НАШ СОЦИЈАЛНИ НАЦИОНАЛИЗАМ

Национализам као узвишено осећање својствено људској природи, и као испуњење Господње заповести о љубави према ближњем, не може имати ништа заједничко са демократијом - владавином закулисних кругова путем манипулације обезбоженим масама, огрезлим у себичности, разврату и духовној анархији. Национализам не може имати ништа заједничко ни са парламентарним брлогом и демократским партијама као главним средством за остварење најнижих порива појединаца удружених у интересне групе. Свака подршка парламентарној демократији као и подршка некој од партија из њеног опуса, подразумева пристајање на цепање народног организма на ненародне делове, што искључује етнички унитаризам којем тежи сваки родољуб. И у социјално-економском погледу, национализам представља основу одбрамбеног сабирања народа против интернационалистичког зла комунизма и капитализма, чија је философска основа у антитеистичком и антихуманистичком материјализму и делатном унижавању човека на ниво потрошне робе, и пуког оруђа, било светске пролетерске револуције или заменљивог шрафа у процесу производње, коју води финансијски интерес крупног капитала, а не интерес нације. У својој сржи, национализам искључује сваки вид индивидуализма и егоцентризма, стављајући интерес народне целине изнад појединачних интереса, било појединаца, или неког од сталежа. Отуда је истински национализам, социјални, јер се стара за постизањем социјално праведног друштва, без фаворизовања једног сталежа (струке) на штету другог. Наш социјални национализам је природна реакција на индивидуалистички догматизам демократије, на њен етички либерализам, те комунизам и капитализам - њене наизглед супротстављене економске изражаје. Он се не бави појединцем самом по себи, већ као ћелијом народног организма, чији је органски део, и у чијем окриљу се развијао и остварио са свим својим духовним и расним карактеристикама, које карактеришу један народ. Следствено поменутом, лична слобода и амбиције се увек остварују само у окриљу и у корист нације и државе-као њеног оквира, а никада против њих. Оваква наше замисао ни на који начин не гуши лично стваралаштво, већ га усмерава и поставља на место са којег ће бити остварено са пуним капацитетом и успехом, јер ће доприносити општем добру. Зато апсолутно подржавамо приватно власништво, и залажемо се за државну политику подстицања личне иницијативе. Приватно власништво је природна и неопходна потреба јер је нужно да ствари припадају људима са таквом потпуношћу и чврстим гаранцијама које ће у души сваког појединца подстицати потпуну и неисцрпну вољу за стваралачким радом, али зато уопште није нужно да се људи деле на пребогате и сиромашне, или на монополске послодавце и незаштићене најамнике. Зато, упркос нашег залагања за приватну својину и иницијативу, сматрамо да производи појединаца или њихових организација, не могу бити апсолутно власништво истих, јер се мора спречити неограничено богаћење само једног дела народа, да би се заштитила социјална правда и мир који она носи. Отуда државни интервенционизам, јер држава надзире и уређује, али и забрањује, старајући се изнад свега о економском интересу целине. Дакле, наш социјални национализам бори се за србског човека имајући у виду његово назначење и однос према Творцу, народу коме припада, и светињи рада - као права и дужности. Зато ћемо увек победнички јуришати за свој народ, уз борбени поклич: БОГ, НАЦИЈА, РАД! 

Буђење 

број 3/2011.

ЈУДЕЈСКА ОПАСНОСТ - ВАСИЛ КОНТА

''Ми ћемо нестати као народ уколико се не будемо борили против Јудејске опасности''.

Васил Конта

1845-1882. 

Опште је призната чињеница, чак и од стране оних који нас данас нападају, да је први услов постојања и напретка једне државе да њени грађани буду истог порекла, исте крви, што је и разумљиво. Као прво, припадници исте расе се обично венчавају само између себе, јер једино тако могу да задрже расно јединство; брак затим развија осећања према породици, која представљају најјаче и најтрајније везе међу појединцима; а када узмемо у обзир да се породичне везе шире и обухватају све грађане  државе, видимо да међу њима влада свеопште осећање љубави, што се назива расном блискошћу. Штавише, имајући на уму да иста крв тече венама свих представника једног народа, разумљиво је да ће сви они путем наслеђивања имати скоро иста осећања, намере, па чак и идеје; тако да ће у опасним временима, у ванредним ситуацијама, њихова срца куцати као једно, њихови умови ће прихватити једно мишљење, деловање свих ће тежити истом циљу; другим речима, нација сачињена од једне расе имаће само један центар гравитације; а држава такве нације егзистираће у условима највеће моћи, трајности и напретка. Дакле, као и код одржања врсте, први услов за постојање државе јесте да њен народ буде исте расе. То је чињеница, на којој се заснива принцип нација, о коме се толико говори у цивилизованом свету. Тај принцип се, наравно, односи само на расно порекло народа, а никако не на оно што називају ''субјектима државе без обзира на расну припадност'', јер у том случају тај принцип не би имао на кога да се примени. Тај принцип је данас тако дубоко укорењен у свести свих народа, да се све данашње државе стварају или реконституишу само на тим основама. Зато, нека јеврејски публицисти или њихови миљеници више не говоре да је темељ државе само заједнички материјални интерес њених грађана, јер, напротив, видимо да је управо у овом нашем веку рођен принцип нација; који данас све више и више преовладава у свету.

Истина, то не спречава странце да стекну држављанство, уколико се асимилују са већинским народом у тој држави; тачније, уколико се потпуно уклопе у тај народ тако да држава остаје национално јединствена.

То су једини научни принципи натурализације. Јер да би натурализација била корисна, разумна и сагласна научним критеријумима, мора бити одобрена само оним странцима, који се асимилују или су упућени на то склапањем брака са држављанином те земље. У супротном, лако је закључити да ће давање држављанства појединцима, који немају или не могу да имају склоност ка асимилацији, довести до вечне борбе између супротних намера.

Не кажем да је немогуће да више народа различитог порекла живи у једној држави, да они понекад имају заједничке интересе и да се једнако подупиру наслеђене склоности и једног и другог народа под једнаким околностима. Све док траје такво стање ствари, и домаће и натурализовано становништво ће свакако живети мирно. Али околности се мењају, а са њима могу да се промене и интереси различитих народа; ако не данас, онда сутра; ако не сутра онда прекосутра, намере натурализованог становништва ће бити супротне намерама домаћег становништва, а онда ће нечији интерес превладати над осталим интересима, па тај интерес неће моћи да се задовољи без жртвовања других интереса; а онда ће доћи до борбе за опстанак између две расе, са жестоким борбама, које се могу окончати или потпуним нестајањем државе или уништењем једне од раса, тако да опет у држави остаје само једна доминантна раса... Наша национална историја и свакодневно искуство нам показују да од свих странаца, који су дошли у контакт са нама, Турци и нарочито Јевреји су ти који се никада нису са нама мешали, док су се остали странци: Руси, Грци, Италијани, Немци, мешали и стопили са нама, ако не у првом, а онда у другом или трећем колену, али на крају се разлика између тих странаца и нас губи и по питању порекла као и љубави према овој земљи. Али са Јеврејима је другачије...

...Без обзира како ће ово питање бити третирано или како ће се протумачити, ми ћемо нестати као народ, уколико се не будемо борили против јудејске опасности.

 Одломак из излагања против ревизије

члана 7 румунског Устава, 

одржаног у Народној Скупштини, 

на ванредном заседању, 4. септембра 1879.

УДАРНИЦИ

Шта хоћемо ми националисти, ударници, носиоци Нове Зоре...?

Хоћемо поновно рођење трајних, великих и вечних врлина народне душе, која је натруњена дебелим слојем наноса и муља рушилачке туђинштине!

У потресном болу наших препланулих радника и сељака, чије сетне очи мутно зуре у данашњицу, прочитали смо пламену жељу за Отаџбином реда и правде, поштења и радости!

На том тешком, али једином исправном путу доживљавамо безброј опасности, препрека, замки и скоро несавладивих сметњи. Али челичи нас наша мученичка историја, која нам казује да смо ми некад много тога искупљивали сопственим страдањем, па и смрћу. И сва је наша историја у знаку мучеништва, страдања, болова, али и у знаку херојства и борбе. Ми смо само настављачи оних који су сагоревали у глади и жеђи за бољим животом. Учитељи су нам прекаљени ратници, јунаци и мученици. Њихову свету борбу за народну самосвојност разумели смо и пригрлили као своју сви ми, ударници, младићи и девојке, непобедива војска Нове Смене. У откуцајима наших срца завихорио је ослободилачки замах и започињемо ослободилачки и градилачки период народне историје! Тај дуго жуђени период носи у сунчаним видицима наша пробуђена младост и ми ударамо темеље, снажне и неразрушиве. Верујемо у своју огњену снагу! Отров сумње неће нагристи чисту и гранитну веру наших срца! Национална омладина је кристално чист одисај народне патничке душе која се мучи да искаже свој прави израз живота и да каже нову реч. Лепотом и светлошћу борбене и градилачке младости осветлићемо данашњицу и указати на Нови Пут учмалим и заспалим савестима, несвесним или заведеним! Живела Србија! 

Атаман

КАПИТАЛИЗАМ

 

Капитализам није само породио економизам као идеологију и поглед на свет, већ је и сам дете економизма. Економизам није само признање великог значаја привредног рада и привредног развоја као услова живота човека и људске културе, већ је изопачавање хијерархије вредности. Управо је економизам капиталистичког света утврдио дух као епифеномен економије. То уопште не иде од Маркса, и није Маркс за то крив. Маркс је то пронашао у капиталистичком буржоаском друштву XIX века и био је тако фасциниран тим открићем да му је дао универзално значење. Али ми живимо у периоду слабљења капитализма, када је он већ преживео класични период свога процвата. Капитализам нашег времена је већ декадентни капитализам, и он се претвара у некакву нову прелазну форму привреде. Капитализам, на чијем челу стоји финансијски капитал, више готово и да нема везе са либерализмом и индивидуализмом. Из периода либералног, капитализам прелази у период државног и регулисаног. Нерегулисани, либерални капитализам постао је опасан за све класе, па и за буржоазију. Упркос Марксовој схеми, капитализмом нису задовољни ни сами капиталисти. То је посебно видљиво у класичној земљи индустријског капитализма, у Америци. Тамо је регулација капитализма нужност које су сви свесни будући да је нерегулисани капитализам довео земљу на саму ивицу бездана. Стари капитализам више не може да обезбеди ничији живот. Он више не може да храни човечанство. Ако је раније капиталистички систем експлоатисао радничке масе, онда их он данас избацује на улицу. Он нема снаге да победи незапосленост. Како су то већ многи истицали, у капиталистичком друштву нема сразмере између производње и потреба. И то није само његов економски дефект, то је његов морални и метафизички дефект. Јер то значи да не постоји производња ради човека, већ да човек постоји ради производње. Зато се могу уништавати, бацати у море, огромне количине хлеба ради економских интереса, док истовремено постоје они који су гладни. Човек није постављен у средиште привреде. Управо економски либерализам и индивидуализам не постављају човека у средиште привреде. Капиталистичка привреда је дубоко антиперсоналистична. Она представља дехуманизацију економског живота и постварење живота. У периоду опадања капитализма то се изражава у његовој све већој анонимности. Сам капитализам све више руши принципе приватног власништва. Неизвесно је ко је власник и чега је он власник. Власт банака је безлична, анонимна власт. Трустови су безличне, анонимне институције. Непознато је чак ко је узрочник беде која мучи савремено човечанство, кривца нема, он је безимен. Незапослени не знају ко је кривац за њихову горку судбину. Човек осећа да је потпуно придављен нељудском безличном силом. Новац - то је безлична, нељудска сила.

 

Н.Б.

ДАН "ПОБЕДЕ"

ЗА НАЦИЈУ, ЗА ЕВРОПУ - САМИ ПРОТИВ СВИХ!

"Нигде нисмо наишли на подршку. У тој борби против свих, подршку смо нашли само у себи, у свом веровању да се налазимо на раскрсници, која је од судбинског значаја за наш народ, раме уз раме са онима који се боре, пате и гину као мученици за своју земљу и своја народ..."

Корнелије Кодреану