Другови, препоручујемо Вашој пажњи интервју руских сабораца (Р-радио) са активистом Националног строја из Косовске Митровице. За србски Космет! Живео Национални строј!
30. октобра Национална Алијанса организоваће меморијални скуп посвећен 74-ој годишњици од убиства Рамира Ледезма Рамоса, легендарног оснивача шпанских Фаланги и политичког мислиоца врло наклоњеног Национал Социјализму, кога су мучки убили комунистички бандити. Овај херој Шпаније и Нове Европе и даље је учитељ и духовни вођа многобројних легиона носилаца шпанског и паневропског препорода.
Либерализам се односи на политичке, економске, па чак и религиозне идеје. У САД политички либерализам је стратегија превенције социјалног конфликта. Он је презентован сиромашним и радним људима као прогресиван у поређењу са конзервативизмом или десницом. Економски либерализам је другачији. Конзервативни политичари који тврде да мрзе либерале (политички тип) немају проблеме са економским либерализмом, укључујући и неолиберализам.
„Нео“ значи да говоримо о новој врсти либерализма. Какав је, дакле стари? Либерална економска школа постала је позната у Европи када је Адам Смит, енглески економиста, 1776. објавио књигу „Богатство народа“. Он и остали следбеници заступали су ослобађање од владине интервенције у економским стварима. Без реструктуирања производње, без трговинских баријера, без царина, Смит је говорио: „Слободна трговина је најбољи начин за нацију да се развија“. Такве идеје су биле „либералне“ у смислу заустављања контроле. Ова примена индивидуализма охрабрила је „слободно“ предузетништво, „слободну“ конкуренцију – што уствари значи слободу капиталиста да праве огромне профите како год пожеле.
Економски либерализам преовлађивао је у САД од 1800-их до раних 1900-их. Тада је велика депресија из 1930-их донела теорију економисте Џона Мајнарда Кејнза као изазова либерализму, као најбољој политици за капиталисте. Он је говорио, у суштини, да је пуна запосленост неопходна за раст капитализма и да влада и централна банка морају да интервенишу како би подигли запосленост. Ове идеје имале су великог утицаја на политику New Deal-a председника Рузвелта, који је побољшао живот многих људи. Убеђење да влада треба да унапређује опште добро постало је опште прихваћено.
Али, криза капитализма последњих 25 година са опадањем профитних стопа, нагнале су корпоративне елите да оживе економски либерализам. То је оно што га чини новим. Сада са растућом глобализацијом капиталистичке економије, неолиберализам се испољава на глобалном нивоу.
Основне одлике неолиберализма су:
1. Владавина тржишта – пуно ослобађање „слободног“ предузетништва или вам „приватног“ предузетништва од свих ограничења које је поставила влада (држава) без обзира колику социјалну штету ово узроковало, веће отварање за међународну трговину и инвестиције (као код NAFTA-e), смањење надница, утицај на слабљење радничких унија и елиминисање радничких права освојених током много година борбе. Нема контроле цена. Све у свему, потпуна слобода кретања капитала, роба и услуга. Да би нас убедили да је ово добро, они кажу „нерегулисано тржиште је најбољи начин да се повећа економски раст који ће напослетку свима донети корист“. То је као Роналд Реганова „supply side“ (политика резерви) или „tickle – down“ економије (истакање), али неким чудом баш пуно богатства није исцурело.
2. Кресање трошкова за социјалне службе, као рецимо, за образовање или здравствену заштиту, смањивање помоћи за сиромашне, болесне, чак и за одржавање путева, мостова, квалитета вода за пиће, а све у име смањивања улоге државе. Наравно, не противе се попуштањима и пореским олакшицама за нова улагања.
3. Дерегулација – смањење државног регулисања свега што омета профитабилност, укључујући и заштиту на раду као и заштиту животне средине.
4. Приватизација – продаја државних предузећа, добара и услуга приватним инвеститорима. Ту спадају банке, кључна индустријска предузећа, железнице, аутопутеви, школе, болнице, компаније за електро снабдевање, водоводи. Иако се чини у име веће ефикасности, која је често потребна, приватизација за ефекат углавном има концентрисање још већег богатства у рукама неколицине људи и чини да грађани плаћају много више за своје потребе.
5. Елиминисање идеје „заједнице“ или „јавног добра“ и њихова замена „индивидуалном одговорношћу“ – најсиромашнији слојеви у друштву су принуђени да сами налазе „решење“ за недостатак здравствене заштите, образовања, социјалне сигурности, а ако то не могу, онда су „ленштине“.
Широм света неолиберализам пропагирају моћне финансијске институције као што су ММФ, Светска банка, и Интер америчка банка за развој. Неолиберализам влада широм Латинске Америке. Први прави пример неолиберализма у пракси је Чиле (заслугом економисте Чикашког универзитета Милтона Фридмана), после државног удара који је помагала CIA против изабраног председника Аљендеа 1973. Следиле су остале земље са најгорима ефектом у Мексику, где су наднице пале за 40% до 50% у првој години по укључивању у NAFTA-у, док су трошкови живота порасли за 80%. Пропало је преко 20 хиљада малих и средњих предузећа, а хиљаду владиних предузећа је приватизовано.
Српски Фронт,
Бр. 23/2005.
27. новембра у Бугарској ће бити одржана свирка
Социјална правда за нас није у томе, да створимо један поредак у коме ће сви, механички, имати једнаку количину материјалних добара, него у томе да се на једном вишем моралном плану изгради такав друштвени поредак у коме ће радна и творачка личност човекова бити призната за највећу овоземаљску вредност. Социјална правда је у омогућавању сваком таленту да узрасте, сазре и донесе плод и у друштву заузме оно место, које оправдава својим радом. Социјална правда је један виши морални императив, који обавезује заједницу према сваком појединцу, који има у себи вишу тежњу за радом и стваралаштвом. Друштвено успињање неће бити могуће ни по пореклу, ни помоћу богатства него само према личној вредности и заслузи за заједницу.
Др Ђоко Слијепчевић
Гледали смо какав је смрад отровао и загадио престони град Београд, страшнији од уранијума.
Тај смрад је загадио Београд, град Пресвете Богородице...
И видите, једно насиље, насиље тих обезбожених и настраних људи изазвало је друго насиље. Па се сад питају ко је крив и ту децу називају хулиганима! А не питају се они који су дозволили да се тим смрадом загади град Београд да нису они допринели тиме што су дозволили да та куга, та пошаст содомска оскрнави Београд, као што је оскрнавила и друге европске градове. Бог ће знати кад ће ударити својим бичем и опоменом, али се то већ полако припрема - закључио је митрополит Амфилохије у понедељак у беседи на слави сеоске цркве на полуострву Луштица у Боки Которској.
Опаљена знојна лица, жуљавих набреклих руку, зауставио је волове и док се пуше дугачке бразде на јесењој ораници он се одмара наслоњен на плуг, здружен са тим храниоцем света и мисли на бербу, на радости оних којима хлеба треба.
На гранама дрвећа око куће цвркућу птице и чекају да се на прагу куће појави он са шачицом мрва.
У штали муче марва. У тору блеје овце. У обору цика. Живина трчи за њим. Све зове њега, све тражи њега.
На капији сиромах проси. Он даје. Помагач тражи. Он даје. Порезник захтева. Он пружа. Несрећа отима. Он предаје. Срећа се осмехне. Он нуди. У град носи што најбоље има.
Улицом града он пролази за послом. Пролазници се уклањају да им не упрља црна одела, или не испрска ципеле блатом својих опанака.
Када продаје свој најбољи принос, на степеницама му исплаћују да у собама не би укаљао застирку и оставио мирисе својих штала, свога белог, црног или празилука и проје, које је јео да би могао бољи залогај да однесе граду.
У мрачном ходнику сатима стоји узалуд и чека да га позову они које је он довео ту, који су ради његових послова ту, унутра у чистој и топлој соби.
Када се настоји и начека, у подне му момак довикне; да дође после подне. Он скине шубару, захвали се и послуша.
После подне дође пре свих и чека, чека до у мрак...
Момак се продере: да дође сутра, прекосутра… Други пут…
Он скине шубару, захвали се, послуша и оде ноћу кући. Путем мисли и вели: “Вала ти, Боже, кад би сви они који дођу код мојих вратница оволико и овако чекали, ја како ли би им било?” И те мисли га ражалосте и дође му да плаче због оних које је замислио да стоје и чекају дуго пред његовим вратницама.
Сељаков живот састоји се углавном у телесном раду. И птица и животиња и биљка чекају на његове руке.
Зато он живи радећи и ради живећи.
А да би то сељак издржао до краја свога живота постојано, природа са којом он другује и ради научила га је стрпљивости и истрајности.
Још као мали за овцама он је гледао како поток мучно и у жилавој борби крчи себи пут међу тешко стење. Обилази га, подрива, дуби, бучи пред њим, а затим се сурвава са стена доле док не сиђе задовољан у тиху дољу да напоји човека, животињу, биље и растиње и догради божанску лепоту равнице.
А кад одрасте сељак од ране младости са јутром прионе на рад да преврће и цепа ледину да би било хлеба и њему и другоме.
Стопу по стопу црне земље он преврће, ситни, удобрава, залива знојем и муком и увек верује у њу да ће га наградити.
А кад му изневери наде он јој опрости, мири се и опет је пригрли, повери јој се са истом, непромењеном љубављу, вером и истрајношћу.
Једне године му труд утуче град, друге рђа, треће суша или прекомерна вода. Он се земљи враћа увек исти: стрпљив, радан, истрајан. Чим му је време погодно он опет прионе на рад истом снагом и вољом.
Он је увек исти, непроменљиви трудбеник.
Колико га природа, тај његов најбољи, најближи и стални учитељ, кроз коју говори Бог, куша и проба му стрпљење, радљивост, истрајност, верност. Кад се највише мучи, зноји, труди и највише када награди, она му да плодове најмање, а кад се најамње нада она га обилно награди.
А он увек исти: стрпљив, радан, истрајан, веран.
Нити у злу малакше, нити се у добру понесе и заборави. Само се кад мање кад више нада, иначе увек подједнако залаже и ради.
Његов поштени и часни рад научио да је непобитној истини: да је само стрпљив спасен и да само истрајност у раду доноси плода и води сигурној победи.
Са овом великом истином наш сељак се сродио. Она му је у жиле урасла и са крвљу се измешала.
Зато би он и као радник на коме другом послу и пољу рада, часном и поштеном, био само и свакад исти такав: стрпљив, радан и истрајан до сагоревања.
Р.П.
Омладинац, омладинка, омладина... звучне и заносне речи иза којих се крије цела река мисли и осећања, речи тако уско везаних за полет или пад нације. Млaдост је оличење здравља, снаге и полета, али и чистоте и племенитости. Зар има шта чистије и племенитије од омладинске душе запојене идејом за коју се спремно све жртвовати. Материјална блага, лична уживања, па и сам живот су ништавни пред помисли на остварење постављеног идеала. Нема силе ни препреке која је у стању да спречи младост на њеном победоносном путу.
Понешена бујицом одушевљења, младост много не размишља и своја дела и одлуке најчешће не подвргава разуму него препушта срцу да оно о свему одлучи. Зато је њен рад предан и пожртвован, без имало личног, али постоји опасност да лепо укалупљене и паролама вешто искићене идеје не привуку омладину и она, изгубивши свој прави пут, пође странпутицом.
Постоје две врсте људи. Једни сагоревају у свом сопственом раду, док се други распадају у својој лењости. Исто је и са омладином. Једна се свесрдно предала раду за опште народно добро и сопственом изграђивању, друга беспосличарењу, развратном животу и личном уживању. Прва благотворно и мирно дела, а друга бесомучно критикује. Њен се глас далеко чује, али дела нигде. Друга, истина, понекад даје тон “јавном мњењу”, али прва ствара историју и одређује даљи пут народа. Нису ретки примери да је незнатан број омладинаца свесних улоге у животу свога народа спасавао нацију. Историја нас учи да су многи народи, када је изгледало да су најближи својој пропасти, доживљавали своју националну ренесансу захваљујући малом броју свесне омладине. Довољно је неколико хиљада па чак и стотина национално свесних, али неограничено храбрих и пожртвованих да тако рећи пробуде народ из учмалости и сна. Својим примером дају му они елана, снаге и полета. Стају му на чело и заједно са њим преброђују све тешкоће.
Нове прилике и време траже нове људе, чујете данас на сваком кораку. Ко је створио и одгајио новог човека, а ко га данас ствара? Ко је тај нови човек и какав је, намећу нам се питања?
Ти га ствараш, омладино наша, и тај нови човек мораш бити ти!
Истина, посао ти је тежак. Препуштена си сама себи, јер многи који те одгајише, па и који те одгајају, не поседују многе особине новог човека. Питаш се где ћеш наћи онога на кога се требаш угледати. Кад их је тако мало у нашој средини, врати се мало у прошлост. Проучи народне културне тековине и у историјским личностима наћи ћеш тај лик. Он је прожет дубоком националном мисли, а душа му је испуњена тежњом за социјалном правдом. Витез, каквога замишља србска народна песма, јунак је пун части и поноса, пун чојства и јунаштва. У њему увек надвладава оно надземаљско. Челична воља и племенити карактер су његове особине. Висока свест за заједницу запоставља све оно што је лично пред оним што је за опште добро заједнице. Поштовање старијих и смерност су оличење народних јунака, а марљивост, вредноћа и рад подигнути су до божанских врлина.
Када се омладина врати своме народу и на бистром народном извору окупа своју народну душу, спојиће се њен полет и снага са чистим народним идеалима и као целина представљаће неизмерну снагу. Са таквом омладином народ ће са пуно поуздања гледати у будућност.
В. Бијелић
Много пута у дискусији по гимназијама, или на Универзитету са анархо-комунистима, или са заглупљеним социјал-демократама, који у своме срцу нису носили осећање љубави према својој Отаџбини, чуло се злурадо питање: “Шта је то национализам?”
Они су га постављали у намери да збуне свог противника, већином младог гимназијалца или студента, сматрајући да овај неће умети да им да дефиницију овог појма. Па ипак, у огромној већини случајева добијали су одговоре, одговоре који су били добри и тачни, јер су извирали из младога срца загрејаног љубављу за своју Отаџбину и за своју Нацију. Понеки пут се гимназијалац или млади студент и збунио: осећао је да оно чувство које има у своме срцу, не може свеобухватно речима да изрази. При томе га је нарочито бунио злуради осмех његовог саговорника – противника, а није ни помислио да онај који га пита о национализму не зна ни пропагандне основе толико обрађиваних учења комунизма и социјал-демократије.
Заиста, шта је то национализам? Шта је то Нација, национална држава? Да ли се ови појмови могу једном дефиницијом свеобухватно изразити?
Сматрамо да не могу. Јер то су појмови тако широки, тако заносни. Појмови чије су дубине недокучиве. Њих само срцем можемо у потпуности осећати. Па ипак, постоје и њихове дефиниције, добре, колико то могу бити дефиниције уопште. Добре, боље рећи одличне, у односу на дефиниције интернационализма, марксизма, капитализма и демократије, које њихови приврженици дају овим својим појмовима.
Заиста, шта је то национализам?
Национализам, то је онај појам који је опречан појму интернационализма, појму кога би отпадници од Нације, рушиоци националног поноса и прошлости, презиратељи свога народа и аманета својих отаца и прадедова, хтели да наметну народима.
Национализам је не вештачко, већ реално и природно осећање припадања једној нацији као таквој, осећање које се осећа према своме народу и родној груди, а из кога произилази тежња служењу духовном, социјалном и политичком благу своје Нације кроз самопрегор и пожртвовање. Национализам је готовост на сагоревање за добро и срећу своје Отаџбине, оличење у спрези рођене земље и своје крвне сабраће помирене социјалном правдом и повезане заједничким пореклом и осећањем заједничке судбине. Национализам, то је свест о судбинској повезаности са својом Отаџбином и Нацијом, свест о улози и задатку њиховом у историји човечанства, кроз служење њима, а за добро целог човечанства, чији је саставни део нација. Национализам је као такав, љубав према своме, а не мржња према туђем. Љубав према својој земљи и народу, његовим особинама, историји, традицији, карактерним цртама и брига за њихов опстанак и благостање, а не мржња, непоштовање и похлепа за туђим. Зато прави национализам није ни само патриотизам или само народољубље, нити пак шовинизам, ксенофобија или империјализам. Национализам је узвишено осећање у себи самоме душе и духа свога народа, осећање своје атомске припадности њему и свест о том припадништву. Као такав, национализам се отеловљава у Нацији и Отаџбини.
Стари дух је у наш народ унео нестваралаштво и неконструктивност, унео мржњу и неповерење, унео безбожништво, непоштење и нечовекољубље. Тај стари дух је унео у наш народ лењост и себичност, моралну разулареност и мисао о слободној љубави. Тај стари дух је унео у наш народ псовку и хулу на све што је свето и честито.
Стари дух је од људи направио камелеоне и лицемере, полтроне, бескичмењаке и режимлије који се мењају како ветар дува. Људи су постајали безкарактерни и сујетни, трчећи за материјалним добрима, а не обазирући се на своју част, нити на суд своје савести. Прва и крајња тежња им је била материјално богаћење, и то по сваку цену, не водећи рачуна о томе да ли ће то њихово безобзирно богаћење стварати социјалну беду на другој страни.
Стари дух је учинио да на управу земље долазе људи који се нису старали о потребама државне заједнице. Нису се старали да сваки члан државне заједнице има обезбеђен рад и хлеб.
Тај дух, који је породила Француска револуција почео је лагано да нагриза темеље Нације. Људи су, њиме опијени, видели у сваком човеку звер и крвног непријатеља, а људско друштво су сматрали као зверињак у коме јаче звери кољу слабије. Безакоње се почело нагло умножавати. Љубав је охладнела код многих и многе је захватио дух неверја и издајства.
Стари дух је исмејавао витештво и светитељство, исмејавао чедност код омладине, исмејавао верност породичним вредностима, послушност и поштовање према старијима. Стари дух је ширио неморал и разврат.
Људи су зато заборавили своје старе праисконске изворе и путеве који воде до њих. Скренули су са пута који је једини спасоносан по Нацију.
Неморал и корупција захватили су све друштвене слојеве, људи су се дали врло лако подмитити. Начело правде која држи земљу и градове, занемарено је. И земља је почела да пропада. Судови нису штитили државне интересе, већ интересе међународних јеврејских капиталиста, који су земљу експлоатисали и државно благо односили у иностранство.
Народна имовина се просипала. Проневере и афере су ницале на све стране, а да потом није следила никаква казна онима који краду и пљачкају државну имовину. Талас расипништва је узео великог маха.
Стари дух је учинио да се размноже апртије у земљи и да народ расцепкају и разједине.
На дрво народног живота калемљене су туђинске идеје и пресађивана туђинска култура. Обожавано је све што год је долазило са трулог демократског запада, који је већ увелико био исцрвоточио јеврејско-демократски систем. У моди се неговао луксуз, а у музичким црначко-јеврејским играма разврат. И тај страи дух, који смо са запада примили, из дана у дан све је више омладини одузимао смисао за живот.
Ми данас не смемо дозволити да стари дух живи у Новој Отаџбини, која се рађа кроз муке и страдања. Стари дух мора да умре заувек и да никада више не оживи.
Нова домовина мора да буде прожета новим духом, духом обнове и градилачког одушевљења. Тај нови дух унеће у народ нови живот, нови елан и нову динамику. Народ ће у песничком заносу градити и обнављати. Тај нови дух биће дух љубави и човекољубља, дух правде и истине, дух милосрђа и праштања. У народу ће завладати слога и братољубље и народ ће бити спашен и излечен од свих унутрашњих болести које су долазиле услед старог духа.
Нови дух треба да донесе нову социјалну правду, да свакоме омогући да ради и да се тај рад његов достојно награди, како би могао живети као човек икако би уживао свебалгодати наше културе и цивилизације.
Нови дух претпоставља до крајњих граница развијено осећање дужности и љубав према послу. Кад таквим духом буду надахнути велики и мали руковаоци државе, народ ће их заволети и слушаће их у свему, јер ће видети и осетити њихову добру вољу и искрену намеру да народу учине што више добра.
Богаћење појединаца треба да се креће до одређене границе, тако да неће бити ни пребогатих ни сиромашних. Код људи мора бити развијен задружни дух, дух солидарнсоти и узајамног потпомагања.
Ново друштво треба да подари сваком своје: сељаку сељаково, занатлији занатлијино, раднику радниково… а и лопужи и разбојнику оно што им припада.
М. Стевић
