Телевизија - киклоп који прождире књиге

Погубни утицај телевизије на духовни живот сасвим је очигледан. Нашим читаоцима још једном нудимо моралну и интелектуалну подршку у бици „да се ИСКЉУЧИ". Овога пута она долази од једног од водећих америчких романописаца, Ларија Војвуда, који је ово предавање изложио прошлог фебруара на семинару Центра Хилсдејл колеџа за конструктивну алтернативу (Hillsdale College's centre for Constructive Alternatives), „Слобода, одговорност и америчка књижевна традиција". Прештампан је из фебруарског издања „lmprimis"-a, месечног журнала Hillsdale College-a, Hillsdale, Ml 49242.

„Оно што данас уништава Америку није ни либерално поколење једностраних политичара, ни банкари ММФ-а, заблудела образована елита или Светски савез цркава; сви су они, у великој мери, само симптоми већег нереда. Ако постоји иједна институција коју треба кривити за то, онда је то, да употребим симпатичан деминутив, „ТВ".

ТВ је више од медија. Она је постала потпуно развијена институција, потпомогнута сваке сезоне милијардама долара. Њени продуценти желе да седнемо испред стакластог електронског екрана, потиснемо своју проницљивост до најнижег нивоа и останемо у том заслепљеном [изолованом] полусвесном стању (као „ТВ наркомани", како ми то обично кажемо) док нас адекватним, либералним тоном и ставом поучавају наши садашњи Платон и Аристотел - Ден Ратер и Том Брокоу. Ове телевизијске величине имају више овоземаљске моћи него што су је током многих векова имала учења Платона и Аристотела.

Телевизија, у ствари, има већу моћ над животима већине Американаца него било који образовни систем, влада или црква.

Посебно су пријемчива деца. Она су опчињена, хипнотисана и умирена телевизијом; ТВ је често центар њиховог света, тако да чак и када је телевизор искључен настављају да причају шта су видели на њему. Није онда чудо што кад одрасту нису спремна за „борбену линију" живота; она једноставно не поседују менталну одбрану да би се суочила са стварношћу света.

Истина о телевизији

Једна од најалармантнијих истина о телевизији јесте да она прождире књиге.

Када једном заврше школу, преко 60% одраслих Американаца више никада не прочита ниједну књигу, док остатак у највећем броју случајева чита само једну књигу годишње. Алвин Кернан, писац дела „Смрт књижевности" - „The Death of the Literature" - каже да је читање књига „престало да буде примарни начин да би се у нашем друштву нешто сазнало". Он такође скреће пажњу на то да је проценат дипломаца на енглеској књижевности у задњих двадесет година опао за 33% и да су на многим универзитетима предавања у великој мери редукована на сажето читање. Америчке библиотеке су, додаје он, у кризи, будући да имају само неколицину покровитеља који их подржавају.

На хиљаде наставника у основним и средњим школама, исто као и на факултетима, могу посведочити да писани састави њихових ученика изражавају тенденцију према површности каква се, кажу, није могла видети пре десет или петнаест година. To се не испољава само у недостатку аналитичких способности код студената, већ и у њиховом слабом владању граматиком и реториком. Мене је један постдипломац питао шта је то тачка - зарез. Телевизија је на комаде разбила механику енглеског језика. Визуелне, покретне слике - које спадају у домен телевизије - не могу се обуздати мрежом бираног речника. Оне желе да је раскину. Оне заиста немају ничег заједничког са језиком. Тако су унакажени језик, граматика и реторика.

Недавна испитивања великог броја организација такође наговештавају да је више од четрдесет процената америчке јавности практично неписмено. To значи да су читалачке и списатељске способности наших грађана, ако их уопште и поседују, тако озбиљно ослабљене да су, речено погодним жаргоном нашег доба, „нефункционалне". Проблем није само у нашим школама или у начину на који се људи уче да читају: ТВ учи људе да не читају. Она их чини неспособним да се вежу за једну уметност на коју се данас гледа као на напорну зато што захтева активно учешће уместо пасивног стања хипнотисаности.

Пасивна каква јесте, телевизија је у потпуности окупирала нашу културу тако да њене последице можете видети у свакој области, па чак и у домену књижевности. Оне се испољавају на џепним књигама које се продају по супермаркетима, од Стивена Кинга (који још и поседује извесну интелектуалну вештину) до претпарачких прича. To cy уистину форме вербалне телевизије -књижевност која је у тој мери извештачена да они који је читају могу уживати у истим оним сензацијама које доживљавају гледајући телевизију.

Што је још важније, растући утицај телевизије, каже Кернан, изменио је људске навике и вредности и утицао на њихове претпоставке о свету. Она врста рефлексивног, критичког и мишљења оптерећеног вредновањем, какво су подстицале књиге, учињена је потпуно застарелом. У том контексту, биће добро да се присетимо киклопа - pace џинова који cy, no грчком миту, прождирали људе.

Овде је наведен одломак из Кратког речника познатог класичара Е. Хамилтона о обрачуну између митског авантуристе Одисеја и киклопа Полифема. Док се Одисеј враћао кући из Тројанског рата, он и његова посада наишли су на Полифемову пећину:

Он се најзад појавио, незграпан и крупан, висок као огромна планинска литица. Гонећи стадо испред себе, ушао је и тешком каменом плочом затворио улаз у пећину. А онда је, гледајући унаоколо, запазио незнанце и повикао страшним, продорним гласом: „Ко сте ви који сте непозвани ушли у Полифемову кућу? Трговци или гусари?" Били су престрашени његовим гласом и изгледом, али се Одисеј досетио како да одговори па је такође повикао: „Ми смо бродоломници, ратници из Троје који те преклињу, и под заштитом смо Зевса, бога оних који преклињу". Полифем је, међутим, заурлао да он не мари за Зевса. Био је крупнији од свих богова и није се бојао ниједног од њих. Говорећи то, раширио је своје снажне руке и сваком од тих големих шака ухватио по једног човека да би му онда просуо мозак на земљу. Затим их је лагано искидао на парчиће и најзад се задовољно испружио по пећини и заспао. Био је сигуран да га неће напасти. Нико осим њега није могао померити огромни камен са улаза и, ако би престрашени људи и били у стању да прикупе храброст и довољно одважности да га убију, били би овде заувек заточени...

Да бисте открили каква је била њихова судбина, прочитајте књигу... Оно што сматрам посебно прикладним у овом миту - уколико се примени на садашњи тренутак - јесте, као прво, чињеница да киклоп држи људе заточене у тами, а као друго да им просипа мозак пре него што их прождере. He треба много маште да би се то применило на последице које телевизија оставља на нас и на нашу децу.

Последице телевизије на учење

Телевизија, сасвим дословно, утиче на начин на који људи размишљају. У „Четири разлога за укидање телевизије" (1978), Џери Мендер наводи цитате из Емери Репорта (Emery Report), који је приредио Центар за континуирану едукацију („Center for Con­tinuing Education") на Аустралијском националном универзитету у Канберију, а који тврде да када гледамо телевизију, „наши уобичајени начини размишљања и процењивања у најбољем случају функционишу само половично..." Ова студија такође доказује... „да, док се чини да телевизија има могућности да гледаоцима пружи корисне информације и док се велича због своје улоге у образовању - технологија телевизије и њој својствено искуство посматрања у суштини спутавају њено учење у смислу у коме обично размишљамо о њему". Коначна процена гласи овако:

„Доказано је да телевизија не разара само способност концентрације гледаоца, већ да, исто тако, запоседајући комплекс директних и индиректних нервих путева, умањује будност - тј. опште стање узбуђености које припрема организам за акцију - тиме што његову пажњу одвлачи ка специфичном стимулансу".

Сви смо доживели следећу реакцију:

„Тата, време је за..."

„Хајде, изађи одавде!"

„Али тата, мама је управо пала низ..."

„Остави ме на миру! Зар не видиш да гледам финалну утакмицу?"

Како су то запоседнут наши нерви? Ми мислимо да гледамо слику или представу нечега, али оно што уистину видимо јесу хиљаде светлосних тачака које се укључују и искључују као light-show, срачунат да се одиграва довољно брзо да би нас спречио да препознамо одређену појаву. Пре више од једне деценије, Мендер и други су указали на случајеве „ТВ епилепсије" код људи у чијем су случају ефекти непрестаног укључења и искључења превазишли њихове могућности и „Медицински журнал Нове Енглеске" („New England Journal of Medicine") је недавно ту несрећу почаствовао и медицинском класификацијом: епилепсија видео-игара.

Сенке на екрану

Телевизија нас такође учи да људи нису потпуно стварни; они су само слике, црно-беле сенке или мала бића у боји која се крећу по медију не дебљем од стакла и створена тим бомбардовањем електрона.

На жалост, тенденција је да се о њима почне размишљати на начин на који размишљају деца када виде исувише много слика: људи су пуки објекти који се могу уклонити даљинским управљачем; они могу пасти са стене, разбити се на комаде и поново се саставити. To бесадржајно насиље слика нема основе у стварности. Истински људи нису слике већ стварна, физичка и телесна бића која имају душу.

Свакако да насиље на телевизији узрокује насиље; начињено је много студија поткрепљених доказима да би се могло тврди-ти супротно. Једну од њих, која се спроводи већ тридесет година, започео је психолог Леонард Ерон, почевши са испитивањем 875 осмогодишњака у држави Њу Јорк. Анализирајући начин родитељског одгајања деце и агресивност у школи, Ерон је открио да је пресудан фактор време које деца, по одобрењу родитеља проводе испред телевизора.

Еронов садашњи сарадник на тој распрострањеној и још увек актуелној студији, професор психологије са Универзитета у Илиноису, Рауел Хојман, пише:

„Када је 1960. започело ово истраживање, гледање телевизије није било његова најважнија тачка. Али, већ 1970 након десетогодишњег истраживања, једно од најбољих објашњења која смо могли дати за агресивно понашање дечака - тинејџера била је количина насиља коју је гледао као дете, да бисмо 1981. открили да су одрасле особе које су биле проглашене кривим за најозбиљније злочине, исте оне које су биле агресивнији тинејџери и које су као деца у највећој мери гледали насиље на телевизији".

Где је овај извештај? Сахрањен је y једној студентској публикацији Универзитета у Илиноису. Године 1982, Национални институт („National Institute of Mental Health") објавио је своју сопствену студију: „Телевизија и понашање: десет година научног прогреса и његово значење током 80-тих". Тај извештај потврђује да постоје „необориви докази" да насиље на телевизији води агресивном понашању деце и тинејџера. Та открића била су током раних 80-тих прописно објављена на већини најважнијих медија, да би потом била заборављена.

Зашто такви извештаји падају у заборав? Зато што амерички аудиторијум не жели да се суочи са реалношћу телевизије. Сувише су обузети својом љубављу према њој.

Телевизија – прождирање наше суштине

ТВ прождире књиге. Она прождире академска знања. Она прождире позитивне карактерне црте. Колико је породица које познајете а које време вечере проведе испред телевизијског екрана, ретко комуницирајући једни са другима? Колико њих уз телевизор припрема доручак или се спрема за посао или школу?

А шта је са школом? Слушао сам универзитетске професоре како за своје студенте кажу „Па, морате да их забавите на неки начин". Један од њих, кога познајем, уместо читања препоручује гледање ТВ и видео пројекција „у које се на сваких десет минута убацују рекламе да би остали будни". To није само заштитнички став, то је избегавање одговорности. Учитељ би требало да поучава. ТВ, међутим, прождире принципе људи за које се претпоставља да би требало да буду одговорни, преображавајући их у пасивне слуге Киклопа.

ТВ прождире нашу суштину. Мендел то назива посредним искуством: „Ha. TB је све што видимо, чујемо, додирнемо, промиришемо, осетимо или схватимо о свету већ унапред припремљено". И када више не можемо поуздано да разликујемо природно од интерпретираног, или вештачке облике од органских, све теорије о идеалном уређењу живота постају подједнако вредне. Другим речима, телевизија учи да су сви начини живота и све вредности једнаке и да нема јасно дефинисане разлике између добра и зла...

Током 60-тих и 70-тих година, многе традиционалне друштвене норме и правила била су подвргнута тешким нападима; она су, у ствари, одбачена и то - у великој мери - уз помоћ телевизије која је тада управо ступала на сцену. Око многих појединости свакодневног живота створена је атмосфера иреалног. Чак су и „велика" морална питања трпела искривљавања када би била редукована на ТВ слике. Током рата у Вијетнаму постојало је сликовито насиље - војници и цивили који заиста умиру – на екрану. Сцена која је шокирала нацију била је сцена извршавања казне, приказана у ударном телевизијском термину, када је жртви пиштољем пуцано у главу. Људи су се сваке ноћи „укључивали" у рат и њихово мишљење било је у великој мери оформљено на основу онога што су видели, као да су се веома сложени и противуречни закључци о узроцима, вођењу и одлукама рата могли сумирати тим извештаченим емисијама.

Исти феномен могли сте поново видети током недавног вођеног Заливског рата. Уз узбудљиву музику у позадини и софистициране компјутерске графике, свака телевизијска мрежа крупним словима је истицала натпис који се могао прочитати преко екрана - „Рат у Заливу" - као да је то још један од телевизијских програма. Рат није ТВ програм. To је прљава, крвава пометња. Људе свакодневно убијају. Па ипак, телевизија све чини да би нас научила да је тај покољ тек још једна разбибрига, један облик експлозије узбуђења - велика представа којој присуствују све интернационалне „звезде".

У последњим годинама свог живота, Малколм Магериџ, прагматична и јетка телевизијска личност и новинар који је y старости прихватио религију, упозоравао је:

„Био сам у студију од првог тренутка. Осећао сам се да је то далеко од добра. Осећао сам да ће телевизија на крају бити непријатељски расположена према оном што сам највише ценио, a што је изражавање истине, тј. вербално изражавање ваших реакција на живот. Мислим да ћете доживети да видите време када ће књижевност постати велика реткост јер све више и више преовлађује приказивање слика".

Магериџ је закључио: „He мислим да ће људи бити преокупирани идејама. Мислим да ће живети у свету маште у коме вам нису потребне никакве идеје. Једина ствар коју телевизија не може да уради јесте изражавање идеја... Постоји опасност у превођењу живота у слике, a то је управо оно што чини телевизија. Чинећи то, она фалсификује живот. Далеко од тога да је камера прецизан запис о ономе шта се дешава, она је његова потпуна супротност. Она нам не може пренети стварност нити жели да то учини".

„ORTHODOX AMERICA", vol. XIII, No. 3 (119), октобар 1992.

ВЕЧЕ РЕВОЛУЦИОНАРНОГ СТВАРАЛАШТВА

27. септембра у украјинском граду Лвову успешно је одржано вече револуционарног стваралаштва у којем су узели учешћа момци и девојке, украјински националисти из Севастопоља, Калуше, Тернопоља и Придњестровља. Уз дивне звуке гитаре и милозвучне вокале наших украјинских сестара, сви присутни су могли да се духовно напоје и ободре за предстојеће битке. Да подсетимо, много украјинских другова је заточено, притисак режима не јењава, али то не спречава револуционарне националисте да из дана у дан и из месеца у месеца бескомпромисно шаљу слободарску поруку целој Украјини и Европи.

СТОП ШОВИНИЗМУ!

Дана 9. октобра другови из Мађарског националног фронта и покрета Словенска Посполитост одржаће заједнички скуп у месту Комарно, са поруком у духу мира међу аријевским народима. Овај догађај има за циљ да изрази пријатељство између народа и да поручи како је неопходно показати међусобно поштовање једних према другима, стављајући на страну историјске антагонизме. Наш циљ је да се скрене пажња на заједничке корене и судбину, и да је у садашњој историјској ситуацији, сваки вид шовинизма и међусобног непријатељства против интереса наших народа.
Интернационални феномен глобализације и пратеће огромне моралне и духовне кризе, као и тек предстојећи изазови, упућују нас једне на друге, уколико нам је стало до опстанка и препорода Европе Народа. Зато на овом скупу неће бити историјских жалби или дискусије о актуелним дневно-политичким питањима.
Са циљем и поруком овог догађаја упознати су и активисти србског Националног строја, и у потпуности га подржавају. Верујемо да ће тамо бити присутан неко од србских активиста.
На скуп су добродошли сви европски другови, а за више информација пишите на адресу блога, или поменутих организација.

НАЦИОНАЛНА ОСНОВА РАДНИЧКОГ ПИТАЊА

Историја радничких борби, у раздобљу стварања националних револуција, забележила је један значајан датум. Било је то у месецу марту 1919. када је велики број радника италијанске вароши Далмине, увидевши чему води и коме заправо користи класна борба на којој су комунисти заснивали снагу свога покрета, манифестовао своју националну свест и спровео штрајк, али штрајк не обустављањем рада него форсирањем истог ради користи и напретка нације којој припадају. Била је то заправо једна од највећих револуција у историји радничких борби, која је у потпуности још онда, непосредно после Првог светског рата негирала основни постулат Марксове идеологије – борбу класа. Радници истичу место црвене своју националну заставу.

Од тог времена почињу велике борбе и разилажења не само између радничких удружења Италије, него такође између радничких синдиката читаве Европе. Сукоб долази ради тога што се појављује сазнање које дубоко продире и међу раднике, а то је да се никаква, па ни радничка питања, не могу решавати на интернационалној основи, већ једино - ако се жели право решење, на националној и у оквиру нације као целине. Појављује се сазнање да не постоје заједничка решења за сва радничка питања читавог света, већ да сваки народ има своје посебне животне услове и своје специфичне животне законе, који траже онаква решења једног питања која дотичној држави и народу најбоље одговарају, а у складу су са другим решењима друштвених проблема. То сазнање о решавању друштвених питања на искључиво националној бази није сасвим продрло у све друштвене слојеве па ни у радничке, код оних народа који су у тренутцима своје слабости скренули са свог историјског пута. Такав случај био је и код нас. Јер док су се пробуђене нације нашег континента ослобађале својих заблуда и стајале на своје ноге, дотле смо ми и многи други имали демократију која је „решавала“ наша друштвена питања, па и радничка. Није онда чудо што су се и код нас могли наћи радници који су говорили и ово: „Либерално-демократски друштвени систем није успео да реши наша радничка питања, зато ће наше проблеме решити нови друштвени поредак заснован на комунистичким начелима“. Другим речима, они мисле да се њихов положај може решити класном борбом, односно остварењем пароле „Пролетери свих земаља уједините се“.

Међутим, ми смо сви сведоци рушења једног раздобља људске историје. То раздобље било је испуњено демократско-капиталистичким друштвеним поретком. Рушење демократског система захтева у исто време и ликвидацију комунистичко-бољшевичке идеологије. Управо, демократија је извор у овоме случају, а бољшевизам је ток.

Борба класа је без сумње главни и основни постулат Марксове идеологије. Борба која треба да се заврши победом једне класе – пролетаријата. Ми смо, међутим, добро упознати са „користима“ демократије која је почивала на таквом друштвеном систему да је омогућавала превласт једној друштвеној класи – буржоазији. А сада, по комунистима, борбом између те две класе настала би промена утолико „ко би горе, сада је доле“. Доминација једне групе била би замењена доминацијом друге. Међутим, та борба класа уопште не псотоји. Зато су комунисти и у теорији избегли да спомену постојање треће класе, сељаштва. Сигурно ради тога што би борба класа и у теорији потпуно отпала, јер би се и у теорији у историјском развоју могао десити овакав случај. Једна класа, нпр. сељачка, била би на власти, и када би она терорисала остале две и закидала их у њиховим правима, оне друге две, пролетаријат и буржоазија, солидарисале би се да сруше трећу која је на власти. Какав парадокс за комунисте! И најзад морало би се доћи до закључка и у теорији, а да праксу и не спомињемо, да борба класа ни у ком случају не одговара историјском развоју. А добро сви знамо како су и на који начин решена радничка питања у земљи где је био остварен поредак заснован на комунистичким начелима. Многи су доказали износећи чињенице да је радник тамо горе стајао него у демократско-капиталистичким државама. Па тако произилази да је бољшевизам само природни наставак демократије.

А шта да кажемо онда о пароли „Пролетери свих земаља уједините се“?

То је исто као и ова луда мисао: „Одвојте се радници од свога народа, па се вежите за раднике других народа!“ То би исто тако било паметно као када би неко могао рећи шуми: „Сви коренови ове шуме се солидарни међу собом, а непријатељи су им њихова стабла, њихове гране, њихово лишће и цветови. А ми знамо да кад се коренови уједине онда је то гомила мртвих пањева. Ту више нема живота.

Ни демократија ни бољшевизам нису били у стању да реше друштвена питања и проблеме данашњице. Они су од живих и здравих народних снага стварали „мртве пањеве“. Демократија је међу друштвеним факторима стварала пометњу и неред.

Међутим, доказало се да друштвена питања могу решити само оне државе које почивају на здравим националним темељима, које не траже да доминацију једне групе замене доминацијом друге, већ које уважавају интересе свих друштвених фактора – сталежа, решавајући их тако да њихова решења не повређују интересе нације као целине, нити да решење питања једног сталежа штети другим. Сви заједно они представљају живи народни организам.

Нова држава која жели да решава основна питања једног народа, решава их у оквиру нације као синтезе свих позитивних и духовних и материјалних вредности једног народа. Она, насупрот бољшевизму, уместо интернационалне основе ставља националну, а место борбе класа ставља солидарност сталежа.

В.М.Кесић

I.S.D. ПОЧИВАЈ У МИРУ!

Razor 88 у Грчкој!

ХЕРМАН НОЈБАХЕР О ДИМИТРИЈУ ЉОТИЋУ

Ко је непријатељ број један? Ово питање, овај закон односи се такође и на такозване Љотићеве добровољце, који су се ставили у службу Недића и немачких трупа, како би се борили против комуниста. Љотић је био политички веома ангажован човек и идеолог, који је основао покрет Збор, а његови следбеници звали су се збораши. Пре 1941. године либерална, прозападна влада била је против збораша, који су пред сам почетак рата знатно порасли и постали прилично популарни. Збор је био српски национални покрет обнове и имао је своје корене у српској традицији. Имао је неке сличности са Гвозденом гардом у Румунији, јер су и збораши тражили своју инспирацију у религији. Љотић је својим присталицама проповедао спремност на подношење личне жртве, како би дошло до моралног препорода српског народа и то у веку и времену који се удаљио од Бога, где смо доживели уништење старих вредности због атеизма, материјализма и либерализма. У овоме је Љотић видео несрећу наше садашњости. Био је противник урбане цивилизације која разара традицију села, критиковао корумпираност формалне демократије и залагао се за један ауторитарни систем власти, који би поново оживео патријархалне вредности друштвеног поретка. Село је у његовим очима било извор и резервоар истинских вредности. Атеистички бољшевизам какав је на снази у Русији, за Љотића је представљао дело сатанских сила, које су се увукле у хришћански свет. Он је био у правом смислу српски националиста, али као антикомуниста размишљао је шире, у европским димензијама. Овакав став довео га је до сарадње са Недићем и Немцима у борби против комунизма. Љотић, међутим није био спреман да се одрекне ни педља југословенске територије... Био је против слободних зидара, против Јевреја, строго националан и православан. Он и његове присталице и даље су били за монархију Карађорђевића и краља Петра, али нису поштовали његове заповести. Ово су оправдали тиме, да се краљ Петар није налазио у Србији, него је био у власти једне стране силе, дакле није био слободан...

Његови добровољци, који су од 1941. године до конца рата водили многе борбе се партизанима и при томе претрпели велике губитке, нису никада бројали више од девет хиљада бораца. На почетку рата они су се борили и против четника. У већини су то били млади људи, а међу њима налазио се висок проценат студената и интелигенције...

Напетост и неслагање са покретом Драже Михајловића тек је попустила 1944. године... Најважнији део Добровољачког корпуса био је добар и он се састојао из студената и ђака, али ту је било и сељачких синова, а налазило се и доста Срба, који су били протерани из Хрватске... Њихова борбена вредност се показала у току борбе са партизанима, приликом Титовог другог покушаја да упадне у Србију и истакли су се у борбама са комунистима код Ужица и Рашке.

Цитати из књига:
"Срби у мемоарима Хермана Нојбахера" и
"Срби у ратном дневнику вермахта"

Русский Воин - Евгений Родионов

ЉУБАВ ПРЕМА РУСИМА СРБИМА ЈЕ У КРВИ

У Србији су, током рата с почетка 90-их, за браћу-Словене ратовале стотине руских добровољаца. О томе зашто су то чинили и како је то било, с једним од њих, Александром КРАВЧЕНКО, разговара ђакон Фјодор КОТРЕЉОВ.

-- Александре, на сакоу имате траку за одликовање. Каква је то награда?
-- То је трака медаље «За храброст» коју ми је уручило руководство Републике Српске, где сам као добровољац ратовао од 1992. до 1995. године.

-- Како сте се обрели у српској војсци?
-- Идеје општесловенског јединства су ми одувек биле блиске. И све што се дешавало у Србији почетком 90-их дубоко ме је забрињавало. А управо сам уочи почетка босанских догађаја одслужио војни рок -- 1990-1992. г. Иначе сам родом из Казахстана, из Караганде, и после војске сам тамо активно учествовао у организовању козачког покрета. Преко козачких канала сам и сазнао да постоји таква могућност -- одласка као добровољца у Босну, и малтене одмах сам, скоро и не размишљајући, донео одлуку да одем.

-- А како је био организован одлазак у Србију?
-- У почетку Срби нису хтели да узимају добровољце, али у извесном тренутку, када је прстен блокаде око Босне почео да јача, затребала им је не толико војна колико морална подршка. А Руси су им од самог почетка нудили добровољце, било је много заинтересованих: управо тада се завршио рат у Придњестровљу. И донели су одлуку да позову руске добровољце. Издвојили су средства за организовање доласка добровољаца и њихов смештај. Та су средства била чисто приватна, не државна. У почетку је одлучено да се образују омањи одреди у разним градовима на истоку Босне, који би подигли морал Србима, показујући им да нису сами. Касније, када су се те прве групе јако добро показале у борбеним дејствима, Срби су донели одлуку да образују веће одреде.

-- Јесу ли вам давали плату?
-- Да су давали -- давали су, али су то биле јако мале паре; како кад, али негде око 50 немачких марака месечно. Тада је то била обична плата српског војника. Али, за разлику од српских војника ми смо имали могућност да у сваком тренутку отпутујемо кући. Већ на први захтев је без икаквих питања купована карта. Ако кажеш «вратићу се» -- добијао си новац и за повратак. Још су давали новац за рањавање, а такође за противнике избачене из строја -- за њих су плаћали по хиљаду марака. Наравно да је међу нама било људи који су дошли да зараде, али то су били појединачни случајеви, док за остале то није било питање зарађивања новца.

-- У том случају, која је била ваша мотивација?
-- Мотивација је била чисто идејна.

-- Када сте стигли у Босну, је ли тамо већ било Руса?
-- Да, руски добровољци су се тамо појавили још 1991. године -- били су то људи које је рат тамо затекао. Неко се тамо бавио трговином, неко радио, а онда су неки од њих ступили у војску. Било је и некаквих спонтаних добровољаца, али негде почев од краја лета 1992. године све је постало организованије. Први одред се појавио у Требињу, у Херцеговини, а наш је био други -- у Вишеграду, већ у јесен 1992. г. Одред је формиран 30. новембра 1992. године, а када сам ја стигао -- то је било 17-19. новембра -- тамо је већ било десетак људи. Деловали смо у саставу Вишеградске бригаде ВРС.

-- Како сте стигли тамо?
-- Путовали смо на следећи начин: давали су нам пасоше, то је онда било једноставно, преко туристичких фирми, куповали карту до Београда, а у Београду су нас већ чекали. Тамо су нас смештали у хотеле, па онда превозили у Босну. Лично ја возио сам се «Фолксваген-Голфом». Касније, када су стизали већи одреди добровољаца, по њих су долазили аутобуси. Сећам се великог одреда од педесет козака. Стигли су возом, а онда туристичким аутобусом. Наводно су били ансамбл народних песама и игара.

-- Како су вас припремали за борбена дејства?
-- Већина нас је била у совјетској армији и могли смо обављати дужности борца мотопешадијских и пешадијских јединица. Тако да припрема није била велика -- буквално један дан -- просто да се нешто освежи у сећању, а иначе никакве посебне припреме није било. Истина, међу нама је било људи који уопште нису служили војску, али ништа зато, некако су се навикли.

-- Ваш одред је био смештен у Вишеграду, а где је то у односу на Сарајево?
-- На исток. То је практично граница Босне са Србијом. Сат-два вожње аутобусом, по руским мерилима -- надохват руке.

-- Када је за вас почео рат?
-- Па, стварни рат -- био је то први задатак, прво патролирање ничијом земљом, и то се, мислим, десило већ сутрадан по доласку. Линија фронта је била сасвим близу града. Линија -- то је прејако речено, јер су тамо планине, шуме -- није било непрекидне линије фронта. Било је неких утврђених тачака, а између њих -- велики простор практично ничије земље. И ето, том ничијом земљом је требало редовно ићи у обилазак. И противник је чинио исто то, па је понекад било сукоба. Прву праву борбу -- са погинулима и рањенима -- имали смо већ 3. децембра.

-- Како је то било? Испричајте, молим вас...
-- Била је планирана велика офанзива српске војске на нашем одсеку фронта. А током претходног лета Муслимани су извојевали неколико победа и сасвим се приближили Вишеграду. Све у свему, требало их је избацити из неколико кључних тачака са којих су ватром тукли град, и са којих су стварали велику опасност за српску војску. Наш задатак је био да кренемо рано ујутру и кроз планине, преко ничије земље, уђемо непосредно малтене у позадину противнику и заподенемо с њим борбу. Тиме је требало да скренемо пажњу непријатеља на нас, док би за то време Срби са друге стране извели основни удар који би одлучио исход читаве те операције. Дакле, кренули смо рано ујутру, још ноћу, код електричне централе прешли Дрину и стигли у планине. Али, одмах су почели да нас прате неуспеси -- било је јако мрачно. По планинама је немогуће кретати се због густог растиња. Терен смо лоше познавали, и тешко нам је било да се крећемо. Морали смо да се вратимо до електричне централе и сачекамо свитање. У свитање -- вероватно негде око пола седам -- поново смо кренули, попели се на гребен и изашли непосредно на противника. Противник је највероватније знао за наше кретање и зато су први положаји били напуштени. Пустили су нас да приђемо, а онда нас напали. Али, посели смо добар положај тако да смо два сата водили борбу са њима, а да притом нисмо имали неке посебне губитке. Држали смо доминантну узвишицу и могли смо да слободно одемо. Али, опет, пошто смо лоше познавали ситуацију, терен, сметала нам је језичка баријера, уз то су и командири били неискусни -- све у свему, нисмо узели у обзир читав низ околности. Тако смо доспели у полуокружење. Противник је постепено откривао наше позиције и по нама је с леђа почео да делује снајпер. Услед свега тога, када је борба већ била прихваћена и ми већ извршили 80% свог борбеног задатка и почели да се повлачимо -- у том тренутку су почели да нас прецизно гађају. Одмах је смртно рањен један наш друг -- Андреј, јако добар младић -- издахнуо је за буквално 15-20 минута погођен метком у леђа. А другом борцу је експлозивни метак однео дванаест сантиметара бутних костију. Ти губици су сместа јако дезорганизовали одред. Многи међу нама су по први пут доспели у такву ситуацију, и старешина је изгубио могућност управљања. Све у свему, део одреда се без одобрења повукао. Психолошки нам је било врло тешко. Преостали део одреда -- тачније командир, још један борац и ја -- ми смо остали, пошто је требало износити рањеника. Погинулог смо морали да оставимо тамо где је и био... И тако, док смо ми пружали помоћ рањенику, чули смо да нам се неко с леђа приближава. Одмах је било јасно да је то непријатељ, Муслимани. Нисмо могли да одемо, пошто је рањенику било јако лоше, и стално је говорио «сачекајте, сачекајте». Спуштање је представљало велико мучење за њега. Ипак смо се с висине од тридесет метара скотрљали доле. Скотрљали смо се и сместа сви скаменили. Зачули смо глас -- један од њих се попео и почео да пуца у место где смо се сакрили, али нас није видео. Чули смо њихове разговоре, како нас псују. Било је јако тешко. Природно да нисмо ни помислили да пружимо било какав отпор, јер би то било опасно по живот. Онда смо зачули и лајање паса. Да су нас пси открили, једноставно би нас засули гранатама. Али, срећом по нас, тог тренутка је започела српска офанзива. И још: истог тренутка су доле, у граду, зазвонили у цркви. За нас је то, свакако, био знак спасења. После тога смо се јако дуго извлачили, то јест водила се борба и није се знало каква је ситуација -- где су наши, где су њихови. Било нам је јако тешко да износимо рањеника, а сем тога смо носили и много оружја. Све у свему, било је то врло озбиљно искушење. Али, касније је један од оних који су нас напустили, стигавши код Срба, рекао да су тамо Руси и да им треба помоћ. Почели су да нас траже, кренули нам у сусрет, премда је то било врло опасно, зато што је ситуација била сложена. И ето, срећом по нас, већи одред од десет Срба наишао је на нас. Ето, таква је била моја прва борба која ме је врло снажно потресла. Најстрашније је видети погибију својих другова, с којима сам пре буквално неколико минута разговарао. Томе не могу научити никакви психолошки тренинзи, човек се за то не може припремити.

-- Како је изгледала ваша даља војна биографија?
-- Започела је војничка свакодневица у Вишеграду, извиђања, патролирање, сукоби, борбе, офанзиве. Све то је трајало негде до краја јануара 1993. године када сам на десетак дана отишао у Русију. Потом сам се вратио и остао у Вишеграду до краја маја. А 12. априла 1993. године сам тешко рањен у главу, због чега сам изгубио вид, три дана ништа нисам видео, а још три године после тога нисам могао да читам.

-- Па како се то десило?
-- То се десило на истом том Вишеградском фронту, на такозваној узвишици Заглавак. Тамо се опет припремала велика офанзива Срба, створена је мање-више непрекидна линија фронта, удаљена од насеља. Живели смо већ у чисто теренским условима: у шаторима, на снегу. На тој смо планини провели месец дана. Муслимани су јако желели да нас избаце одатле, изведена је прва офанзива, веома снажна. Често се прича да су Срби били боље наоружани од Муслимана. У ствари није баш тако. На пример, у том нападу је била отворена ураганска ватра из артиљеријских оруђа -- они не само да су неутралисали нашу артиљерију, већ су уопште све уништили. Али, наши губици у том нападу нису били велики: један рањеник. Други напад је био гори: Срби су имали четворицу погинулих и много рањених. Е, тада сам и ја рањен у главу. Како се то десило? Офанзива је започела негде у седам ујутру. Само што сам смењен са страже, а пола сата касније они су започели офанзиву. Имали су мање артиљерије, али им је била прецизнија. И зато су већ кроз сат времена њихове мине почеле да падају на нас. Једна таква мина убила је Костју Богословског, младог момка: велики гелер га је погодио у главу и на месту убио. После тога се одред некако покуњио. Ми смо заузимали једну трећину положаја, а две трећине -- Срби. Отишао сам код српског командира и рекао му: таква и таква ствар, без подршке, без помоћи нећемо се одржати. Кажем му: имамо рањених, погинулих, има ли новости у вези помоћи? Он ми каже: саопштено је преко радио-станице -- помоћ стиже за два сата. Враћам се на свој положај, и онда крај мене експлодира мина. И готово: погодак у главу, сместа сам пао. Један од наших је викнуо: «Саша је убијен!» А неко му је узвратио: «Не дерњај се, још дише!» Рањен сам у потиљак, гелером. Некако су ме превили -- и до краја борбе сам се налазио у полусвесном стању, час губећи свест, час долазећи себи. Муслиманима није успело да нас избаце с узвишице. Али, пошто је било великих губитака, и пошто су Срби напустили суседну узвишицу, Столос, донета је одлука о повлачењу. Рањеници су првим превозом отпремљени у град, одатле -- у Србију, у болницу. Наредних шест месеци сам се налазио на лечењу, а онда се опет вратио у руски добровољачки одред, већ у Сарајево. Истина, више нисам активно учествовао у борбама: био сам четни магационер. Ипак сам почетком фебруара 1994. године још једном рањен -- и то тешко -- у ногу, од снајперске ватре у Сарајеву. И опет сам био шест месеци на лечењу, а онда сам по повратку још неко време био у саставу тог одреда.

-- Када сте напустили Босну?
-- Био сам тамо до краја рата. После рата су нам дали награде, и привремено сам се вратио у Русију. Али, пошто је овде било тешко наћи посао, одлучио сам да се опет вратим у Србију и уписао се на правни факултет Сарајевског универзитета. Тамо сам студирао три године, али нисам завршио, због проблема са видом.

-- Да ли је рат у Босни за Србе завршен поразом? Како они сами на то гледају?
-- Да, то је био пораз. Али ту постоје два гледишта. С једне стране, када се по Дејтонском споразуму морало давати велике територије, за које је много крви проливено -- наравно да је то примано као пораз. Али ипак, главна победа Срба била је у томе што је Република Српска призната. Макар и као део државе Босне и Херцеговине, али је призната! Такав успех нико није постигао -- ни Придњестровље, ни Абхазија. Од таквих непризнатих држава сада ће само косовски Албанци можда добити некакав статус. А од православних -- једино Република Српска! А Република Српска је била замишљена управо као православна држава -- и правно, и фактички. Тамо је одмах у Уставу био одређен статус Српске Православне Цркве као државне вероисповести. Одмах је веронаука уведена у школе. Наравно, тамо је сада тешка ситуација, комунистичко наслеђе, националне потешкоће -- али је свеједно тада био задат известан вектор националне православне државе.

-- Да ли се Срби добро боре? Умеју ли?
-- Како то одредити «умеју-не умеју»? Ако се оцењује по критеријумима руских специјалаца -- онда можда не умеју да се боре. Али ако се пореди с тиме како су наше јединице заузимале Грозни 1994. године (ко је заузимао -- војници сасвим неспремни за рат) -- онда умеју, и то јако добро. Показатељ способности за рат је то да су људи који су окусили европски стандард живота, комфора -- три и по године беспоговорно трпели сва та лишавања. Квалитет војске није само у томе какве су специјалне јединице, већ и у томе на шта је она уопште способна. А основни задатак -- држати огромну линију фронта, а то су месеци и месеци проведени у јако тешким условима, што је за савременог човека, тим пре оног који је окусио европске благодати, јако тешко. И сада се чудим кад се сетим тих људи: задимљена лица земљане боје, у влажним рововима. И дан-данас ме запањују ти људи! То је уистину показатељ да су људи стварно били свесни за шта се боре!

-- Јесу ли вам се Срби учинили религиознијима од Руса?
-- Па, у том тренутку -- да, свакако. Зато што је код њих читав живот -- па макар то било на ступњу обреда -- али је он сав са Црквом. Друга је ствар оцрквљеност, или дубина вере. А шта смо ми? Совјетски људи: допутовали тамо и први пут се суочили с таквом религиозношћу, та код нас тога није било. И још: код Срба се очувала традиционална култура, које у Русији такође већ одавно нема. За нас је то било откровење које је у многима довело до неких позитивних промена. А што се тиче нас, и код нас су се такође у извесном тренутку почели појављивати уистину верујући људи. Није их било много, али су то биле прилично изразите личности. Најсјајнији зрак светлости за читав добровољачки покрет, по мени, представљао је Роман Малишев. Пре него што је стигао у Србију, био је три године послушник у Валаамском манастиру. Он је био не само дубоко оцрквљен човек, био је то, рекао бих, ратник духа. Погинуо је. Био је одличан друг и просто изванредан борац. Сећам се, неко време сам живео у Сарајеву, имао сам тамо добар трособан стан. Тамо сам живео са двојицом добровољаца, и сви момци су долазили код нас да се окупају. И као што обично бива: окупају се, и после себе оставе вашар. Све у свему, испадне свађа. «Ко се последњи купао? Ти, Малишеву. Е па, дођ`дер и среди све за собом». А он се није последњи купао. Други би га једноставно послао у... и све би се на томе завршило. Али, он одједном беспоговорно устаје -- а био је онако једар, крупан -- беспоговорно устаје и иде да сређује. То је оставило велики утисак на мене. То није било испољавање слабости -- то је било испољавање снаге. После његове погибије сам почео да озбиљно размишљам о вери. Касније, већ после рата, почео сам да се трудим да редовно одлазим у цркву, а једног тренутка су ми, као Русу, оквири Српске Цркве постали некако тесни, и почео сам да тражим контакт са Русима. То је на крају крајева довело до тога да сам се вратио у Русију.

-- Сматрају ли Срби да су их Руси издали када су дозволили НАТО-у да бомбардује Србију?
-- И да и не. Зашто да? Гледајте шта се дешава на Косову: руше манастире и цркве -- Русија ћути. Одмах се јавља наизглед нешто попут одговора: издаја! Права правцата! Исто је тако и с бомбардовањем. Американци једноставно користе руске политичаре за своје циљеве, пошто они имају утицај на Србе. Али ипак је политика -- једно, а односи између двају народа – нешто сасвим друго. Испричаћу вам једну згоду. У време када је предавано Косово, изнајмљивао сам стан од једног чикице у Сарајеву. Једном ми је љутито рекао:
-- Готово је, ваш Черномирдин и сви ви Руси сте нас продали! И окренуо ми увређено леђа.
Пришао сам му и рекао:
-- Знаш да сам ја Рус. Хајде, стрељај ме сад овде.
-- Ма како то, ти си добровољац.
-- Не, ја као део свог народа сносим пуну одговорност за све што се дешава. Молим те, спреман сам да одговарам пред тобом.
Он се некако сав усходао, мозгајући, а сутрадан ми је рекао:
-- Не, није било никакве издаје!
Читаву ноћ се, јадничак, премишљао, покушавао да пронађе оправдање за Русе -- зашто су тако поступили? Љубав према Русима је толико дубоко усађена у српској души да они чак и када се одиграва сасвим очита издаја, свеједно покушавају да пронађу оправдање за то. Љубав Срба према Русима нема никакву материјалну основу. Они нашу земљу не схватају као туђу, већ као сопствену. И што је најважније: они верују да је управо Русији Бог доделио посебне квалитете, посебну мисију. И та је мисија у томе да подржава православне, помаже им и шири Православље. Ето шта значи Русија за Србе.

www.neskuch.ru

ПОГЛАВЉА ИЗ УСПОМЕНА - Кнез Николај Жевахов

Поглавље 59: Залуђивање

„Колико год разнолики били примери из историје, ма како вијугаве биле линије живота, ипак, пажљиви поглед историчара, не само да ће запазити одређени систем у правцима тих линија, него ће такође бити у стању да, ослањајући се на прошлост, изведе закључке за будућност. То исто чини и психолог, посматрајући унутарњи живот људи, који је такође подчињен неизмењивим законима духа и формиран у складу са односом човека према тим законима.

То није пророчански дар неба, нити је то пак прозорљивост праведника. То је слободна добра воља, да се гледа и види, а само нам наша ненавикнутост да се пажљиво загледамо у дубину појава које нас окружују, приказује слику спољашњих чињеница као да нису повезане једна са другом, него да су пак оне међусобно разједињене, иако су оне само беочузи у заједничком дугачком низу појава...

Почетак XIX века у Русији, био је обележен једном страшном и заиста ужасном појавом, чија природа не само да није одгонетнута у своје време, него она то није ни данас, после сто година. Она остаје загонетка за сваког ко не види њене корене у најдубљим њедрима историје.

Имајући варљиву спољашност, која се изражавала у незадрживом стремљењу ка „новинама” у многим различитим областима руског живота, па чак и у сфери религиозне мисли, та је појава, остварујући спољашње, привидне циљеве, настојала, у ствари, да искорени сам дух Хришћанства, који је налазио свој најпотпунији и најблиставији израз у древном руском начину живљења, верном историјским заветима Православља и Самодржавља.

Праотачка вера, предањски начин живота, све оно „старо” на чему су се одржавала најважнија морална начела и основе руске црквености, државности и свакодневног народног живота, чиме су живела, мислила и што су поштовала предходна поколења, све је то, под утицајем масовне психозе коју је изазвало јудејство, почело да се срозава, преокреће, уништава и замењује новим знањем, новим достигнућима и открићима, која су разобличавала сатанску лаж својих надахнитеља и слепоћу и ништавност оних који су им веровали и поводили се за њима.

Корени овог покрета, били су скривени тако дубоко, да их није примећивала ни идеологизована омладина њиме обузета, ни књижевност и штампа, којима је тај покрет руководио, ни они ограничени, такозвани „напредни” људи, који су стварали „прогресивну” јавност и који још увек разматрају историју човечанства као смењивање преживелих „старих” схватања, која – или добровољно уступају своје место „новим” или пак бивају насилно истискивана револуцијама, тим тобоже неизбежним историјским факторима, који означавају само „промену символике унутрашњег живота народа” (Н. Берђајев, часоп. „Пут” бр. 1, стр. 43).

Ту је највећа заблуда, јер од момента када је човечанству објављена идеја Васељенског Бога, то јест од момента јављања Христа Спаситеља на земљи, Истина је људима већ рекла Своју последњу реч, а благовесник те Истине, била је Црква, чији су идеали вечни, непромењиви и нису зависни нити од духа времена, нити пак од његових захтева, тако да историју човечанства никако не треба разматрати као смењивање „старог” нечим „новим”, јер ничег „новог” у сфери Богом објављених идеала и начина њиховог достизања не може бити, него је треба разматрати само као смењивање историјских процеса, који час приближавају човечанство већ објављеној Истини, час га удаљавају од Ње, час скраћују растојање људи од Бога, час га повећавају.

Разматрајући историју са овог становишта, запазићемо и узроке који су изазвали поменуте процесе и постаће нам до очигледности јасно, да се од момента силаска Божанске Истине на земљу сва историја човечанства свела на историју борбе двају светских процеса – процеса охристовљења (христијанизације) света и процеса његове сатанизације, односно ожидовљења (јудаизовања).

Преиспитивање, а можда и поновно састављање историје човечанства са становишта на које смо указали, разоткривање истинске улоге јеврејства у историји света, показивање процеса његовог јудаизовања као фактора који не само да је стални пратилац историјског живота народа, него је чинио и његов најважнији садржај, подчињавајући га својим директивама, господарећи над њим, усмеравајући га у унапред одређеном правцу и поробљавајући човеков ум и вољу, све су то задаци које у блиској будућности треба да реше руски и инострани научници. Они већ разобличавају јеврејску лаж, свуда где се она кришом увукла и оправдано налазе корене тог ужасног процеса сатанизације света још у добу самог заметања те борбе, која се изразила у побуни Сатане против Бога, која је почела на небу и наставља се на земљи, све до наших дана са циљем рушења Христовог дела и уништења његових плодова – хришћанске вере, цивилизације и културе.

Водићу рачуна да у даљем излагању отворим неколико страница историје и покажем на ком месту су скривени корени тог процеса, који је као свој резултат дао ужасе револуције, делимично већ истакнуте у претходним главама моје књиге. Сада је довољно рећи да управо то стремљење ка „новинама”, које је ишло паралелно са рушењем „старог”, није било диктирано стварним потребама и захтевима времена, који су изражавали „промену символике унутрашњег живота народа”, него је било један од начина који су Јудејци током векова употребљавали у циљу сатанизације света, а који је погубио и Русију.

То се примећује и по томе, што се све што је водило јудаизовању света, сви ти мамци на које су тако нестрпљиво и незасито наваљивали такозвани „идејно прогресивни” људи, који су прекинули везу са Богом, дакле све што је водило јудаизацији, сматрало се „новим”, означавало је „пролеће”, бојило је све дугиним бојама, изражавало живот, прогрес, културу; и, обрнуто: све што је чувало завете прошлости, што је потицало из врела предањске православне вере, тих свештених њедара истинске културе духа, било је сматрано реакцијом, мртвилом и заосталошћу.

Ово залуђивање, наставља се и данас и трајаће све док се не установи заједнички поглед на револуцију, као на један од беочуга истог низа историјских догађаја, вештачки изазиваних са циљем јудаизовања или сатанизације света, а не као на историјски фактор који изражава промену „символике унутрашњег живота народа”, по схватању Н. Берђајева. Да, то је символика, али символика великог незнања и духовне слепоће народа, а не његове борбе са старим, преживелим схватањима, која нису добровољно уступила своје место новим схватањима и зато су насилно истиснута путем револуције.

То што је названо речју „бољшевизам” и што ће се још увек дуго скривати под тим именом, представља уобичајено средство које је жидовство (јудејство), током векова користило у циљу освајања света, а несхватљиво је, што је ту ствар потребно објашњавати чак и данас када су Јудејци већ дошли надомак свог циља и готово завладали светом.

У бр. 9 „Руске Трибине” од 15. јула 1923. године, објављен је значајан чланак под насловом: „Поуке прошлости”, који треба истаћи као сведочанство о томе да те поуке нису ничему научиле руске људе, који до данас нису распознали природу „бољшевизма”.

Исте мисли, примењене на конкретне поступке Јудејаца, изражене су у не мање важном чланку В. В., објављеном у бр. 1421 листа: „Ново време” од 24. јануара 1926. г., и послатом редакцији из Москве. Аутор тачно примећује да руско избеглиштво (емиграција), не само да није одгонетнуло корене револуције него не схвата ни њене спољашње манифестације.

В. В. пише:

„Када читаш чланке у емигрантској штампи (до сада такви до нас долазе), који се тичу јеврејског питања – уопште, као и питања о колонизацији југа Русије, насељавањем Јевреја – посебно, не знаш чему више да се чудиш: необавештености, или пак несхватљивој наивности руских аутора. Најсмешнија и најнаивнија јесу упозорења која су упућена на адресу Јевреја. Совјетска власт није вечна и не окривљујте нас ако се талас народног гнева обруши на ваше главе”.

Неко од јеврејских публициста већ је одговорио на то јасно и одређено: „Нећете нас заплашити!” Али нико, по свему судећи, не разуме ове речи и упорно не жели да их схвати. Чини се да оно што се догађа, више не може бити јасније: и батином ударају по глави тако да лобања прска и говоре сасвим јасно, али не вреди – наши не схватају! Никако им не улази у главу да такозвана руска револуција није пала с неба, да совјетска власт није нешто случајно и неутрално, ни добро ни лоше, него је смишљено и отворено остваривање неограничене држа-вне власти јеврејства над животом и имовином руског народа. Први покушај преласка од скривених форми власти на отворене облике. Због тога, треба им одати признање – опит је веома успешан. Када ми говоримо о тековинама револуције – то звучи тако глупо и подло. Но када те речи изговара Јеврејин, оне су за њега пуне дубоког смисла. Да – тековина. Тековина као резултат дуготрајног и упорног рата, као резултат беспоштедне борбе за освајање власти. Када су руски соц-револуционари понављали своју паролу: „у борби ћеш стећи своје право” – о каквом су то праву говорили? Када Јеврејин соц-револуционар изговара ове речи, он улаже у њих одређени смисао: о праву на власт и о борби за ту власт.

Нису они говорили о моралном праву, да се боре због тешких неправди, како се то чини руским соц-револуционарима, него о самом том стварном праву на власт, које није ништа друго до физичка сила, пред којом сви приклањају главу, признајући да је борба с њом узалудна и некорисна, и ударају штамбиљ – „de iure”. Заиста, зар сваком разумном човеку не треба да буде јасно да Јевреји не могу да узмичу сада када су у Русији заузели доминирајуће положаје, када су подчинили себи сав живот земље, када су постигли оно ка чему су стремили, када се пред њима отварају непрегледни хоризонти моћи и уживања у свим радостима живота, када су се снови из бајки претворили у стварност – зар могу они да оставе све то само зато што их ми плашимо будућим народним гневом?! „Нећете нас заплашити!” – узвикује нам паришки Јеврејин. Он је сасвим у праву. Он нема намеру да спава и буде неактиван, он се не зауставља у својој борби. Он упорно ради на учвршћењу заузетих позиција, он наставља рат. Ми тако видимо како јеврејство корак по корак односи победу за победом, и од „de facto”, прелази на „de iure”, при чему увек и свуда, свим средствима подржава своју совјетску власт.

Форме те подршке, веома су различите и мењају се од облике пасивне непослушности, до форми активне и отворене помоћи. Немогуће је и глупо захтевати од Јевреја другачији однос према њиховом насушном делу. Чини нам се да је већ време да схватимо да су све револуције у свим временима историје увек доносиле највећу корист Јеврејину, јер је он увек био први и најактивнији делатник у свим револуционарним лабораторијама. Више него икада, Јеврејин је пожњео од последње руске револуције. Јер, не треба затварати очи пред чињеницом да се велики број Јевреја веома обогатио и да наставља да се богати на наше очи. Разуме се, има и таквих који су пострадали, али њихов број је незнатан у поређењу са огромним бројем оних који су се обогатили и створили велике залихе богатстава, које ће бити довољне и за децу и за унуке. Стога, само по себи се разуме да ће Јеврејин на све начине и у сваком погледу подржавати совјетску власт! Другачије не може бити.

Не тражите од Јеврејина оно што вам он не може дати. Не тражите то чак ни од јеврејске емиграције: реке не теку уназад. Отидите у разна полпредства (опуномоћена представништва, посланства, амбасаде), совјетске и полусовјетске установе и тамо ћете обавезно срести деведесет процената јеврејске емиграције. Они раде свој посао! Они журе да искористе моменат, журе да се обогате и ојачају. Свако од њих тамо, у Русији, има плејаду зетова, шурака и свакојаких рођака, који су од безначајних Јеврејчића постали неко од кога много зависи. Наравно, у свом деловању, они морају да сачувају извесну опрезност, али ка циљу иду заједно, иако донекле различитим путевима. Уколико пак међу њима има пет-шест белих врана – стараца који су изгубили бодрост духа и које је могуће застрашити, онда су то ипак појединци. Међутим, оне који су млађи, нећеш заплашити, они су испуњени ентузијазмом услед достигнутих тековина и са задовољством говоре о власти и значају својих рођака у Русији. Без битке, они ту власт неће предати. Наивно је мислити да совјетска власт врши колонизацију Русије њеним насељавањем Јевреја, рачунајући да ће за то дело добити некакве америчке милионе. Совјетска власт још увек има довољно тих милиона створених из наших руских залиха и прикривених. Није у томе ствар. Међутим, зар давајући милионе долара за насељавање Русије Јеврејима, та власт не ради у корист јеврејске националне ствари? Зар злато није сакупљано, зар нису гомилана богатства, уништавани народи и државе, како би се остварили ти циљеви? Тежиште није у томе, оно је у нечему другом: владајући кругови јеврејства, одлично разумеју да је при преласку из форми невидљивог освајања власти у облике њеног отвореног остваривања, повезаног са државном територијом, неопходно створити своју класу земљопоседника, то јест класу која је нераскидиво повезана са судбином државе и најзаинтересованија за очување државног поретка, који јој је доделио земљу и који штити резултате њеног рада уложеног у земљу. Потребно је да се ствара класа јеврејског земљишног племства. То је сасвим логично, природно и уобичајено.

То је увек тако и бивало. Треба се сетити макар историје колонизације древног Египта од стране Јевреја. А зауставити и заплашити јеврејство на том путу немогуће је, јер то у целини спада у тековине револуције. После 1905. године, као да је сваком Русу слика суштине „тековина револуције” требало да буде јасна. Међутим, руски ум, био је безнадежно покварен социјалистичком еквилибристиком и од дрвећа није видео шуму. Време је да макар сада дође к себи и увиди какав је у стварности.

Шта да се ради у том случају? Зар је могуће да је пред нама слика потпуне безнадежности? Јевреји нам говоре шта да чинимо. Треба само да не изврћемо смисао њихових речи. Не треба да се правимо луди. „Нећете нас заплашити!” – узвикују нам они. То је свакако истина: нећемо их заплашити. И не треба да се бавимо застрашивањем, него борбом. Треба једном и заувек схватити да се ми налазимо у ратном стању са њима, те да сада не треба да помишљамо о међусобном братимљењу: братимљење са непријатељем, увек је било и јесте издаја родне земље и свога народа!”

Дакле, по сасвим оправданом убеђењу В. В., потребна је борба. Међутим, да бисмо је започели, потребна нам је пре свега заједничка идејна основа. Имамо ли је ми и јесу ли руски људи спремни да запо-чну такву борбу?!

На ова питања одговорићемо у следећем поглављу.

Поглавље 60: Поуке револуције
(дужи одломак)

Прошло је већ десет година од када су Јудејци, изазвавши у свести руске „напредне” интелигенције кобно померање улево, погубили Русију и гурнули је у бездан. Рок довољан за наше потпуно отрежњење, за одрицање од највећих заблуда и за извођење тачних закључака из чињеница које ни једна уобразиља није сматрала за могуће, а које су ипак постале ужасна стварност.

Стога, да ли је допуштено упитати: чему је револуција научила нашу „напредну” интелигенцију како овде, у избеглиштву, тако и тамо – у Русији?

Међу руским избеглицама, тамо где руски људи још нису нашли заједнички језик на основу заједничког разумевања природе и психологије револуције, тамо где се сва избегличка маса људи са Заграни-чном Црквом на челу, расколила на мноштво најразнороднијих партија које узајамно прождиру једна другу, где нема заједничких програма спасења Русије, где нема једнодушности, него царују мржња и злоба, где сво избеглиштво показује слику грађења Вавилонске куле, тамо се још увек не може говорити о отрежњењу. Оно ће наступити када ми, руски људи, схватимо природу зле стихије која је поробила Русију и прожмемо се мистичком свешћу о неопходности борбе са њом на начин како нам је указао Господ наш Исус Христос, трудећи се да увеличамо количину добра у животу, а да умањимо величину зла. Оно ће наступити онда, када руски људи, спуштајући се са неба на земљу, оцене значај монархистичког начела, као јединог оруђа у борби са том злом стихијом и престану да верују ономе чему су их учили, те настављају да их уче слепи људи, који говоре да:

„самодржавља никада није било и да га никада неће ни бити. То је утопистичка, занесењачка идеја, заснована на мешању царства кесара са Царством Божијим. Догматско схватање Цркве не зна за осму тајну помазања цара на царство, оно у целини спада у историјску, а не у мистичку страну Цркве... Теократска утопија је извор свих социјалних утопија” (Н. Берђајев, часопис „Пут”, бр. 1, стр. 4).

Отрежњење ће наступити онда, када руски људи распознају природу интернационале, као оне апокалиптинке звери, која је изашла из бездана и коју треба уништити, јер: „победа интернационале”, као што тачно говори проф. Локот: „смрт је културе и слободе човечанства”.

„Уколико постоји могућност борбе против оружане силе интернационале, треба се обавезно борити и тако. Ослобођење Русије од интернационале која се прилепила уз њу као пијавица, несумњиво захтева и широку свестрану примену оружане силе.

Међутим, поред оружане силе, неопходна је и духовна морална реакција против интернационале. То јест, неопходно је најјасније кристализовање човечије свести и разумевања рушилачке суштине интернационале, а у вези с тим – кристализовање активне решености да се боримо за све оно против чега интернационала усмерава своје рушилачке напоре. Принцип националне слободе и независности, оваплоћен у националној држави. Принцип националне религије, оваплоћен у националној Цркви. Принцип привредне самосталности, оваплоћен у националној буржоазији, у коју здрав разум треба да укључи сво становништво које поседује макар најмањи део националног богатства земље, па и у облику наднице или плате – свеједно. Принцип морала, стваран вековном делатношћу целокупног човечанства.

Такво је знамење човечанства као противтежа знамењу интернационале. Ти принципи заједнички су за сво човечанство, иако је оно подељено на националне групе. Оно свакако не може и не треба да укине ту поделу на групе, те да се слије у некакво опште надчовечанство ако не жели да изгуби своју главну животну и стваралачку снагу – националну индивидуалност. Уколико ју изгуби, убрзо ће постати стадо којим ће владати и управљати интернационала. Националне групе човечанства треба јасно да схвате и признају да је „интернационала”, у суштини, злоћудна фикција, јер у њој господарећу и руководећу улогу несумњиво игра једна, јако изражена националност – јеврејска...” (Ново Време, 10. септембра 1927. г., бр. 1907).

Овим сјајним речима професора Т. Локота, могу само да додам упутство о неопходности да јудејској интернационали супротставимо Хришћанску Интернационалу, која би хришћанске народе, не рушећи националне преграде међу њима, ујединила у заједничкој борби са Христовим непријатељима на основу служења Једном Васељенском Богу.

У свести руских избеглица, нема ни једног од наведених циљева, чак ни у перспективи.

Дакле, нема збора: отрежњења у руском избеглиштву нема.

Уколико пак оно наступи, онда ће то, вероватно, бити само у самој Русији, у којој несрећни руски народ, не само да се налази пред лицем апокалиптинке звери, него је пак и њена жртва. Дакле, то ће бити у Русији која се мучи, страда и превија од бола у канџама тог страшног вампира, злурадог, тријумфујућег, отворено циничног, који нема ни потребе да скрива своје право лице.

Авај, прогледале су само руке и ноге Русије, прогледао је само прост човек из народа, и то не умом, него срцем, али ни званична Црква, која наставља да се позива на речи Апостола Павла о пореклу сваке власти од Бога и која је логички доспела до заповести о повиновању сатанској власти, ни разум земље, каквим су себе сматрали „писци” и „напредна” интелигенција, још нису прогледали и, као и раније, налазе се у стању залуђености и хипнозе. О томе сведочи и: „Обраћање руских писаца писцима света”, које је постало познато у целом свету и које је, вероватно, изазвало код свих оних који су га прочитали једнаке мисли.

Живописно су приказана неизмерна страдања аутора тог „обраћања”. Утолико пре, тежак утисак производи чињеница да чак ни те ужасне муке нису могле да им помогну да открију праву истину о стварности која их је окруживала, нити да их нагнају да схвате њене узроке и психологију.

Поводом тог „обраћања” 5. августа 1927. г. од свог друга А. С. добио сам писмо оваквог садржаја:

„Пре две или три године (...) Ви сте ме упорно наговарали да напишем проглас читаоцима новина у целом свету и да у том прогласу искажем сав ужас бољшевичке владавине над Русијом, како бисмо пробудили савест разумних и осетљивих људи разних земаља и подстакли их на борбу са међународном организацијом која је једнако опасна за све државе и народе. Нисам осећао у себи довољно надахнућа, како бих испунио Вашу жељу. Сва моја обраћања савести иностранаца, која сам покушавао да набацим на хартију, учинила су ми се слабим и бледим изразима непојмљивог ужаса руске стварности.

Укратко речено, нисам нашао довољно јаке форме излагања које би могле да утичу на душу људи, те сам одбио Ваше упорно настојање.

Сада се појавио проглас, приближно онакав какав сте Ви желели. Он се назива обраћање руских писаца који су остали у Бољшевији – писцима света. Оно је вероватно прештампано у београдском „Новом Времену”, које Ви обично читате. У том обраћању, много шта је добро изречено, али има неколико редака који показују да писци који се налазе у бољшевичком мучилишту, ипак не схватају суштину преврата који се догађа у Русији и разлоге због којих наши загранични писци не разоткривају страхоте бољшевизма, него упорно ћуте. Они се овако изражавају: „Сетите се година пред нашу револуцију када су наше друштвене организације месног самоуправљања, Државна Дума, па чак и поједини министри позивали, умољавали и преклињали власт да скрене са пута који води у пропаст. Власт је остала глува и слепа. Сетите се: за кога сте тада показивали разумевање – за групу око Распућина или за народ? Кога сте тада осуђивали и кога сте морално подржавали? Па где сте ви сада?”

Покушајмо да схватимо мисли које су овде изречене. Аутори обраћања, без сумње сматрају да је Императорска власт са Господарем (Царем) на челу, водила Русију у пропаст, а да су револуционари свих боја указивали на пут спасења. Човек треба да буде права будала да би тако мислио сада, после свега што се догодило и што је разоткривено у успоменама учесника трагичних збивања, који припадају како владајућем тако и револуционарном табору. Управо обрнуто, револуционари, који су разним правцима ишли ка истом циљу, водили су и довели Русију до пропасти, гурнули је у провалију, на чијем дну се под бољшевичком петом копрцају аутори обраћања. Императорска власт је часно и племенито, колико је умела и могла, одбијала сплетке и нападе револуционара и настојала да спречи пропаст Русије. Ко је онда крив што глупо друштво, са писцима на челу, није разумело стање ствари и што није подржавало власт, него револуционаре? Сада се јасно види и доказано је да је Императорска власт окупљала најбоље и најплеменитије умне снаге руског народа, а да су на страни револуције били или сумњиви ништавни људи, попут чланова Привремене Владе, или пак прави-павцати неваљалци сваке врсте, од Керенског и Чернова до Лењина и Бронштајна. Међутим, најважнија чињеница коју испуштају из вида аутори обраћања, јесте учешће Јевреја у револуцији, како капиталом (сетимо се Јакова Шифа, Варбурга, Гугенхајма и других), тако и лично у толиком броју, да то допушта могућност да кажемо да се руска држава сада налази под потпуном владавином јудејског народа. Дакле, учешће Јудејаца у револуцији даје кључ за објашњење недоумица које муче наше кратковиде писце, не само оне у бољшевичком паклу, него и оне у Европи.

Иван Буњин пише:

„Седам година живим у Европи и читавих седам година са неисказаним чуђењем и ужасом узвикујем у себи: па где сте ви, савест света, прозорљивци, зашто ћутите гледајући оно што се збива близу вас, у цивилизованој Европи, у хришћанском свету?!”

Иван Шмељов пише:

„Сећам се случајева који нису били тако трагични као што је овај са Русијом, и да су тада писци, као савест света, протестовали и били огорчени. А зашто сада – ћутање? Или је савест заспала? Или је сав свет – пустиња? И вапај оданде и руски гласови оданде – јесу ли само глас вапијућег у пустињи? Зашто не чују? Зашто не примећују? Зашто десет година – ћутање?! Необјашњиво. Несхватљиво.”

Јадни писци! – они не разумеју у чему је ствар. Заборављају да такозвано јавно мњење стварају новине, да 95% европске штампе припада Јеврејима и да, према томе, од Јевреја зависи да ли ће дозволити или неће дозволити да се на новинским ступцима било ко огласи. Када су избезумљени руски људи предвођени писцима, са својом лажном представом да се тобоже боре против „групе око Распућина”, у ствари бесмислено рушили своју мудру и примерно уређену државу, што је било у интересу међународног јудејства – о! Тада није било краја изразима одобравања и разумевања од стране штампе. Писци су изливали своје усхићење на ступцима европских и америчких новина, и захваљивали безумницима док их нису потпуно залудели. Јудејски новац је свемогућ и може сваког писца да нагна или да говори у интересу Јевреја, или пак да ћути. Сада су Јудејци постигли свој циљ. Русија не само да је срушена, него је и потпала под њихову власт. Шта да кажем? Ево, настала је појава о којој Иван Шмељов пише:

„Заиста, страшна појава! Скоро деценија угњетавања руског народа од комунизма (по мом и Вашем схватању: од Јудејаца), а не сећамо се случаја да се зачуо глас писаца у свету, негодовање њихове пробуђене савести. Ћутање, као у пустињи!”

Да, ћуте писци, јер Јудејци не могу да допусте да они проговоре, и новински ступци, затворени су за сваког ко би наумио да покаже разумевање или сажаљење за руски народ. Циљ Јудејаца је постигнут. Русија је срушена и Јудејци владају њоме, тобоже по последњој речи социјалистичког учења. Како се онда може поставити питање преиспитивања положаја руског народа, иако неизмерно страда? Као да хоће да кажу: па нека страда у име тријумфа Јудејаца и социјализма.

Чудим се Буњину и Шмељову што, живећи у Паризу, не изводе никакве закључке из онога што тамо могу да посматрају... Из тога можете закључити да се у наше време на сваком кораку примењују два аршина: када је покренут неки поступак против Јеврејина, или га је пак нешто снашло (на пример Драјфуса, Бејлиса, Шварцба-рта), тада покрећу читав свет да га одбране, оправдају, прославе и величају; а са друге пак стране, према страдању стомилионског народа, сви су равнодушни, јер је оно по вољи Јудејаца, а они су одлучили да се то страдање прећути...

Јудејски народ је био опседнут идејом изабраништва, тако да је она изопачила сву његову душу. До нашег времена, Хришћанство није довољно разумевало ова питања, те је ћутке подржавало самоувереност и гордељивост Јудејаца... Од када се у вавилонском ропству формирао тип вечног Јудејца, сви народи који су долазили у додир са јудејским народом, инстиктивно су осећали необичну погубност Јудејаца, али нису откривали њене разлоге, а у случајевима када је експлоатација од стране Јудејаца постала неподношљива, прибегавали су погромима. Сада су се сви уверили да погроми не постижу свој циљ, не обуздавају јудејску незаситост, тако да погроми одлазе у област предања. Једини правилан пут борбе са јудејством, јесте његово идејно разобличавање... Оно ће скинути са Јудејаца ореол изабраништва којим су они, благодарећи обмани окружени, те ће их поставити на своје место...

... Уместо да јудејство користе у интересу личног земаљског добра, или пак да бивају његова жртва, Хришћани треба да увиде да ће истинско отрежњење у њиховим умовима и срцима наступити онда када се уједине ради заједничке борбе против јудејства. Тек тада ће се човечанство ослободити те зле силе која га је обезличавала, поробљавала и водила у пропаст...

---

Жевахов, Николај Давидович, 1876 – 1949., кнез, руски државник, камер-јункер (дворски племић) Најузвишенијег Двора, заменик обер-прокурора Светог Синода (световног лица које је било на његовом челу) (15. 9. 1916 – 28. 2. 1917.), православни духовни писац. Непосредни сведок и дубоки тумач револуционарних збивања у Русији. – Нап. прев.