Срећан Празник!

Св. Петар Цетињски митрополит Црногорски. Рођен 1. априла 1749. год. у селу Његушу. Ступио у чин монашки у својој 12. години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар постаде митрополитом и господарем Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост монах, и ако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18.(31.) октобра 1830. год. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у манастиру Цетињском. Господ га прослави на небесима и на земљи, као верног и трпељивог слугу Свога.

Говор Петра I Петровића јуна месеца 1796. одржан пре поласка

у бој против Махмуд-паше Бушатлије на Мартинићима

Љубезни витези и мила браћо!

Наш заклети непријатељ не шћеде на моје молбе од предстојећег крвопролића одустати и да се прође наше невољне браће Брђана, но надање имам у свевишњега Бога, да ћете ви данас свирјепог врага стидно са своје међе проћерати. Он је окупио силну војску, али му је војска јадна и чемерна, а више свега нама ће сила божја бити у помоћи. Ево смо дошли, мили моји витези и честити јунаци, дошли смо да с непријатељем нашу крв пролијемо; дошли смо да освјетламо образ пред свијетом; дошли смо да покажемо непријатељу наше вјере, нашег имена и наше предраге слободе да смо Црногорци, да смо народ, народ вољан, народ, који драговољно за своју слободу бори се до посљедње капље крви и сами најмилији живот на међи својих бесмртних прађедова оставља: али проклетог врага христјанства преко себе жива не пушта у слободне нама драге горе, које су наши прађедови, наши дједи, наши отци и ми сами праведно крвцом облили!

Има ли који међу вама, дражајши синови и изабрани цвијету моје Богом спасајеме и сваком нама срећно слободне државе, који не би драговољно ово своје добро, ову своју славу, ово своје витештво миловао, љубио и на обштем свјетском видику крвљу и животом избавио?! Има ли који, дични витези, да се устеже на крвавом овом јуначком пољу, мегдан дијелити? Ја сам, мили синови и предрага браћо моја, увјерен да нема, јер ви сами страшивице не трпите, јер ви страшивице за посљедње људе држите, јер слободне горе не рађају страшивице, већ дичне витезове, који знаду цијену јунаштва, који знаду цијену народног поноса и славе, која је ваш и с вама рођени вијенац!

Ви сте, драги синови, слободан народ, ви немате друге награде за вашу свету борбу до обране своје вољности; али знате да је награда слободног јунака: обрана слободе и милог отечества, јер ко се за другу награду бори, оно није племенити јунак, већ најмјени роб, ког витештво нема цијене, који јуначкога поноса и своје слободе нема.

За то су се, мили синови и љубезна враћо моја, наши прађедови борили, за то се и ми боримо, за то ће се и наше потомство борити.

Зато на оружје и на крваво поље, мили витези - да покажемо непријатељу што су кадре јуначке горе! Да покажемо да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије, да покажемо како горскије јунака мишица јунаштвом надмашује на бојном пољу сваког душманина!

Архипастирскиј благослов предајем вама и препоручујем вас и себе премилостивом Богу, да нам буде у помоћи, који све види и праведно руководи!

Цетиње, јуна 1796.

Говор Петра I Петровића септембра мјесеца 1796. одржан Црногорцима прије поласака у бој против Махмуд-паше Бушатлије на Крусима

Благособрани војници и храбри витези,

Ево опет дође вријеме, да поновимо наше снажне мишице над крвожедним агарјанским родом! Ево, велим, опет дође вријеме, да покажемо освједочену славу и храброст и достојну обрану наше слободе, коју су нам наши блаженопочивши предци вјерно дохранили. Мене ваша освједочена храброст код Мартинића увјерава, да ћете још силнији и мужественији у овом другом сраженију бити. Ваше су мишице већ огрезле у текућој крвавој непријатељској ријеки. Вас су непријатељи као љуте рисове разјарили и у вама силни дух храбрости, дух витежтва дише. Устремите се на непријатеља наше вјере, нашег предрагог имена србског и наше дражајше вољности, учините, славни витези! да данашњим даном покажемо то што ће ви вјечни спомен међу родом и потомством оставити. Данас са радостним чувством очекује наш мили род ваше витежке подвиге вијенцем побједе увјенчане чути, а потом да ви достојне пјесме спјевају и вијенце славе плету. Не узтежите у жестокој битки ваше кријепке мишице, које су се навикле јуначки мегдан дијелити. Будите сложни сад више но игда против нашег обштег непријатеља и учините оно, што ви достојно вашем имену одговара.

Ви и сами знате да су се Турци од вазда бојали, а и сад се боје Црногораца, боје се србскијех витезова, који нијесу вични своју постојбину остављати, а још мање црним образом на свој се дом повраћати.

Помолимо се милостноме Богу, који је своју благодат над нама не једном показао у крвавим сраженијама, пак ће исти великиј и праведни Бог опет своју милост над својим вјерним и њега љубећим синовима показати. Спомените Бога са мном заједно, који ви је вазда помагао, пак ће и сад.

9. септембар 1796.

Слобода за све Националисте!

О нашем одрођивању

Претапање Срба у друге нације дешава се од најдавнијих времена и у многим крајевима Европе. Размере ове појаве су такве да заслужују посебно истраживање.

Није разумно овакву, погубну, појаву занемарити, а све последице те појаве брзо заборављати. Посебно, не зато што су традиционални освајачи Балкана, одливене србске саплеменике, користили за геноцид над преосталим Србима. Тако су Турци против Срба, у ратовима, користили потурчене (или исламизоване) Србе из Рашке, Црне Горе, Херцеговине, Босне и са Косова и Метохије, а Немци и Хрвати, поред муслимана и покатоличене Србе из Далмације, Херцеговине, Босне, Славоније и осталих србских крајина.

Сви наши непријатељи користили су против Срба и поарбанашене Србе, којих међу данашњим Шиптарима на Косову и Метохији, у Македонији, Црној Гори и Албанији има велики број.

Претапање Срба у Шиптаре, почело је већ у средњем веку, док су Шиптари, као Срби, били хришћани. О томе пише др Владан Ђорђевић у историјском осврту: "Арнаути", објављеном у "Катена Мунди" (Матица Срба и исељеника Србије и "Ибарске новости" из Краљева, приређивач Предраг Драгић Кијук, 1992):

"Словенска имена, вели аустријски конзул Хан, тако су силно распрострањена да се налазе и у најнеприступачнијим гудурама Арбаније. Словени су некад били најмногобројнији становници ове земље. Арбанија је била преплављена Србима и Бугарима. Малисори и данас знају да су намалисорским висовима становали Срби. Северна арнаутска племена сећају се свог словенског порекла. Хоти, Кастрати и Клименти знају да су рођена браћа црногорским племенима Кучима, Братоножићима и Пиперима.

Једини аранутски јунак Скендербег био је србског порекла. Мирдити имају предање да су бугарског порекла, а у Тирани данас (1912), живи 2.000 Срба.

Аустријски конзул Хан наводи да, према доказаним границама простирања језика, излази да Словени нису само освојили алпијски део Албаније, него да они још и данас (1912) живе у северном порубу земље. Некад су Словени насељавали и целу јужну страну аспијског чвора. Оно неколико арнаутских насеобина на северној страни алпијског чвора, обележава само народно предање у доцнијој арнаутској колонији.

Арбанаси су имали два распрострањенија језика и то она којима говоре Геге и језик јужних Арнаута, који се зове Тоске. То су толико различити језици да се Геге и Тоске, међусобно, не разумеју".

Аустријски конзул Хан, с немачком савесношћу и примерном издржљивошћу, дуго је радио да пронађе сваку ситницу, корисну за карактеристику Арнаута, њему толико драгих, али није нашао ни једну арнаутску јуначку народну песму. Све што је нашао беху неколико мале љубавне песме и неколико народне пословице.

Др Владан Ђорђевић, приказује Албанију српском земљом, наводи да су њом владали, пре Немањића: кнез Владимир, затим, Тихомир, Глава, Голем, Слава, Ивица, Михаило Воисављевић (1077). Михаило је установио независност Србске Православне Цркве у Приморју, с владичанством у Бару, више од сто година, пре него што ће Свети Сава прогласити аутокефалност Србске Православне Цркве.

Недалеко од Скадра на Бојани, сахрањен је србски владар из 11. века Михаило и син му Бодин, чија држава је била од Цетине и Саве до Дрима и Приштине, с престоницом у Скадру.

У тако препознатљивој србској земљи, Срби су асимиловани и то од ретко насељеног народа који није имао ни јединствени језик, ни писмо, ни народну поезију. Италијански књижевник из 16. века Теодор Спандуци описао је живот Скендербега, чиме нам је оставио податке о раном претапању Срба у Шиптаре:

"Скендербег, човек лично храбар, био је србског порекла и био је толико заслужан, да су га ценили не само Арнаути, него и други народи. Био је син Ивана Кастриота, који је владао у Маћи и Уменестији. Мајка му је била Војислава, кћи господара Полога, једног дела Маћедоније и Бугарске".

На крају да поменемо и да у својим истраживањима, др Јован Цвијић потврђује асимиловање Срба од стране Шиптара у Албанији:

"Чим су Турци завладали, већина је Арбанаса примила ислам и постала одана турској управи. Као такви, добили су потпуну слободу и постали господари. Њихова земља изван главних комуникација и, у турско време, запуштена, није пружала довољно средстава за живот. Окренули су се на исток и почели насељавати плодне долине.

Под утицајем превласти Арбанаса, Срби у Албанији су исламизирани и поарбашени, изузев једног дела у области Голог брда, на левој обали Црног Дрима и оних који су пребегли у унутрашњост Балкана".

Прекинута промоција књиге јеврејског социолога

28. октобра у Санкт Петерсбургу, организатори промоције књиге јеврејског социолога Игора Кона "Дечак - отац човека ", која је требало да се догоди унутар ЛГБТ филмског фестивала "Раме уз раме", били су принуђени да одустану од исте због прекида који су изазвали руски националисти међу којима је био и познати руски ММА борац Роман Зајцев, кога видите на слици. Иначе, друг Роман се не либи да јавно искаже своје ставове, где год да се налази.

"Марш против мржње" у Санкт Петерсбургу

У маршу против мржње, који ће се (покушати) одржати у Санкт Петерсбургу 31. октобра "свечано" ће присуствовати представници ЛГБТ покрета. "Марш против мржње" одржава се у спомен комунистичког ђубрета Николаја Гиренка, који је убијен 2004. Да подсетимо, он је на суду сведочио против наших другова из РНЕ, и цео живот се ревносно борио против руских национал-револуционара. Као што је наглашено од стране представника ЛГБТ заједнице, они намеравају да учествују у поворци, као и сви "прогресивни" људи који су против дискриминације и насиља. Према речима активиста, марш ће бити једини овлашћени јавни догађај на који су легално дошли са дугиним заставама. Надамо се да ће руски борци учинити све да им поремете планове.

У борби се рађа војник, у борби он умире...

Са жалошћу Вас обавештавамо да је
у обрачуну са антифашистичким олошем
погинуо наш млади руски саборац
из Санкт Петерсбурга.

Ермолов Фест у Ставропољу

24. октобра на југу Русије, у Ставропољу,
одржан је "Ермолов фест",

који су заједнички организовали
"Руски Образ" и покрет "Сопротивление".
Овај догађај је обухватио турнир
у реалној борби и свирку бендова:
Хук Справа, Сокира Перуна, и Садко.

"Антифашистички марш" у Престоници

Како сазнајемо, 9. новембра биће одржан
антифашистички марш у србској Престоници.
Млади партизани и њихове другарице су
тим поводом акцијали по центру Београда,
чувани од стране органа реда.
Желимо им пуно среће, и другарски предлажемо
да тог дана без обзира на временске
услове обују патике.
Ипак, истине ради, треба рећи да су
до сада показали завидне тркачке

способности без обзира на обућу.

РУСКИ МАРШ 4.11

Национална и народна држава

Дешава се да људи побркају та два појма. Мисле: ако је национална, држава је и народна.

Камо среће да је тако! Али није увек тако.

И највећа је несрећа за једну државу кад је национална, а није народна.

Овим хоћемо на ту разлику да укажемо, и да позовемо националисте да мисле о народној, а оне друге, што нису националисти да не забораве да праве народне државе нема без националне државе.

Национална је држава само у том случају ако једна нација има своју државу, а није обухваћена државом друге нације, различне од прве поретком, духом и судбином...

Народна је, пак, држава онда када држава одговара стварно пореклу, духу и судбини једне нације, кад је она инструмент, оруђе којим дотична нација с једне стране изражава своја најдубља осећања и веровања, а с друге решава своје главне животне потребе и невоље.

Отуда: Први услов да једна држава буде народна јесте да буде национална, јер ће само кроз своју државу моћи да изрази своје погледе на свет и живот, своја стремљења и своја веровања.

Али то још не значи да је свака национална држава одмах и у исто време, и народна.

Ако је по форми само држава национална, ако том формом само спољашње знаке националности држава има на себи, ако је само именом, грбом, заставом или службеним језиком једна држава национална, а иначе је по устројству своме, копија туђих установа, крој чињен по туђој мери, ако та држава није инструмент њених најдубљих знања и стремљења и веровања једног народа, ако та држава напослетку, и сасвим природно, није спасоносни алат којим народ један кује своју судбину, ако није алат којим нација себе брани од зла, спречава невоље, уређује неред, дели правду и обезбеђује благостање, онда, иако је држава таква национална, јер има све спољашње ознаке такве, она није још и народна држава.

Она треба да буде народна. Она може бити народна. Али таква какву смо је описали није још народна.

Да ли је довољно да држава буде само национална, питање је које се не може ни честито ни поставити, а да се одмах не чује и одговор: није.

Јер сва та формална спољашња означења да је национална држава, само су симболи иза којих треба да стоји истина и стварност.

Треба нацијама националне државе, да свака воћка у воћњаку Божијем, има своју, у нечему различну природу. И државе су само алати помоћу којих се не по форми, већ стварно нације бране и искивају своју судбину.

Потреба дакле нације је стварна, истинска, дубока, жива и животна, а не спољашња, формална, површна и мртва.

Којој то нацији треба држава само по имену њена, само по амблемима њеним, само по језику њеном? Којој то нацији треба држава што нацију не штити од пропасти, од расула, од распада, од глади, од љутих невоља, од непријатеља?

И отуда нису у праву такозвани националисти што никако даље од спољних ознака једне државе не иду, што мисле и говоре само о националности једне државе.

Али исто тако нису у праву и они што нису националисти, што мисле да свака држава може решити невоље једног народа, свака чак и анационална или интернационална.

Јер први услов да држава одговори својој органској намени, своме циљу, да буде одиста народна, јесте, као што смо видели да буде национална. Али, ако остане само споља то, онда још није и народна држава.

Да би одиста била народна, треба не само да буде национална, већ да поред тога и својим устројством и својим функционисањем одговори своме органском циљу, да буде инструменат којим једна нација брани и искива своју судбину.

Љута је невоља кад држава није национална.

Народи који су били у туђем ропству то добро знају. Али велика је опасност кад држава иако је национална, није народна.

Кад држава није национална, онда нација једна трпи, стење, увија се, мучи, крвави се и покушава да скине окове ненационалне државе у чијем се подручју налази. Обично, ако се народ није дао духом заробити, ако му је дух остао слободан чак и у националном ропству, резултат тога је васкрс националне државе.

Велика је опасност међутим обрнут случај, кад једна нација има своју националну државу, али та још није поштена и права народна држава.

Велика опасност је због тога што народ један брзо осети да таква држава није онај жуђени алат којим ће он себи искивати судбину у смислу оних духовних сазнања, стремљења и веровања која собом носи, већ неки инструменат туђ његовом пореклу, његовом духу и његовој судбини.

И уколико је више жудео за таквим алатом, за таквим судбинским оруђем, и уколико га напослетку добијен инструмент више стаје, утолико је опасније и теже народно разочарење.

Велика опасност настаје по народ тај да у тренуцима поремећености духа свог не одбаци алат свој властити, разочаран његовом туђинштином и његовом неспретношћу и његовим недејством да га не разбије...

Нови пут бр. 26.

24. јул 1938.

Daniel Wretström - Меморијални марш

Словенски Радикали

Музичко вече у организацији наше
словеначке браће. Ко је заинтересован
нека им пише на адресу:
slovenski.radikali@gmail.com

Нова хапшења у Чешкој!

Како су објавили ционистички медији, јуче је у синхронизованој акцији чешке полиције ухапшено 28 национал-социјалистичких активиста. Један од ухапшених другова је србске националности. Марионетски чешки режим, попут свих осталих проционистичких режима, наставља свој прљави посао. Док се Мајка Европа распада у неморалу, разврату, корупцији и криминалу, њени најбољи синови и кћери бивају хапшени и затварани због своје љубави, жртве и жеље да Европљани опет буду сами творци своје судбине и једини домаћини на своме родном Тлу. Репресија над нашим друговима по читавој Европи чини нас још одлучнијим, а нашу мржњу још јачом! Слобода ухапшеним саборцима! Европа Европљанима!

Право лице антифашизма

Праве и лажне патриоте - Јован Цвијић

Наша средина није довољно формирана за национални начин мишљења и рада. Али у нама има тако много јаких клица и зачетака, затим су спољне прилике и у осталим српским земљама и светске тако повољне да је ово, изгледа, згодно доба у коме треба систематским и интензивним радом формирати и направити нашу средину способном за велика национална дела. Због повољних прилика у томе ће се сада најпре успети. Мени се чини да су ова два три основна погледа према којима треба радити.Најпре треба почети онде где је могућно најбрже извести процес формирања националног мишљења и рада. То је код наше најбоље интелигенције, која највише зна, затим код других људи бољих осећања. Они треба да раде на националним питањима тако да се потпуно изгуби личност и личне таштине, нарочито спољне сујете и тежње за положајима. Личност и личности које раде не смеју да се виде, но рад и резултати рада. При томе треба да инстинктивно буду готови на многа лична пожртвовања, често да поднесу и увреде. Они треба у свим правцима да потпомажу велике националне послове, у којима, у ствари, не може бити разлике међу партијама, и без обзира на то која партија има да води те послове. Тако би се створио чврст ослонац јавне свести за велике народне интересе. Има нарочито два правца у којима би се такав рад могао одмах и стално осећати.

Нама је познато оно стање духа које код нас чешће наступа и при коме се због спољњих или унутрашњих догађаја сав Београд усколеба и заљуља, од врха до дна. Махом су ти догађаји националне незгоде или невоље. Већина журналистике се тада изгуби у љутњи, по правилу тражи издајнике, псује и окоми се на околне земље, нарочито на Аустроугарску. Доказано је да су нам до сада те речи биле само од штете, а противнику нису шкодиле. Владе, претрпане и иначе личним и унутрашњим питањима, махом не могу наћи довољно времена да мирно размисле или, и кад га нађу, и кад погоде прави пут, то само није довољно. Треба да их помогне сав бољи свет, нарочито она одабрана група интелигенције. Ти не смеју пустити осећањима и страстима на вољу. Они зато и јесу одабрани што и у таквим моментима остану хладни као мрамор и што им је свест и тада ведра и оштра као сечиво од дијаманта. Такви ће јасно видети неповољне стране положаја, али и излазе, и наћи ће савезнике и помагаче чији се интереси слажу са нашима. Тога увек има. Они то морају да саопште, да ставе на расположење, ако влада и не одговара њиховим погледима и жељама. Готово је исто и у повољним случајевима, при којима се ми махом сувише одушевимо и прецењујемо и догађаје и факта и своју вредност.

Други је правац рада више изван наше средине. О нашим народним питањима треба обавештавати научне кругове и јавно мњење у свету. Човек често и не слути колико се тиме може учинити. Свет је пун брига, и велики народи имају да мисле о целој земљиној површини. Морамо сами правити често велике напоре да их заинтересујемо. Особито вреди обавестити просвећену журналистику западне и средње Европе, нарочито западне Европе, која је од највећег утицаја на акције својих земаља и интернационална питања. Истина, тај је свет имао често рђава искуства с Балканцима и није склон одмах веровати и најбољима од њих. И зато кога истина не чува од неистина, нека га ово сачува. Не треба мислити, као што се и код нас где што мисли, да је могућно подвалити.

Наши противници ће такве подвале обелоданити. Осим тога, народи су се сада знатно приближили једни другима, они се много више познају и све је мање лаковерног света. За свако право и за сваку акцију Србије треба страни свет задобити и расположити истинитим и што је могуће прецизнијим доказима. Нарочито не треба употребљавати познате шовинистичке фразе. Оне код нас због извесних асоцијација могу произвести одушевљење, а кад што нешто и казују. Али страни свет нема српска националистичка осећања и за њега су то голе фразе, које ће он тумачити као оскудицу доказа и знак незрелости. Такав начин националног рада и одбране шкоди, дакле, у страном свету онолико исто колико и подвале.

У оба ова правца рада поред паметне журналистике и других разумних људи могао би највише да учини Универзитет, који мора да постане и морална снага нашег народа, центар који о националним питањима непрестано мисли и који не сме показивати колебања. Кад свих његових 70 наставних снага буду национално у горњем смислу формирани, и кад би се тако исто формирали око 1000 ученика његових, онда би то била врло знатна национална снага.

Али представљени систематски национални рад најпреосвећенијих људи само је први ступањ и најмањи део онога рада који треба енергично почети. Иза тога долази најтежи и главни посао на формирању националног осећања и мишљења. Треба и осталим слојевима интелигенције и целом народу дати национално и патриотско чуло, направити их да су у националном погледу од једног кова или слива и да при свакој својој јавној акцији помишљају на интересе целине, целога народа. То је потребно и изближе обележити.

Вама је јасно да ја мислим на истински патриотизам не на патриотске фразе, које се по навици и у свакој прилици изговарају, не на патриотско брбљање, не на патриотизам као ствар моде, на послетку не на патриотизам, који је нешто засебно и одвојено од осталога живота појединих личности и народа. Сасвим друкчији патриотизам мора да обузме цео наш народ.

Тај патриотизам треба да је део живота сваког појединца, исто што и његов живот, њиме треба да је прожет живот сваке и најскромније личности у држави. Треба да уђе у крв и да се сваки јавни рад врши само ради општих интереса и ничега другог. И то треба тако да буде да није ствар размишљања већ инстинкта. Свака жртва, која се учини, треба да је учињена природно, спонтано и не сме нико доћи ни на помисао да би могао друкчије радити. Сваки треба непрестано да ради и да чини сталне напоре да своју земљу направи снажном и великом. То може да се чини радећи и свакодневне послове, од којих се живи: ако се ти послови раде озбиљно, честито, и ако се у тај обичан рад унесе воља, намера, тежња да се тиме и целини користи, ако се, дакле, има пред очима општи циљ.

Сваки мора да инстинктивно стави народ у целину и њене интересе испред себе и својих личних интереса. Само се тако у ствари од једног скупа личности прави народ. Треба да је у инстинкту свакога да на питањима и пословима од националног значаја не смеју партије тражити своје посебне партијске користи. Општа свест треба да је тако јака да одмах осуди партију која тако ради.

Даље треба тежити да се снага једне политичке групе не само не употребљује ради партијских интереса, већ исто тако ни ради интереса појединих крајева или појединих личности. Стално се морају стављати национални интереси испред интереса пролазних група и појединаца, па ма ко они били. Даље, партије морају тежити да избегну или бар ослабе међусобна трвења, што више уништити личне поводе за та трвења и морају своје међусобне односе тако удесити да се не обуставља рад за целину и да се не шкоди земљи. А онај који хоће да води народ мора тежити да уведе строгу дисциплину горњега смисла у своје властите редове, затим мора самога себе непрекидно формирати: да постане сасвим искрено и апсолутно предан јавним интересима своје земље и свога већег народа.

Без оваквих схватања која треба да обузму већину народа, не може један народ ни постати ни остати велики. Међутим, и кад је држава мала, а њен народ има овакву националну љубав и дубину, она је огромна снага, и та ће се снага показати у свим правцима, јер њен народ хоће инстинктивно да жртвује сваку своју личност, групу, партију за интересе народне целине. У томе, и ни у чем другом, не сме и не може да буде права моћ једне мале државе као што је наша. Али, жртвујући сваког појединца и поједине групе, сви морају најопрезније чувати ово језгро и кристализациону тачку српског народа. Треба да су особито повољне прилике, па да се Србија сме изложити већим опасностима.

Мада и оваква патриотска осећања изостају иза оних која се могу имати при правом научном и уметничком стварању, она спадају у најбоља и најпоноснија осећања, која човек може имати као члан друштвених заједница. Ово помињемо нарочито стога, што су ми се жалиле чланице "Кола" како им неки школовани људи с подсмехом говоре да је патриотизам ниже осећање и да они осећају шире и отменије, космополитски, беде и невоље целога света. Уколико у овоме има тачнога, то само по себи прима сваки човек истинског националног осећања; има много друштвених неправди има економских неправди које се морају из основа лечити; има циљева заједничких целом просвећеном човечанству за којима се мора тежити. Али се не могу усвојити схватања поменутих несређених духова по којима изгледа да је допуштено волети човечанство и сваки други народ само не свој.

Национални интереси ни једне српске области нису одбрањени ако их заступа само једна књига или брошура па ма како их разумно заступала. Реални свет, који ће о томе решавати, узеће само минимално у обзир те разлоге ако држава није снажна и угледна и ако народ нема развијених и великих националних осећаја. Искрсло ма које наше национално питање, већина Срба треба инстинктивно да зна положај који мора заузети и своје дужности. На сваком месту и у свакој прилици треба сваки Србин да брани своју земљу од неистина и да најенергичније заступа интересе и тежње своје земље и свога народа. Ми имамо права, велика права, и зато смемо своја питања изнети пред свет и борити се за њих. Кад се будемо национално у обележеном смислу формирали, имаћемо самопоуздања и вероваћемо у своју велику будућност; ту чврсту веру морају прихватити странци, и појединци државе кад је она код нас права, честита. Ми смо се сада згрчили и често не смемо да заступамо и своја најјаснија права. Међутим се и сада може с тактом и згодним методама изнети пред свет цео комплекс српских националних питања, јер њих свет не зна, не знају их често ни словенски политичари. Није истина да ми морамо пред већим неоправдано попуштати само зато што смо мала држава. Само народ те мале државе треба да је оних великих националних осећања и да их његова интелигенција на све стране у свету истинито представља и брани. Морам поновити: ми смо, истина, мала држава, али знатан народ, од Беча до Цариграда нема већег народа од нашега. Има начина да се то и у светској политици узме више ценити. Србија би, и због свога положаја, могла и данас бити најважнији фактор на Балкану. Свет треба да зна и да се увери, да Србија може да оперише с много већом целином но што је њена тероторија. Од Србије могу да пођу највеће територијалне трансформације. Не треба презати од тога да се тај страх улије у свет ако је корисно за наше националне интересе. Али да бисмо такав страх могли са успехом изазвати ми морамо бити земља која је за рат спремна и у којој је народ готов на све жртве. Да ли тај страх треба распростирати и кад, то увек морају врло проницљиви људи најпажљивије проценити или осетити.

У свим изложеним погледима о националном раду, погледима који се оснивају само на праву и на народној снази, не сме бити ни трага од онога што се зове шовинизмом. Право национално осећање не сме да буде прецењивање своје вредности и својих права, а потцењивање особина и права других народа. Треба се нарочито чувати шовинистичке надувености, која с презрењем или омаловажавањем гледа на суседне народе, и која се кадшто не устручава да речима отима суседним народима и њихове несумњиве области. Такви шовинисти речима ласкају народној сујети и од штетног су утицаја на право формирање националног осећања и мишљења код једнога народа. Јер, као што у појединцима има таштине, тако је има и у народима. Много је лакше изазвати те сујете но позитивним радом формирати истините тежње и права национална осећања. У националним аспирацијама је готово сваки народ склон да своја незнатнија права прогласи као несумњива и велика. Обожавање, култ, прецењивање самога себе код народа је исто тако злочесто као и код појединаца. Уопште је много лакше завадити но помирити: много је теже пробудити добре но рђаве особине народа. Шовинистичке тежње одговарају демагогији у политичком животу. Њихови представници често показују своје рђаве инстинкте, кад представљају као издајнике земље и народа оне који се труде да изнађу и утврде истинита права свога народа и желе да свој народ позитивно, у унапред обележеном смислу, формирају.

Место шовинистичког ласкања народној таштини треба оштром критиком проценити способности, права и моћ своје државе и свога народа. Таква критика себе самога је овде потребнија но критика себе самога у животу појединаца. Треба озбиљно проучити и проценити своју моћ и моћ суседних народа и према томе установити правце рада и националне планове.

У целом нашем народу ваља неговати дух праве слободе, тежње за социјалном правдом и верску толеранцију, нарочито то треба развијати у осталим нашим земљама.

На путовањима изван Србије јасно сам запазио да су слободе важан саставни део Србије и једна од њених најјачих привлачних снага. Због њих народу осталих наших земаља Србија изгледа још светлија; то се може проматрати нарочито у нашим западним земљама и у Црној Гори. Поред јаког националног осећања и поред културе, која је у Србији највише одмакла, и ово је дакле један узрок што српски народ тежи Србији. Јер свет не живи само од националности као појма. Хоће да је слободан и осигуран, хоће ничим неспречену утакмицу способности... не воли ни господу, ни власт, ако немају добрих особина и ако не мисле о њему и о великом националном раду.

Даље, чини ми се да се наш национални рад у земљама изван Србије може знатно потпомоћи и унапредити ширењем напредних идеја. Уосталом, хумане идеје западне Европе улазе, промичу, провлаче се и саме од себе. То ће све више бивати што се те наше земље више комуникацијама отварају и долазе у додир с културним светом. Свака личност, и најбеднији сељак, сазнаје за своја права, почиње ценити слободу личности и ступа у конфликт с владама и државама које противно раде. Те идеје револуционирају свет. Уз њих, као њихов део, распростиру се и енергичне националне мисли...

Сви јавни радници морају се озбиљно спремати и тежити да спремом и стварним радом, у коме су показали успехе, да тиме буду означени за места и функције, које желе заузети. То ће утицати и на новије генерације, које сада већином бесплодно политизирају. Кад порасте позитиван рад, изгубиће се многи од узрока који изазивају данашње рђаве појаве...

На послетку, готово пред свима нашим слободоумним партиским групама, стоји један проблем, који имају да реше. Упоредо са слободоумним идејама и демократским духом мора Србија имати знатну и спремну војску, једноставну, чврсте организације и високог војничког морала. Без такве војске се није ниједна земља није ујединила. Без такве војске Србија не може ни опстати, а камоли извршити своје националне задатке.

Социјална база нашег Национализма - Милош Црњански

Годинама у дневној штампи, ми смо износили национално добро из свих наших крајева. Словеначку планину, цркву на Крку, босанског гуслара, хвалили смо истом наивношћу којом смо веровали да је све добро.

Тек кад смо упознали оне који се свакој несрећи ове државе, свим недаћама, злурадо, прикривено смеју, тек кад смо упознали индиферентне којима је нација шеста брига и којима је свуд добро, ми смо дошли до уверења да не ваља што и у нас није било епохе националног терора.

Логично је било, и добро, да смо се вратили слутњи да је основа наше садашњице била српство, његове традиције и да смо почели и после рата да величамо Србију и србијанску војску. Примити њу, у срцу, био је корак ка једном новом национализму. Били смо против лажног пацифизма.

Да је „пацифистичка“ нада и декламација површна и данас пуна обмана и самообмана, то најпосле, увиђају већ и слепи.

Да нашем народу заиста није потребно солити памет о страхотама рата и благодетима мира, то не види само онај који нема стила. На другу адресу треба упутити племените посланице наших пацифиста.

Ми смо били против њих не зато што им је мрска пушка, него зато што им је мрска славом увенчана српска војска, што под својом маском они нису гађали авет рата, него Србију, као основу свега, значај војске у стварању садашњости, значај Српства.

Оптужбе да је Српство изазивач рата, карикатура Добруџе, фама о догађајима у Солуну и Албанији, о „помоћи“ српској војсци итд. То су биле, за време рата, пароле наших најгорих непријатеља. После рата, занимљиво, наших пацифиста.

Ако је ишта карактеристично аустријанчину то је био мирис касарне, па откуда онда, после рата, онолики антимилитаризам са оних страна? Ствар је јасна.

Нашим новим иступом за идеје национализма, (они вичу „фашизма“, „хитлеризма“ итд.) ствар се понавља.

Логичан је наш повратак Српству, али само као основи новог рада. Нити смо при томе очарани милитаризмом, нити заслепљени бљеском српског шовинизма, којег на жалост и нема.

Ми мислимо, са националистичког гледишта, да је у нас раса давно дата, али да је била изражена тотално само у борби Српства. Не само ратничкој него и идејној и друштвеној. Тек ваљда неће нов национализам да се ослања на сепаратисте, или да му срж буде прошлост неких шуша?

Милитаризам је застарео, и као одбрана народа, место њега потребна је активност народног тоталитета. И ако војник, у нашим очима, ни мало на заостаје иза пекара, интелектуалца, или учитеља, или професора, доброг војника могуће је створити и без расног идеала и без националиста. Види: страначку легију и историју најамника.

Оно што нама треба, по нашем мишљењу, није симплицистички милитаризам, далеко од тога, него дух ратнички нашег народа, тотална раса, њени појмови за сва питања живота, њене традиције против снобизма, њена снага, немилосрдност душа.

По нашем мишљењу, више него у ма ком другом народу, те основе погодне су да се на њима изгради политичка идеологија од свих досадашњих у нас, јача.

Далеко смо ми од водњикавог либерализма и појма „патриота“. Никоме ми не дајемо лекције из патриотизма.

Патриот, то је илузија бившег времена, добротворна и сентиментална, неодређена форма и не расна. Патриот је улога која се да најлакше глумити и улога која лако свршава у улози „увређеног патриота“ код нас уштве над уштвама.

Нама треба једна много чвршћа и сталнија појава националиста. Проблем још није у програму партијском, јер програми не падају с неба, него скупљању и окупљану таквих људи свих нијанса. Консекветност националиста није у истицању момента рата, далеко од тог, него у фанатизму националистичког гледишта и борбе која траје целога живота.

Патриотизам, оног моменталног облика то је политичка црта деполитизованог живота великих целина, дугих традиција, јаких култура (Француска, Енглеска и сличне земље), тамо где је, међутим, класна борба, јавља се потреба класног борца, а где је као у нас питање прикривеног непријатеља, националисте свих нијанса који ће се борити око сто питања и на сто начина.

Без тог издржљивог, јакобинског национализма у сто вида, ни целину нашу замислити, ни племена стопити, ни сепаратисте сломити, ни културни ниво подићи неће се моћи. Без једне националистичке епохе у нашој политици, неумитне, самртно озбиљне, наша питања неће се решити. Никада.

Такво схватање блиско је нашим масама. Буде ли се нашао човек да га изрази, народ ће поћи за њим као бујица.

Где год је била аустријска војна крајина и Турска (а то је скоро цела наша територија) народ наш је истих потреба, истог фолклора, истих обичаја, исте психе и скоро исте економске структуре. На тој територији се може спокојно дизати идеја националистичког императива.

Не, заиста, ми не дајемо лекције 80% становништву шта је раса, патриотизам, али оном 20% ко зна?

У железничком саобраћају на пример, до малог човека, постоји једна велика строгост и парола одговорности. Зашто се, у име нације, не би пренела на све сталеже интелигенције која је распуштена?

Заиста, у име сељачких наших крајева, архаичних, и ситних печалбара само луд може мислити да се игра националистичког театра, али борба против корупције, увођење реда, потребе социјалне малог човека и села могу се добити само путем националног суда.

У тим означеним крајевима нашим, куца наше срце, ту је извор њен и душа, тај свет не може раставити ништа, ни црква.

Далеко од тога да обожавамо националне фанфароне, ми истичемо само да нова нација још није готова, да сем непријатеља споља, у нама гризе још црв емигрантских клика, туђинских „културних“ идеала, страног капитала у извесним крајевима, васкрслих аустријанчина, снобова анационалиста и сепаратиста. Рат против срца нашег народа још се наставља. А горчина је у томе што србијански национализам, велики у рату, против подмуклог, унутарњег непријатеља, нема искуства.

Па ипак, ми мислимо да ће наш националистички свет победити, јер му је социјална база.

Народна одбрана, Соколство и толика друга друштва, пре рата, нарочито српска, створила су тип националног, ситног комбатанта, Његов патриотски тип је застарео, али време људе мења. Борбен тип, нова националистичка омладина и наш мали човек који већ увиђа, и без звучних парола, припремају се већ.

Треба само једна обнова везе са селима, па и економска, иста као што је био рад Привредника, треба само још година две прибирања рада као чета Милића и наш национализам појавиће се понова као бујица.

У нас, где се странци чуде толиком броју чак и богаташа буржуја који су имања дали за националне идеале, зар је могуће да база тог национализма, као што је и била, не буде социјална?

David Irving - доступне књиге у електронском формату

Нека од капиталних дела чувеног
ревизионисте Дејвида Ирвинга су
доступна за скидање на адреси:
http://www.fpp.co.uk/books/index.html

Смисао рата у свести србског народа

Ниједна историја не пружа толико примера овако једноставног схватања о рату као што пружа историја нашег народа. Сваки ослободилачки национални рат који је нашем народу наметнут или кога је он хтео, имао је увек циљ да - или заштити националну слободу, социјалну правду и економску равноправност, или да је задобије уколико је није имао, или уколико је она била мала и незнатна да је прошири. Зато је сваки наш национални рат и мала револуција.
Нигде се тако тешње и присније нису везали појмови социјалне правде и економске равноправности са појмом националног као код нас и нашег народа. По природи својој поштен, наш мали ситни човек, кога још нису ухватили потпуно размери капиталистичког развоја, не може другачије ни да мисли, ни да осећа. Он савршено верује да се свет може поштено уредити. И његов економски ступањ на коме се он налази, стварно и омогућује регулисање мерилом једне моралне норме као што је поштење. Из факта нераздељивог појма националног, социјалног и економског, што га он кроз целу историју носи као неку своју нарочиту мисију, проистиче и факат да је он у суштини националан и да га никад није тешко национално оживети и ставити у покрет.
За наш народ је и природан једино национални покрет у коме би он могао да се сав изрази. Он је кроз историју само у општим националним покретима давао своју пуну снагу и реч; у њима се он потпуно афирмисао.

Нови пут, бр. 16/17.
15. мај 1938.

Родољубље Николе Тесле

У мени има нешто што може бити и обмана, као што чешће бива код младих одушевљених људи, али ако будем сретан да остварим бар неке од мојих идеала, то ће бити доброчинство за цијело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми да је то дјело једног Србина. Живјело Српство!

У обраћању народу који га је дочекао на београдској железничкој станици

1. јуна 1892.

Ја сам, као што видите и чујете остао Србин и преко мора, гдје се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви, и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свијету.

У обраћању студентима београдске Велике школе
2. јуна 1892.

СЛОБОДА

Слобода захтева унутрашње богатство, висок степен самопознања и свести о одговорности према самоме себи, па следствено томе и према другима. На жалост, трагично је што не знамо како да будемо слободни. Тражимо слободу за себе на уштрб свих осталих и не пада нам напамет да се одрекнемо зарад неког другог; то бисмо сматрали кршењем права и слобода наше личности. Данас сви патимо од претераног егоизма. А то није слобода. Слобода је када научиш да захтеваш само од себе, а не од живота или од других, и када знаш да дајеш: слобода значи жртвовање у име љубави.

Андреј Тарковски

Сретан Празник!

Св. Стефан Штиљановић. Деспот србски. Родом из Паштровића. Управљао србским народом у претешким приликама борећи се храбро против Турака и Латина. Праведник Божији и родољуб, овај дивни кнез може се успоредити са св. Александром Невским или са св. Краљем Јованом Владимиром. Упокојио се почетком XVI века (по некима 1515. год.). На гробу његовом појављивала се ноћу светлост, према којој су и пронађене његове свете мошти, које су дуго почивале у фрушкогорском манастиру Шишатовцу, па су за време Другог светског рата пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара. Његова жена Јелена видећи нетљене мошти Стефанове и чудеса од истих замонаши се и предаде подвигу до смрти.

Радио станица "Правый удар"

Обавезно за србске револуционаре,
препоручљиво слушати у свако доба
дана и ноћи...

Хероји РОА

ЦИОНИЗАМ - Arno Schickedanz

Кроз доктрину Карла Маркса, јеврејство је превазишло све проблеме и тешкоће који су настали индустријализацијом и трансформацијом власништва као резултатом развоја четвртог сталежа, те фалсификовањем његових исправних захтева у циљу служења интересима јеврејства.

Са својим тврдњама о непрестаном искоришћавању утемељеним на његовом материјалистичком погледу на историју, Карл Маркс је створио фронт који је продро у све нације, обележен интернационализмом и јеврејским духом. Његова доктрина је поделила нацију, њен отпор насупрот спољних сила слабио би док би се њене партије међусобно бориле једна против друге. Изненађује да је само неколицина људи уочила да су доктрине Карла Маркса у својој природи јеврејске.

Он је веровао да материјалистички поглед на историју и експлоататорску нарав јевреја може применити на остале људе.

Тврдња о непрестаном искориштавању помакла је паразитски начин живота изабраног народа из центра пажње свих нација и класе за коју се марксизам наводно заузимао. Но, они су и даље наставили бити водећи фактор у свету спекулативног капитала и финансија, невезани за територију и за национално јединство. Уз све то водили су и марксистичку организацију која је помела све етничке и територијалне границе, исто као што „Јахве“ влада свемиром.

Растуће богатство јевреја, те њихов све већи утицај који им је пружило њихово богатство, довело је до одређеног попуштања у јеврејској кохезији. Велики број је напустио веру и прешао на Хришћанство само зато да би стекли нове погодности. Догодила се и одређена „асимилација“ и појава „либералног“ јеврејства које је прихватило законе јеврејске доктрине који су им били угодни и прихватљиви, а одбацило све оно што је стварало нелагоду и немир. Све то без напуштања јеврејске вере. Доктрине Карла Маркса одразиле су се и на јеврејску организацију „Paole Zion“ међу сиромашним јеврејима са Истока који нису постигли ништа веће.

Ционизам је резултат јеврејских позиција међу народима у којима су се одомаћили, те свести о својој финансијској и политичкој моћи. То је било настојање да се уравнотеже те две чињенице и крене у борбу против свих супротстављених духовних праваца у јеврејству. Оснивач Herzl говорио је мање-више отворено о томе у својим записима: „ Где је присутна, нико више не може забранити легалну једнакост јевреја. Не само зато што је то против данашњег напредног размишљања, него зато што би јевреји, сиромашни или богати, били присиљени отићи у револуционарне организације. Они нам више ништа не могу. У прошлости су могли узети јеврејство од Јевреја, али могу ли данас од њих узети њихово богатство. Немогућност да се зауставе само је ојачала и огорчала мржњу. Антисемитизам расте свакодневно у народима, те ће наставити расти све док разлог за ту мржњу постоји, те не може бити елиминисан“ (Theodor Herzl, The Jewish State). „Не желим писати о јеврејској историји, она је позната. Морам споменути само једну ствар: У наших две хиљаде година проведених у расејању, никад није постојало јединствено вођство, а то је оно што сматрам нашом великом несрећом“. Да би надишао ту „несрећу“, Herzl је осмислио политички ционизам.

Нејеврејски посматрачи и писци који су писали о ционизму, гледали су политички ционизам само као жељу за „националном обновом“, а не као жељу да се успостави уједињено јеврејско вођство које би завладало светом. Збрка коју политички ционизам ствара у вези са Палестином може се схватити кроз јеврејска пророчанства у којима је јеврејство уверено о преузимању контроле над свим светским богатствима. Знајући да је време близу када ће питање о преузимању Палестине кулминирати, ционизам је развио идеју о „историјском праву“ на „обећану земљу“ у коју ће јевреји без икаквих спољних притисака постепено емигрирати.

У идеологији политичког ционизма, Палестина је испунила преко потребну улогу једног дела пророчанства, исто као што су и одређена правила јемство успеха у магијским церемонијама примитивних људи. Политички ционизам никада није планирао Палестину као средиште свих јевреја, већ као центар јеврејске светске политике, што наравно мора бити заштићено јаком јеврејском популацијом. У јеврејској публикацији „Judische Rundschau“ писало је следеће: „Нико никада није рекао да би сви Јевреји морали да емигрирају у Палестину. Наш интелектуалац Sokolow са Weizmann-овог факултета и актуелни председник ционистичког одбора рекао је јасно 1921. године: „Јевреји се желе вратити у Палестину, јеврејски народ ће имати свој центар у Палестини. Већи број Јевреја ипак ће живети и даље у остатку света. О њима се треба бринути, њихово достојанство и национална права морају се осигурати“.

Све је то јасно још из текста уговора који је јеврејство закључило са Енглеском, такозвана Balfour Declaration: „Влада Њеног Величанства подржава формирање јеврејског националног центра у Палестини, и учиниће све што је потребно да се то оствари, премда је јасно да неће учинити ништа што би утицало на цивилна и верска права нејеврејских заједница у Палестини, те права и политичке ставове јевреја у било којој другој земљи“.

То осигурава исправак иделизованог ционизма, који избија из друге расе, Кроз политичке програме, било би у интересу целога света, поготово свих народа домаћина, да се јевреји раштркани по свету добровољно иселе на неки насељив простор. Ако политички ционизам није заинтересован за такво решење јеврејског питања, нације домаћини би требали због свог сопственог интереса да покрену ову идеју у позитивном правцу. Једино питање које се поставља је то да ли је Палестина исправно решење. Палестина није у стању примити све јевреје света, нарочито зато што се локално арапско становништво све више противи јеврејској инфилтрацији. На крају крајева, Арапи су неоспорни власници територија Палестине. Али који други простор би био најадекватнији? Убрзано заузимање Палестине као циља јеврејског насељавања уништило би политички ционизам, због тога што Палестину гледају као један део за испуњавање пророчанства. Без тога би цео њихов подухват изгубио значај.

Јеврејство би само започело своју огорчену борбу, и недуго затим било који подухват везан за Палестину био би заустављен од стране самог јеврејства. Палестина за јевреје представља нешто посебно, игнорисање тога за јеврејство представља етничко самоубиство, јер ционизам има за циљ јачање јеврејства и његовог посебног положаја.

Arno Schickedanz

"Der Zionismus"

April 1936.

Joe Rowan - Меморијални концерт

Буњевачки песник о Јеврејима

Изгубивши територијално и политичко јединство, Јевреји се држе на површини једино стеченим новцем и фрамасонском слогом. Њихова су, дакле, главна обележја племенска посебност и материјализам, који се не устручава пред лихварством и сводништвом. Значајно је да су све јавне куће код нас у њиховим рукама. Јехова се претворио у жути дукат и меницу, коју дугује поштени „Гој“, наивни Аријевац. Зато је Хебрејац либерал, јер под либералним властима најлакше лови у мутном. Како му је према Талмуду све допуштено против иноверца, против Аријевца; и најчеститији Јеврејин ће кумовати свакој нашој несрећи.

Антун Густав Матош
1873-1914.

Симбол - Alfred Kotz

SS војниче! Јеси ли добро погледао симбол лобање на својој капи? Јеси ли током одмора и тишине размислио шта ти она поручује? То ћеш потпуно схватити ако положиш своју руку на лобању и осетиш кошчати оклоп некада живућег бића. Човек који је иза себе оставио лобању духом зна да си ти оно што је он некада био – стоји пред тобом. Језа те прожима од помисли да ћеш једног дана бити оно што је он сада. Осетићеш нешто као страх, са којим се мораш сам носити. О овоме не можеш разговарати са другима. Ово путовање није ништа друго него образовање које ће нас оспособити да створимо нови тип човека у Немачкој.
Не постоји услов неустрашивости, иначе не би било храбрости. Они који се воле хвалити својом храброшћу, уствари нису храбри. Код њих све почиње бригом о томе шта би други могли рећи, а завршава се кукавичлуком. Све то може бити лепо прикривено. Погледај боље шта се крије иза вела. Убрзо ћеш открити да они нису искусили судбину људи у биткама, који су прошли најгоре ствари. Шта они знају о сталној потреби – о којој неко не жели говорити. Када је било до задњега, знали смо да ће смрт доћи у светломе пламену, усред буке експлозива; сви смо ми имали страхове, сви. Све се своди на то како смо овладали и превладали страх.
Тада су праве вође исказале себе. Угледали смо се на њих. Они су нас опет учинили јакима.
Наш симбол лобање води те у средину између пролазности и постојања, између колевке и гроба. Ми нисмо ништа друго него карика између онога што нестаје и што ће се опет уздићи. Човеков страх да ће сутра можда бити прекасно, страх да се неће стићи учинити оно што мора бити учињено је природан и исправан. Без оних који су постојали пре тебе, ти не би постојао. Преко свега што учинимо и што не учинимо изграђује се живот оних који долазе иза нас. У нашим данима носимо огромну одговорност за будућност Немачке. Све што учинимо лоше, дуг је који ће наша деца плаћати. Чак ни најпростија особа не би могла преживети ако није укључена у народну заједницу. Наша акција која следи није искључиво за садашњост, него иде даље од тога. Опет ће снажан нараштај живети у Немачкој. Ми ћемо помагати тај циљ докле год има времена. Али ми не проповедамо осталима, ми радије крећемо од самих себе. Симбол лобање нас позива да спалимо све што је неваљано и кукавичко у нама самима. Позива нас да изградимо и осигурамо све што је важно и часно. Снажно и смело нас позива да будемо спремни за свако дело које служи циљевима нације, тако да они иза нас могу истинито рећи: Ми Немци бојимо се Бога, али ничега другог на свету!
SS војниче! Лобања на капи би требала да буде помоћ на твоме путу. Овај симбол ти има више рећи него колико се може написати у књизи. Свет душе може бити схваћен само душом, а не словима у књигама. Лобања нас подсећа на смртност. Такође нас подсећа на вечна, унутарња добра нације којој служиш. Чега се још треба бојати након остварења захтева заданог мушкарцу и његовој мушкости? Из немачке историје видимо како Немац зна достојно умрети. Другови, погледајмо према задњем тренутку без оклевања! То ћемо учинити још боље ако имамо храбрости живети достојно, тако да се не морамо срамити самих себе ако нам задњи минути дају довољно снаге да погледамо уназад.
У животу са хиљаду оклевања сусрећемо се са „ако“ и „али“. Зашто бринути о мишљењу масе ако не одговара нашој мисли и циљу. Зашто морамо узимати у обзир погрешне принуде друштвених веза ако смо их препознали као погрешна. Уствари, понекад је лакше храбро умрети, него храбро живети.
Не страхујемо због краја: зашто би били у страху ако желимо да буде тако? Наиме, ревносни и једноставни, чисти телом и духом, савесни и одани Фиреру, одани отаџбини, себи и своме Реду и одани својим прецима! Шта је исправно, остаје исправно нама; не чинимо то кривим. Али ако је нешто погрешно, ми ћемо то исправити. Ми смо заклети непријатељи неправде. Ми имамо храбрости практиковати умереност, иако се то не чини увек у нашем окружењу.
Ко год је био вером вођен у ватру, у смртном трену је видео прошлост свога постојања, добио је поглед у бескрајно пространство пре него су се мрачна врата наново тихо затворила. Његове очи виделе су много тривијалности свакодневног живота. Плиткост која наводи толико људи да претерују у својој мери откривена му је, те се таштина чини напослетку избледела. Та појава је њему тако смешна. Он схвата зашто се људи који сарађују тако често раздвоје. Сталне тривијалности, често пуке предрасуде и ненаклоности су узрок.
Његове очи тада виде све што је важно, изнад свега што чисти Немац уистину значи, да учини немачку ствар у име себе, то значи бити Немац; бити чист. Боље је бити чист кроз тиха дела него велике речи.
Ми желимо бити жито, а не кукољ, који нарасте и скрива своје недостатке вредности кроз лепе боје. Слажемо се са старим Молткеом: важније је бити него изгледати. Ми се не двоумимо око тога – кроз челичну вољу и радосну послушност ми тражимо пуну вредност у значају карактера и достигнућа.
Све иза тога је лоше. Све мање од тога је негирање добра нације. Што постигнемо кроз наша стремљења, живи даље. Оно живи у безброју малих ствари. Живи у добром примеру нашег сопственог значаја. Постоји дан за даном и често се покаже дуго након што смо склопили очи. Живеће даље након што ми будемо заборављени. Тиме испуњавамо намеру SS -а. Ми ћемо увек бити спремни заштити Фирера својим телима. Наше душе штите Фиреров дух. Стога од себе захтевамо теже ствари од осталих.
Сваки недостатак с временом нађе своје објашњење у удобности и аљкавости... те кукавичлуку. Ко год је кукавица, па чак и мало, не може бити истинит. Победа над страхом и успостављање оданости расте из истога семена. Лобања те подсећа на то.

Зато је SS војниче, твоја част – твоја верност!

Alfred Kotz

Führen und Folgen

ein Katechismus für Hitlersoldaten

1934.