После толико дуго усађиваног порицања духовног света – сасвим је разумљиво да се у посткомунистичкој Русији, из нагомилане радозналости, психолошко клатно зањихало на другу страну: ка „духовности” сваке врсте, све до предавања окултизма у неким школама (штајнеријанство, рерихијанство) и сеанси магије на државној телевизији (Кашпировски и други). Немајући представу о томе уз какав јединствен морални напор човек може да узраста ка истинском духовном свету, многи радозналци настоје да стекну „духовност” лако и одмах, у готовом виду, „ради побољшања здравља”, не размишљајући о њеним својствима и последицама.
Посебно место у овом низу појава заузима интересовање за руско паганство (незнабоштво), јер се оно поткрепљује култом физичке снаге и здравља нације... Поред тога, „добра намера” да се физички ојача ослабљено тело државе, само повећава њено духовно саморазарање, јер паганство разматра нацију углавном као биолошки организам, не осећајући духовне темеље националне самосвести и сам циљ постојања нације.
Треба одмах рећи да је једна ствар – паганство (незнабоштво) као етнографија: народне песме, игре, обреди и традиције. Њих треба брижљиво чувати, јер су у њима наши национални корени, нама драги и драгоцени. Старије паганство још није знало за Истинитог Бога и зато наше претке немамо за шта прекоревати: они су били на свом историјском путу ка истинитој вери и, када је дошло време, изабрали су је свесно, душом и срцем, створивши велику Православну државу. Друга је ствар – садашње неопаганство (ново незнабоштво), које одступа од моралног избора наших предака, тежећи да сасече до корена хиљадугодишњу крошњу – круну великог дрвета хришћанске културе и да у пању који је остао стекне „здрави национални идеал”.
Управо то и нуде руски неопагани, који чак издају и специјалне књижице против Хришћанства (А. Иванов, В. Авдјејев, В. Јемељанов), са „убиственом”, како им се чини, аргументацијом. Једна од политичких организација, која је назвала себе „Руска партија”, то је изразила и у свом програму: „ Хришћанство, које проповеда идеју богоизабраног израиљског народа, треба сматрати за јеврејску идеологију и страну религију, која је допринела успостављању ционистичког ропства у Русији” („Руске новине”, 1992., бр. 5). Овде је основни аргумент у томе да је Хришћанство „религија робова”, која „слаби нацију” пре свега пред Јеврејима, да су баш они нама специјално „потурили” ту религију ради успостављања своје владавине.
У свакој од сличних антихришћанских публикација има проклет-става, богохулних изопачавања Светог Писма и извртања смисла, а све се то дешава из очигледног незнања и неосећања Православља. Јер у СССР-у ни у школи, нити пак у високошколским установама, томе нису учени: атеисти су бодежима пробадали то страшило „хришћанства”, које су сами и направили да би изгледало што примитивније. Поред тога, атеисти су, као и пагани (незнабошци), тврдили да је Хришћанство „религија робова” и инстумент „подјармљивања маса од стране експлоататора”...
Да би доказали како је Хришћанство „ропско”, незнабошци га увек своде на тезу: „окрени непријатељу и други образ”. Међутим, ипак, овде се ради само о своме образу, а то значи: опрости свом личном непријатељу, немој му се светити и не умножавај зло, али ни у ком случају не окрећи непријатељу образ ближњега, него га заштити чак и по цену свог живота! А он ће исто тако заштити тебе.
Хришћанско смирење није смирење пред злом, него пред Богом. Израз „слуга Божији” значи и признање Божије свемоћи, и спремност да се боримо за остварење Његове замисли о свету, а ту је „слуга” дужан да се претвори у храброг војника у бици против зла. Наш Светитељ Теодосије Печерски с тим у вези говорио је:
„Живите мирно не само са пријатељима, него и са непријатељима, али само са својим непријатељима, а не и са Божијим непријатељима”.
Сам Христос је применио силу ради заштите светиње: изгнао је из храма трговце и мењаче који су га скврнавили.
Спој таквог „служења”, слободе и храбрости Хришћана, видљив је у речима Апостола Петра, који је говорио:
„Будите... покорни сваком реду људском, Господа ради: ако цару, као господару; ако ли намјесницима, као његовим посланицима за осуду злочинцима, а за похвалу онима који добро чине. Јер је тако воља Божија да добро чинећи ућуткујете незнање безумних људи; као слободни, а не као они који користе слободу за прикривање злобе, него као слуге Божије” [1 Пет 2, 13-16].
Ове речи показују и лажност тврдње да Хришћанство тобоже заповеда да се „ропски” потчињавамо свакој власти, „јер нема власти да није од Бога” [Рим 13, 1]. Апостоли су говорили о самом принципу власти супротном од анархије и имали су у виду власт која и сама служи Богу, као што је наглашено у наставку ових речи:
„јер старјешине нису страх за добра дјела него за зла... Јер је (старјешина) слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга, осветник, да излије гњев на онога који зло чини. Зато је потребно покоравати се...” [Рим 13, 3-5].
Дакле, апостоли су под влашћу имали у виду закониту позитивну силу државе, а не узурпацију пуномоћја власти од стране оних који имају неморалне и рушилачке циљеве. О односу Хришћана према недостојној власти, можемо судити по речима Христа о Ироду или Светих Отаца о Јулијану Одступнику. И наш Преподобни Јосиф Волоцки (један од најчистијих идеолога царске власти), отворено је тврдио да неправедни цар: „није Божији слуга, него је ђаво”, и да му се треба противити чак и под претњом смрти. Свети Митрополит Филип, који је смело изобличавао Јована Грозног, пример је за то.
Дакле, Хришћанство уопште није слаба религија, него благородна и мужаствена. Довољно је да се осврнемо на руску историју, како бисмо увидели каква је била наша „хришћанска слабост”: објединили смо у једну целину државу, која чини једну шестину копна. При том не толико силом колико добром, доносећи узвишенији морал, али не посежући за самобитношћу народа у чије земље смо ступали, јер би без тога, по свој прилици, било немогуће задржати те земље и сачувати те народе... У томе је велика разлика Руске империје од колонијалних. А чињеница да се за време бољшевичке владавине руски народ претворио у донора (даваоца крви), експлоатисаног од стране националних покрајина (граничних области), објашњава се тиме што је био свесно сломљен управо његов Православни духовни стожер. Русима је било допуштено да постоје и да служе циљевима комунистичке партије у виду радног тела без душе.
Оно што је најважније: Хришћанство је боље од паганства не зато што је створило такву Империју и не зато што смо за хиљаду година ми навикли на њега, него зато што је хришћанство истинито. Једино Хришћанство објашњава смисао живота човека, као и смисао историје, универзално обухватајући и решавајући све најсложеније противречности земаљског света: између личности и друштва, слободе и државне принуде, смртности човека и апсолутног смисла његовог живота, између света који „у злу лежи” и неопходности чињења добра у том свету. То је религија која је:
– крајње личносна, јер проповеда пут личног спасења човека кроз стремљење ка савршенству, ка разоткривању у себи „лика и подобија Божијег”;
– крајње саборна, јер указује на главно средство тог спасења и усавршавања: кроз љубав према другим људима све до саможртвовања;
– крајње слободна, јер је замислива само као слободно служење човека тим вредностима–унутрашњом одлуком, кроз ново духовно рођење (ради чега је потребна огромна духовна самопринуда над „старим човеком” у себи, а таква победа над собом, далеко је тежа и значајнија него кад избијемо „око” или „зуб” непријатељу...);
– која крајње дисциплинује и обавезује човека да следи Истину – најочигледнију Истину, а онај ко је позна постаје њен добровољни служитељ: „слуга Божији”; управо зато, Хришћанство се распространило по свету – кроз Крсни подвиг Христа и мноштво Његових следбеника мучених до смрти, који су показали своју духовну узвишеност над незнабошцима, а не зато што је обећало било какве материјалне користи;
– која потпуно уважава и открива величину човека као бесмртног бића, створеног по лику и подобију Божијем; која проширује границе човекове личности изван привремених граница живота – до Царства Небеског. Само у оквиру хришћанске културе, која надвлада антиномију духа и материје по аналогији са несливено-нераздељивој богочовечности Христа, оплемењују се све уобичајене земаљске појаве као што су брак, рад, држава, све до приватне својине, која се из природно-инстинктивне неминовности сублимира у духовну вредност служења, које превазилази свој економски и материјални значај;
– и, најзад, то је религија крајње праведна, јер је Бог тако уредио свет да ће на крају крајева победити добро и Царство Божије, а наш задатак је да схватимо смисао текуће борбе добра и зла у свету и да у њој заузмемо одговарајуће место, од чега зависи наша посмртна судбина, да за то сазревамо током целога живота, јер никада није касно да то учинимо: да кроз друго рођење постанемо „слуге Божије” – храбри војници у битци против сила зла.
Овим особеностима Хришћанства (тачније, Истинског Хришћанства – Православља), разрешавају се и све друге антиномије, нерешиве у другим идеологијама, јер за њихово решење, неопходно је разумети човека, друштво и свет као духовну целину, а западно раздељење света на аутономне, међусобно независне сфере (религија, наука, уметност и власт са њеним трима независним гранама), само покушава да решава те проблеме формално-јуридички и равнодушношћу према духовном циљу живота. Зато се паганска критика Хришћанства на примерима ових или оних грехова западних конфесија (инквизиција, индулгенције, екуменизам и масонство, и томе слично) не може применити на Православље. Случајеви пак одступања Православног свештенства од Истине, само говоре о узвишености Православног идеала, која не одговара могућностима свих (као ни колебљивим људима типа В. Розанова), али човечија слабост не може да укине Истину коју је открио Христос…
У позадини горе истакнутих веома сложених историософских проблема и наше древно словенско паганство, на нивоу је збирки наивних, старих добрих прича. Нека оно задржи то своје место у нашем животу: то је доба нашег националног детињства. Не треба га надмено одбацивати, јер је код нас, Словена, и незнабоштво било особено. Неким његовим својствима можемо да се поносимо као својим предхришћанским темељем, услед чега је руски народ примио Хришћанство лакше, природније и потпуније од западних народа. Међутим, паганство нам више неће помоћи у данашње доба, када је за спасење потребно нарочито знање које пружа само Православно вероучење... Дакле, руска идеја у култури и политици нераздвојно је повезана с Православљем, не само зато што је оно прожимало сву руску културу и што треба да останемо верни нашим прецима, него и зато што нас на то обавезује морални императив служења ономе што је долично и испуњавања мисије „Оног који задржава”, без чега ни цео свет неће моћи да постоји. У томе се и састоји Божија замисао о Русији (...).
Главна опасност која прети Русији у посткомунистичкој епохи, јесте неразумевање те своје предодређености и духовних размера текуће борбе добра и зла у историји. (...) Управо ово и не жели да зна наше неопаганство, које иступа у виду разних патриотских нехришћанских идеологија и органа штампе. Наравно, у њему можемо видети оправдано одбацивање и комунизма, и егоистичког космополитског капитализма, и уопште свих болести које су последица апостасије, одступања човечанства од Хришћанства. Међутим, неопагански рецепт није пут борбе, него њена замена опасним утопистичким покушајем бекства од наслућене Апокалипсе у утробу историје.
Историја се не може преокренути. За „задржавање” ширења Тајне безакоња у свету, сада имамо само једно средство: извлачење духовне поуке из катастрофе XX века и покајање због нашег одрицања од Бога и од свог светског позвања. Тако је некад, највећи град библијских времена, Ниневија, успео да исходује опозивање пророчанства о својој пропасти (Књига пророка Јоне). Може ли Русија да понови то чудо ради целог, света и да се врати на свој историјски пут ради коначног раздељења добра и зла пред очима свих народа?...
У томе је суштина и циљ наше катастрофе XX века. Како се она још увек наставља, сада већ у новој форми, то значи да наш народ још није до краја схватио њен смисао. Можда нам још предстоје нове жртве и губици. Међутим, враћајући се на основну тему и наслов чланка, сетимо се јеванђељских речи:
„Сила моја у немоћи се показује савршена” [2 Кор 12, 9]; не иштите земаљска добра и спољашње успехе, које „незнабошци ишту... Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати” [Мт 6, 32-34].
Михаил Назаров
У оквиру многих акција подршке заточеним друговима, руски револуционари су издали ново музичко издање - компилацију са 18 песама у славу затворених другова. Сав приход од продаје овог диска ићи ће у фондове за помоћ заточеницима.
