СЕЋАЊЕ НА ХЕРОЈЕ ОТПОРА

Руски Национал Социјалисти одржали су марш
сећања на пале другове, и у оквиру овог догађаја
посетили су гроб Димитрија Боровикова,
убијеног 18. маја 2006. од стране
експонената антируског система.

Фотографије су са сајта
national-resistance.com

ПОЈЕДИНАЦ И ЗАЈЕДНИЦА

Два су могућа схватања односа појединца према народној заједници: или je човек основна, a народ изведена стварност у природи, или je народна заједница основна стварност, a појединац само део који израста из ове стварности.

Ако je појединац основна стварност, народна заједница може само тако постојати ако се људи у народну заједницу удруже, што они могу да чине али с обзиром на слободу своје воље и одлучивања не морају. Појединци у овоме случају постоје, a да ли ће поред њих постојати и народна заједница, то ће зависити само од људске воље.

Ако je пак народна заједница основна стварност чији су појединци само изданци, онда нужно морају да постоје и заједнице и појединци, јер без појединаца нема заједнице, a без заједнице нема настајања појединаца. У овоме случају постојање заједнице није проблем људске воље већ je то стварност која стоји изнад људске воље и људског пристанка.

Прво схватање да je појединац главна стварност који може да се удружује са другима у заједницу ако хоће, али не мора ако неће, јест темељ индивидуалистичког схватања живота у свету, чији je најјаснији израз позната Изјава права човека и грађанина из Француске револуције од 1789. године. По томе схватању људи се рађају слободни, тј. без икаквих других обавеза сем оних које они својом слободном вољом буду хтели да приме, пa према томе и без обавезе да се удружују у заједнице, ма које врсте ове заједнице биле. Ако људи буду хтели, народна заједница се може образовати на исти начин као што се образују спортски клубови или акционарска друштва. Позната свечаност Француске револуције je Federation изведена 14.07.1790. године на Марсовом пољу у Паризу имала je за циљ конституисање француске нације слободном вољом присутних грађана. Присталице овога схватања заборавили су међутим, да се и друге генерације, a не само она из 1790. године рађају слободне, пa je било потребно овакве свечаности организовати за сваку генерацију Француске, при чему, кад једна генерација одбије да у нацију уђе, нација престаје да постоји, јер се ни у чије име од људи не може да захтева да и против своје воље у заједници остану.

Друго пак схватање, које ћемо ми у даљем тексту звати органским, сматра да заједница постоји изнад појединца и да појединац из ње израста. По овоме схватању, заједница не постоји само као људска потреба, већ као виша потреба у васиони где je цело човечанство само један део. Народи су гране човечанства, a појединци изданци на овим гранама. Постојање заједнице je овде стварност старија и више од воље појединаца, то je стварност о чијем постојању људска воља нема шта да одлучује, као што не одлучује ни на којој ће температури вода овде да испарава или кад ће падати киша или снег. Свечаност овде не само да није потребна, него je и бесмислена.

Koje од ова два схватања одговара истини?

Кад би настајање појединаца у природи било независно од заједнице, онда би индивидуалистичко схватање могло и имати своје оправдање. Човек би настајао без заједнице и могао да живи без ње, пa би заиста била само ствар његове воље да ли ће у заједницу ући или не. Тако би било кад би живот појединаца био могућ без икакве везе са ма каквом заједницом људском.

Али, на велику жалост присталица индивидуалистичког схватања, живот људски не настаје у слободноме и без везе са другима појединцу, већ у основној заједници људској, у породици. Човечанство не продужује свој живот кроз нежење и уседелице, него кроз породице у којима су отац и мати повезани дужностима једно према другом, a затим обоје према деци својој. И та основна заједница људска, породица, није потребна детету само да би настало, него и да би се за живот оспособило. Новорођенче je пo своме доласку на овај свет толико неслободно и толико неспособно за живот, да није у стању ни најосновније покрете да чини који су му неопходни за опстанак у животу.

Само породица, заједница оца и мајке, омогућава детету не само долазак на овај свет, него и даљи опстанак у животу. Ако би родитељи своје дете, одмах пo његовом рођењу заиста сматрали слободним и са собом једнаким, то јест грађанином који од других може да тражи само онолико колико сам може дати, дете би одмах пo рођењу угинуло. Напротив, детету je животна неопходност да га околина не сматра себи једнаким и та неопходност траје све док дете не одрасте у човека способног за самостални живот. Истина je дакле, да човек заиста постаје у заједници која га и за сам живот оспособљава.

Када би индивидуалистичко схватањс односа јединке према заједници било истина, онда би потпуна промена овога схватања у животу водила до највеће сигурности опстанка људског

рода на Земљи. To, међутим, није случај, јер ако би сва људска бића на Земљи престала да се удружују у заједнице и остала међусобно невезана, човечанство би нестало са овога света већ са том генерацијом. Човечанство у коме се појединци, пошто су за живот оспособљени, не удружују у заједнице, постаје страно тело у васиони и нестаје га ускоро.

A то je доказ, уједно, да ступање у заједницу није само проблем слободне воље појединаца, већ и појава према којој огромна Божја стварност у васиони није равнодушна: друштво, где појединци сматрају да су обавезни да ступају у заједницу, продужује свој живот, док друштво где појединци сматрају да могу a да у заједнице не ступају, нестаје са овог света. Такво друштво je страно тело у овом огромном организму васионе, a чим једно тело у неком организму постане страно, организам га или уништава или избацује.

У погледу своје везаности за заједницу, сваки човек дакле мора у свом животу да преживи два периода: први, у коме je он заједницу користио и себе за самосталан живот оспособио, и други у коме заједница треба да користи њега за продужење свога живота кроз нову генерацију. Индивидуалистичко схватање односа појединца према заједници могло je да настане само на тај начнн, што су творци велике Изјаве права човека и грађанина из 1789. године затворили очи пред овим првим периодом у животу човековом, пa се тек на почетку другог периода сетили да уче људе како су они рођени слободни, што значи ником дужни, пa ни заједници у којој су постали. Док појединац користи заједницу не само да би постао, него да би се и за живот оспособио, присталице индивидуалистичког схватања праве се невешти и ћуте, a кад дође време да појединац, који се дотле у својој заједници до гуше задужио, јер све што сачињава његов живот заједници дугује, свој дуг заједници почне да враћа тиме што ће засновати породицу и заједници дати нове генерације. Ове присталице ће му стално понављати како je он слободан и како je само ствар његове воље да ли ће у заједницу улазити или не, пa то чак и у такву заједницу као што je породица.

Ни у једној од 17 тачака Изјаве права човека и грађанина из 1789. године не помињу се ни породица ни дужност, док скоро свака тачка помиње човека и права човекова као јединке, a зна се да се породица не изграђује на правима него на дужностима. He остаје новорођенче у животу због неке свести о својим правима, већ због свести својих родитеља о дужности према породици чија су деца само један део. Индивидуалистичко схватање јединке према заједници je учење засновано на овоме схватању - не само да су велика лаж, него су и превара јединке над заједницом из које је јединка изникла.

Васпитани под утицајем идеја Француске револуције у индивидуалистичком схватању живота и света као једино могућем и исправном, људи у данашњем људском друштву не виде ништа друго него збир слободних, значи трајно невезаних појединаца, пa за тако схваћено друштво стварају и доктрине за решавањс друштвених проблема. A да ли људи заиста тако и живе?

И ако су сва људска друштва састављена од људи, то не значи да она морају бити и једнака. Свет je тако саграђен, од различите грађевине, што зависи од начина на који су елементи у грађевини поређани. Од опеке се може саградити штала, a може и Црква. Тако je и са људским друштвом. И ако су саграђене од људи, она ипак нису сва једнака: има их различитих.

Два су типа друштвена која нас овде нарочито интересују.

Постоје друштва у коме су људи заиста слободни и једнаки, што значи независни једни од других и са истим правима. Људи, који седе у кафани невезани су међу собом јер сваки може да ради шта хоће под једним условом да своје поступке задржи у границама не сметања осталима. Шетачи у парку или путници у возу слично су друштво. To су све људи без међусобних обавеза, што значи људи између којих никаква трајна веза не постоји. Оваква друштва сусрећемо само онде где се ужива нешто што je раније већ створено. Овакво друштво ми ћемо даље звати скупом појединаца или само скупом.

Где, међутим, ваља стварати, a нарочито онде где треба стварати нешто велико, што премашује моћ једног човека, ми наилазимо на један сасвим други тип људског друштва, где су људи поделом рада међусобно трајно везани и зависни један од другога. Радници једне фабрике за време свога рада или чланови породице у целоме своме животу пример су друштва где сваки ради другојачији посао и где тек уједињење свих ових дужности даје заједнички резултат коме су сви потчињени. Овде, дакле, људи нити су слободни, тј. један од другога независни, нити су једнаки, јер сваки ради други део заједничке дужности. Овакав тип људскога друштва ми ћемо у своме даљем излагању називати заједницом.

Какве су разлике између ова два типа људскога друштва?

Где год у друштву има поделе рада има и карактеристика заједнице. У нашем данашњем друштву, где постоје стална занимања људска пa и занимања лекара, ако ja као лекар погрешим пa болеснику уместо лека дам отров, болесник ће бити отрован a не ja. Ако у железничком саобраћају скретничар погрешно пусти воз на већ заузети колосек, изгинуће путници a не скретничар и ако путници немају никакве везе са узроком своје погибије. Тако je и у организованој заједници где су људи трајно везани један за другог.

Организована заједница има дакле велика преимућства над скупом појединаца, јер необично увећава производност људског рада и омогућује људима бољи живот. Највећи део наших успеха на пољу подизања нивоа живота људског, ваља захвалити све већем организовању

људи у заједнице. Али односи људи у заједници нису исти као и у скупу невезаних појединаца.

Скуп појединаца може без старешине, јер ту заједничких проблема и нема, пошто свако ту живи за свој рачун. Заједница, међутим, не може без старешине и без чврстог вођства које ће да бди да све оно што ће сметати члановима буде спречено или уклоњено. Квалитет заједнице у многоме ће зависити од квалитета вођства. Скупу вођство чак није ни потребно.

Демократски систем управљања народима заснован je на претпоставци да су људи слободни и једнаки, што значи да живе у облику друштвеном који смо ми овде назвали скуп. Ту брига о правима појединаца може да буде главна друштвена брига сваког члана, али тако не може да буде у заједници која je сасвим друга конституција друштва.

У заједници појединци су само суделовачи у општем стваралаштву, a не независни произвођачи. У скупу сваки ради за себе док у заједници сваки ради за друге. A наше данашње друштво, са веома развијеном поделом рада и сталним занимањима није скуп, него заједница. Отуда њему и не одговара демократско друштвено уређење засновано на индивидуалистичком схватању живота већ му треба уређење које одговара потребама заједнице.

Људи индивидуалистичког схватања хоће да уживају високу продуктивност данашње људске заједнице која je дошла са поделом рада дотле да имамо већ и међународну поделу рада у многим гранама, али да остану међусобно невезани као да подела рада уопште није спроведена, као да je друштво остало у облику примитивног скупа појединаца, где je сваки све за себе производио. У примитивној привреди сваки јесте за себе производио, али je та произодња била на тако ниском ступњу да je човек једва сачувао голи живот. Са таквим начином живота никада човечанство не би могло да напредује овако како je узнапредовало. Што je напредак остварен, то je последица преласка у све већој мери на облик живота у заједници. Али заједница има друге законе свога живота од скупа појединаца.

Тек кад све ово знамо, можемо разумети зашто демократије стоје немоћне пред данашњим друштвеним тсшкоћама и проблемима. Незапосленост je пред овај рат била страховита болест човечанства коју су могли да успешно реше само они народи који су напустили демократски систем управљања друштвом и схватили да то није проблем појединаца, већ проблем заједнице која стоји изнад појединаца и обухвата све појединце који се налазе у њеном склопу.

Само они људи и народи, који су схватили да ми не живимо у скуповима, већ у заједницама, могли су да нађу и пут за излазак из тешке привредне кризе, које je човечанство била снашла пред овај рат. Они пак народи који су и даље на заједницу примењивали лекове одређене за скуп појединаца нису ни могли да у својим подухватима успеју из простог разлога што je свет тако створен да сваки лек не иде на сваку болест, већ за сваку болест мора да се тражи и одговарајући лек.

Адолф Хитлер je у Немачкој успео да реши и привредну кризу и њене последице да отклони, због тога јер je од самога почетка исправно схватио да Немци не живе као издвојене јединке у некаквом скупу, већ да живе и делају као делови своје народне заједнице, пa je и методе свога рада подесио овој чињеници. Он je за главу правио капу, a за ноге ципеле.

Френклин Рузвелт je, напротив, за становнике Сједињених Америчких Држава, који стварно живе у облику заједнице са веома развијеном поделом рада, чак развијенијом него и код нас у Европи, примењивао само оне мере које му je допуштало његово индивидуалистичко схватање живота, a то су биле све мере одређене под претпоставком да се у Америци живи у друштвеном облику скупа. И зато није могао да успе, јер je методе скупа примењивао на заједницу, јер je за главу наручивао ципеле.

Данашњи рат није дакле плитак рат где се људи боре само за некакве територије или друге материјалне интересе. Ово je рат два света који носе два различита погледа на живот и то на најосновнија схватања живота људског и односа међу људима.

Отуда и неопходност да се за разумевање данашње борбе у свету силази до најосновнијих људских схватања, па и до схватања самога односа између појединца и заједнице.

Јер ипак, на крају крајева, и појединцима и народима у свету овоме најинтересантнија је истина.

Милосав Васиљевић,

Реферат на конгресу социјал-политичара у Бад Салцбруну

"Српски народ", бр. 16-17,

Васкрс 1944.

Ој, Србијо!

Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати!
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме.

Срећно живет к'о у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.

Подигни се, мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си дуго робовала,
Горке сузе проливала.

Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу свагда твом
Утеха је срцу мом.

У Недићевој Србији, ова песма је извођена као химна, чиме сем своје изузетне лепоте и надахнућа које изазива, додатно добија на важности.

НАШ ВИДОВДАН

Пет векова јецала је као харфа на рекама вавилонским душа нашег народа за својим изгубљеним царством. Пуних пет векова опеван је бол душе народне у везу, освећеном сузама Јефимије, у длету Рада Неимара и фигурама великих наших иконографа - хезихаста. Пет векова болом су тужиле гусле над пропашћу своје државе и величине, посвећујући интуицијом дела и жртве великих народних јунака и хероја. На Косову пољу широкоме падали су и венули црвени божури крај лепе Грачанице и као једини споменици обележавали су места, где су витезови пали. И када су гаснула последња кандила многобројних задужбина, кад је непријатељ у своме бесу обесвећивао велике светиње, у души нашег народа чувао се грандиозни споменик херојства, чојства и племенитости - споменик много већи и значајнији од пирамида египатских. У народној машти ови велики хероји, ови титани ретки у светској историји, изазивали су фигуре веће од тријумфалних лукова и обелиска. И народ је славио у њиховој фигуративној монументалности у исти мах и њихову велику духовну моћ и дао у својој поезији дела, којима се народи диве.

Хероји нашег народа, страшни и стихијски у херојству као језива и ужасна ждрела балканских вулкана, били су у исти мах у својој душевности благи и чисти као горска језера, питоми као голубије душе и свети као анђели. То су били неустрашиви борци за света начела светог Православља, који претпоставише Небо земљи, небеско царство земаљском и зато им народ опева подвиге и узвиси их до небеских предела светитеља и анђела. То су последоваоци светитеља Саве, који је персонификација, истинске светости, апостолства и љубави, који оставише у души народној величанствене слике истинског хришћанства и натчовечанске подвиге херојства. Њиховим ореолом позлаћени су ликови Јевросиме, Југовића мајке и косовске девојке. На њиховој идеологији, на њиховој религиозно - философској мисли васпитана су цела поколења бораца до данашњег дана. Њихов дух очувао је нашу поезију, нашу архитектуру и наше сликарство, њихов дух дао је најтананију вибрацију колективне душе и створио од наше прошлости узвишену симфонију бола и религиозног одушевљења. Велики праведници, становницима небеског царства, по речима апостола, "Станови духа светога", победили су петвековну таму националног ропства и трагедије и оборили су буђаве престоле тирана свога народа. Њихова се косовска концепција остварила и ми данас гледамо својим очима оно, што је некада био сан, кар реалност; ми данас имамо пред собом доказе да је њихова идеја божанског порекла и да је Провиђење определило последње наше победе и освећење нашег Видовдана.

Свети Николај Србски
1932.

ПРЕДУСЛОВ БОРБЕ ПРОТИВ СИСТЕМА

Речју «Систем» не означава се само политички режим који влада, нити систем власти, већ један знатно шири појам. Системом можемо назвати механизам који прожима готово све данашње институције, и који се налази у основи данашњег поретка. Он представља јемство доминације актуелних центара моћи, јемство духовног и материјалног пропадања народа и јемство свеопште пљачке и корупције. С обзиром да је дух времена, као владајући начин понашања и размишљања, кључни ослонац Система, јасно је одакле треба почети борбу против истог. Борба против лошег у себи и развијање врлина, који су нужни чиниоци духовног живота сваког хришћанина, јесу и предуслов ваљаног одупирања Систему и борби за национални и социјални препород заједнице. Наиме, како би се човек активно борио против Система, мора превасходно истрајавати на дефанзивном елементу. Мора се отргнути из његових канџи, потчинити сопствени нагон духу, црпети снагу са непресушних источника вере и традиције и кренути путем еманципације од разорног утицаја бездушне рекламаторске капиталистичке културе.

Свака борба против Система која има чисто политички ниво, а занемарује духовни и културни, представља противречну борбу без покрића и кулу без темеља. Човек којем је најважнија разонода, који робује својим телесним прохтевима и пребива у непрестаном страху за материјалну егзистенцију и земни живот, остаће роб Система, без обзира на прокламовано политичко опредељење. Нужно је истрајавати на животном стилу који је окренут Богу, роду, духовном идеализму, спремности на жртву, подвизавању и природи, насупрот кукавичком стилу који представља животарење у демократско-технократском мравињаку Новог доба. Таква борба је заправо и кључна ствар јер она води ка самореализацији личности (како би рекао Евола), односно ка потврђивању сопствене боголикости, чиме се сабира плата на духовној разини постојања, а то је и главни циљ хришћанског живота. Само таквом борбом, може се изградити и сакупити довољан број политичких војника против Система. Јер борба против Система није циљ сам по себи, већ се кроз њу сведочи љубав према ближњем, то јест заједници која се налази под паразитским игом социјалног и националног хаоса.

Буђење, број 2

2010.

БУДИ АКТИВАН, САЧУВАЈ ПРИРОДУ ЧИСТОМ!

Еколошка акција јесте национал-социјалистичка акција. Не смемо заборавити да здрав начин живота нужно подразумева и борбу за очување здраве животне средине. Зато позивамо све наше саборце да редовно на локалном нивоу спроводе овакве акције.
Немојмо се заваравати: ко не поштује и не чува природу, и ко трује себе и окружење дрогама, алкохолом, дуваном и порочним животом, никако се не може назвати Национал Социјалистом.

РАЗМИШЉАЊА О ПАТРИОТИЗМУ

Појам патриотизма није ни издалека тако једноставан, схватљив и као што се у први мах човеку чини. Управо, нема тежег ни замршенијег проблема у животу једног народа.
Шта је управо патриотизам? Уобичајени је одговор већине једноставан и кратак: "Љубав према Отаџбини". А зар нема љубави пасивне и неплодне?
Друга је дефиниција нешто јаснија, али опет непотпуна: "Рад на унапређењу, јачању и економском, просветном и социјалном развијању државе". А зар нема патриота који раде на јачању и развитку Отаџбине, а коначно је они сами, свесно или несвесно, униште и сруше?
Патриотизам, према томе, није само питање срца. А није исто тако ни питање човекове активности. Патриотизам је у првом реду питање ума, мудрости. Па још и више: за мене је патриотизам етички проблем. А то значи да уз велику љубав треба и поштења, па да човек буде патриота. Познато нам је да су нестајала столетна и силна царства само зато што проблем патриотизма није био сведен на праву меру. Читави народи западоше у страховите беде, бацише се у хаос, грађанске ратове и крв, у сиромаштво, невољу и глад само зато што су крмило државе преузели у своје руке они други - најмање позвани - лажни патриоти. То нису били носиоци љубави и части, већ својих властитих, личних интереса, мржње и покварености.
Ево, и у нас! У доба опште пометње појам патриотизма је страховито изобличен, управо унакажен. Данас појам патриотизма личи на стоглаву хидру, којој је мржња једна глава, разврат друга, клевета трећа, крађа четврта, лицемерје пета, издаја шеста... и тако у оквир данашњег патриотизма улазе најгори пороци иначе много сложеног друштва. И према томе, ко не уме мрзети, ко није развратник, ко нема способности за клевету, крађу, лоповлук и лицемерје, тај по данашњем извитопереном схватању појма патриотизма, није уопште патриота.
Није ли овакво стање и схватање опасно по народ и државу? Јесте и више но опасно. Потраје ли овај и овакав лажни патриотизам још само кратко време, доћи ће час када ће се сваки честити Србин зацрвенети ако му неко каже да је патриота.
Слободно се питамо даље: Да ли је икад, гледајући кроз историју, нека држава одолела моралној изнемоглости својих држављана? Нису ли Вавилон и Атина, Рим и Француска Луја XIV и XV пропали баш услед моралног пада друштва? Није ли неморал најопаснији црв, који нагриза основе столетним изграђивањима и руши силна и богата царства, која су се на око чинила вечна? Нисмо ли и ми остали без морала? А да ли народ без морала може да ствара идеале, да за њих живи и да се за њих бори? Не! Ето, ту и у томе је почетак нашега свршетка. Ту престаје слобода сваког па и највећег, силног и богатог народа и почиње пропаст.
А ко је тај градитељ неморала, нерада и нереда? Ко је тај зао дух народа и светова који разграђује, обара и завађа да сам светом завлада? Знамо га, осећамо, видимо и чујемо. То је црвени ђаво, слуга међународног јеврејства и масонства! То је вештина јеврејина Карла Маркса о освојењу света, у коме би једини и искључиви господар био јеврејин. То је комунизам!
И данас нас угрожава тај унутарњи непријатељ више од свега. Јер се вешто увукао у народ и проткао својим отровним жилама наше до јуче здраво ткиво народног организма. Од тога зла нас не може спасти ни многобројна војска, ни оштри бајонети већ само нови људи, који собом доносе и ново време. А то су добровољци, јунаци, омладина наша.
Омладина наша је једина узданица наша. Њој треба посветити све наше силе, сва наша настојања. Омладини нашој треба поклонити сву љубав, пажњу и душу нашу. Та наша омладина, као носилац нових идеја, за бољу, лепшу и срећнију будућност нашу, треба да се напаја новим духом родољубља. Правим и чистим родољубљем, јер је само такав патриотизам исто што и поштење. А тек тада ће сваки, али само поштен грађанин бити прави и најбољи патриота. Треба увек имати на уму, да нема ни народне величине, ни државног угледа, а исто тако ни сигурности Отаџбине, као ни друштвеног развитка, где владају пороци. Где се мрзи, вара, краде, где се најгори уздижу на највиша места, а најгрлатији, букачи и политиканти ступају на чело народа.

Бранко М. Гашпаревић
1942.

ЗА НАЦИОНАЛНУ ДРЖАВУ!

Национална држава је дом и огњиште, упориште и уточиште једне нације. Она је једини природни и животворни оквир једног народа. Међутим, у историји људског друштва не постоји само национална држава, него су се државе оснивале и на религиозним, династичким, олигархијским и империјалистичким темељима. Као такве, ове државе нису у стању да се успешно одупру јеврејској идеји интернационализма. Нарочито зато што њихов склоп не испуњава у потпуности природне услове друштвеног живота. Идеји интернационализма може се једино успешно супротставити идеја органске националне државе која собом представља једну чисто природну творевину.

Национална држава јесте организована људска заједница која у себи оличава групу људи истог крвног сродства, повезаних међусобно осећањем исте судбине и уједињених заједничком националном влашћу на заједничкој територији. Национална држава јесте отеловљена нација и само она омогућава у потпуности једном народу да живи својственим националним животом. Међутим, национална држава није појам само национални, она је и социјални појам, као што национализам губи свој смисао ако није социјалан, ако његова национална форма није испуњена социјалном садржином која ће се оличавати у социјалној правди. Исто тако једној држави данас нема опстанка ако се у њој не поштује и ако њом не влада начело социјалне правде. Прави тип социјалне државе јесте национална држава, јер као што каже народна пословица: "Правда држи земљу и градове", и то нарочито социјална правда. А социјалну правду и владавину поретка и права може дати само органска, национална држава са својим природним, исконским органима-сталежима. Ти органи националне државе јесу природне и праве народне организације које су постојале од искони, од онда од када постоји подела рада, од када земљорадник обрађује земљу, занатлија ради свој занат и трговац води своју трговину. Али, да би једна држава била стварно национална и народна држава, у њој се искључује потчињавање једног сталежа другоме, а то ће бити онда када у држави постоји Вођа-Домаћин (баш као што је Бог домаћин васионе, а отац-породице), када у држави влада брига за општи интерес, за заједницу, када државом влада народни дух и поштовање традиције и морала, када се за подлогу економског богатства државе не узима злато него стваралачка способност, рад целе нације. Таква држава, која садржи поменуте елементе јесте национална држава. Једино таква држава у којој постоји општенародна политика уместо партијске, уместо вештачки наметнуте класне борбе, јесте права национална држава. Зато националну државу не могу водити људи који пре општих гледају своје интересе, нити људи неморални и бескрупулозни. Националну државу треба да води и једино може успешно да води национална елита. А национална елита је со и видело нације, то су национално и социјално најсвеснији и најпожртвованији припадници националне заједнице, који понесени градилачким одушевљењем целој нацији пружају примере самопрегора борећи се за њу и указујући јој пут у будућност.
Једино у националној држави, могуће је успешно супротстављање рушилачкој и лажној идеји интернационализма - стваралачке, садржајне и природне идеје национализма. Ту се идеја супротставља идеји. Рушилачкој - стваралачка. Онај ко буде носилац стварачке идеје биће победник. То је снага стваралачке националне идеје, а њу носе у себи национална држава и њена елита.

С. Н.

Отворено писмо

Драги господине Pioneer,

Навикао сам да дупло враћам увреде; ко је груб према мени, ја будем још грубљи према њему. Овога пута не могу и нећу тако да урадим. Ствар захтева безстрасни и трезвени аргумент. Драго ми је што сам овде нашао прилику за тако нешто.

Ви сте стасали у улози првака, сами себи сте дали превелики значај. Стајали сте иза идеје, покрета, и то годинама-деценијама и сада тражите поштовање и потчињеност од нас, младих људи. Дозволите ми да упитам: иза којих идеја, иза ког покрета сте стајали годинама, чак деценијама? И више од свега: током тих година и деценија “стајања иза”, шта је ваш рад постигао за ову идеју и овај покрет? Ви сте били антисемита под Liebermannom von Sonnenbergom, лепо! Деценијама сте читали “Der Hammer”. То је веома учтиво од вас. Током рата сте били са пангерманима. То је на месту! После рата сте се прикључили “Лиги за напад и одбрану”, а после сте прошли кроз Партију Слободе да бисте данас самог себе представили као носиоца и апостола наше идеје. Ми вам опраштамо. Али заиста, какве везе ваша ствар има са нашом?

Ваше непознавање светске политике од 1918. године је неизбежно. Развитак часног немачког национализма у немачки социјализам у нашем времену, и резултирајући полаганим растом радикализације социјализма, прошао је поред вас без икаквог остављеног трага. Ја знам да сте ви легија међу нама, али да ли вас то чини исправним? Има људи у нашем “кампу”, и то не оних најгорих, који су научили нешто после 1918. и такође још увек уче после 1923. године. Данас они не само да виде фалсификат социјалистичких идеја у марксизму, већ такође виде и фалсификат, сасвим јасно и отворено, национализма у такозваним националним партијама и организацијама свакакве врсте. Спремни су да из ових погледа извуку неопходне политичке закључке. Они се оштро окрећу против погледа средње класе исто као што су против оних марксистичко-пролетерских, и не дозвољавају себи да буду заварани од било које политичке тактике која случајно носи униформу националне опозиције. За њих је средња класа, са својим политичким организацијама, изгубила право да буде против сваке последице политике овог система исто онолико колико и марксисти, зато што су обоје криви због овог система, зато што обоје учествују у овом систему и наставиће то да раде све док им буде дозвољено. Доле са лудилом марксизма, јер то је лажни социјализам! Доле са лудилом такозване националне опозиције у партијама деснице, јер то је лажни национализам! Ово су слогани који претварају социјализам у национализам и национализам у социјализам. За нас сваки националистички захтев подразумева социјалистички; свака радикализација националне воље за слободом је радикализација социјализма. Ви константно мешате систем и особу. Али увек је систем тај који је сам по себи долази у питање, а никада његови привремени симпатизери. Ви говорите о националном капиталу и неким националним капиталистима – ако још постоји такав неко. Ми говоримо о националном капиталу, који такорећи, данас више и не постоји, због тога што су ваши “национални” капиталисти због своје сопствене глупости, ароганције и саможивости дозволили да их упропасти јеврејска берза. Ми говоримо о националном капиталу који је скривен у богатству великих банака као деонице и менице. Ми то зовемо националним капиталом зато што је неопходно за живот нације, зато што према природи и закону то припада рукама оног ко ради за то главом и рукама. Његов део зависи од воље и одговорности којом ради.
Не волим када се ви појавите после мене у програму на неком од митинга. Пре пар година сте упропастили мој ефекат својим глупим блебетањем. У мојим закључним замеркама био сам дарежљив према вама. Следећи пут бићу немилосрдан. Ви говорите о националним немачким капиталистима ако добијете новац од Thyssena. Говорите о заједници народа ако поделите мало од духа Gustav Stresemann-a. Али, шта ви знате о заједници народа? Ви видите наш покрет као пригодно место да изложите ваше отрцане идеје којих не можете да се решите нигде другде. Ми смо одавно схватили да достигнуће заједнице народа ствара основу на којој буржуј и пролетер могу и требају да раде заједно за заједнички циљ, консолидацију нације унутар и изван ње. Али, само једна од ових група ће се пробити до тог циљ; у својој борби за будућност она ће бити вођена и усмеравана од бегунаца из друге групе. Ако средња класа пориче нашу борбу, онда нама не преостаје ништа друго него да пронађемо у такозваном пролетаријату кадар који нам је потребан за ослобођење Немачке од гојазности капитализма.
Ви и вама слични сте одговорни за чињеницу да је наш радикализам мек и слаб, да наша пропаганда, и поред тога што је остварила неке почетке, у свом тражењу социјалних захтева изгледа претерано за буржуја и безначајно за пролетера. Тако смо изгубили буржуја и оманули да придобијемо радника.
Да, у праву сте: антисемитизам је почетак нашег знања. Али то још увек није све. То је само почетак – који је за нас дуго био ствар правца. Ви сте се заглавили на том почетку, ваш бес је на најпримитивнији начин против Јевреја и њихових сапутника и у многоме превиђа ваше сопствене грешке и вашу сопствену кривицу. Да се не заваравамо: сваки народ има Јевреје какве заслужује; немачки народ у својој садашњој форми не заслужује друге Јевреје од ових које сада има.
Ако Јеврејин игра катастрофалну улогу у држави, он може да игра ту улогу зато што буржуји ове државе стоје на његовој страни; он је довољно паметан да умеша своје послове унутар државе са њима у сопствену корист. Како радо ти национални кругови од којих ви још увек очекујете нешто, дозвољавају да им Јеврејин да удео у експлоатацији немачког народа. Ви верујете да је средња класа групација која је још увек национална сама по себи. Како су скромни ваши концепти националне мисли и акције! Средња класа је национална све док јој национализам гарантује њену својину, мир и тишину. Ако национализам ово више не може да уради, онда је воља за нацијом готова, онда је буржуј много спремнији да се држи свог власништва уз помоћ интернационалног правца него да учини и најмању жртву ка националном смеру. Јасно можете видети развој средње класе у њеној рапидно напредујућој демократизацији. Демократија је ништа друго до интернационална експлоатација националног радника од стране берзанског капитализма, са тихим учешћем такозване националне средње класе. Средња класа види у бољшевизму не толико нарушиоца националне воље и народњачког инстикта, већ махом лопова њихове сопствене имовине, неугодног нарушиоца мира и тишине. Она исто види нашу национал-социјалистичку вољу за слободом са ове тачке гледишта: ми смо њено последње решење и последња нада ако је бољшевизам одмах иза угла. Што мање бољшевизам прети, мање је буржуја брига за нас, и све се отвореније смеје нашој очајничкој борби. Ту и тамо толико је бестидан да то призна сасвим отворено; онда говори о нама као да смо грађанска самозаштита, смешни и сувишни у исто време, али важни за прикључење ако је неко опрезан када се опет појави разбојништво и пљачка.
Овакав став га је начинио да саосећа и има симпатије према руским емигрантима, у којима види своје сапатнике који су у горој ситуацији него он сам. Он им допушта да му причају хорор приче у којима он види будућност Русије, и у дирљивом занемаривању светских историјских услова и неизбежном незнању о правим мотивима силе, упада са њима у најпримитивнији антисемитизам. И буржуј тако даје Јеврејину најбоље могуће оружје за контрапропаганду и дискредитује од самог почетка стварно добро усмерену антисемитску пропаганду, која долази од националне страсти, а не од најодвратнијег личног егоизма.
Ви сте, господине Pioneer, испљувак од ове врсте, пола Филестинац, пола антисемита. Ви сте сасвим фин човек ако вас оставе на миру. Будите разумни! Оставите и ви нас на миру, исто тако! Не мешајте се у наш посао. Све до сада ми смо вас шлеповали са нама. Ви стојите на пола пута уз планину и одатле имате леп поглед на расцветану долину. Уживајте у овој панорами неколико сати, а затим се тихо вратите са пријатељским расположењем назад у долину. Ми вас не можемо повести са нама на овом успону. Сада долази последњи део успона, онај најтежи – али такође и најлепши.
Када будемо стајали на највишем врху ми ћемо вам се јавити, махаћемо вам својим капама и радосно викати: “Успели смо! Живео нови, Трећи Рајх!”

Ми смо социјалисти! И не желимо бити социјалисти узалуд!
Ми смо научили и још увек учимо. Себе фанатично бранимо од брбљиваца који никада ништа нису знали и који никада неће ништа научити; против оних који су надмени у причању да је то у суштини генија да зна све без икаквог учења, са самодовољним присвајањем да су баш они сами ти генији и са једнаком самоевидентном сигурношћу да они немају потребе да било шта науче.
Нисмо задовољни само са ставом. Ми покушавамо да учинимо овај став јачим и још дубљим својим радом и неуморним стварањем. Ми желимо јасноћу и бистрину. Социјализам је још увек једно осећање за нас, једва осећање. Он мора да буде организован, проширен, консолидован изнутра. Све што је основа има својих недостатака. Вера помера планине, али само знање их помера на право место. У знању ми тражимо јасноћу и унитарни карактер за наше осећање.
Не верујте да наше садашње ћутање значи устезање. Ми радимо без одмора и предаха; није далеко дан када ћемо рећи све, баш све. Тада ћете чак и ви научити да смо ми све осим црно-бело-црвене сигурносне полиције за самоинтерес средње класе и филестински мир и тишину.
Тада ћете се најежити пред нашим радикализмом у нашим захтевима пред нефлексибилном логиком онога што мора бити и онога што смо одлучни да урадимо зато што то мора бити. Данашњи народ у Немачкој зна добро да нас нико не превазилази у фанатизму за националном слободом.
Ускоро ће сав народ да научи да ми стојимо уједињени на фронту у борби и вољи за прави социјализам!

Joseph P. Goebbels

(Писмо је из времена пре освајања власти)

69 година од Крсташког похода!

Русија

Украјина

Белорусија

Нека је благословен час и дан када је почео велики и славни рат против Треће интернационале. Нека Свевишњи благослови великог Вођу немачког народа, који је подигао мач на непријатеље самога Бога...

Митрополит Серафим

Желим да поручим свим Козацима да овај рат није против Русије, већ против комуниста, Јевреја и њихових послушника, који тргују са руском крви. Нека Господ помогне Хитлеру и немачком оружју!

Генерал П.Н. Краснов

ШКОЛА СМРТИ - Хуго Брем

Пре неколико недеља говорио сам о страховитој школи кроз коју су морали проћи Финци и Украјинци. Ту школу назвао сам школом смрти. У међувремену имао сам прилике да разгледам једну од ових школа, и то не најужаснију, па сам ипак видео нешто најстрашније од свега што је икад изашло пред моје очи: видео сам цитаделу у Злочову.

Мене живот није размазио: Ја сам 1915. године преживео велико умирање од пегавог тифуса у логору Тоцкоје, у Краснојарску. Видео сам како смрзнуте лешеве трпају као дрва на саонице. Све то није било ништа. Овог пута и нисам био у Чекиним подрумима с лешевима у Лавову, већ само у Злочову, али и то ми је доста за читав живот.

Цитадела се налази на југоисточном крају града. Ми смо долазили из Тарнопоља. Када смо при повратку пролазили поред цитаделе, паде ми у очи да је велика зграда у стилу барока имала горе преко тврђавског бедема преграде испод прозора, преграде које су само одозго пуштале светлост. Тамница, мислио сам пролазећи. У подножју брда на коме је тврђава, лежала су разлупана совјетска борна кола и аутомобили који још нису били уклоњени. На друму је био жив саобраћај у правцу фронта. Кола су морала да се зауставе. Упитах стражара зашто толики свет иде горе узаном стазом, а он ми рече да горе леже мртви Украјинци. Замолио сам друга да заустави кола и да самном пође тамо.

Сусретали смо жене и људе који су укочена лица плакали. Ишли смо стазом горе. Око цитаделе се налази један ров. На ивици тог рова стајао је свет. Из рова је допирао смрад од распадања. Ров је био препун лешева. Није било ниједног који није био страховито унакажен, онако како то може да измисли јеврејска машта, било у духу Фројдове психоанализе или у смислу џелатских мучења у овој тамници. Нико није обраћао пажњу на лица мртваца, јер по њима нико не би могао овде познати свога брата, мужа или оца. Оно што је могло бити одсечено, било је одсечено, оно што је могло да се избоде или ишчупа, то је било избодено или ишчупано. У рову је био ископан један полуотворени гроб. Ту је била нагомилана беда. Немогуће је било бројати, а немогуће и гледати.

Уђосмо у двориште цитаделе. Тамо су се низали дуги редови лешева. Између мртваца, међу којима су била лица свих узраста, од дечака до стараца, кретали су се живи и тражили своје. Један човек ме узе за руку, показа ми једног 15-годишњег дечака, а затим ми изнесе фотографију на једном пасошу. То му је био син. Једна жена поред мене рече: „Мој муж је био виши санитетски официр, а сад ено га тамо лежи.“ Нисам више могао да гледам, морао сам да идем. Тако нисам могао ни видети, да ли су људи у дворишту на брзу руку стрељани, или су претходно у болничкој соби те тамнице били унакажени. То је било исувише. Муве, жега, задах, свет који јеца идући тамо амо међу лешевима тражећи своје сроднике. Нешто ме је гушило и тресло. Немогуће је било избројати их. Да ли их је било четири стотине или више? Било је то само једно мучилиште. Даље, даље! Овако уствари изгледа школа смрти. Није потребно утрошити ни речи ако то човек није сам доживео...

Ми се сећамо покушаја Вође Рајха да дође до споразума са Енглеском. Ми знамо шта смо све жртвовали ради овога у погледу грађења наше морнарице. Све је било узалуд. Вођа је знао шта нам прети од истока. Никакав споразум није био могућ са Пољском или са Чехословачком, и то из разлога што то није хтела Енглеска, а слепа Француска није видела о чему се ради.
А сада ми то видимо. Размислимо мирно до краја. Пољска би још увек постојала, Чехословачка још увек била забодена као трн у тело Рајха. А сада пођите самном путевима којима су се повлачили Совјети и погледајте шта су тамо оставили од оклопних кола. Каква су то све чудовишта и у каквом броју! Та оклопна кола заостала су приликом повлачења зато, јер нису могла добити погонског материјала. А да су могла ићи напред она би за неколико дана смрвила Пољску и Чехословачку.
Ниједан град не би био без подрума са лешевима и мучилишта, људи звери нашли би себи равне, позив би се свуда чуо, џелати би се пронашли. Где би се онда тукла велика битка?
Лењин и Троцки покушали су да уз помоћ јеврејства рашире револуцију у Европи и свету. Међутим, Мусолини и Хитлер су то спречили и покушај је пропао, али не треба да заборавимо Ајснера, Толера, Мизама и Тибора Самуела. Стаљин је био изменио методу, али план о светској револуцији није стога био напуштен. Из тога је поникао план о освајању света. Дошли су петогодишњи планови, дошли су трактори у пољопривреди, да би се доцније имало довољно шофера за оклопна кола, дошла је нада да ће се Запад сам раскомадати и да ће се појавити страховити Фортимбрас кад све огризне у крв. Како се наоружавало то видимо по путевима којима напредује наша офанзива. Каква је опасност претила од њиховог упада и какве би биле последице, на то можемо с језом помишљати стојећи пред гомилама лешева.

Одговор на ово било је наше наоружавање, јер је код нас један човек увек знао шта нам прети. Одговор су представљали и напори да се задобије Енглеска. Одговор је било и наше задихано вођење рата само да не бисмо исувише задоцнили за ову велику одбрану. Бољшевицима је све ишло на руку. Док је рат вођен на Западу дотле су они могли даље да продиру у Финску и у балтичке државе, Пољску и Румунију. Они су стајали спремни за скок. Њихове припреме за напад биле су довршене. Они су и Југославију увукли у рат. Да смо се ми тамо задржали, да тамо није тако брзо ишло, они би продрли у Мађарску и у Чешку, и разрушили би све бране које су биле против њих постављене. Језа ме подузима када при повратку кући размишљам о овоме. О, сада разумем и то зашто се Шпанци јављају да учествују у овом рату, јер су и они у својој земљи видели подруме.

Ми данас не бранимо само Европу, ми бранимо свет од куге, од мучилишта и подрума са лешевима. Ми бранимо будаластог швајцарског ћифту, заслепелог Американца, бранимо човечанство од пацова, које смо потражили у њиховим правим и последњим уточиштима и које смо видели на њиховом ужасном послу.

Junges Europa
Број 1, 1942.

НЕ КЛАСА, НЕГО НАЦИЈА!

Нације су најмање историјске јединице у општој историји људског рода. И то не по нашој вољи, већ по природи ствари. Нико не може утицати на историју човечанства другачије него преко историје нације.

Нација је расно-историјска стварност. Свака нација. И свака још као таква - нова развојна могућност човечанства, јер је нов могући утицај једнога новог израза. И национална историја није ништа друго но тражење тог израза одговарајућег националним развојним могућностима.

Ко је истински грађанин света, мора желети да свака нација дође до свог највишег израза, да испуни меру својих развојих могућности.

Нација представља не само расно-историјску индивидуалност, већ је нација, односно њен правно-политички израз - држава, средишни интерес свију класа и редова једне нације. Све су класе заинтересоване у њеном одржању и развоју. А самим тим, национална солидарност представља угаони камен државне политике са својим корелатима: националном дисциплином и хармонијом класних интереса.

Димитрије В. Љотић

О ДУХУ ВРЕМЕНА

У нашој хаотичној садашњици једно божанство све више потискује остала божанства, све неодољивије намеће себе за јединог бога, све немилосрдније мучи своје поклонике. То божанство је: дух времена. Пред њим даноноћно метанишу измучени житељи Европе, и приносе му на жртву своју савест, своју душу, свој живот и срце своје. Оно има своје жреце, фанатичне жреце, који су несрећну Европу нашу учинили жртвеником на коме се непрестано жртвоприноси тело њено. Њихов страсни фанатизам проходи све остале континенте и покушава да и њих претвори у жртвенике бога свог. Но, пре но што буду успели да душе свих континената стопе у бурно Осана богу њиховоме, ми ћемо на пробу ставити бога њиховог, и проверити га.

Бог њихов: дух времена је и сувише сложен, изграђен од најразнороднијих елемената. Он садржи у себи све противречности модерног живота: културу и цивилизацију, философију и науку, католицизам и протестантизам. Садржи у себи сав трагизам и сав комизам живота оваквог какав је. И живећи по духу времена човек се ломи о гудуре свих тих непримиривих противречности. Но што је најстрашније у овоме, то је: систематски организован устанак против човечје личности. Дух времена спутава личност својом самодржавном тиранијом, механизује је: ти си шраф у хучној машинерији савремености – живи као шраф; ти си дирка на раштимованом клавиру садашњице, чије дирке потреса дух времена – живи као дирка. Детерминизам, који се извија у фатализам, јесте најглавније средство којим богује дух времена: од средине, од околине зависи све, не од личних подвига; све што чиниш, чиниш не ти већ средина чини кроз тебе; учиниш ли злочин, крив си не ти већ средина у којој си. – Но све то, преведено на језик словенске искрености, гласи: све је дозвољено: дозвољени су сви пороци, сви злочини, сви преступи, сви греси, јер све што бива – бива по неумитним законима неопходности.

Планета је наша немилосрдна; она је одвајкада била гробница и за богове и за људе. Многе је богове унела она у свој поменик; но није било тако бесмисленог бога као што је дух времена нашег, jер је Европа у њему обоготворила све болести своје, све грехе своје, све пороке и преступе своје. Да је тако, Европа је то доказала људождерским ратом јучерашњице, доказује и, не мање, људождерским миром садашњице. То може видети сваки инсект који није заражен духом времена нашег; то може видети сваки човек који оком Христовим загледа у хаос наше садашњице.

Време је исечак Вечности; откине ли се од ње, отискује се у неиздржљиво очајну бесмисленост. Дух човечји је исечак Духа Вечности; откине ли се од њега, губи свој вечни смисао и мир, и отискује се у крајњу муку, где је плач и шкргут зуба. Дух времена нашег откинуо се од Духа Вечности, зато се мучи, плаче и шкргуће зубима. Био је генијалан и неустрашив у проналажењу маказа којим ће одсећи себе од вечности; сада је упоран у очајној немоћи својој и мрачном боговању свом. Пронесите дух времена нашег кроз Дух Вечности: шта остаје што није поцрвенило од стида, шта остаје од наше културе и цивилизације, шта од науке и моде, шта од демократије и револуције? – Ја говорим не о вечности која је трансцендентна могућност, већ о живој, реалној Вечности, Вечности богочовечанској, Вечности коjа Личношћу Својом и животом Својим доказује Себе, показује Себе и оправдава тачност и истинитост речи Својих: Ја сам живот, живот вечни. – До Христа, Вечност је била сушичава претпоставка; од Христа, она постаје телесна стварност, чулна стварност, коју руке наше опипаше, очи наше размотрише, уши наше чуше. Дух Вечности постаје опипљив као и дух времена. У личности Богочовека Христа време је дошло до органског јединства са Вечношћу, и тиме: до свог вечног смисла. Зато је Христос постао и занавек остао: вечна провера свих времена, свих богова, свих људи и свих ствари. Зато је Христос једина правична и непогрешна провера и наше садашњице, и нашег духа времена. Проверен Њиме, процењен Њиме, дух времена нашег је човечји, сувише човечји. Човеком живи, човеком дише, човеком се хвали дух времена нашег – човеком, не Богочовеком. У томе је центар трагизма нашег, и само у томе. Дух времена нашег у обожавању човека иде до човекоманије, зато је Дух Вечности потцењен, попљуван и готово протеран са наше планете.

Хвале се човеком, европским човеком оваквим какав је; но проверите га, процените га Богочовеком, и хвала ваша претвориће се у стид ваш и жалост вашу. Хвале се нечим, и говоре: ово је достојно Вечности и пиље у очи човеку, хвалисаво и гордо. Но оставите човека, окрените се Богочовеку, из Чијих благих очију зрачи Вечна истина и Живот Вечни, и реците Му, без стида реците: ево, Господе, ово је моје, и достојно је Вечности! – Не хвали се човеком, не хвали се временом, јер се пепелом хвалиш, и гнојем, и смрадом, и злосмрадијем. Смисао човека је да се сједини с Богочовеком; смисао времена је да се претопи у Вечност. – Они ми непрестано предлажу свој дух времена у замену за Христа, своје ситне релативне истинице у замену за апсолутну Истину и Вечност. Но реците ми: чиме ћете заменити Христа? Собом ли? – Испоредите себе с Њим. Човеком ли? Докажите ми да је безгрешан, бесмртан и вечан. Тековином ли неком? – Докажите ми да је мољци неће изгристи и рђа покварити.

Трулежан је човек, наш европски човек: није ли безумље зидати на њему као на темељу здање среће човечанске? Вечан је Богочовек, вечан и незаменљив: није ли безумље хтети Га заменити ма ким и ма чим временим? Центар је човека: земља и ситне бриге и бригице; центар је Богочовека: небо и царство небеско: Иштите најпре царство Божије и правду Његову, и све ово ће вам се додати, све, све, све. – Два пута нам предлажу: пут духа времена, и пут Духа Вечности, Духа Христовог.

Дух времена нашег је суптилна саблазан наших дана; под том етикетом продаје се фалсификат прогреса, просвећења, цивилизације, културе. Зато је данас потребније него икад имати дар за разликовање духова, дар православни, дар подвижнички, да се човек несаблажњен може пробијати кроз језиви хаос наше садашњице. Духом Вечности треба проверавати дух нашег времена. – Јавно и тајно, дух нашег времена проповеда људождерство, културно људождерство, које има свога апологета у науци, у њеној аксиоми: борба за самоодржање. Човек је иловача, средство, храна за човека јаче физичке организације. Све је релативно; и човек је релативан. Но дух Вечности, Христове Вечности, учи: човек је вечан, и има вечну вредност; он не може бити ничије средство осим Божје; Богочовек једини има право да оцени човека последњом ценом; нико од људи нема права да и најгорег, најлошијег човека учини средством за своје самоодржање. -По духу је времена: гордост – буди горд; по духу је Вечности: смиреност – буди смирен. По првом: главна је врлина бити задовољан собом; по другом: главна је врлина бити незадовољан собом, а бити задовољан Христом. Човек који живи духом нашег времена, гледа само оно што се види, што је времено; човек који живи Христом, гледа само оно што се не види, тј. вечно. Зато је за првог садашња брига тешка, а за другог лака (ср. 2. Кор. 4,17-18). Кроз испуцалу кору времена, кроз пукотине простора Христов човек гледа и види оно што је вечно, богочовечно. Он рони у тело сваког људског бића, тражи и налази бисер вечности. Кроз трошни дом тела свог он иде ка дому вечном, нерукотвореном, ка дому богозданом на небесима. За једним он уздише: да се обуче у своје небеско тело, да живот прождере смртно (ср. 2. Кор. 5, 1-4). Време је бесмислено - док се не крсти Вечношћу; човек – док се не крсти Богочовеком; земља – док се не венча с небом; моје срце – док се артеријом љубави не веже са срцем Господа Исуса. – Време је прелаз и пролаз ка Вечности. Вечност је садржина, станица, море у које се слива река времена.

Дух нашег времена има један категорички императив: carpe diem (граби дан!): дух Христове Вечности има свој императив: carpe aeternitatem (граби Вечност!). За Христовог човека сваки је дан улазница за Вечност. У сваком исечку времена он живи Вечношћу и ради Вечности; он још овде на земљи има живот вечни (Јн. 5,24). За њега је време поприште на коме се он бори за живот вечни; кроз смртност он се бори за бесмртност; кроз горчину - за блаженство; кроз време – за Вечност. Бори се за живот вечни, на који си и позван. Чиме? Вером, љубављу, правдом, побожношћу, трпљењем, кротошћу, жалостивошћу, милостивошћу (ср. 1. Тим. 6,10-12). – То је пут богочовечански насупрот путу човечанском. Крајње је време да се промени мерило: није човек мера свих ствари, већ Богочовек; не треба мерити Вечност временом, већ време Вечношћу; не Богочовека човеком, већ човека Богочовеком; не небо земљом, већ земљу небом: не ум Божји умом човечјим, већ умом Божјим ум човечји. Дух времена треба прилагођавати духу Вечности, не обратно; дух човек треба прилагођавати духу Богочовека, не обратно.

Христос се јавио као најреволуционарнији бунтовник против духа Свога времена; Он је центар живота пренео из времена у Вечност, из човека у Богочовека. Но и после двадесет векова Он се јавља као најречитији протест против духа нашег времена, против „кнеза овога света“ (Јов. 14,30). Свет је толико одлутао од Бога да је њиме овладао кнез таме, кнез зла, дух гњева и противљења. Богоборачки, христоборачки је: живети по духу овога света, који ради у синовима противљења (ср. Еф. 2,2). Синови противљења противе се Вечности, противе се Богочовеку, ходе по духу овога света, по духу времена, које се побунило против Вечности. Но синови Божји, синови Христови живе по духу Христове Вечности, по духу онога света, горњега, небескога света; њихов је „живот сакривен с Христом у Богу“ на небесима (ср. Кол. 3, 3). Њихово је срце горе, над овим светом, где ни мољац времена ни рђа зла не квари, и где зли духови не поткопавају и не краду.

Дух овога света откине ли се од Вечности, није ли органски део њен – постаје гробница, запечаћена са седам апокалиптичких печата, које нико сем Јагњета Божјег отпечатити не може. Живећи по духу овога света човек живи у загушљивој гробници из које га једино Христос може васкрснути и посадити на небесима с десне стране Оца (ср. Еф. 2, 5). Богочовек „даде себе за грехе наше, да нас избави од садашњега света злога“ (ср. Гал. 1,4). Он даде Себе – даде нам пут спасења од духа овога света, од духа времена. Другог пута нема. Наше је призвање: борити се са духом овога света, борити се – не собом, већ Христом јер Он победи свет (ср. Јов. 16, 33), и ми побеђујемо Њиме и кроза Њ. Побеђујући дух овога света ми постајемо људи не од овога света, надрастамо свет и урастамо у Христову Вечност.

Свет је нешто што треба савладати. Чиме? - Горњим светом. Дух времена нашег је нешто што треба савладати. Чиме? – Духом Христовим. Човек је нешто што треба савладати. Чиме? – Богочовеком. Христови људи су од Бога, и побеђују свет, јер је већи онај који је у њима неголи који је у свету (ср. 1. Јн. 4,4). Савремени хришћани су се уплашили од духа времена нашег: од атеизма и анархизма, од ратова и револуција – и боје се да се боре с њим, не зато ли што су изгубили осећање да је већи Христос који је у њима од духа зла који је у свету? Но крајње је време да се православни обуку у свеоружје Божје, да би се могли одржати против лукавства овога света. Неопходно је да сву душу и све тело своје пробуде на вечно будну ревност и бдење, пробуде молитвом и постом. Пробуђени – нека узму свеоружје Божије: нека бедра своја опашу истином и обуку се у оклоп правде; нека обуку ноге у Еванђеље мира и узму штит вере; нека узму кацигу спасења и мач духовни – реч Божију; и нека се моле Богу духом непрестано, стражећи са сваким трпљењем и молећи се за све свете (ср. Еф. 6,11-18). – У самој ствари: такву је борбу водио Христос и апостоли, мученици и подвижници. Својим животом и радом Богочовек Христос је показао како се човек органски сједињује с Богом, како се време органски сједињује с Вечношћу, како се завршно решава страшни проблем времена и простора. Апостоли и мученици, страстотрпци и подвижници православни ишли су богочовечанским путем Христовим, и успели су да победе дух овога света: они су све времено учинили вечним, све човечје – богочовечним; они су и душу, и тело, и чула своја учинили бесмртним, нетљеним, вечним. Они су увек живели по духу Вечности, никада по духу времена, и оставили нам један аманет: живите увек Богочовеком, никада човеком; живите увек духом Вечности, никада духом времена.

Свети Јустин Ћелијски

Хришћански живот,

Сремски Карловци,

II/4 (1923)

ПОРОДИЦЕ ДАНАШЊИЦЕ – НАРОД СУТРАШЊИЦЕ

Здравље као предуслов срећног породичног живота

У природи код свих живих бића врши се природно одабирање. Све што није способно за рад и што није дорасло животној борби, закржља и пропадне. Али, човек је против овог природног и за целину здравог процеса нашао помоћна средства која омогућавају да се одржи живот болесноме и немоћноме. Наше људско саосећање не допушта да слабе оставимо на путу без помоћи. И они су део наше заједнице и зато заслужују нашу помоћ.

Оно основно што човека разликује од свих других живих бића, јесте јак душевни моменат карактеристичан за наш смисао за заједницу. Никако није неупутно помоћи оним несрећницима на које су прешле болесне наследне особине, али ако се треба бојати каквог наслеђивања, дужност је сваког човека да се постара за уклањање несреће од долазећих поколења.

Какву је ужасну несрећу у ранијим временима доносило безбројним породицама даље предавање наследних болести. Једна породица може само онда да живи срећно, ако родитељи могу да сматрају да ће им деца нарасти здрава и способна за рад. Научна испитивања на пољу науке о наслеђу учинила су последњих година огроман напредак. Данас се без оспоравања може решити које болести могу да се наследе и опет да се јаве и код деце или деце наше деце. Али ово знање нам даје дужност, да наследно зло одвојимо где год то можемо.

Националсоцијалистичка Немачка није се бојала последица овог сазнања. Већ 14. јула 1933. године дат је «Закон за чување потомства од наследних болести», по коме наследно болесне личности хируршком интервенцијом могу да постану неплодне, када би према искуствима лекарске науке са великом извесношћу могло да се очекује, да ће њихови потомци трпети од тешких телесних и душевних недостатака. 18. октобра 1935. године дана је допуна овоме закону «Закон за заштиту наследног здравља немачког народа», то јест закон о браковима између здравих, који у својој примени, уколико је то човеку могуће, хоће све породице да сачува од тога да дају живот наследно болесној деци.

Закон је нешто укочено, само даје правац. Тек кад цео народ призна његову нужност и њиме постављени циљ, може да делује благотворно. Тако је било у Немачкој са законима о наследном здрављу. Некима су прво изгледали као грубо задирање у личну слободу одлучивања, као неправда према оним несрећним људима, који су сви у својој наследној оптерећености невини. Али што се више удубљивало у размишљање о породици, тим више је расла одговорност према брачном другу, према деци и према њиховим доцнијим потомцима. Ми смо брачне другове, који оснивају породицу, признали за збир њихових предака. Они су одговорни за здраво настављање овог низа поколења.

Само здравље мужа и жене обезбеђује у брачном животу све телесне и духовне силе, јемчи за задовољство у брачном животу и здраву децу која с весељем раде. На овом сазнању почива закон о наследном здрављу, који треба да јамчи за телесно и духовно здравље будућих поколења. Овај закон, који онемогућује бракове са клицом за невољу и беду у себи, препоручује данас сваки Немац. И пошто га примењују зрели људи, у које се има пуно поверења, свакоме пружају извесност, да ће се забрана о склапању брака ограничити само на оне случајеве, у којима сваки човек свестан одговорности, сам по себи не би склопио брак. Али они, који немају ово осећање одговорности, биће васпитани за одговорност према самима себи и према народној заједници, а у нужди и присиљени на ту одговорност. Да би свакоме била дана могућност, да се пре ступања у брак осведочи о сопственоме стању здравља или стању здравља свога брачног партнера, установљена су у свим државним здравственим надлештвима «Саветовалишта о неговању расе и наслеђа». Из године у годину све се више траже ова саветовалишта, чије је посећивање уопште добровољно, јер њихов задатак се не састоји само у томе да се установе болести које спречавају брак. Они помажу и саветују у свим случајевима, где претерана оклевања морају да буду прекинута неоспорним лекарским мишљењем о наслеђу. Године 1937. на пример, за 36% од свих у немачком Рајху закључених бракова вереници су саветовани у погледу наследних особина деце. У саветовалиштима су постављене картотеке о наслеђу. У њима су скупљени сви резултати испитивања и мерења, који могу да буду од вредности за просуђивање наследних и расних особина једне породице.

Само у сумњивим случајевима тражи се подношење уверења да се може закључити брак. Уопште се младенци само усмено питају о наследним или заразним болестима. Тако су у нормалним случајевима, кад о младенцима није ништа неповољно познато, млада девојка и човек одговорни за срећу своје породице коју оснивају. Изнад тога само стоји закон који указује на правац, и тек онда иступа, кад може да се поверује да људи раде без осећања одговорности.

Већ је у почетку овог чланка истакнуто да је саосећање према људима мање способним, душевна особина која нас одликује. Закон о наслеђу здравља њу не искључује. Каква нужна стерилизација не значи никакав понижавајући суд о вредности дотичнога или његових рођака. Увек се дешава да такав човек има необичну обдареност, која га оспособљава да заједници учини велике услуге. Признајемо тешку жртву, коју чини наследни болесник из свести о дужности према здравоме, драгоме човеку и будућности свога народа. Као човек највише је поштован и може да буде сигуран, да ће му припасти свака помоћ, која му може олакшати жртву и учини му сношљивијим испуњавање животног задатка. На исти начин се излази у сусрет браћи и сестрама наследно оболелог и склапање бракова између њих и партнера из здраве породице није непожељно. Не потцењује се значење онеспособљавања појединаца за рађање и у сваком случају, за самог наследно оболелог или за неког од његових рођака, доноси се коначна одлука тек после најпоузданијих лекарских испитивања у погледу наслеђа. Увек остаје озбиљан и тежак проблем, али стање нашег знања и свест о одговорности политичког вођства дају нам могућност да то завршимо мирно и са извесношћу.

Из књиге

Породица у новој Немачкој

ауторке Лидије Рајмер