БЕЛОЈ ЕВРОПИ

Знам да ћеш доћи још ноћас

црвеним плаштом покривена,

да хуком битака давних

уснули пробудиш Род…

Питаш нас да ли је касно,

да ли су Деца спремна,

да заставу развију ратну,

да ли је са нама Бог?

Последња тврђава у зору пада,

коначно одсањан сан.

Краљице Бела окове скини!

Долази нови,

крвави Дан... 

М.Л.

ДЕМОКРАТИЈА

МИР БЕЗ НЕЗАПОСЛЕНОСТИ - др Хајнрих Хунке

 Први светски рат и послератно време које му је следило, скинули су грубом руком вео са збивања на тржиштима. Огромна незапосленост подстакла нас је да дубље него иначе размишљамо о темељима модерне привреде, а захтев за безбедношћу присилио нас је на то да многоструко посумњамо у теорију интернационалне слободе. Ми смо били присиљени да, не полазећи од теоретских размишљања, већ од вапијуће беде нашег народа, који је претио да ће потонути у хаосу незапослености и привредног распада, испитамо проблеме тржишта, права капитала на владавину производњом и теорију интернацио-налне слободе.

Привреда за људе!

            Према либералистичком учењу одвија се развитак привреде и образовање благостања према тржишној аутоматици привреде. Њен врховни управљач је тежња појединца за зарадом. Слободан развитак привреде ствара социјалну хармонију. Али то не може да буде тачно.

1)      Човек уопште није објекат већ субјекат привреде. Он је тај који ствара привреду, одржава и формира. Национална економија не сме стога привреду да посматра са становишта тржишне аутоматике, већ само са становишта човека. Истина, немачко схватање стоји према владајућој доктрини у оштрој супротности. Али ипак је јасно да може да буде само ствар људске воље како се постављају циљеви у привреди. Али услед тога морају поред појава привредног тока да иступе и питања привредног формирања. И као своје прво велико сазнање прокламујемо: Границе између којих се одиграва привреда, одређене су природом и њезиним границама. Али унутар тих граница одвија се привреда као једна функција живота вољом људи, њиховим идејама и идеалима, њиховим васпитањем и искуствима, њиховим нагонима и страстима. А пошто људи увек живе у заједницама, може само воља заједнице да формира привреду. Њен извршилац биће природно политичко вођство заједнице.

2)     Из тога следи најпре чињеница да привреда није нагомилавање добара, већ да она израста из постојања и залагања продуктивних снага. Њезин први задатак је зато буђење свих продуктивних снага народа. Размена добара је практично само игра таласа на мору тржишта, али њезин покретач је продуктивна снага.

3)     Из тога следи даље појам привредног вођства и планске привреде. Тиме први пут у модерни привредни живот ступа појам који ће у будућности имати одлучујуће значење. Пребацило нам се да ново схватање привреде замењује демократског владаоца – “тржиште” аутократским владаоцем “држава”, и да се тиме разарају моралне вредности привредног живота, личност, привредник, сопствене тежње снагом моћи. То је погрешно. Ми наиме уопште не желимо да уништимо слободу привредне делатности.

У новој привреди се води и праве планови, али се не управља. Узрок тога неспоразума је појам планске привреде, јер се под планском привредом подразумева тачно регулисање свих привредних процеса према јединственом плану и са једног одговорног места. Али нова ће привреда изгледати другачије. Човек не сме да буде доведен у заблуду регулисањем праксе. Те мере регулисања су највећим делом прелазне мере, али нису израз новог принципа.

Иницијатива појединца у интересу свих

     Нова привреда представљаће нову везу између права политичког вођства на управљање и самосталне иницијативе појединог привредника. Она неће бити управа, већ политика, васпитање, постављање задатака - то јест нешто стваралачко. Могло би наравно да се мисли на то да се у руке државе не препусти само вођење привреде, већ и спровођење задатака. У том случају би последње регулисање  привредног живота било вођено и управљано из једне централе. Али ја ипак нисам у стању да верујем у то; јер велики напретци не могу се уопште замислити без слободног залагања милиона и слободе рада појединог човека. Ми смо се стога одлучили за пут, који је додуше дугачак, али који има највише изгледа на успех.  

Ми стојимо, наиме, на становишту да и у будућности спровођење привредних задатака треба да буде поверено привреднику, од кога очекујемо да ће својим интересима штитити истовремено интересе целине. Овде долази до развитка који је у току генерација већ завршен, на пример на подручју војске. Тако као што је пошло за руком да се схватању либералног ратног привредника, који је радио само у своју корист, да нов облик васпитним радом великих војсковођа и краљева, а да при томе нису трпели интереси заједнице, тако ће морати да буде могуће да и иницијатива либералних привредника дође у склад са захтевима народне заједнице.

Са злата је скинута чаролија

Исто смо тако  испитивали проблеме капитала и рада. И искуство је потврдило наше теоретско схватање, да је рад извор сваког богатства. У Немачкој су се стога и за једну деценију навикли на то да потпуну запосленост сматрају нечим што се само по себи разуме, а само право на рад – јер то двоје није идентично – као саставни део новог привредног схватања. И у иностранству је тај привредни развој наишао на велику пажњу, и то у толикој мери да је на пример национално-економски саветник банке за интернационална плаћања у Базелу, Швеђанин др Пер Јакобсон, успон Немачке од 1933. означио главним разлогом за неповерење према златном стандарду. Он каже да је немачко привредно чудо свуда у свету оставило дубок утисак. Човек мора да се пита зашто проширење кредита у Немачкој није довело до истих злих последица као негде другде, на пример у Сједињеним Државама и Француској. Он тада набраја поједине чиниоце, који су, према његовом мишљењу, довели до немачког успона: смело проширење кредита, које је било важан чинилац, али нипошто једини моменат успеха, ограничење куповне снаге маса, управљање капиталом, одржање равнотеже између цена и надница и поверење штедиша.

Тиме су у ствари правилно уочени главни моменти немачког привредног успона. Одлучујуће није било црпљење кредита, већ примена кредита, то јест организација рада. У средишту није стајала зарада, већ рад. Стога су и сви страни покушаји да се повишењем радничких надница и једноставним стварањем куповне снаге постигне жељно очекивани привредни полет, морали да доживе неуспех у најкраћем року.

Немачки привредни систем, дакле, није тако необичан, као што то верују многи људи. Немачки народ се пре десет година сетио темеља свог богатства и свог неотуђивог права да о обиму и залагању своје радне снаге сам одлучује – то је све. Стога је погрешно и када се понекад тврди да је немачко наоружавање разлог за потпуно уклањање незапослености. Ту може најпре да се укаже на то да су већ после првих пет година постојали убедљиви докази за спровођење права на рад и његове привредно-политичке последице. Потребно је да се само једном прочитају цифре из говора Вође Рајха у Рајхстагу 20. фебруара 1938. За пет година мира је Немачки Рајх као једина земља света из сопствене снаге постигла такав  привредни полет. Али следеће питање долази само од себе: Верује ли било ко заиста да би ми не с мање труда, али с истим успехом могли да продужимо производњу производних и потрошачких добара, уместо да производимо оружје? За немачки народ не постоји у том погледу никаква сумња, јер је он чврсто убеђен у то да ће једног дана са готово аутоматском сигурношћу цела нација производити добра мира.

Рад као почетак сваке привреде

Та сигурност произилази из привредног сазнања да на почетку привреде стоји рад. Када је Бернхард Келер однос између рада и привреде овако формулисао: “Није могуће дати толико рада колико привреда дозвољава, већ рад одлучује о томе колике су могућности привреде”, онда то сазнање вреди данас за све кругове немачког народа. А тиме је наша привредна будућност практично стављена у наше руке. Не постоји додуше привреда без криза, па ће се и у немачкој привреди стално догађати промене и преврати. Али никаква промена неће нас никада присилити на то да оставимо неискоришћену радну снагу једног малог или великог дела немачког народа. Бригу, да ли се право на рад заиста може да спроведе и да ли оно доводи до једне одређене привредне форме - ми не познајемо. Ми знамо да је рад први степен привреде. Уколико ми, дакле, више радимо, утолико ће бити боље, а утолико ће бити и већа слобода у којој можемо да формирамо нашу привреду. То у истој мери важи за појединце као и за све оне који раде.

Нико не сме да забрани рад!

Право на рад за појединца и право на рад за цели народ представљају при томе недељиво јединство. Једно се без другог не може замислити. Остварење права на рад значи за појединца слободу рада; јер његов минимум егзистенције гарантује држава, предузеће ће се за њега бринути више него пре тога и за њега је дошао крај конјуктуре. Тако теза о праву на рад обасјава ситне манипулације “business cicle-а” које почивају на конјунктивно-теоретским сазнањима. Али за националну привреду значи право на рад ослобођење одлучујућег  извора благостања и уклањање предрасуде да би капитал и кредит могли да дозволе или забране рад. Стога је разумљиво да ми са интересовањем пратимо светску дискусију о потпуној запослености и праву на рад. Ми је бележимо. Додуше ми у појединостима не заузимамо став према плановима и намерама у туђем табору јер ми имамо коначно своје право на рад. А свакако нећемо да дозволимо да нам то право неко одузме. Уосталом, ми не верујемо да ће народи стално трпети незапосленост која је повезана са капиталистичким индивидуализмом. Та схватања о привредном вођству и потпуној запослености тичу се заправо само немачког народа. Ми смо та схватања створили сами за себе. Она у сваком случају неће наудити ниједној другој нацији. Шта више она користе осталим нацијама. Мени је потребно да само укажем на то како расте конзум једног народа, чија је привреда потпуно запослена. А тиме се повећавају и могућности размене између нација.

Сигнал

(србско издање)

2. јулски број

1943.

8. МАРТ?

Лењин и Клара Цеткин

Шта је заправо 8. март и зашто се слави? Многи Срби и Србкиње не размишљају о томе. Освешћење је дошло деведесетих година када је један део нашег народа гледао на 8. март као на комунистички празник. Нажалост, већи део популације ипак обележава примитивно и глупо овај празник који нам је наметнут са стране.

Клара Ајзнер познатија као Цеткин, Jеврејка - комунисткиња из Немачке увалила нам је још једно њихово “кукавичје јаје”, празник 8. март, касније од стране комуниста прозван “међународним даном жена”. На тај дан (1909.) десиле су се некакве демонстрације жена Америке.

На њену иницијативу, на другој међнародној конференцији жена социјалисткиња одржаној у Копенхагену 1910. године одлучено је да се 8. март обележава као Дан жена. Први пут је тај “празник” прослављен већ следеће, 1911. године и то у Немачкој, Аустрији, Данској, Швајцарској. Рускиње су овај дан премијерно обележиле две године касније, 1913. Социјалдемократкиње Србије су, као у Немачкој, већ 1911. године симболично празновале, а прва значајнија прослава одржана је 1914. године у Народном дому у Београду.

Данас међународни празник жена слави се на различите начине широм планете, без обзира на друштвено уређење државе. Међутим ретко ко се пита шта је стварно стајало иза тог датума. До данашњег дана жене у Србији и целом свету обележавају тај дан и не питајући зашто то чине. 

Истина је једноставна, Клара Цеткин и њене јеврејске другарице једноставно су за празник феминисткиња Европе и Америке узеле датум из јеврејске историје. Ради се о ПУРИМУ који је покретни јеврејски празник и не пада сваке године у исти дан, али  пада отприлике око 8. марта. Пурим је јеврејски пролећни празник којим се прославља персијско-мидска краљица Јестира, Јеврејка која је омогућила Јеврејима покољ над хиљадама већинских нејевреја, уклањањем царског саветника Амана, разоткривача јеврејске завере. О овом догађају говори последња историјска старозаветна књига “Јестира”.

Јевреји празник масовног покоља Пурим прослављају весело, проклињући и исмевајући ритуално убијену жртву царског саветника Амана опијајући се и једући празнични колач од меса назван “(Х)Аманове уши”. На дан Пурима Талмуд допушта опијање. Аман је највећи историјски непријатељ Јевреја поред Вође и они га и дан данас тако доживљавају. Данас дочекујемо овај дан као празник жена и мајки што је велика национална срамота.

Срби и Србкиње не дозволите себи да будете само глупи гоји, ширите истину међу својим пријатељима и рођацима.

Срби не дозволите Вашим женама да прихватају тај дан као свој.

GOTT MIT UNS!

Ваше Високопревасходство, поштовани господине канцелару Рајха!

Када гледамо на наш берлински саборни храм који данас освештавамо и подижемо, захваљујући спремности и дарежљивости Ваше Владе, а након додељивања законских права за нашу Свету Цркву, наша мисао се обраћа са искреном и срдачном захвалношћу, пре свега Вама као стварном његовом створитељу.

Ми видимо нарочито дејство Божијег Промисла у томе да је управо сада, када се у нашој Отаџбини руше храмови и народне светиње, у делу Вашег стварања има места и за грађење овог храма. Заједно са многим другим знамењима, овај храм ојачава наду да у нашу напаћену Отаџбину још није дошао крај историје, да ће Владар историје послати вођу и нама и препородивши нашу Отаџбину, вратиће јој поново националну величину, слично томе како је Он послао Вас немачком народу.

Осим молитава за поглавара државе, код нас на крају сваке Божанске Литургије чита се и следећа молитва: „Господе, освети оне који љубе лепоту Дома Твога, Ти их прослави божанском силом Својом...“ Данас ми нарочито дубоко осећамо да сте и Ви укључени у ову молитву. Молитве за Вас ће се читати не само у овом новом храму и у крајевима Немачке, већ и у свим Православним Црквама. Јер не спомиње Вас само немачки народ са топлотом љубави и оданошћу пред Престолом Свевишњег, најбољи људи свих народа који желе мир и правду, виде у Вама вођу у светској борби за мир и истину.

Знамо из веродостојних извора да верујући руски народ јецајући под игом ропства и очекујући свог ослободиоца, непрестано шаље Богу молитве да би Вас Он сачувао, руководио Вама, и  даровао Вам своју свемоћну помоћ. Ваш подвиг за немачки народ и величанство немачког Рајха учинили су Вас примером достојним следовања и узором како треба волети свој народ и Отаџбину, како треба стајати иза својих националних драгоцености и вечних вредности. Јер оне налазе у нашој Цркви своје освештање и овековечење. Националне вредности чине част и славу сваког народа и зато налазе своје место и у Вечном Царству Божијем. Ми никада не заборављамо речи Светога Писма о томе да земаљски цареви доносе у небески Божији град славу и част своју и славу својих народа (Откр. 21;24-26).  Дакле, изградња овог храма јесте учвршћење наше вере у Вашу историјску мисију.

Ви сте подигли дом Небеског Владара. Нека Он пошаље Свој благослов и на дело Вашег државног градитељства, на стварање велике народне империје.

Бог ће да учврсти Вас и немачки народ у борби против непријатељских снага који желе погибију и нашег народа. Нека Он да Вама, Вашој земљи, Вашој влади и војсци здравље, благостање и у свему добро на много година.

Архијерејски Синод

Руске Православне Заграничне Цркве

Митрополит Анастасије

                                                                                                              (Црквени живот, бр. 5-6, 1938.)

КО СПАСАВА КАПИТАЛИЗАМ?

 Нападајући Збор као "фашистички" покрет, поборници демократије нарочито воле да истичу како он има прикривену намеру да спасе "постојеће стање", односно капитализам. На основу чега су то могли да закључе ови наши петрифицирани "слободари" из препотопске ере? Зар на основу Основних начела и Смерница Збора? Или на основу личних склоности водећих људи покрета, а нарочито његовог вође и идеолога Димитрија Љотића? Не него само на основу једног априорног и диригованог мишљења да је све оно, што није у устајалим колотечинама либералне демократије и понорима марксизма, реакционарно, уперено против "народних слобода", аутократско, диктаторско итд. Њихови укалупљени мозгови нису у стању да схвате да једна земља може и има права да потражи један политички и социјални систем који не мора бити слепа копија ниједног од досад постојећих: и не улазећи у суштину ствари они сваки такав покушај своде под своје овештале шаблоне. Уосталом, такво држање је и сасвим разумљиво. И овде је жеља родила мисао. Неће они да разбијају главу тражећи нове путеве јер осећају да им тамо није место, да је њихово царство још само дотле, док се може јахати на старим, овешталим фразама о "народним слободама". Али народ са својим здравим инстинктом знаће да прозре те слободе које му они пружају. Уосталом, он их се већ заситио, и осећа их већ деценијама на својим леђима.  

Дакле, бори се да одржи "постојеће стање" Збор, који из темеља руши основе на којима је то стање сазидано: егоистички индивидуализам који је довео до друштвене распојасаности и анархије, до расула фамилије, ћелије друштвеног и народног организма, до свакодневних друштвених и личних сукоба и криза, који побија начело неограничене слободе у привреди које је прокламовала француска револуција као логичну консеквенцију крајњег индивидуализма - а које је довело до неограниченог ропства већине народа једној моћној финансијској олигархији: који устаје против збрке управе и законодавне власти у парламентарној демократији која је довела дотле да народни посланици управљају администрацијом, а чиновници кроје законе: једном речи, покрет који се бори за то да и у приватном и јавном животу народа завладају: ред, рад и правда уместо "једнакости, братства  и слободе" који су у ствари: неједнакост, мржња и ропство.

Такав покрет је "реакционаран и недемократски", а "напредна и демократска" је либерална демократија која је и довела до овог стања јер на њеним неприкосновеним принципима развијало се западноевропско и америчко друштво, од француске револуције па све до рата. Такав покрет "спасава капитализам", ваљда зато што уопште руши механичко-профитерски принцип либерално-капиталистичке привреде, а уместо њега поставља органско-задружни. А против капитализма је - либерална демократија, тај политички корелат капитализма! Они говоре о некој "еволуцији демократије". Не може еволуисати, у позитивном смислу, систем који почива на преживелим принципима. Видимо и доживљујемо ту "еволуцију". Еволуција либералне демократије значи и њен крај.

Иста судбина чека и капитализам. Он "еволуише", али та еволуција убрзава његову смрт. Зато, њега не може нико спасити, па ни - Збор, иако би такав неки чудотворни лек радо дочекали баш они који Збору подмећу такве парадоксалне тенденције. 

Али се поставља питање: па за какав се то онда економски систем бори либерална демократија која се, подмећући другом  тенденцију спасавања капитализма, тим самим ограђује од овога. Јер, ако се она одриче капитализма, одриче се тиме свога сопственог чеда, и настаје питање: коме ће предати наследство? Да ли су о овом мало размишљали наши овејани демократи? 

Капитализам се руши сам од себе и на његовим рушевинама може настати само двоје: или совјетски систем, који у суштини задржава исти онај механистички принцип, само са другом поделом улога, који води до расула; или органски систем какав проповеда Збор. Јер Збор не руши само, он и зида. Уместо индивидуалистичке распојасаности, он уводи дисиплину фамилије, задруге, сталежа и нације. Уместо неограничене слободе у привреди, он уводи плански систем у ком ће се приватној иницијативи оставити слободно поље само дотле док је у складу са интересом заједнице, у ком ће капитал бити подвргнут таквим ограничењима да ће се његова функција свести на једино оправдану економску службу заједници, а сузбиће се његова политичка моћ; у том ће се привређивање у свим гранама где је то економски упутно, поставити на задружну основу. Уместо поделе на партије која није ништа друго него подвлашћивање целог народа од стране неколико клика и котерија, он уводи поделу на сталеже, једину органску друштвену поделу која гарантује да ће до политичког израза  збиља једном доћи воља народа, иако се борба за такво политичко уређење не кити фразама о слободи и демократији.

Ако је све ово "спасавање капитализма",  реакција, фашизам и шта још не, онда примамо сав тај грех на своју главу. 

Димитрије В. Љотић