Много пута се историја иронично поиграла са великим људима, најбољим синовима својих народа. Људи без имена и достојанства, вечите слуге и борци за туђе интересе, диктирали су послушнима шта и како да мисле, васпитавали и као посвећени и високо иницирани учили обичне смртнике како да постану добри грађани, одређивали ко је херој, а ко злочинац. Школски уџбеници су од најранијег детињства индоктринирали младе Србе историјом, социологијом и филозофијом из пера Талмудом инспирисаних стручњака за све области људскога битисања. У тешком времену тираније, најпре комунистичке, па потом и демократске, када је број заменио личност, само су ретки хероји духа и крви дизали свој глас против колективног лудила које је било и јесте гнусна увреда за људску свест и савест.
Чини ми се да недовољно јасно схватамо психологију масе и трагичан утицај гомиле, тог омиљеног средства демократије, на кључне моменте у историји, када народ треба да полаже испит зрелости из своје национале и државотворне свести.
Боље рат, него пакт! И гроб… него роб! И тако сви у глас, војни и црквени врх, интелектуални радници, нахушкани народ… А имали смо своје место уз остале братске европске народе, у изградњи Нове Европе. Наш барјак је требао и морао да се вијори поред осталих, и наши бубњеви су морали да тутње у победничком маршу Европљана, србско оружје је морало да засија старим сјајем у новом крсташком походу и рату за слободу Белог Човека! Али не, зарад туђих интереса, гомила је стала под туђи барјак, одлучна да се, ван сваке логике, бескомпромисно бори против оних који су нам пружали братску руку сарадње и позив у заједничку борбу за слободу! Једни за интерес Енглеске, други Интернационале, а скупа сви за циљеве Јеврејина, погазише и реч и образ, увукоше Србство у трагедију и братоубилачки рат. Наста драма, највећа што може задесити један народ, драма изгубљеног пута… И у том мраку безнађа, Господње Провиђење је послало истинске синове србске Слободе и веснике Нове Зоре, да покушају спасити што се спасити може, да врате Србству славу и углед, као и пољуљано поверење своје браће. Они су на време говорили и упозоравали, и зато били прогањани и затварани, а када су силни “јунаци” побегли у шуме, показали су ко је вера, а ко невера. У плејади ових храбрих србских синова, истаћи ћемо једно име, једног Хероја, чије је име са највећом свирепошћу блаћено од стране марксистичке копилади, али исто тако и од стране многих који себе сматрају националистима. Обасјан славом Предака, вечно ће бити слављен од нас, србских Национал Социјалиста! Вековима ће, све до краја историје, у срцу сваког србског борца за Слободу и опстанак наше Расе, бити уписано његово име, Страхиња Јањић!
Страхиња је рођен у шабачком крају, у малом месту Клењу. Следећи ратничке врлине и традицију својих предака, школовао се на београдској Војној Академији, коју је завршио 1927. године. Активно је служио у Оточцу и Винковцима, а 1932. године га видимо као поручника и командира митраљеског одељења битољског гарнизона. Због откривања корупције и афере у високим војним круговима, био је приморан да напусти војну службу, те одлази у Београд где се запошљава као секретар одељења трошаринске управе. Након овога радио је и као секретар у представништву Владе. На овом месту је остао све до 7. марта 1941. Свој положај је искористио за ширење Национал Социјализма, па је због свог труда на овом пољу био принуђен да се повуче са радног места. Након априлског рата и капитулације, свестан положаја у коме се нашао србски народ, а добро знајући ко је истински непријатељ, Страхиња Јањић се поново активирао у војној служби. Октобра 1941. обраћа се Србској Добровољачкој Команди, новоформираним елитним одредима Недићеве Србије, и бива послат у Крагујевац, где је требало да формира Пети добровољачки одред. У Крагујевац је стигао 17. октобра. Овога се сећа легендарни Марисав Петровић, тада комадант Петог Србског добровољачког одреда, па каже: “Друга чета Петог одреда Србских Добровољаца стигла је у Крагујевац 16-ог, а прва чета стигла је 17-ог октобра 1941. године на железничку станицу. Ова чета дошла је са терена из Аранђеловца, док је друга дошла из Београда где је била формирана и њу је водио поручник Страхиња Јањић”. Добровољци су ових дана у Крагујевцу и ужој Шумадији затекли врло опасно стање, јер су цео простор са периферијама Крагујевца држали Титови партизани. Прва герилска акција Србских Добровољаца у околини Крагујевца уследила је на чишћењу терена од партизанских банди са обе стране железничке пруге Крагујевац-Лапово. Акција је вршена у дане 18. и 19. октобра 1941. године. Успех је био потпун и партизани су отерани. Командант Марисав се даље присећа: “Мајор Кенинг је мене задржао у Крагујевцу ради сређивања међусобних односа између немачке војске и добровољаца у граду. Зато сам вођење Одреда на терену предао Страхињи Јањићу, као најстаријем официру”. И други дан акције на прузи, 19. октобра, Одред је предводио поручник Страхиња Јањић, а храброст и борбеност Добровољаца у ове две акције је добро оцењена од Немаца. Међутим, у борбама против удружених четничких и комунистичких снага, Немци су код места Љуљака и Бара, на путу између Крагујевца и Горњег Милановца, изгубили десет људи, док је тринаест рањено. Убијене Немце нападачи су и физички унаказили. Немци су фотографисали унакажене лешеве својих сабораца и фотографије донели шефу немачког Управног штаба у Београду, доктору Турнеру, који их је показао Недићу и Љотићу. Слике су биле језиве, а овакве ужасне примере комунистичко-четничког дивљаштва никад србска војска у историји није починила. Жртвама су биле ископане очи, другима, потпуно скинутим одсечени удови, трећи су били располовљени. Љотић и Недић су били згрожени, и на њихово упорно инсистирање и молбу, др Турнер ипак није фотографије проследио даље, тако да нису могле доћи до Фирера. Рачуница је била јасна, како је на снази била наредба о одмаздама у таквим случајевима, стрељано је 2.300 талаца из Крагујевца и околине. Марисав Петровић и Добровољци су знатно допринели да се ублажи трагедија србског народа, те су из група извлачили колико год су могли србске омладине и све Србе за које се знало да нису комунисти или симпатизери четника. Такође, потурали су цигане како би они попуњавали тај број, а не србски народ. За ову драму сноси одговорност комунистичко-четничка коалиција, јер су починили стравичан злочин иако су знали да је на снази наредба сто за једног, и какве ће последице по народ имати њихово дело.
По извршеној немачкој одмазди, пошто се показао као узоран и дисциплинован официр, поручник Јањић је постављен на место председника крагујевачке Општине. Врло брзо је са својим људима успоставио ред и мир у овом граду, значајно доприносећи сузбијању комунистичке акције у овом крају. Његов успех је изазвао љубомору код неких, те се почело са најгнуснијим лажима и клеветама против Страхиње. Нажалост, у овоме су учествовали и неки од његових бивших сабораца, те га ускоро хапси добровољачки официр, тадашњи предстојник крагујевачке полиције, инж. Симеон Керечки. На сву срећу за ову неправду и хапшење убрзо су сазнале немачке власти, те су пустиле на слободу поручника Јањића, а ухапсиле Керечког. У децембру исте године постављен је на дужност председника општине Лесковац и на тој функцији остаје до фебруара 1942. када му је поверена дужност комаданта новоформираног одреда који је имао за циљ обезбеђење зграде србске Владе. Такође, учествовао је и у личној пратњи ђенерала Милана Недића.
Незадовољан дотадашњим мерама против комуниста, сматрајући да се мора водити одлучнија борба против црвене куге, Јањић оштро критикује Недића и Љотића, те стога бива интерниран у логор на Бањици. Међутим, након интервенције Гестапоа, после неколико дана је поново био на слободи. Знајући да Србији и целој Европи прети највећа опасност са Истока, од стране носиоца светске револуције, СССР-а, Јањић је у договору са SS генералом Мајснером радио на стварању србске SS Дивизије која би се уз остале европске добровољце борила на Источном фронту. Планирао је да део те Дивизије буде стациониран у Недићевој Србији, како би допринео гашењу црвеног пламена. Нажалост, у овој светлој намери Јањић поново бива саботиран од стране појединаца из Недићеве Владе, вероватно из страха од његове могуће превласти. 1. априла 1942. високи заповедник SS-а и полицијски вођа у Србији, генерал Ото Мајснер реорганизовао је Einsetzgruppe Serbien. За заповедника SIPO и SD, уместо штандартенфирера др Ото Фухса, постављен је доктор правних наука SS оберштурбанфирер Емануел Шефер. Такође, наређено је да се формира Мешовита полицијска станица за хитне интервенције са Првим београдским специјалним борбеним одељењем (бивша Фухсова Einsetzgruppe Serbien, тзв. Србски Гестапо). Мајснеру је као најпогоднија личност за овако важно место предложен управо Страхиња Јањић. 1. јула 1942. године је добио легитимацију од Гестапоа. За станицу новоформиране јединице одабрана је зграда основне школе у улици Старине Новака 24. Најближи сарадници били су му Светозар Нећак, којег је одредио за свог заменика, и Драгомир Ћатић, коме је поверена администрација. Већ 18. јула 1942. командант Јањић и Светозар Нећак почињу да окупљају људство. Саборце је проналазио међу припадницима жандармерије, присталицама Љотићевог Збора и национал-социјалистички оријентисаним појединцима. До краја године јединица је имала 147 људи. Сваки добровољац је пролазио проверу и здравствени преглед, након чега је потписивао обавезу чувања службене тајне и строге конспирације припадности јединици. Након пријема добијао је ново шифровано име и идентификациону легитимацију. Јединица је подељена на четири вода, а регрути су у кругу Мешовите станице подвргнути интензивном тренингу (национал-социјалистичка идеолошка обука, руковање пешадијским наоружањем, полицијско обавештајни рад, учење немачког језика) са бојевим гађањима на стрелиштима у Јајинцима и Ташмајдану. У прво време егзерцир је обављан са пушкама 6,5х5,2 мм Munnlicher-Carcano-Parravicino M.1891, а непосредно пред почетак оперативног рада јединица је задужила карабине 7,92х5,7 мм Mauser K.98k, пушкомитраљезе MG.34 и MG.42, аутомате 9х19 мм MP.40 и пиштоље Walther P.38. Припадници јединице су у кругу касарне носили радне униформе Wehrmacht-а, а на улици цивилна одела. Ускоро потом су задужили и униформе припадника Waffen SS-a, које су носили током акција на терену. Јединица је била у искључивој ингеренцији Гестапоа и непрестано је била у сукобу са домаћим органима јавног реда. Како је Гестапо изузетно ценио Јањића као искреног Национал Социјалисту и храброг официра, одлучио је да га са групом верних сабораца пребаци у Немачку како би радили као агенти Гестапоа и контролисали тамошње југословенске раднике од којих су многи били наклоњени комунизму. Јањић је са својих 26 људи стигао у Берлин почетком маја 1943. године. Добио је стан и своју канцеларију. У Немачкој је наставио са истом ревношћу да спроводи задатке који су од њега тражени, до краја верујући у победу Рајха и Национал Социјализма. Припадници јединице који су остали у земљи, реорганизовани су, а нови командант је постао Светозар Нећак. Одред је пресељен у улицу Жоржа Клемансоа 36, а сада су агенти одреда обављали обавештајне операције. Јуна 1943. шест агената је прво прошло тромесечни телеграфски курс, као и курс везе у Београду, а 23. фебруара су упућени у диверзантску школу Heinrichsbur на Иришком венцу. Како се ближио крај рата Прво београдско специјално борбено одељење је расформирано, а агенти јединице су распоређени у друге одељке Гестапоа. За Светозара Нећака је познато да је под лажним именом Милош Антић, 20. марта упућен у Петроград (Зрењанин) на дужност у испоставу Гестапоа за Банат, али даља његова судбина није позната. Страхиња Јањић је до задњег дана остао веран Србству, Европи и високим идеалима Национал Социјализма. Подаци о њему су више него штури, али успели смо из разговора са једним од старих емиграната Збораша да сазнамо да је из Немачке емигрирао у Хамилтон (Канада), где је и убијен. Својом борбом нам је показао којим путем да марширамо, својом верношћу и пожртвовањем дао пример свима нама, његовој духовној деци, србским Национал Социјалистима.
Војин Крстић
