ЈОШ ЈЕДНА ЖРТВА ЦИГАНСКОГ ТЕРОРА!

Још један србски живот је насилно угашен. Честити србски домаћин из Јагодине, Животије Живковић, брутално је убијен у ноћи између недеље и понедељка у своме дому од стране троје циганских злочинаца. Ове човеколике звери су се наслађивале иживљавањем над овим недужним Србином и то све снимали мобилним телефоном, вероватно свесни да је правосуђе републике Србије оштро једино према припадницима србске националне већине. Ови јуришници антисрбског режима дефинитивно чине систем ефикаснијим у планском затирању србског соја.  Шта можемо да очекујемо? Једино нове оптужнице за све нас који дигнемо глас против циганске србофобије и терора. И ова национална трагедија је показатељ да је неопходно одбрамбено концентрисање нације, ради самозаштите и опстанка. Нашем србском брату Животију, нека је вечни спомен у нашем народу и у Небеској Србији. 

  

Не заборављамо, не праштамо!

 

Цигански злочинци, убице Србина

Радослав Рада Павловић - заборављени херој

Име Радослава Павловића симболизује храброст, рад, а изнад свега жртвовање за своје идеале. Још као млад преузео је старање о сестри и брату јер им је отац страдао у Првом светском рату. По завршеној учитељској школи, службу започиње у Македонији, где и упознаје будућу супругу, учитељицу Зору Петровић. Брак су склопили 1928. године у Београду, након чега добијају радно ангажовање у селу Мало Црниће код Пожареваца, у коме остају пуних 12 година и где им се рађају деца, син Никола и ћерка Рајка. Као сеоски учитељ Рада Павловић предузима низ акција како би се живот сеоске омладине обогатио културним и спортским активностима. Оснива фудбалски клуб Стиг, организује приредбе и друге културне манифестације, главни је покретач иницијативе да се озида нова школска зграда итд. Због свог ангажовања на унапређењу сеоског живота Павловић је за веома кратко време стекао симпатије и поштовање како својих ученика и њихових родитеља тако и осталих мештана Малог Црнића и околине.

      У Пожаревцу је на једном збору имао прилику да се упозна са идејама Димитрија Љотића, и од тог тренутка постао је његов веран следбеник а касније и сарадник на многим пословима. Павловић се активно укључио у рад Збора и постао један од истакнутијих чланова организације у крају у коме је живео и радио, узимајући активног учешћа у ширењу политичких идеја Покрета.

      По завршеној Вишој педагошкој школи, Радослав са породицом прелази за Београд где у школи Краљ Петар код Саборне цркве отвара огледно одељење, директно одговоран Министарству просвете. За рад у просвети одликован је орденом Светог Саве 5. степена. Након забране Збора у октобру 1940. године Павловић као један од угледнијих чланове организације, бива ухапшен са осталим виђенијим активистима и интерниран у сабирни логор у Брусу код Крушевца где остаје све до пуча од 27. марта 1941. године.

      Након пропасти и окупације државе, прима се положаја управитеља Дома за малолетнике у Београду. На том месту остаје све до лета 1943. када на позив Димитрија Љотића одлази у Крушевац где је требало да преузме положај окружног начелника, јер је Душан Марковић, дотадашњи начелник и командант Добровољаца, убијен од стране четника Драже Михаиловића. Као и на претходним дужностима и овде је Павловић показао ентузијазам, одговорност и пожртвованост у раду. Пружила му се прилика макар и у трагичним ратним приликама-какве су тада владале Србијом, да примени у пракси нешто из програма Збора, да систем политичких партија буде замењен системом сталешке скупштине. Скупштини су присуствовали представници свих занимања, економских, културних и социјалних заједница у крушевачком округу. Као окружни начелник заједно са шефовима градских управа ишао је од села до села, на лицу места упознавао се са проблемима и где је то било могуће одмах их и решавао. Али оно по чему ће га памтити народ Крушевца и околине, а пре свега многа избегличка и деца без родитељског старања, јесте његов пројекат о оснивању центра за смештај незбринуте деце. Његова идеја наишла је на одобравање код водећих људи тадашње Србије а пре свега код Председника владе Милана Недића, који Павловићу даје зелено светло и средства за реализацију. Некадашњи војно-технички завод који је за ову прилику преуређен у Обилићеву, надомак Крушевца, изабран је за локацију центра. Недићев град како је овај центар понео име отворен је свечано 28. јуна 1944. и у њему је било смештено око 1000 малишана.

      Склањајући се пред бољшевичком најездом са сином Николом, Рада Павловић се са Српским добровољачким корпусом повлачи за Словенију. Према замисли Димитрија Љотића требало је формирати специјалну групу на добровољној бази која би била састављена од припадника СДК, а чији би задатак био да се убаци на територију Србије и делује у непријатељској позадини. Да води ову групу младих и храбрих људи није се јавио ни један од професионалних официра СДК, већ се на овај позив одазвао једино Радослав Рада Павловић. Група је убрзо затим упућена у центар за обуку Kaiserwald недалеко од Беча. Под будним оком немачких инструктора група је прошла све сегменте диверзантско-обавештајне обуке и овладала потребним вештинама и знањем. Након успешно завршеног курса група се на челу са Павловићем и још двадесетседморицом (Жарко Ускоковић, Душан Пејић, Ђорђе Пешић, чланови Збора из Ниша, Славко Трнинић и други) ноћу између 1. и 2. марта 1945. године падобранима спустила на Копаоник.  Копаоник је изабран из разлога што се налази у непосредној близини Крушевца, краја у коме је Рада Павловић током свог рада стекао велики број пријатеља и познаника, па је сматрао да ће му та познанства олакшати рад на новом задатку. Захваљујући енглеској обавештајној служби, југословенски комунисти били су на време обавештени да се спрема убацивање Павловићеве диверзантске  групе. По снегом покривеном терену и непрестаним потерама прогонитеља, Павловић закључује да је немогуће у таквим околностима реализовати постављене циљеве, те из тог разлога наређује људима око себе да се спасава и сналази ко како зна и уме. Један број припадника групе страдао је у непосредном обрачуну са комунистичким агентима или заробљен од истих, неки су успели да се спасу даноноћним скривањем и бегом преко границе, док је сам Павловић успео да се домогне Крагујевца и нађе уточиште код свог пријатеља. Годину дана касније прелази у стан своје сестре Радмиле Мартиновић, међутим недуго затим  стан опкољавају припадници Озне. Видевши да је дошао крајњи час Радослав узима свој пиштољ и једним метком себи одузима живот, избегавајући на тај начин понижења којима би био изложен током истраге, као и могућност уцене његове породице.      

С.Гаговић

Рада Павловић као Окружни начелник

        прима бадњак,  Крушевац 1944.

Рада Павловић са добровољцима

НОВИ НАЦИОНАЛИЗАМ

Разарајуће дејство индивидуалистичких начела на целокупни друштвени живот европских народа, од економије и социјалних односа до духовне културе и морала, постајало је још од 19. века све видније и све опасније. Оно се испољавало у све тежим периодичним економским кризама, у све већем броју незапослених, у кризи демократије и државе, што је све дубље разједало основе савременог друштва, да би најзад постало свакоме јасно да је у кризи целокупна модерна цивилизација.

              Реакција против разорног индивидуализма појавила се свуда, али су биле сувише моћне силе које су га подржавале. Међу њима било је најмоћније јеврејство, тај највећи корисник индивидуализма, и масонерија, чији је главни циљ утврђивање и одржавање тог поретка, и која је у том погледу инструмент јеврејства. Након Првог светског рата, поред она два главна разорна чиниоца, ступа у акцију и трећи, далеко снажнији и опаснији, комунизам. Народи којима је највише претила опасност, и који су имали довољно снажан инстикт самоодржања, а у традицији и у духу елите довољно за то потребних елемената, извршили су своје националне обнове, и створили нове системе друштвено-политичке, на основама сасвим супротним оним дотадашњим индивидуалистичко-материјалистичким.

Други, код којих су овакве тежње, по њиховој злој коби, биле надјачане супротним силама, које се упињу да задрже хаос, морали су да најпре доживе слом, и да можда тек касније, после тежих искушења, изврше спасоносне реформе у организацији и у духу. Због тога се национализам, који је тако настао у опреци према силама разарања и пред опасношћу коначне пропасти народа, мора дубоко разликовати од досадашњег национализма - бледог, млитавог и безсадржајног. Док се онај ранији углавном састојао из свести сваког члана о припадности нацији, љубави према родноме тлу и готовости да се оно брани, нови национализам је далеко од тога да се тиме задовољи, или можда тачније речено, све то схвата на један много дубљи, потпунији начин, пошто је обилно искуство новога доба показало да су та својства, сама за себе, и у ономе облику у којем су негована у веку индивидуализма, сасвим недовољна да сачувају један народ од лаганог приближавања пропасти.

Нови национализам захтева целу личност свих чланова, жели да обузме све њихове мисли и да прожме све њихове акције. Он тежи за интеграцијом свих народних снага, духовних, моралних и материјалних, и за њиховим што потпунијим и што целисходнијим искоришћавањем за свестрани напредак нације. Насупрот космополитским и интернационалистичким тежњама, нови национализам представља враћање оригиналном народном духу. 

Да би црпео снагу за народну обнову и ујединио целу нацију у заједничком одушевљењу за стваралачка прегнућа, он даје велики значај народној традицији, свему што је битно и најдубље у души и у духу народном, и труди се да оживи све духовне вредности стваране у народу у току векова, а које су свуда последњих деценија биле плански раслабљиване од стране јудеомасонских сила. У духу новог национализма је да и сам систем организације, који се усвоји за један народ, мора савршено одговарати како његовој социјалној структури и економским приликама, тако и његовој традицији, обичајима и карактеру народном.

Усвајање органског сталешког (корпоративног) система од стране свих нових националистичких покрета, у већој или мањој мери и у различитим облицима, последица је тога што су они сви настали као реакција на оно стање дезорганизованости и расула које се све више ширило деценијама под утицајем индивидуалистичких привредно - социјалних и политичких принципа. Разбијање друштвене целине на атомске јединице, које је у политичком погледу дало партијску и парламентарну демократију, а у економском и социјалном погледу капиталистичко искоришћавање слабијих од стране моћних, привредне кризе, армије незапослених и друге погубне последице либералних начела, довело је до једног општег болесног друштвеног стања, за које једини лек може бити у поновном успостављању нарушене народне целине кроз органско сталешко уређење. То је враћање јединим здравим и природним начелима друштвеног живота, у погледу којих је 19. век хтео да буде изузетак и да заснива срећу појединаца на цепању заједнице.

Следствено органском схватању друштва, целина је пре делова и пре појединаца, чији се интереси морају увек у свему подредити њеним интересима. Народ је живо биће чији су саставни делови, сталежи, као органи у живоме организму, повезани законима солидарности и међусобне зависности. Ради добра целине, уместо досадашње борбе класа, мора се успоставити потпуни склад сталежа и морају се њихови интереси измирити. Већ из самог тог органског начела произилази као логична последица успостављање социјалне правде. Прави национализам, утврђујући органски поредак и успостављајући индивидуализмом нарушену солидарност органских делова нације, подједнако онемогућује капиталистичко искоришћавање рада као и везивање радника за интернационалне покрете. Он остварује социјализам у границама нације, што је једини начин на који се он може заиста, без јеврејске лажи, остварити.

Досадашњи национализам, без социјалне садржине и без стваралачког одушевљења, није био у стању да подигне свест о неопходној солидарности између чланова и између делова нације, нити да их приволи на потчињавање својих егоизама интересу целине. Није имао снаге да сузбије разорне утицаје и силе распадања, а још мање да, било у миру или у рату, организује конструктивне снаге нације. Народи који су се ослонили на такав национализам доживели су слом, или су на путу да га доживе. Било је неопходно, после века егоизма и материјализма, у којима се распада досадашње друштво, да наступи век идеалног одушевљења и пожртвованог давања самог себе. Нарочито је душа омладине чезнула за таквим идеализмом, и због недостатка оваквих  стваралачких покрета, она је тако лако била преваром одвођена у рушилачке таборе. Данас је јасно да се и препород човечанства  може остварити само путем националног препорода.

Никоме није као нашем народу био толико потребан нови полетни национализам са препородом који он доноси у духовном и материјалном погледу. Нигде није чекало толико нерешених проблема које су либерални поредак и партијски режими гомилали, не могући ни прићи њиховом стварном решавању. Нигде није било тако очигледно, у непојмљиво кратком размаку времена, срозавање свих високих вредности једног народа, под утицајем индивидуализма у свим његовим облицима. Зато је више него ма где било неопходно, ради подизања народног духа, да одушевљени полет новог национализма заструји кроз њега, да му пробуди учмале снаге и помогне да стресе чамотињу. Али наша интелигенција, у својој већини, није разумела нужност таквог препорођеног национализма, нити је хтела да схвати његову суштину, као што није разумела ни историјски значај догађаја око нас и смисао револуције кроз коју свет пролази. Опијана илузијама које су јој деценијама у крв убризгаване, она је свако удаљавање од демократије и либерализма на било ком плану крстила фашизмом, глупо придајући тој речи једно наопако значење. Онај њен демократски, старопартијски део мрзео је нови национализам и његову еволуцију, јер, сналазећи се добро у досадашњем трулом систему на којем се товио, није ни увиђао уопште потребу за неким дубоким препорођајним реформама. А нарочито он није желео и не жели систем у коме се више говори о дужностима него о правима, у коме се од свакога захтева напор и подчињавање интересу целине, и из којег морају бити одстрањене шићарџије свих врста. То је наш анархични тип интелектуалца егоисте, онај који нас је гурао деценијама на путу пропадања и најзад нас плиткоумно довукао до понора. Онај левичарски део мрзи нови национализам, јер је пре свега у глупој заблуди о пролетерској револуцији која по његовом мишљењу доноси срећу радноме народу, и зато што је исто тако наопако обавештен о револуцији национализма која уистини доноси социјалну правду. Али и међу интелектуалцима левичарима доминира анархични тип сличан ономе из предње групе. Примери из њиховог  експеримента у Србији сведоче да је наш левичар интелектуалац схватио и комунизам више као анархију, без ичег конструктивног, и да је поред жеље за рушењем имао још само жељу за уживањем. То је тип који би чак и у једном строгом комунистичком поретку брзо заслужио стрељање.

Код једног и код другог мржња према социјалној дисциплини, реду и стваралачком раду, главним атрибутима новога национализма, произлази из оних анархичних склоности, које су особина, бар у извесној мери, нашег просечног интелектуалца. А њихово је порекло у напуштању патријархалне културе, која је органска, и у наглом прелазу, без етапе, у индивидуалистичко-материјалистичку цивилизацију. Пошто је губио везу са тлом, са традицијом, са богатом ризницом народнога духа и са оним смислом за органски ред и за органско схватање друштва, чији је израз сеоска породична задруга, који је и после ишчезавања ове још увек жив у народној свести, он је екстремни и анархични индивидуалиста, грабљиви материјалиста и сладокусац, што га подједнако чини способним да се одушеви било анархијом демократије било анархијом бољшевизма. Отуда и позната веза данас између та два табора, и њихова заједничка мржња према правом препорођајном национализму.

Нови српски национализам мора на првом месту имати за циљ да поврати одрођене чланове народне заједнице, и да у њима изнова пробуди  љубав према Отачаству и смисао за пожртвовање, који се од почетка српске историје испољавао у небројеним и највишег дивљења достојним делима појединаца и целога народа, кроз јунаштво и кроз мучеништво, онај смисао који је Свети Сава поставио у темеље србске државе, а који је нашао свој највиши израз у Косовском Завету. После те духовне обнове на темељима Светосавља, којом ћемо бити приправљени за несебична давања, за колективна прегнућа и стваралачка одушевљења, свака друга обнова на материјалном плану биће лака.

Органско сталешко уређење које садржи у себи принцип солидарности мора заменити индивидуалистичко, које подваја и разбија, и које је узрок нашега пада. Ми немамо разлога ни потребе да за модел овога уређења лутамо. Он је дат у нашој задрузи и у најдубље урезаним схватањима нашег народа. Нови србски национализам само га уподобљује потребама савременог живота.

Р. Станковић

Обнова 

број 4/2010.

ПУТЕМ ДУХОВНЕ ОБНОВЕ

 Духовни сутон, помућеност духовних видика и странпутице којима смо били изложени условиле су и припремиле сву беду и све несреће, које су нас снашле. Од онда када смо престали да будемо своји духовно; од момента када смо изневерили унутарњи дух Нације и животне идеале Предака, ми смо почели припремати своју пропаст.

У држави коју смо створили својом крвљу и својим напорима, оном нашом исконском расном снагом, духовно су загосподарили туђини. И безобзирно су све чинили, да наше духовне и моралне, и културне и националне вредности што више обезсвете и унизе. Духовна разградња једног великог и славног народа била је трагична стварност наша у држави у којој је свако, за народни живот важно вођство, било у рукама оних, који нису ни хтели, ни могли појмити величину нашег националног духа и мисли.

Конкретно речено: сав културни и духовни живот у нашој земљи био је плански усклађен анационалним смеровима. И уметност, и књижевност, и филм, и позориште, уопште сва културно-духовна  стремљења, уносила су у широке народне масе семе разарања и националног обескорењивања. У свему томе истицало се у први план оно мрачно и негативно; оно је омогућавано да расцвета, узрасте и допринесе растурању наших духовних основа из којих смо вековима црпели силну животну снагу.

Из тих основа изникао је тип обездуховљене и однарођене наше интелигенције, оног духовно сасушеног и морално пустог реда људи, који не зна ни за светињу националног поноса, ни за осећања части, нити за границу између дозвољеног и недозвољеног. Сав у култу уско личног, анимално саможивог, овај тип унутарње материјализованих људи обездуховљавао је, било као свесни или несвесни извршилац воље оних тамних сила које су дириговале њима, и духовно пролетеризовао градску интелигенцију, која се, више него у било којој земљи, била одвојила од народа од кога је живела. Јер само се код нас могло десити, да између града и села нема органског стваралачког контакта. Млађе генерације градске интелигенције, васпитно погрешно постављене, гледале су народ са ниподаштавањем. Шта село ради, како производи и живи; како изгледа која врста жита или како се гаји кромпир или пасуљ, како изгледа овца или крава и како се од њих добија млеко – све су те ствари биле апсолутно непознате и многим мајкама у граду. Како би, онда, могле бити познате њиховој деци?!

Ово и још много других тежих ствари долази од духовног отпадништва од Нације. Да би се вратили Нацији, ови људи се морају коренито обновити. И то органски, из суштине бића, по судбинској неминовности укопчавања у стваралачки организам Нације.

То духовно обнављање мора бити планско, руковођено једном вишом идејом Отаџбине. Мора се, већ једном, и у нашој Отаџбини, тако дубоко уцвељеној и разореној, повести озбиљно рачуна и о томе, да се Нација духовно обнови. Морају се наћи и организовано повезати сва средства и снаге, којима се та обнова мора изводити. Народу се мора дати добра школа, вредан и духовно-националним идеалима задојен свештеник и учитељ, као и добра и праведна управа у Општини. Мора му се дати добра национална књига, добар образовно-васпитни филм, поучна представа, добра и инструктивна стручна књига и мудро духовно руководство. Иза оружаних одреда, који својом бојовном снагом уништавају физичку снагу непријатеља србске земље, морају ићи чете духовних неимара, који ће исцељивати духовне недуге од којих страшно пати наш народ. Они морају уобличити и употпунити дело духовне обнове. То је њихова мисија и дуг Отаџбини.

Не треба се заваравати, истинска духовна обнова народа и у селу и у граду и изграђивање националне интелигенције моћи ће се постоћи само онда када се сва ненационална, духовно од народа отпала интелигенција, изопшти из народне средине и онемогући да на њу и даље отровно и разорно делује.

С. Солдатовић

ЧУВАЊЕ НАЦИОНАЛНОГ БИЋА И РАСНИ ИДЕНТИТЕТ

 

Осим православне вере, србског језика, ћириличног писма и србске националне свести, битан елемент наше нације јесте и србска крв. Одбацујемо неприродни грађански концепт нације, који се потенцира у Европској унији, према коме се национална припадност своди на појмове држављанства, пребивалишта и језика. Данашњи Срби су попут својих словенских и индоевропских предака, људи беле пути и потомци су старих Срба који су стварали, бранили и обнављали србску државу.

Физичким раздвајањем словенских племена (услед продора азијатских народа у Европу, који на тај начин раздвајају јужне и источне Словене) као и упливима романизованих Балканаца и делова неких завојевачких племена у јужнословенски етнос, кристалишу се посебни јужнословенски народи међу којима и наш србски, коме је Ћирилометодијевска и Светосавска мисија утиснула печат духовне словесности. Наиме, несумњиво је да још од времена Светог Саве и стварања Србске Цркве, србски народ бива преображен из једне пре свега родовске скупине у једну превасходно духовну заједницу, која представља србско сабрање у Цркви Христовој из кога је проистекао србски обичајни израз православне вере, односно Хришћанство србског стила и искуства које називамо Светосавље, а које је постало синоним и срж србске националне идеје. Међутим, то не значи да крвна компонента у поимању србског националног идентитета губи свој значај. Познате су (и многима саблажњиве) речи Светога владике Николаја Србског, тачније његова  лозинка србског идентитета,  која казује да смо  «по крви Аријевци (Индоевропљани), по презимену Словени, по имену Срби а по срцу и духу Хришћани».

Свакако, владика је имао на уму да крвна свеза представља иницијални и сходно томе веома битан чинилац националног бића код сваког народа па тако и код србског, јер народи углавном и настају тако што одређена крвно и језички повезана људска заједница временом добије свест о својој особености, након што претходно њени чланови кроз узајамно општење саздају заједничку и особену културу. Сходно наведеном, у часопису Мисионар 1940. године, владика на следећи начин говори о јединству србског народа: Породично, конструктивно и позитивно јединство једног целог народа, у коме тече иста крв, у коме живи исти дух, за ким лежи иста херојска и света прошлост, пред ким лебди један и исти циљ, братство по крви, братство по духу, братство по целој прошлости и братство по целој будућности својој.

Не може се пренебегнути чињеница да су исконски народни закони живота условљени и биолошким карактеристикама дотичног народа, и стога су у заблуди оне патриоте које су равнодушне према тежњи ка очувању ове компоненте србског националног бића.

Такође, у заблуди су и они православни Срби који сматрају ово питање потпуно небитним за духовну обнову србског народа. Свакако, најважније је да ми данашњи Срби будемо духовни потомци светих и славних Срба и Србкиња, чију земљу смо добили у наслеђе. Али уколико смо ми у што већој мери и крвни потомци наших старих, и уколико имамо свест о таквом крвном наслеђу, утолико је природно и логично да смо у већој мери везани за наше претке и да их више осећамо као своје. А у таквом случају, у већој мери смо везани и за њихове идеале, од којих је главни – вера у Христа. Дакле, што више кроз вене нас и наших кћери и синова буде струјала крв наших славних србских предака и што се више њихов лик буде оцртавао на лицима наших потомака, утолико ће и природно бити већа могућност и већа жеља да се обнови њихов дух и њихова вера.

Истина, ми данашњи Срби, услед континуираног и свеобухватног народног посртања из протеклог века, нисмо више ни бледа сенка наших славних предака. О тој болној чињеници сликовито говори чувени србски духовник, отац Симеон, игуман манастира Рукумија: Наши оци, наши дедови… Погледајте старе слике, старе фотографије. Погледајте, ти су људи били као калуђери. Нису били буцмасти и дебели и никакви, него су били људи чврсти, као запете пушке. Били су ратници и сељаци, мученици, и знали су зашто живе, зашто се боре и били су непобедиви. Како је Србија могла да победи Аустроугаре, Немце… Читајте оца Калиста па видите каква је мука србска била, колико је он рана имао као комита и као ратник, и као монах после… И видите шта је Србија, шта је свети владика Николај. Био је 36 дана без хране и воде. А отац Калист каже: «Ја сaм издржао 25 дана, био сам много пута рањаван». А ми Срби данас, један дан не можемо да проведемо без хране и воде? Кукамо на пост. Ух, кажу, ко шта ради – само постиш! Они који не посте највише нападају оне који посте. А не треба тако да буде.

Али, како даље запажа отац Симеон, иако ми данашњи Срби «можемо свакакви да будемо, кад дође стани-пани знамо за кога смо. Наша срца осећају где је Истина, ко је у Истини, ко је Истинити». Дакле, наша раслабљеност, обездуховљеност и етичка дезоријентисаност још увек нису на нивоу савремених западних стандарда, а обнова оног пламеног духа у србском народу, духа који је красио наше старе, засигурно ће бити могућа све док овај род буде представљао биолошки континуитет старих Срба.

И уопште, уколико осим духовног имамо и крвно прејемство од наших предака, онда смо као народ сасвим историјски укорењени, и тада знамо да смо ми данашњи Срби карика у једном дугачком србском историјском ланцу предака и потомака. Знамо шта смо наследили од предака и знамо шта дугујемо својим потомцима. У таквом случају, нација ће заиста бити једно од наших најтврђих духовних огњишта у којем ћемо проналазити уточиште и из кога ћемо црпети снагу за сваку животну борбу. Јер ће нас увек лакше и дубље одушевљавати подвизи великих, светих и славних Срба и Србкиња, ако знамо да смо ми крв њихове крви и кост њихове кости. Таква свест ће нас више инспирисати да подражавамо њиховом примеру.

Или како у «Завештању крви Стефана Немање» вели Миле Медић: Као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек. Шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење.

Уосталом, погледајмо и како Свети владика Николај у делу «Национализам Светог Саве» објашњава светосавско поимање Народне државе, и указује на штетност мешања крви:

Народна држава за Светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до границе једне народне државе, то јест отаџбине. Ако се дозволи да се држава простире докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империјом. У том случају држава добија територијално, али губи морално; добија у материјалним димензијама, али губи у интезивности духовне и моралне снаге; јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавина производи страх, немир, себичност, грабеж и осећање сталне несигурности.

Уплив крви других народа или раса у један народни организам јесте историјска неминовност, па ни србски народ у том погледу није изузетак. Али када су такви процеси већ неизбежни, природно је настојати да разводњавања традиционалног србског етничког бића, буде у што мањој мери.

У вези са тим, позната је пропаганда хрватске историографије, која србски народ покушава представити као «производ турско-фанариотске реторте», желећи тиме да искаже како Срби наводно, у највећем делу свога расног бића, нису Словени па чак ни Индоевропљани. Такве, ничим аргументоване бесмислице, које потичу од искомплексираних србомрзачких «научника» који услед ништавности сопствене «националне» идеје, покушавају кривотворити србску, убедљиво је разобличавао један од највећих србских интелектуалаца протеклог века, Лазо М. Костић, у свом изванредном делу «Образовање и одржање српске нације» позивајући се на мноштво релевантних докумената, односно записа познатих европских историчара и других научника који су се бавили историјом ових балканских подручја. Па тако, о наводном крвном мешању Срба са турским окупатором, Костић пише следеће:

Срби су се најчишће расно и ментално одржали под Турцима… сви страни писци од угледа истичу колико је баш српско ропство под Турцима њему послужило и помогло да одржи своју етничку чистоту. Срби су тада били просторно изолирани, а та изолираност се показала као оклоп који није пуштао стране утицаје на српски народ.

Истим поводом, Костић цитира мноштво немачких, француских и других углавном западних аутора, чији су списи међусобно сагласни у ставу да су Срби махом били сасвим изоловани од турског окупатора и да су уопште избегавали крвно мешање са инороднима.

Србски карактеролошки идентитет и архетип србског човека, искован је стицајем особитих географских, биолошких и историјских чинилаца. Херојски карактер србског народа избрушен је чврстином планинске стене, густином шуме, изолованошћу као и борбом непрестаном за народну слободу и духовни идентитет.

Посебни словенски народи настају као последица процеса физичког раздвајања делова јединственог старословенског етноса као и уплива различитих несловенских елемената у поједина словенска племена. Језик, фолклор, митологија, а делимично и физичке и психичке особине, говоре о међусобној блискости словенских народа. Ипак, као последица мешања са различитим народима и услед карактеристике рецесивности одређених наследних елемената и специфичности генетске комбинаторике, јавља се разлика у заступљености појединих подрасних типова беле расе међу различитим словенским народима.

У србском народу преовлађују елементи Динарског типа, који се по Владимиру Дворниковићу код јужних Словена кристалише као последица утапања несловенских балканских и медитеранских елемената у словенску масу. На сличном становишту је и Бранимир Малеш, по коме Динарски тип по својим битним елементима указује на сопствени прототип светлије комплексије. Тај прототип је, по Малешу, услед уплива једног тамнијег типа, еволуирао у облик који је својевремено назван Динарским типом.

Истакнути србски научник и директор Европског института за проучавање древних Словена, академик Србољуб Живановић, доказивао је чињеницу о претежном биолошком континуитету, између старих Словена, старих Динараца и данашњих Срба, указујући својим антрополошким истраживањима да су наши словенски преци на ова подручја дошли знатно раније него што тврди бечко-берлинска историјска школа. О томе академик Живановић каже:

Ја сам касније утврдио, истражујући многа гробља, да се ми (Словени/Срби) никада нисмо ни досељавали овде, ми смо ту одувек. Долазиле су неке мање групе, наметале своју власт, организовале народ па нападале Византинце. Тако се 557. у списима први пут и помињу Словени који су нападали Солун, али не зато што су они тада дошли већ зато што су тада постали занимљиви историографу. Ми овде живимо од времена индоевропских племена, а утицаје смо примали са свих страна.

Психичке особине Динарског расног типа одговарају Цвијићевим антропогеографским одређењем архетипа србског човека, а у основи се подударају и са духовно-историјским созерцавањем идеала србског православног човека, какво је чинио Свети Николај Србски.

Постојање етнолошке и антропогеографске разноликости појединих србских области, као последице различитих услова историјског развоја, позитивна је појава, јер је снага сваког организма управо у разноврсности његових повезаних органа, како је то истицао Константин Леонтјев.

Извод из идеолошких смерница

Србске Акције

ИЗМЕЂУ ОПАНКА И КАПУТА

 Интелигенција је душа једног народа. Она предводи свој народ и одређује ток његове историје. Услед свога позива, ради својих дужности и личних потреба, интелигенција је везана за град. Знатан пак проценат народа и поред масовних миграција у градове, живи по селима, јер смо вазда били, Богу хвала, сељачка земља. Из тога разлога се проблем односа интелигенције и народа посматра углавном као питање односа града према селу.

Код нас је, нажалост, од раније постојао јаз између града и села, или како је то наш народ говорио „између опанка и капута“. Изгледа као да није било никакве планске политике на сузбијању тога јаза. Село се осећа као да је препуштено само себи. Град му је посвећивао пажњу највише у предизборним кампањама или приликом неке сеоске прославе. Којим поводом би се неко од наших интелектуалаца одважио  да посети било које село? Зар је игде лекар из чисте знатижеље или културне мисије хтео да завири у село? Колико је чак и агронома који су зашли у села да користе народу својим знањем и саветом? Ни просветни радници нису много одскакали од осталих. Редак је пример учитељ који се бацио на оснивање неке сеоске читаонице. И онде где је можда већ и основана, не води је учитељ него самоуки сељак. Уместо да се у празничне дане сељаци окупе око свога учитеља у школи да им каже коју паметну и корисну, они су и даље приморани да пронађу између себе бистријег домаћина. Колико је само благодаран обичан човек из народа кад види да се за њега неко заузима!

За одвојеност села од града велики део одговорности сносе и они наши интелектуалци који су пореклом са села. Већина тих интелектуалаца однародила се од својих и у томе предњачи осталима. То је жалосно, али је заиста тако уствари. Село као да подсећа да је град из његове средине ишчупао једног његовог и уврстио га у ред непријатеља села. Такође, треба истаћи и лоше поступање државне администрације према људима са села. Сељак је по нашим надлештвима морао сатима и данима да чека да га неко прими и саслуша, па ма то била и најнезнатнија ствар. Зар је ко водио рачуна о томе колико је сељака стајало то што се из тешко проходног краја одважио да сиђе доле у град и изгуби толико драгоценог времена за неку молбицу или објашњење? Колико би нам могла послужити за пример администрација родне груде Леона Дегрела, још у његово време, која је одредила да се у судници увек даје првенство сељаку, ако чека заједно са својим националним другом из редова грађанства! Леп и уљудан поступак са сваким посетиоцем, а нарочито са људима из необразованијих слојева ствара дубоко поштовање и осећање присног поверења, док лоше понашање не само да одбија сељака од грађанства, него му калеми мржњу против поретка и државе уопште.

Данас је потребније него икада да се национална интелигенција приближи нашем народу, да се слије са простим пуком у једну целину, и да стекне снагу за обнову своје Отаџбине. Приближити се народу, то пре свега значи упознати његов живот и животне тегобе, проучити његове патње и потражити им лека. Такође, неопходно је повезати сеоску са градском омладином, упознати градску омладину са животом села. На селу би ти млади људи могли и нешто научити и својој браћи помоћи. На тај начин би се између народа са села и из градске средине створио срдачан однос, без чега нема националног препорода и васкрса.   

Здрава и јака држава мора имати духовно здраво и економски јако село, које ће бити извор народне енергије, мерило његове културе и најбољи ослонац народне одбране. Напредак и благостање села зависи од људи који су позвани да му то омогуће. Зато не смемо бежати од села и либити га се, већ му морамо прићи с највећом љубављу и пожртвовањем, као прави синови и кћери, којима је дужност и обавеза према народу и Отаџбини изнад свега.

На који начин да помогнемо селу које чами у мраку и незнању, често у прљавштини и беди, мада има услове да постане боље и савршеније како физички тако и морално, пуно полета, живота и стваралачке снаге?

Ако хоћемо од детета да створимо човека, ваљаног и честитог члана народне заједнице, морамо га васпитавати, неговати, упућивати га да чини оно што је добро, а од зла да се клони и да не подлеже лошим утицајима са стране. Овако изгледа када је у питању појединац, а исто тако је и са заједницом. Исти је случај и са селом које није ништа друго него заједница већег или мањег броја задруга. Да би успели да извршимо обнову нашег села, морамо га вратити на стари задружни дух и живот у складу са савременим потребама. Задруга је неопходна због тога, јер је само у њој могуће остварити култ домаћинства, љубави, пожртвовања и старешинства, без кога нема истинског напретка. Само ваљани и честити чланови тако мале заједнице – задруге, могу бити корисни чланови велике заједнице – државе. Само људи који су од малена навикли на послушност, рад и поштовање могу у животу да покажу позитивне резултате свога рада, и да својим примерима послуже својим млађима као учитељи и руковођи у животу.

Пре свега, дакле, обнова задруге, а затим стварање духовне везе између сељака и интелигенције, тј. школованих људи који су дошли на село да раде као просветитељи, учитељи и свештеници, као пастири народни. Ове атрибуте могу добити само људи који су њих достојни.

На село треба поћи са чистим идеализмом који никада не сме да ишчезне или да се замени материјализмом и егоизмом, жељом за личним добром и богаћењем на штету народне заједнице. Такве људе треба одмах уклонити, јер су недостојни да буду народне вође. Такви недостојни васпитачи народа највећи су кривци за духовни и привредни пад села. Они, уместо да сељаку показују прави пут, уместо да га васпитавају у духу Светосавља и светлих народних традиција, уместо да у њему развијају љубав према Србству, ти упропаститељи народа долазе на село као туђински плаћеници, држе народ у незнању, заводе га најгнуснијим лажима и упропашћују га. Зато није никакво чудо што сељак никада није могао да осети љубави и поверења према таквим људима, а ти су, нажалост, били у већини и угушивали рад оних добрих и честитих. Искуство треба да нам буде најбоља школа, и зато у будућности морамо бити опрезнији.

Већ је речено да је просвећеност и напредак села мерило народне културе. Зато треба отворити што већи број школа како основних тако и стручних. У тим школама морају учитељи и учитељице бити људи достојни поштовања, који ће бити у стању да својим ауторитетом придобију за себе наклоност и поверење читавог села.

Наш је задатак: обновити задругу, успоставити поштовање према домаћину, створитити духовну везу између сељака и интелигенције, на бази љубави и поверења, затим просветити сељака духовно и економски га подићи. То је једини пут који нас може довести сигурно бољој будућности.

Бољи и срећнији народни живот може изградити поштена, пожртвована, пуна одушевљења и самопрегоревања народна интелигенција. Кад добије такву духовну и интелектуалну националну елиту, српски народ ће моћи светлијег лица гледати у будућност.

Марисав

ЗА РЕД И РАД!

     

   Приони на рад, србски народе! Рад ће ти повратити мир, рад ће ти сачувати крв, рад ће ти повратити здравље.

     Оздравиш ли једном, србски народе, тада ћеш кроз рад у радост, и с радошћу у рад, закорачити на пут на којем ћеш поново себе наћи.

     А успеш ли једном себе наћи, пригрлићеш опет с радошћу у раду сву дечицу своју, све ливаде своје, све воћњаке своје и све њиве своје.

И ОПЕТ ЋЕШ ПОСТАТИ ДОМАЋИН!

Михаило Олћан