе, никакву руску, а још мање
словенску политику, већ само своју, комунистичку, део опште јеврејске
светске политике. Није циљ те њене политике: ни мир светски, ни мир европски,
ни слобода света ни слобода појединих народа, ни благостање радних
маса, већ само општа светска револуција, из које треба да изиђе слом
сваког националног и хришћанског поретка, из којег опет има да изиђе
владавина Јевреја над свим осталим народима и расама.
Не може ти Совјетија донети слободу.
Јер, она је заснована и постајала 24 године само
на најцрњем политичком, економском и социјалном ропству сто и педесетмилионског
руског народа, твога брата рођеног.
Наш посланик у Москви, др. Милан Гавриловић, земљораднички
вођ и првак, отишавши у Москву у уверењу да је тамо рај, написао је отуда
свој први извештај своме министру, у коме постоји и ова реченица: „Ја
не знам ни један европски народ који би могао живети под овим условима
под којима живи руски народ”.
Како би, дакле, Совјетија могла донети слободу
теби, кад је носила најцрње ропство за руски народ скоро пуну четвртину
читавог једног столећа?
Агенти Москве нарочито су ти подвукли да је у говору
Молотова, 22. јуна, први пут позван руски народ на борбу за своју слободу
и своју отаџбину, и да је место „интернационале” завршетак његовог
говора био праћен неком старом руском народном песмом.
Упитај се: а зашто први пут тек 22. јуна?
То је најбољи доказ да имам право када тврдим да
је до сада руски народ био роб Совјета. Сад, кад долази опасност совјетском
режиму, „интернационале” и досадашње пароле о Совјетској отаџбини
послужиле би само као подстрек руском народу да окрене оружје против
својих властодржаца. Отуда промена. Старе пароле су бачене. Нове су
узете. Треба руски народ, - досада држан силом у ропству, - сада обманом
завести да брани не себе и своју отаџбину већ совјетски режим, који је
створен пре 24 године на тај начин што је шака Јевреја, на челу са Лењином,
финансирана од јеврејског њујоршког банкара Јакоба Шифа, убачена
у Русију у пломбираном вагону, да сруши тристагодишњи руски народни
и државни строј, у тренутку његове слабости, строј који је створио велику
руску империју од Балтичког мора до Тихог океана. На месту те империје
створена је тврђава светске револуције, Совјетија, СССР. Из те тврђаве
требало је једног дана, по замисли јеврејској, кад дође нови светски
рат, на заморени европски хришћански свет да полети војска црвене револуције,
да би све што су векови стварали, оборила, и уместо свега остварила светску
владавину Јевреја - сан за којим 50 векова постојано иде Израиљ.
Није могућна ни војничка победа Совјетије. То
ти говоре већ досадашњи немачки извештаји. То ће ти сутрашњица рећи
још одлучније. Они који говоре супротно, рачунају са твојом наивношћу:
показују ти огромност државне територије, број становника, број све
резерве народног богатства. Али то бој не добија. Бој добија дух бораца,
организација народна и државна, и спрема војске. А све је то код Совјета
далеко испод онога што су имале остале европске војске. Зато је слом Совјета
апсолутно сигуран.
То су они осећали, и отуда је дошло до сталног помагања
сваког рата изван граница Совјетије, само да се свет остали раслаби,
а Совјетија остане изван рата. „Даље од артилеријског огња!” - говорио
је Јосип Висарионович Џугашвили, назван Стаљин. Било је људи који
су га зато славили као миротворца. У ствари, он је био више него паликућа
- он је био палисвет.
У целој Европи су комунисти спремали овог лета
пучеве, ваљда и истовремено. Изговор би био баш божанска жеља за слободом
сваког народа, а по тој жељи, као по основи, ткали су они сатански потку
новог, црног и општег ропства бољшевизму, иза којега смо видели ко стоји
и за чим иде. Да су такви пучеви избијали и развијали се, онда би тек
из Тврђаве светске револуције изашле совјетске црвене трупе да изврше
поседање Европе. Тада Молотов не би говорио ни о Русији, ни о Словенству.
Тада његов говор не би пратили звуци старе руске народне песме. Тада
му не би био потребан руски мамац, ни руска маска. Раслабљена Европа би
доживела свој страшни слом и завршила своју дивну историју у најцрњем
ропству у којем је икада била.
Али, тај план је 22. јуна пресечен: Совјети су нападнути
од Немачке. Битка је у току. И понављам: та битка и пораз Совјета носе
ти слободу.
Али, разуме се, треба да ти то објасним и докажем.
Надам се у име Божје, да ће то бити у идућим разговорима.
А дотле, ако ти се деси да га чујеш, ућуткај глас
Сатанин што, као и 27. марта, употребљава твоју оправдану жељу за слободом
да на њој продуби твоју несрећу и твоје ропство.