СРБСКИ ПОРЕДАК

ВЕРНИ СИН СРБИЈЕ И НОВЕ ЕВРОПЕ

2011-10-21T15:50:00.001-07:00

Много пута се историја иронично поиграла са великим људима, најбољим синовима својих народа. Људи без имена и достојанства, вечите слуге и борци за туђе интересе, диктирали су послушнима шта и како да мисле, васпитавали и као посвећени и високо иницирани учили обичне смртнике како да постану добри грађани, одређивали ко је херој, а ко злочинац. Школски уџбеници су од најранијег детињства индоктринирали младе Србе историјом, социологијом и филозофијом из пера Талмудом инспирисаних стручњака за све области људскога битисања. У тешком времену тираније, најпре комунистичке, па потом и демократске, када је број заменио личност, само су ретки хероји духа и крви дизали свој глас против колективног лудила које је било и јесте гнусна увреда за људску свест и савест.

Чини ми се да недовољно јасно схватамо психологију масе и трагичан утицај гомиле, тог омиљеног средства демократије, на кључне моменте у историји, када народ треба да полаже испит зрелости из своје национале и државотворне свести.

Боље рат, него пакт! И гроб… него роб! И тако сви у глас, војни и црквени врх, интелектуални радници, нахушкани народ… А имали смо своје место уз остале братске европске народе, у изградњи Нове Европе. Наш барјак је требао и морао да се вијори поред осталих, и наши бубњеви су морали да тутње у победничком маршу Европљана, србско оружје је морало да засија старим сјајем у новом крсташком походу и рату за слободу Белог Човека! Али не, зарад туђих интереса, гомила је стала под туђи барјак, одлучна да се, ван сваке логике, бескомпромисно бори против оних који су нам пружали братску руку сарадње и позив у заједничку борбу за слободу! Једни за интерес Енглеске, други Интернационале, а скупа сви за циљеве Јеврејина, погазише и реч и образ, увукоше Србство у трагедију и братоубилачки рат. Наста драма, највећа што може задесити један народ, драма изгубљеног пута… И у том мраку безнађа, Господње Провиђење је послало истинске синове србске Слободе и веснике Нове Зоре, да покушају спасити што се спасити може, да врате Србству славу и углед, као и пољуљано поверење своје браће. Они су на време говорили и упозоравали, и зато били прогањани и затварани, а када су силни “јунаци” побегли у шуме, показали су ко је вера, а ко невера. У плејади ових храбрих србских синова, истаћи ћемо једно име, једног Хероја, чије је име са највећом свирепошћу блаћено од стране марксистичке копилади, али исто тако и од стране многих који себе сматрају националистима. Обасјан славом Предака, вечно ће бити слављен од нас, србских Национал Социјалиста! Вековима ће, све до краја историје, у срцу сваког србског борца за Слободу и опстанак наше Расе, бити уписано његово име, Страхиња Јањић!

Страхиња је рођен у шабачком крају, у малом месту Клењу. Следећи ратничке врлине и традицију својих предака, школовао се на београдској Војној Академији, коју је завршио 1927. године. Активно је служио у Оточцу и Винковцима, а 1932. године га видимо као поручника и командира митраљеског одељења битољског гарнизона. Због откривања корупције и афере у високим војним круговима, био је приморан да напусти војну службу, те одлази у Београд где се запошљава као секретар одељења трошаринске управе. Након овога радио је и као секретар у представништву Владе. На овом месту је остао све до 7. марта 1941. Свој положај је искористио за ширење Национал Социјализма, па је због свог труда на овом пољу био принуђен да се повуче са радног места. Након априлског рата и капитулације, свестан положаја у коме се нашао србски народ, а добро знајући ко је истински непријатељ, Страхиња Јањић се поново активирао у војној служби. Октобра 1941. обраћа се Србској Добровољачкој Команди, новоформираним елитним одредима Недићеве Србије, и бива послат у Крагујевац, где је требало да формира Пети добровољачки одред. У Крагујевац је стигао 17. октобра. Овога се сећа легендарни Марисав Петровић, тада комадант Петог Србског добровољачког одреда, па каже: “Друга чета Петог одреда Србских Добровољаца стигла је у Крагујевац 16-ог, а прва чета стигла је 17-ог октобра 1941. године на железничку станицу. Ова чета дошла је са терена из Аранђеловца, док је друга дошла из Београда где је била формирана и њу је водио поручник Страхиња Јањић”. Добровољци су ових дана у Крагујевцу и ужој Шумадији затекли врло опасно стање, јер су цео простор са периферијама Крагујевца држали Титови партизани. Прва герилска акција Србских Добровољаца у околини Крагујевца уследила је на чишћењу терена од партизанских банди са обе стране железничке пруге Крагујевац-Лапово. Акција је вршена у дане 18. и 19. октобра 1941. године. Успех је био потпун и партизани су отерани. Командант Марисав се даље присећа: “Мајор Кенинг је мене задржао у Крагујевцу ради сређивања међусобних односа између немачке војске и добровољаца у граду. Зато сам вођење Одреда на терену предао Страхињи Јањићу, као најстаријем официру”. И други дан акције на прузи, 19. октобра, Одред је предводио поручник Страхиња Јањић, а храброст и борбеност Добровољаца у ове две акције је добро оцењена од Немаца. Међутим, у борбама против удружених четничких и комунистичких снага, Немци су код места Љуљака и Бара, на путу између Крагујевца и Горњег Милановца, изгубили десет људи, док је тринаест рањено. Убијене Немце нападачи су и физички унаказили. Немци су фотографисали унакажене лешеве својих сабораца и фотографије донели шефу немачког Управног штаба у Београду, доктору Турнеру, који их је показао Недићу и Љотићу. Слике су биле језиве, а овакве ужасне примере комунистичко-четничког дивљаштва никад србска војска у историји није починила. Жртвама су биле ископане очи, другима, потпуно скинутим одсечени удови, трећи су били располовљени. Љотић и Недић су били згрожени, и на њихово упорно инсистирање и молбу, др Турнер ипак није фотографије проследио даље, тако да нису могле доћи до Фирера. Рачуница је била јасна, како је на снази била наредба о одмаздама у таквим случајевима, стрељано је 2.300 талаца из Крагујевца и околине. Марисав Петровић и Добровољци су знатно допринели да се ублажи трагедија србског народа, те су из група извлачили колико год су могли србске омладине и све Србе за које се знало да нису комунисти или симпатизери четника. Такође, потурали су цигане како би они попуњавали тај број, а не србски народ. За ову драму сноси одговорност комунистичко-четничка коалиција, јер су починили стравичан злочин иако су знали да је на снази наредба сто за једног, и какве ће последице по народ имати њихово дело.

По извршеној немачкој одмазди, пошто се показао као узоран и дисциплинован официр, поручник Јањић је постављен на место председника крагујевачке Општине. Врло брзо је са својим људима успоставио ред и мир у овом граду, значајно доприносећи сузбијању комунистичке акције у овом крају. Његов успех је изазвао љубомору код неких, те се почело са најгнуснијим лажима и клеветама против Страхиње. Нажалост, у овоме су учествовали и неки од његових бивших сабораца, те га ускоро хапси добровољачки официр, тадашњи предстојник крагујевачке полиције, инж. Симеон Керечки. На сву срећу за ову неправду и хапшење убрзо су сазнале немачке власти, те су пустиле на слободу поручника Јањића, а ухапсиле Керечког. У децембру исте године постављен је на дужност председника општине Лесковац и на тој функцији остаје до фебруара 1942. када му је поверена дужност комаданта новоформираног одреда који је имао за циљ обезбеђење зграде србске Владе. Такође, учествовао је и у личној пратњи ђенерала Милана Недића.

Незадовољан дотадашњим мерама против комуниста, сматрајући да се мора водити одлучнија борба против црвене куге, Јањић оштро критикује Недића и Љотића, те стога бива интерниран у логор на Бањици. Међутим, након интервенције Гестапоа, после неколико дана је поново био на слободи. Знајући да Србији и целој Европи прети највећа опасност са Истока, од стране носиоца светске револуције, СССР-а, Јањић је у договору са SS генералом Мајснером радио на стварању србске SS Дивизије која би се уз остале европске добровољце борила на Источном фронту. Планирао је да део те Дивизије буде стациониран у Недићевој Србији, како би допринео гашењу црвеног пламена. Нажалост, у овој светлој намери Јањић поново бива саботиран од стране појединаца из Недићеве Владе, вероватно из страха од његове могуће превласти. 1. априла 1942. високи заповедник SS-а и полицијски вођа у Србији, генерал Ото Мајснер реорганизовао је Einsetzgruppe Serbien. За заповедника SIPO и SD, уместо штандартенфирера др Ото Фухса, постављен је доктор правних наука SS оберштурбанфирер Емануел Шефер. Такође, наређено је да се формира Мешовита полицијска станица за хитне интервенције са Првим београдским специјалним борбеним одељењем (бивша Фухсова Einsetzgruppe Serbien, тзв. Србски Гестапо). Мајснеру је као најпогоднија личност за овако важно место предложен управо Страхиња Јањић. 1. јула 1942. године је добио легитимацију од Гестапоа. За станицу новоформиране јединице одабрана је зграда основне школе у улици Старине Новака 24. Најближи сарадници били су му Светозар Нећак, којег је одредио за свог заменика, и Драгомир Ћатић, коме је поверена администрација. Већ 18. јула 1942. командант Јањић и Светозар Нећак почињу да окупљају људство. Саборце је проналазио међу припадницима жандармерије, присталицама Љотићевог Збора и национал-социјалистички оријентисаним појединцима. До краја године јединица је имала 147 људи. Сваки добровољац је пролазио проверу и здравствени преглед, након чега је потписивао обавезу чувања службене тајне и строге конспирације припадности јединици. Након пријема добијао је ново шифровано име и идентификациону легитимацију. Јединица је подељена на четири вода, а регрути су у кругу Мешовите станице подвргнути интензивном тренингу (национал-социјалистичка идеолошка обука, руковање пешадијским наоружањем, полицијско обавештајни рад, учење немачког језика) са бојевим гађањима на стрелиштима у Јајинцима и Ташмајдану. У прво време егзерцир је обављан са пушкама 6,5х5,2 мм Munnlicher-Carcano-Parravicino M.1891, а непосредно пред почетак оперативног рада јединица је задужила карабине 7,92х5,7 мм Mauser K.98k, пушкомитраљезе MG.34 и MG.42, аутомате 9х19 мм MP.40 и пиштоље Walther P.38. Припадници јединице су у кругу касарне носили радне униформе Wehrmacht-а, а на улици цивилна одела. Ускоро потом су задужили и униформе припадника Waffen SS-a, које су носили током акција на терену. Јединица је била у искључивој ингеренцији Гестапоа и непрестано је била у сукобу са домаћим органима јавног реда. Како је Гестапо изузетно ценио Јањића као искреног Национал Социјалисту и храброг официра, одлучио је да га са групом верних сабораца пребаци у Немачку како би радили као агенти Гестапоа и контролисали тамошње југословенске раднике од којих су многи били наклоњени комунизму. Јањић је са својих 26 људи стигао у Берлин почетком маја 1943. године. Добио је стан и своју канцеларију. У Немачкој је наставио са истом ревношћу да спроводи задатке који су од њега тражени, до краја верујући у победу Рајха и Национал Социјализма. Припадници јединице који су остали у земљи, реорганизовани су, а нови командант је постао Светозар Нећак. Одред је пресељен у улицу Жоржа Клемансоа 36, а сада су агенти одреда обављали обавештајне операције. Јуна 1943. шест агената је прво прошло тромесечни телеграфски курс, као и курс везе у Београду, а 23. фебруара су упућени у диверзантску школу Heinrichsbur на Иришком венцу. Како се ближио крај рата Прво београдско специјално борбено одељење је расформирано, а агенти јединице су распоређени у друге одељке Гестапоа. За Светозара Нећака је познато да је под лажним именом Милош Антић, 20. марта упућен у Петроград (Зрењанин) на дужност у испоставу Гестапоа за Банат, али даља његова судбина није позната. Страхиња Јањић је до задњег дана остао веран Србству, Европи и високим идеалима Национал Социјализма. Подаци о њему су више него штури, али успели смо из разговора са једним од старих емиграната Збораша да сазнамо да је из Немачке емигрирао у Хамилтон (Канада), где је и убијен. Својом борбом нам је показао којим путем да марширамо, својом верношћу и пожртвовањем дао пример свима нама, његовој духовној деци, србским Национал Социјалистима.

Војин Крстић

ПОНОСНА БЕЛОРУСИЈА

2011-10-01T13:59:00.000-07:00

Митрополит Санктпетербуршки Јован - РЕЛИГИЈА МРЖЊЕ

2011-06-25T10:12:00.000-07:00

Силе које су срушиле руску православну државност уопште нису намеравале да се задовоље постигнутим. По мишљењу надахнитеља револуције, наредни кораци су морале бити мере с циљем "дехристијанизације" руске националне самосвести, и, више од тога, формирања антихришћанског погледа на свет, антицркве - као организационе основе богоборства и кадровског, структурног темеља свесног сатанизма. Првих двадесет пет година после револуције постали су време усиљене борбе руског народа за очување својих православних светиња, кад се терору, лажи и насиљу Русија супротставила вером, трпењем, исповедништвом и страдалништвом.

Дуге године атеистичке пропаганде учинише своје - сад смо склони да у својој историји видимо деловање економских, војних и политичких узрока, скоро уопште ни не размишљајући о томе да су сви они - само последице духовног стања друштва, порива људске душе коју узвихоравају страсти. Па ипак, читав низ историјских сведочанстава потврђује: покушаји да се у руској земљи уведу сатанистички култови били су унапред припремани и ка циљу усмеравани.

1921. године Данац Хенинг Келер у Берлину је издао књигу под називом "Црвени врт". Исте године реакције на књигу и одломци из ње појавили су се у руској анти-бољшевичкој штампи. Успомене Келера, који је пуно тога видео у истумбаној Русији, од великог су интереса за нас. Он, на пример, описује церемонију откривања у граду Свијажску споменика... Јуди Искариотском, издајнику Исуса Христа.

Келер је у Свијажск (он га погрешно зове Свијагородом) стигао путујући из Алатира у Казањ управо на дан "славља". Тим поводом приређена је парада два пука Црвене армије и команде оклопног воза. Председник месног совјета одржао је "ватрени" говор, у коме је саопштио да одлука о подизању споменика Јуди није донета одједном. Спочетка су као кандидати за ту високу "почаст" фигурирали Луцифер (то јест сам сатана) и Каин, "пошто су обојица били угњетени, бунтовници и револуционари".

Али, нажалост, рекао је председник, лик Луцифера није сасвим у складу с материјалистичким погледом на свет, а што се Каина тиче - његово постојање историјски није потврђено. Зато је решено да се подигне споменик "човеку кога је две хиљаде година презирало капиталистичко друштво, претечи светске револуције - Јуди Искариотском..."

Истраживач пише да ни у маси подвргнутој пропаганди, а која је говорника окружавала, нису сви делили његово мишљење. Чули су се гласови протеста, а неки су се пажљиво крстили. Када је настао тренутак откривања споменика и кад је прекривач пао пред ноге присутних, њихове очи су угледале црвеномрку гипсану фигуру човека - већег од природних размера - са унакаженим, небу окренутим лицем, који грчевито скида конопац с врата.

Ако то није изазов Богу и химна сатани - шта је онда?

Сигурно да неће бити излишно да се помене и оклопни воз чија је команда учествовала у паради. Воз је носио име "Карл Маркс" и њиме је командовао морнар Балтичке флоте. Келер је успео да путује тим возом, и његови описи се слабо уклапају у наше, још увек присутне, стереотипе о "комесарима са прашњавим шлемовима".

Воз је, пише Келер, био првокласан, стране производње, с топовима, смештеним у оклопну обртну кулу, као и митраљезима, и три пулманвагона. На нарочитој платформи били су смештени авион и аутомобил. У једном од вагона налазио се посебан купе, тапациран свилом и окићен сликама, са подом прекривеним персијским тепихом. Тај купе је заузимала нека дама, која је у команди водила домаћинство, била митраљезац, "саветница" командира и "милосрдна сестра" у исти мах. Остаје нам само да нагађамо о пореклу такве раскоши...

Грађански рат дао је много примера суптилног религиозног дивљаштва. Један од доказа велике раширености тих језивих појава - "доказ снажан јер су га проверили очевидци, запањујући по својој немаскираној суровости и ругачкој безочности" - објавиле су новине "Јалтијско вече", у фебруару 1920. године.

Крајем маја 1919. године Бела армија је освајала Мелитопољ. Та операција је стављена у задатак Мешовитом гардијском пуку под командом пуковника Лукашка, у чији је састав, делом, улазио четврти стрељачки гардијски батаљон. Супротстављали су им се делови познате Дибенкове дивизије. 2. јуна, у области села Черниговка Берђанске области чета четвртог батаљона под командом пуковника Ухтјомског водила је борбу с надмоћним снагама непријатеља. При одступању, кнез Ухтјомски био је рањен, и кад је постало јасно да неће успети да га извуку, он је, да би избегао мучење коме би га црвени подвргли, наредио једном од официра да га убије, што је и извршено. Осим Ухтјомског, на бојном пољу остао је још 21 човек - рањеници и погинули.

После два сата, село је заузето бочним ударом две стотине кубанских козака из трупа генерала Виноградова. Нађена су тела свих претходно остављених бораца. Али - у каквом стању! На свим лешевима посматрањем су откривени трагови ритуалног религиозног изругивања. Оно најсветије за хришћане - крсна страдања Спаситеља - увек је служило као предмет најсвирепијих богохуљења христомрзаца. Ругајући се жртвама, они су символички понављали страшни злочин богоубиства, потврђујући своје одрицање од Сина Божијег. Мноштво сличних мученика Православна Црква је канонизовала, и верници свештено поштују спомен њихов... И тако - на сваком од 22 леша били су пробијени дланови и стопала (ране од клинова, који прободоше руке и ноге Спаситеља), пробијен леви бок (рана, коју је Христу нанео римски стражар), и комадић коже одеран с чела (траг трновог венца). Богохулство је спроведено како над лешевима, тако и на још увек живим људима, који су за време тог мучења умрли.

Пати и дрхти срце људско, кад треба да говори о тако жалосним догађајима. Поновићу још једном, "опет и опет ћу рећи" - не преврћем странице заборављене прошлости да бих позивао на освету. "Моја је освета, и ја ћу вратити", говори Господ, оставивши нама да будемо милосрдни према грешницима да се зло не би поновило, умножавајући се.

Поуке историје, страдања претходних поколења обавезују живе на дела вере и побожности - и ни пребијену пару не вредимо ако не усвојимо неопходне закључке, ако у темељ нашег живота не уградимо искуство стечено великим патњама и уз много проливене крви...

са руског:
Владимир Димитријевић

КО ЈЕ ЖЕЛЕО РАТ...?

2011-06-25T09:10:00.000-07:00

"Тврдња да се немачки народ са одушевљењем припрема за рат је погрешно схватање смисла немачке револуције. Ми, челници националсоцијалистичког Покрета смо скоро сви без изузетка били на фронту. Радо бих хтео да видим који се то ветеран са фронта радо поново спрема за рат... Па зар ви мислите да ми нашу омладину, која нам је будућност и на којој све лежи, само зато подижемо да би пала на неком ратном бојишту?"

Адолф Хитлер

Из интервјуа за Daily Mail

1933.

"Смешна је тврдња да Немачка жели да завлада светом. Британска империја обухвата 40 милиона квадратних километара, Совјетски савез 90 милиона квадратних километара. Ко дакле жели да завлада светом прилично је јасно..."

Адолф Хитлер

Из разговора са британским амбасадором Невилом

25. август 1939.

"Не желим рат! Треба нам 15-20 година мирне изградње и рада да бисмо осигурали оно што смо створили. Пристаћу на сваки компромис којим се избегава рат и који није неспојив са чашћу и достојанством немачког народа."

Адолф Хитлер,

Говор у Рајхстагу

27. август 1939.

"Да Немачка није желела никакав рат јасно је када се упореди наша снага коју смо развили у току рата са оном коју смо имали на почетку рата. Историја ће нам веровати када кажемо: „Боље бисмо се припремили за рат да смо га уопште желели! Наша је намера била да остваримо наше услове за нормалан живот, на исти начин као што то чини Енглеска, која под собом држи петину земаљске кугле, или Америка и Русија које господаре свака по једним континентом. Једина разлика између наше политике и политике ових земаља састојала се у томе да смо ми захтевали само комад земље као што су Данциг и коридор који су нам на силу Бога били одузети, док су ове силе увек разишљале увек о освајању континента..."

Јоаким фон Рибентроп,

Завршна реч у Нирнбергу

IMT XXII стр. 426

"Хитлер и немачки народ нису желели рат. На различите Хитлерове мировне молбе нисмо желели да одговоримо. Али сад морамо констатовати да је он био у праву. Уместо једне немачке сарадње коју нам је он понудио, сада стоји огромна империјалистичка совјетска моћ. Срамим се што сада морам да гледам како циљеви за које смо ми Хитлера оптуживали бивају под другим именом остваривани."

Sir Hartley Shawcross

(британски главни тужилац у Нирнбергу),

Stalins Schachzüge gegen Deutschland

Graz, 1963.

С. Белорусов - ВИРТУЕЛНА РЕАЛНОСТ: ОПАСНОСТ ПО ДУШУ

2011-06-24T10:19:00.000-07:00

Свака реалност подразумева могућност перципирања и учествовања, па се зато ситуација компјутерске игре стварно може назвати "виртуелном стварношћу". Зашто је вештачки створен модел стварности многима ближи него онтолошка, битијна животна стварност?

Тродимензионални компјутерски простор игре може се перципирати, у њему је могуће деловати. У облицима игара се, са различитим степеном искривљавања, представља онтолошка стварност: преживљавање брзине, (трке, лет авионом или свемирским бродом), сукоб са непријатељем (туча, пуцњава, битка). То је већ друга врста - игре типа "action", деловање, чији је циљ углавном, најчешће, повезан са рушилаштвом. На стремљењу према хазардерству потраге саздавају се такозване "quest" игре (игре тражења), где се очекује да се, путујући кроз лавиринте са многим изненађењима, дође до краја и открије тајна. Сви ти "екшни" и "квести" паразитирају на природној мотивацији достизања циља. А на најузвишенију људску мотивацију - стваралаштво, позива се врхунац жанра - "стваралаштво", где се играчу даје улога "творца". У "стварању" без резултата бивају овлаш дотакнуте све потребе личности, осим "стремљења према припадништву", пошто је смисао улажења у виртуелност - управо одвајање од човечанства.

Ево описа игромана - "гејмера" и рекламе за игру " Дијаболо": "Кад седнете да играте, престајете да постојите у нашој стварности. Атмосфера игре је прожета мрачним, мистериозним, романтичним средњовековљем. Тај вас свет привлачи без остатка. Кад поново дођете себи, примећујете да је већ прошло десет сати, да вас боли глава, да "миш" дрхти у руци, и да грозничаво размишљате о томе како да се обрачунате са гомилом "спаљивача душа" на 14-ом нивоу. Па ипак, после свакодневних грозница у току месеца та вас игра и даље привлачи".

У разрађеним сижеима сложенијих варијанти игара дају се препознати архетипски ликови колективног несвесног (Јунг). Играч се поистовећује са јунаком-протагонистом, који стиче мудрост кроз искуства при узајамном деловању подједнако снажних сила добра и зла (гностички мотив). Сиже је илустрован путем загонетне прошлости или фантастичне будућности у њиховом парадоксалном споју. Често је присутан "мудри старац" ("Над Ја"), одвратни демон (сенка), привлачни представник супротног пола (анимус или анима). Уочљива је тенденција ка поистовећењу са тамним херојем зла ("Чувар подземља"), што скупа са другим инферналним именима ("Срушена небеса", "Црно проклетство", "Паклени огањ", "Демони који урлају над Европом", "Кармагедон" и, на крају, најпопуларнији "Дијаболо") указује на одрицање од УОБИЧАЈЕНЕ СВАКОДНЕВНИЦЕ, очекивање елемената моралне изопачености, вечне саблазни ЗАГЛЕДАВАЊА У ПОНОР; при том се заборавља да и ПОНОР МОЖЕ ДА СЕ ЗАГЛЕДА У ТЕБЕ.

У оквиру игре "Трећи долазак" предлаже се тзв. "симулатор бога". Читамо опис: "Стварате планине, мора, народе, армије и религије. Ако вам међу становништвом умре атеиста, он се распада у гробу, ако је у храму васпитан да верује у вас и загробни живот враће се у игру у виду духа као снажна војна јединица. Зато препоручујемо зидање богослужбених простора".

Групишимо по неким одликама сама имена игара. Нај чешће коришћени придев је "dark" - ТАМНИ: "Тамна власт /освета/колонија/половина", "Тамно царство/проклетство, "Тамни конфликт /анђео/ гнев; Сам у тами". Друге две речи по фреквентности су РАТ И РАТНИК: "Пећински ратници, Ратници из доба Јуре, Уметност рата, Рат, Маљ рата, Ратници будућности, Оловни ратови, Богови рата", као и "Војници песка", Ратник сенке/времена". На омотима тих игара налазе се пароле: "Ломи, убијај, разарај".

Тему "мортидо" (Фројдов термин за несвесно стремљења ка разарању) настављају следећи наслови, повезани са насиљем: "Нагон убице", "Киберјуриш", "Дивље војске", "Масовно уништење", "Тотално разарање", "Крв", "Суперкрваво"...

Следећа група назива повезана је са романтичарском, магијском сфером фантазије, чија је помодност повезана са књигама Толкина. "Император сумрака /Седми легион/ Сломљени мач/ Мач будућности/ Мач/ Последња фантазија/ Реквијем/ Господари магије/ Мит/ Острво мајмуна/ Мудрост краљева/ Хроника империје/ Седам краљевстава/ Ковчег времена/ Повратак у Корндрум/ Силазак у пећине/ Дворац мртвих/ Срце змаја /Обсидијан/ Света земља". Овоме су сродни називи који се састоје од интригантних егзотичних имена: " Тенка/Доремон/Темуџин/ Даикатана". Контаминација рушилаштва и романтизма, обојена мистичким бојама, може се илустровати следећим именима: "Простор безумља/Биотип/Екстатика /Езотерија/Мантра/Трећи долазак/Бекство из земље кошмара/ Острво демона/Пандемонијум/Пакао/Паклени огањ". Те игре су карактеристичне по поруци која се налази на омоту "Чувара подземља": "Добро јесте зло, буди добар - чини зло".

Све историјске конструкције у играма саздане су на узајамној борби добра и зла, који имају заједничко порекло - то је карактеристична црта како древне религије манихејаца (и манихејске јереси), тако и духовних саблазни Њу Ејџа. Умесно је претпоставити, како се то већ може видети на примеру сајентологије, која је израсла из фантастичних романа Рона Хабарда и која данас има на милионе следбеника, да на бази "виртуелне реалности" такође може да буде "избачен" неки религиозни покрет. За то има услова: сопствени појмовни апарат, формиран жаргоном, разумљивим само онима који су "увучени" (in). Свака игра има своје митологеме, а култна игра "Warkraft" послужила је као основа за стварање клуба "Орка" у Москви: она уводи систем егзотичних имена, погодних за употребу код оних који су томе склони. Нешто слично налази се међу учесницима многобројних игара "толкиноваца".

Уживљавање у привидну реалност може да доведе до психијатријског феномена "маштарског бунила", који је почетком века описао француски клиничар Дипре. Није искључена ни могућност "семантичког програмирања", који се користи приликом увлачења у тоталитарне секте.

Један од мотива који може да привлачи адепте виртуелне стварности је могућност бескрајног понављања почетне ситуације без обзира на неуспех, што ствара илузију безбедности, пошто је стварна катастрофа немогућа. Али истовремено "навикавање" на то да се све може почети од почетка, може да одвикне човека да на прави начин доживљава претњу у "нашој" стварности. Да и не говоримо о томе да се приликом таквог навикавања обезвређује - свесно или несвесно - људски живот, свој или туђи. Да приметимо такође и зависност која се негује; произвођачи игара шире убеђење о томе да је каквота игре директно пропорционална зависности коју осећа играч. Карактеристично је мишљење Сергеја Ф. из Москве, који из броја у број извесног часописа рекламира једну од игара: "Проклињем дан и час када сам, вођен сатаном, купио игру "Паркан". Сада, заборавивши на све послове, на жену и децу, мотам се међу звездама, тражећи изгубљени брод"...

Начелна затвореност простора игре са његовим функционализмом и механицистичношћу са његовим позивањем на претрансцендентне вредности условила је како привлачност игара, тако и њихову опасност, која се састоји у настојању личности да делује у предсказивом, контролисаном, вештачком свету који се понавља, што је препрека у достизању личне зрелости и пуновредног самоостварања, за које је карактеристично производно стваралаштво у стварном свету са његовом неодређеношћу и са Тајном иза његових видивих граница, остварење личне слободе када човек на себе преузима како последице свог деловања, тако и обавезе - у складу са својим јединитим призивом у животу.

ЈЕДНА КРВ - ЈЕДНА СУДБИНА!

2011-06-24T09:17:00.000-07:00

Др Јозеф Гебелс - БУЂЕЊЕ ЕВРОПЕ

2011-06-23T08:07:00.000-07:00

Обраћање др Гебелса чешким интелектуалцима и новинарима 11. септембра 1940.

Драго ми је што ми се пружила прилика да пред Вама проговорим о низу питања која, по моме мишљењу, треба једном заувек сасвим отворено објаснити, да би се рашчистили односи између Рајха и Протектората. Сматрам да је потребно то учинити баш у овом тренутку, упркос ратних догађаја. Бојим се да по свршетку рата, нећемо више моћи говорити о тим питањима онако конкретно као данас.

Као представници духовног живота, ви сте сигурно дубоко свесни да се у овом тренутку одиграва највећа историјска драма у животу европских народа. Чврсто сам убеђен – зар би могло другачије – да ће се та драма расплести у нашу корист. У часу када се руши моћ Енглеске, нама се пружа прилика да Европу изнова организујемо, и то према гледиштима која одговарају социјалним, привредним и техничким могућностима двадесетог века. Наш немачки Рајх доживео је, отприлике пре стотину година, сличан процес. У оно време био је расцепкан на много мањих и већих делова, баш као данашња Европа. Та поцепаност у мале државице могла се подносити све док се техничка средства, у првом реду саобраћајна средства, нису развила толико да је пут из једне државице у другу трајао врло кратко време. Али са проналаском парне машине старо стање постало је неодрживо. Јер, ако је пре тога пут од једне мале државице до друге трајао двадесет и четири часа, тај пут је са појавом железнице, трајао можда само три до четири часа. Ако смо дакле пре појаве парне машине морали путовати двадесет и четири часа да стигнемо до нове царинске баријере, сада нам је требало пет, па три, па два, и најзад пола часа, тако да је то стање постало апсурдно и за највећег фанатика федерације.

И онда су у Рајху постојале снаге које су покушавале да то стање савладају путем преговора. Али је историјски развој оборио те снаге, и то на начин који не сусрећемо често. Историја, наиме, корача према законима који су тврђи од оних који обично важе за кафанским столом. Можда су Вам познате Бизмаркове речи из оног времена, да Немачку неће ујединити говори ни резолуције, већ да ће се она једном морати исковати крвљу и железом. О тим речима било је онда много спора, али су каснији историјски догађаји потврдили њихову историјску оправданост. Јединство Рајха доиста је исковано у биткама. При томе су савладане многе особености појединих земаља, многе предрасуде, тесногруди погледи и црквено-политичка схватања. Морали су бити савладани, јер без тога Рајх не би могао достићи своје јединство, да би се упустио у тешку борбу великих европских сила. Наше политичко јединство могли смо остварити само захваљујући савлађивању тих тескобних преграда. Разуме се само по себи да се тада осећао некако ускраћен и Баварац и Саксонац и Виртенбержанин, али на крају су се ипак услед динамике тог новог стања, предрасуде све више и више отупљивале, а погледи људи све јаче су се упирали ка великим циљевима које је сада Рајх имао пред собом. Баварац је, разуме се, и даље остао Баварац, Прус је и даље остао Прус, али изнад тих племенских граница они су видели целину, и у току деценија постепено су научили да схватају да су тек с обзиром на ту целину могла бити решена многа питања привредног, финансијског, спољно-политичког и војничког карактера. Величина Рајха поникла је из тога процеса, процеса који нама данас изгледа сасвим природан, али који његови савременици нису хтели, а можда нису ни могли, да разумеју. Били су робови свога времена и својих предрасуда, и стога нису имали снаге да погледају иза тога времена и да у себи конструктивно замисле стање које ће једном доћи, стање које су предвиђали и припремали само видовити људи онога времена.

Данас више железнице нису модерно саобраћајно средство нашег времена. Дошли су аеродроми. Растојање које смо некада прелазили железницом за дванаест часова данас можемо прелетети у модерном авиону за два и за један час. Техника је приближила не само племена, већ и народе много више него што смо то раније могли и замислити. Док је раније за разговор између Берлина и Прага било потребно, околишним путем преко штампе, двадесет и четири часа, данас ми зато није потребан ни један секунд. Када приступим овоме микрофону, мене истовремено могу чути у Прагу, у Словачкој, у Варшави, у Бриселу и у Хагу. Раније ми је за путовање од Берлина до Прага требало дванаест часова, а данас овамо могу долетети за један час. То значи да је техника опет после сто година приближила народе. Сигурно није никаква случајност што су се те техничке тековине појавиле баш сада, јер данас у Европи има више људи, а велики пораст броја становништва поставио је европско друштво пред нове проблеме на подручју исхране, привреде, политике, финансија и војске. Захваљујући тим техничким тековинама, приближили су се наравно и континенти. Али међу европским народима све више продире сазнање да су многе ствари које међу собом треба да решимо у основи само породични спорови према оним питањима која данас морају да решавају континенти.

Уверен сам да ће, исто онако као што ми данас с извесним осмехом гледамо на ситничаве размирице немачких племена из четрдесетих и педесетих година прошлог века, кроз педесет година генерације које после нас дођу с извесном веселошћу гледати на данашње политичке спорове у Европи. Оне ће у “драматичним конфликтима народа”, многих малих европских народа, видети само породичне свађе. Ја чврсто верујем да кроз педесет година више нећемо мислити у појмовима земаља – многи наши данашњи проблеми изгледаће нам ништавни и од њих неће много остати – већ да ћемо мислити у целим континентима и да ће европску мисао испуњавати и водити сасвим други, можда много већи проблеми. Али не смете мислити да ми, заводећи известан ред у Европи, то радимо стога да појединим народима одузмемо живот. По моме мишљењу, појам слободе народа мора се довести у склад са стварношћу пред којом данас стојимо, и са целисходношћу. Као што у породици један члан не сме имати право да са својим егоизмом нарушава унутрашњи мир, тако ни у Европи један народ не сме трајно имати могућности да омета заједничко дело реда и поретка.

Никада нисмо имали намеру да тај процес уређења и реорганизације Европе вршимо насиљем. Ако ми, као људи који заступају великонемачку коннцепцију, немамо интереса да уништавамо привредне, културне или социјалне особености баварског или саксонског племена, ми исто тако немамо интереса да уништавамо привредне, културне или социјалне особености, рецимо, чешког народа. Али између наша два народа морају бити ударени јасни темељи узајамног разумевања. Морамо бити или пријатељи или непријатељи. Мислим да нас толико познајете из прошлости: Немци умеју бити страшни непријатељи, али исто тако и добри пријатељи. Умемо пријатељу пружити руке и доиста лојално с њим сарађивати. Али умемо се и борити против непријатеља, до његовог уништења. За народе који су већ пришли томе процесу сређивања, или који ће му још прићи, настаје сада питање да ли томе процесу прилазе драге воље или намеравају да му се у својој души успротиве. Саму стварност тиме неће нимало изменити. Могу бити сигурни да Силе Осовине, када једног дана Енглеска буде свргнута, неће дозволити да се ма шта промени на политичкој стварности нове европске организације, која ће се спровести са великих политичких, привредних и социјалних гледишта. А ту се ништа не може изменити Енглеска, неће моћи ни чешки народ. Ако сте извукли поуку из историје последњег доба, онда би требало да знате да се у политичком стању данашњице више ништа не може мењати и да се и ништа неће мењати. Стога је, господо – ја овде говорим као реалан политичар, без обзира на осећање – савршено свеједно да ли ви ово стање одобравате или неодобравате. Није нимало важно да ли га радосно поздрављате или не. Ви то стање не можете изменити. Ја онда мислим: ако на некој ствари не можемо ништа изменити и ако и онако морамо прихватити све незгодне стране које она са собом доноси, било би лудо ако не бисмо хтели себи осигурати и њена преимућства. Ако сте већ тако и тако постали део Рајха, не разумем зашто би чешки народ у својој души морао да се одупире Рајху, уместо да ужива благодати које му Рајх пружа. Морали сте, додуше, учити цео низ политичких уступака. Знам да вам то није било пријатно. Ја то најбоље могу да разумем. Знам да сте се морали одрећи многих ствари које су вам у прошлости биле драге и које сте ценили, а знам исто тако да се човек не може навикнути на ново стање такорећи преко ноћи. То су трења која овде на месту изгледају много тврђе и оштрије но из перспективе Рајха. Али понављам: ако већ морате да примите незгодне стране старог стања, мислим да бисте морали тражити удела и у преимућству. Објаснићу вам то на једном примеру: године 1933. нашли смо се у ситуацији да решавамо јеврејско питање. Да смо непријатељи Јевреја, то се прочуло по свету још пре 1933. Незгодне стране антисемитизма у светској пропаганди морали смо тако и тако у оно време искусити на својој кожи, могли смо дакле да себи осигурамо и добре стране антисемитизма и да Јевреје најуримо. Ако су се по свету против нас борили и приказивали нас као непријатеље Јевреја, зашто би морали да сносимо само неугодност а да у исто време не прихватимо и добре стране које су се пружале, као што је искључење Јевреја из позоришта, филма, јавног живота и државне управе? Ако су нас и даље нападали као непријатеље Јевреја, могли смо бар мирне савести себи рећи: ово се исплати, бар смо нешто профитирали.

Ви сте, господо, недавно видели Рајх. Мени је било стало много до тога да то путовање обавите пре но што се ја са Вама састанем. Видели сте Рајх у ратном стању, и према томе можете себи створити барем приближну представу о томе шта ће он значити у миру. Тада ће наш велики, богато насељени Рајх преузети, заједно са Италијом, стварно вођство Европе. Ту више ништа не могу помоћи никаква изврдавања ни мудролије. За Вас то значи: ви сте већ сада уд великог Рајха, који се спрема да Европи пружи нови поредак. Он ће срушити ограде које данас још раздвајају европске народе и утрти пут од једног народа ка другоме. Учиниће крај једном стању које не може трајно задовољити човечанство. Ми, дакле, овде вршимо једну коректуру, која ће, у то сам уверен, бити записана великим словима у књизи европске историје. Можете ли замислити шта ће Рајх значити после рата?

Ви знате да ми интензивно радимо не само на политичком подизању Рајха већ и на томе да га унапредимо културно и привредно. Ви знате да је наша жеља да и сам народ учествује у том нашем настојању и у његовим плодовима. Ево вам примера: до сада смо нашим немачким филмом снабдевали 86 милиона Немаца, док ћемо убудуће имати на расположењу несравњено већу пијацу. Зависи од Вас да ли ћете и Ви у томе имати удела. Иначе бисмо, то ми можете веровати, имали довољно средстава да потпуно потиснемо, рецимо, чешки филм. Али ми то не желимо. Напротив, хтели бисмо да и он учествује на тој широкој пијаци. Исто тако, ми не желимо да ометамо Ваш културни живот, желели бисмо да Вам омогућимо богату размену.

А то све може се остварити само на основи лојалности. Морате, дакле, у својој души прићи данашњем стању. Не смете оставити отворена задња врата и при томе мислити: “Када буде зло, могу овуда да умакнем.” Поређења ради, узмите пример из историје национал-социјалистичког покрета: неки чланови наше странке носе нарочити знак уоквирен златним венцом. Њиме они казују: “Био сам уз национал-социјалистички покрет још онда док се ништа није делило, борио сам се за покрет док још није био на власти.” Ти људи пришли су покрету још у оно време када се није сасвим сигурно могло знати да ће победити. Јер, приступити нечему што је јасно и сигурно, то није никаква вештина. Ако, дакле, дођете са својом лојалношћу онда када победа буде дефинитивно извојевана, онда, господо, нећемо имати нимало интереса за ту вашу лојалност, ма колико нас ви о њој уверавали. Ја мислим да тај проблем морате решити што пре. И ја сам то учинио. Прочитао сам, на пример, у последње време много чешких књига, видео сам много чешких филмова и примио много извештаја о чешком културном раду. И зажалио сам што с тим плодовима Вашег културног живота не могу више да упознам немачки народ. Али, пре свега, морамо имати јасну ситуацију. Има много чешких филмова које бих хтео да покажем немачком народу. Хоћете ли се задовољити да Ваше филмове гледа само чешки народ, или бисте више волели да се ти филмови рашире по читавом Рајху? Зар се нећете осећати поноснима што ћете, кад дођете у Хамбург, моћи да кажете: “Ово је и моја лука!” Или када угледате немачку морнарицу: “Ова флота чува и наш живот!” И када будете пратили херојске подвиге немачке војске: “Ово је војска која штити и наш народ, која је и нас узела под своје окриље!” Сматрам да би то било много корисније и паметније, него говорити “морамо додуше с њима”, а у дубини душе задржавати отпор. У томе погледу морате се одлучити и Ви и чешки народ. Не говорите ми да чешки народ хоће ово или оно. Мислим да у вођењу народа и ја имам неког искуства. Народ мисли онако како му каже његова интелигенција. Он увек има погледе које има његово духовно вођство. Ако је тако, зар онда они који духовно воде чешки народ не би морали сасвим озбиљно изаћи пред тај народ и објаснити му да се мора одлучити још сада? Зар му не би морали рећи да је чешки народ ипак изабрао оно најбоље? Видели сте Ротердам и његове рушевине. Можете, дакле, у потпуности оценити ону историјску одлуку Вашег председника.

Немојте ми рећи: “Од свега овога могли смо бити поштеђени!” Наши поступци нису израз неке наше ћудљивости. И ми смо само слуге историјског усуда: не можемо поступати другачије но што поступамо. Ми смо само извршиоци историјског императива. Не говорите да би, кад не би било народних социјалиста, у Европи владао мир. Не, у том случају овде би били други, који би место нас морали овако да поступају. Када неко доба сазре, оно се мора испунити, као што са дрвета спадне јабука када је зрела. Не смемо се противити судбини: прегазила би нас. Другим речима: Вама остаје да своме народу објасните то стање ствари и да му са једне шире тачке гледишта покажете задатке пред којима стоји Европа. Мислим да ћете, ако у духу још једном пређете догађаје који су се одиграли у прошлој години, ипак доћи до закључка: “Може бити да смо ми Чеси учинили најбољи избор. Онако како је било раније, више није могло ићи. То би било могуће само онда ако би Немачка непрестано била пригушивана. А то је апсурдно.” Ви, међутим, данас имате могућности да се користите свим преимућствима које Вам може пружити велики немачки Рајх. Наша заштита Вам је загарантована. Нико Вас не напада. Имали бисте такође прилику да добре стране Вашег народног живота саопштите читавој Немачкој. Имали бисте могућност да извозите у Рајх своју музику, филмове, литературу, штампу и радио. Познато Вам је да је немачки народ у културном погледу увек био веома отворен и приступачан. Ми не желимо, а и не можемо то мењати. Јер ми нисмо диктатори, већ извршиоци воље нашег народа.

Као што сам рекао, ми Вам дајемо могућност да са нама сарађујете. Позвао сам Вас овамо да Вам пружим основицу на којој бисмо се могли споразумети. Од Вас никако не тражимо да радите нешто што би било на уштрб Ваше народне части. Не тражимо да радите нешто што би Вас деградирало на степен улизица. Таквом нечем нико се не би могао трајно радовати. Али мислим да није много када од Вас тражимо, у овим драматичним тренутцима европског сукоба који ће довести до сасвим нових облика у животу човечанства, да се о овим стварима споразумемо, да створимо јасну ситуацију и да већ једном знамо хоћемо ли се дружити као пријатељи или као непријатељи. Хоћемо да знамо како стојимо са интелигенцијом народа, да ли смо пријатељи или непријатељи. Да се умемо понашати као непријатељи, то сте ваљда могли видети прошле године. Да се умемо понашати и као пријатељи, то би сте видели касније, када би се развила позитивна и активна лојалност између наша два народа.

Поставио сам себи данас као задатак да Вам то објасним. Верујем да бисмо се на тој бази могли споразумети, и да ћемо се споразумети. Убеђен сам да ћете кад положите тај камен темељац лојалности, нас обавезати, али да ћете са друге стране и своме народу учинити велику историјску услугу. Не смете ствари просуђивати према ономе што људи данас кажу. Ви знате да просечан човек не види далеко. Али дужност интелигенције је да се издигне изнад уског обзора и да се огледа у ширем кругу, да би себи могли замислити у духу стање које ће једног дана наступити, а против кога нимало не говори тај факат да оно још није наступило. Задатак интелигенције у народу увек је у томе да припрема ново стање, а не да слепо обожава данашњицу.

Ја Вас стога позивам да у томе смислу говорите чешком народу. Када бисмо то радили ми, чешки народ нам не би веровао, јер нас не познаје, јер не зна какви смо ми – народни социјалисти, јер слути да из нас говори народни егоизам, док је наша намера само та да успоставимо јасне односе између два народа који се најзад морају разумети. Ви живите тамо, ми живимо овде. Само нека огромна природна катастрофа, која би уништила наш народ, могла би донети једнострано решење. А пошто такву катастрофу не можемо очекивати, морамо се некако споразумети. Да ли смо једни другима симпатични, или нисмо, о томе не треба дискутовати. То није важно. Важно је само то да ми милионима људи у Европи дајемо заједничку основу и заједнички циљ у животу. Тај наш идеал до сада је нарушавала Енглеска. Енглеска је хтела да држи Европу у сталном немиру, јер је у томе гледала најбољу сигурност за свој опстанак. Сада ће џиновски ударци наше војне силе уништити то огњиште немира. Тек тада ћемо моћи Европи да дамо њен мир.

Од срца Вас позивам на сарадњу!

Пренето из магазина

Обнова, број 4

МАТИ

2011-06-22T06:29:00.000-07:00

У србским песмама мати је заиста име свето: она је као стуб којим се човечија љубав и поштовање од земље диже у небо. Племенита једна реч чује се често и у песмама и у говору србском, кад је ко весео или жалостан: весела му мајка, жалосна му мајка!

Никола Томазео,

1844.

Мора да је спартанска мајка и кћер херојског соја, она која је овако писала своме сину сељаку, затворенику у Аустрији. “Претпостављам, ако си затворен то је зато што си био рањен и ниси могао да се браниш. Али, ако су те ухватили а ниси рањен, не враћај се кући, сине мој. Оскрнавио би село које је на олтар домовине положило осамдесеттри хероја, без сто двадесет оних који су позвани у војску. Твој брат Милан пао је на Руднику. Био би срећан када би могао да види свог старог краља како пуца из пушке на фронту.”

Р.Г.Д. Лафан,

1917.

“С Божјом помоћу пођи, роде мој. Шаљем те тамо да искупиш своју заклетву, јер ћеш се тамо борити за твоју мајку. За мајку твоју, моју, за мајку нас свију. Ја сам те родила, одојила и отхранила али си ти син мајке Србије, ти си дете земље на којој си угледао бели дан, велике мајке наше. Јес, то је мајка твоја. И пођи, млади војниче, напред да браниш мајку твоју и да је чуваш, као што си се заклео.”

Клод и Алиса Аскју, монолог Јеле

(Заклетва- комад из србског живота у једном чину),

1916.

GOTT MIT UNS!

2011-06-21T09:31:00.000-07:00

Вођа и канцелар Адолф Хитлер је исправно приметио напредовање бољшевизма и сву своју бригу уложио је у то да немачки народ и западно човечанство одбрани од ове ужасне опасности. Немачки бискупи сматрају својом дужношћу да свим светим средствима подрже политички врх државе.

Божићна посланица немачких бискупа

24. децембар 1936.

РУССКИЙ ДОБРОВОЛЕЦ РУКУ БРАТЬЯМ ДАЙ!

2011-06-20T01:18:00.000-07:00

А ево шта још не смете заборавити, мислећи о Србији: нас Русе у Србији воле – топлом, искреном, нежном љубављу. Последњу своју простирку ставиће под ваше руске ноге. Одвојиће од својих гладних уста последњу кришку хлеба и са божанственом издашношћу сиромашка угостиће вас, свог најдражег госта из миле Русије. А знате ли кога они – молећи се Богу – помињу пре своје дечице? – РУСИЈУ! Хиљаду година, очекивајући сунце, знате ли на коју страну гледају њени распети мученици, знате ли коме упућују сузе и уздахе матере мученичке деце? – Тамо где се иза сиве магле светла према небу златна кубета московског Кремља.

Леонид Андрејев,

1914.

РАТНА ПОРУКА ЦРНОГОРСКИМ ЈЕДИНИЦАМА НА ХЕРЦЕГОВАЧКОМ ФРОНТУ

2011-06-19T07:34:00.000-07:00

Црногорци!
На само Васнесење 1858. године положио је књаз Данило у славној бици код Грахова темељ војничког и ударио камен темељац политичком препороду србскога народа. Од тада се ни за тренутак није одустало од основних тежња Црне Горе. Пошто је угњетавање нашег несрећног народа у Турској постало неподношљиво и пошто су се наша браћа морала латити оружја, ми нијесмо могли другачије поступити него што смо поступили: развили смо заставу слободе и спасавања нашег народа. Наше је оружје било побједоносно. Али, да би оно било и успјешно, морала се у току догађаја на Балканском полуострву умијешата и снажна моћна Русија, чија армија није кренула да осваја већ да ослобађа. Циљ обију армија је исти: ослобођење несрећних и угњетених словенских народа на истоку од турске тираније и од оног трулог газдовања које је све народе истока довело на руб пропасти. Зато се у нашим црквама молимо исто тако топло и за успјех руског, као и нашег оружја. Црногорци, успјех неће изостати ако сваки од нас буде вршио своју дужност. Ја ве водим у борбу са поуздањем које сте увијек оправдали.
Црногорци, на вас гледа сав словенски свијет, на вас гледа велики братски руски народ, чији ни је узвишени владар баш сада дао величанствене доказе поштовања. Наставак великог дјела је отпочео! Борите се храбро, останите вјерни себи и побједа и слава биће ваша. Увјерени смо да ће наши потомци величати ваша дјела баш као што и ми величамо дјела наших предака. Стога, напријед за слободу нашег подјармљеног народа!

Кнез Никола I Петровић

На положају у Херцеговини,

5. V 1877.

НАШ СОЦИЈАЛНИ НАЦИОНАЛИЗАМ

2011-05-20T14:07:00.000-07:00

Национализам као узвишено осећање својствено људској природи, и као испуњење Господње заповести о љубави према ближњем, не може имати ништа заједничко са демократијом - владавином закулисних кругова путем манипулације обезбоженим масама, огрезлим у себичности, разврату и духовној анархији. Национализам не може имати ништа заједничко ни са парламентарним брлогом и демократским партијама као главним средством за остварење најнижих порива појединаца удружених у интересне групе. Свака подршка парламентарној демократији као и подршка некој од партија из њеног опуса, подразумева пристајање на цепање народног организма на ненародне делове, што искључује етнички унитаризам којем тежи сваки родољуб. И у социјално-економском погледу, национализам представља основу одбрамбеног сабирања народа против интернационалистичког зла комунизма и капитализма, чија је философска основа у антитеистичком и антихуманистичком материјализму и делатном унижавању човека на ниво потрошне робе, и пуког оруђа, било светске пролетерске револуције или заменљивог шрафа у процесу производње, коју води финансијски интерес крупног капитала, а не интерес нације. У својој сржи, национализам искључује сваки вид индивидуализма и егоцентризма, стављајући интерес народне целине изнад појединачних интереса, било појединаца, или неког од сталежа. Отуда је истински национализам, социјални, јер се стара за постизањем социјално праведног друштва, без фаворизовања једног сталежа (струке) на штету другог. Наш социјални национализам је природна реакција на индивидуалистички догматизам демократије, на њен етички либерализам, те комунизам и капитализам - њене наизглед супротстављене економске изражаје. Он се не бави појединцем самом по себи, већ као ћелијом народног организма, чији је органски део, и у чијем окриљу се развијао и остварио са свим својим духовним и расним карактеристикама, које карактеришу један народ. Следствено поменутом, лична слобода и амбиције се увек остварују само у окриљу и у корист нације и државе-као њеног оквира, а никада против њих. Оваква наше замисао ни на који начин не гуши лично стваралаштво, већ га усмерава и поставља на место са којег ће бити остварено са пуним капацитетом и успехом, јер ће доприносити општем добру. Зато апсолутно подржавамо приватно власништво, и залажемо се за државну политику подстицања личне иницијативе. Приватно власништво је природна и неопходна потреба јер је нужно да ствари припадају људима са таквом потпуношћу и чврстим гаранцијама које ће у души сваког појединца подстицати потпуну и неисцрпну вољу за стваралачким радом, али зато уопште није нужно да се људи деле на пребогате и сиромашне, или на монополске послодавце и незаштићене најамнике. Зато, упркос нашег залагања за приватну својину и иницијативу, сматрамо да производи појединаца или њихових организација, не могу бити апсолутно власништво истих, јер се мора спречити неограничено богаћење само једног дела народа, да би се заштитила социјална правда и мир који она носи. Отуда државни интервенционизам, јер држава надзире и уређује, али и забрањује, старајући се изнад свега о економском интересу целине. Дакле, наш социјални национализам бори се за србског човека имајући у виду његово назначење и однос према Творцу, народу коме припада, и светињи рада - као права и дужности. Зато ћемо увек победнички јуришати за свој народ, уз борбени поклич: БОГ, НАЦИЈА, РАД!

Буђење

број 3/2011.

ЈУДЕЈСКА ОПАСНОСТ - ВАСИЛ КОНТА

2011-05-18T04:33:00.000-07:00

''Ми ћемо нестати као народ уколико се не будемо борили против Јудејске опасности''.

Васил Конта

1845-1882.

Опште је призната чињеница, чак и од стране оних који нас данас нападају, да је први услов постојања и напретка једне државе да њени грађани буду истог порекла, исте крви, што је и разумљиво. Као прво, припадници исте расе се обично венчавају само између себе, јер једино тако могу да задрже расно јединство; брак затим развија осећања према породици, која представљају најјаче и најтрајније везе међу појединцима; а када узмемо у обзир да се породичне везе шире и обухватају све грађане државе, видимо да међу њима влада свеопште осећање љубави, што се назива расном блискошћу. Штавише, имајући на уму да иста крв тече венама свих представника једног народа, разумљиво је да ће сви они путем наслеђивања имати скоро иста осећања, намере, па чак и идеје; тако да ће у опасним временима, у ванредним ситуацијама, њихова срца куцати као једно, њихови умови ће прихватити једно мишљење, деловање свих ће тежити истом циљу; другим речима, нација сачињена од једне расе имаће само један центар гравитације; а држава такве нације егзистираће у условима највеће моћи, трајности и напретка. Дакле, као и код одржања врсте, први услов за постојање државе јесте да њен народ буде исте расе. То је чињеница, на којој се заснива принцип нација, о коме се толико говори у цивилизованом свету. Тај принцип се, наравно, односи само на расно порекло народа, а никако не на оно што називају ''субјектима државе без обзира на расну припадност'', јер у том случају тај принцип не би имао на кога да се примени. Тај принцип је данас тако дубоко укорењен у свести свих народа, да се све данашње државе стварају или реконституишу само на тим основама. Зато, нека јеврејски публицисти или њихови миљеници више не говоре да је темељ државе само заједнички материјални интерес њених грађана, јер, напротив, видимо да је управо у овом нашем веку рођен принцип нација; који данас све више и више преовладава у свету.

Истина, то не спречава странце да стекну држављанство, уколико се асимилују са већинским народом у тој држави; тачније, уколико се потпуно уклопе у тај народ тако да држава остаје национално јединствена.

То су једини научни принципи натурализације. Јер да би натурализација била корисна, разумна и сагласна научним критеријумима, мора бити одобрена само оним странцима, који се асимилују или су упућени на то склапањем брака са држављанином те земље. У супротном, лако је закључити да ће давање држављанства појединцима, који немају или не могу да имају склоност ка асимилацији, довести до вечне борбе између супротних намера.

Не кажем да је немогуће да више народа различитог порекла живи у једној држави, да они понекад имају заједничке интересе и да се једнако подупиру наслеђене склоности и једног и другог народа под једнаким околностима. Све док траје такво стање ствари, и домаће и натурализовано становништво ће свакако живети мирно. Али околности се мењају, а са њима могу да се промене и интереси различитих народа; ако не данас, онда сутра; ако не сутра онда прекосутра, намере натурализованог становништва ће бити супротне намерама домаћег становништва, а онда ће нечији интерес превладати над осталим интересима, па тај интерес неће моћи да се задовољи без жртвовања других интереса; а онда ће доћи до борбе за опстанак између две расе, са жестоким борбама, које се могу окончати или потпуним нестајањем државе или уништењем једне од раса, тако да опет у држави остаје само једна доминантна раса... Наша национална историја и свакодневно искуство нам показују да од свих странаца, који су дошли у контакт са нама, Турци и нарочито Јевреји су ти који се никада нису са нама мешали, док су се остали странци: Руси, Грци, Италијани, Немци, мешали и стопили са нама, ако не у првом, а онда у другом или трећем колену, али на крају се разлика између тих странаца и нас губи и по питању порекла као и љубави према овој земљи. Али са Јеврејима је другачије...

...Без обзира како ће ово питање бити третирано или како ће се протумачити, ми ћемо нестати као народ, уколико се не будемо борили против јудејске опасности.

Одломак из излагања против ревизије

члана 7 румунског Устава,

одржаног у Народној Скупштини,

на ванредном заседању, 4. септембра 1879.

УДАРНИЦИ

2011-05-16T06:14:00.000-07:00

Шта хоћемо ми националисти, ударници, носиоци Нове Зоре...?

Хоћемо поновно рођење трајних, великих и вечних врлина народне душе, која је натруњена дебелим слојем наноса и муља рушилачке туђинштине!

У потресном болу наших препланулих радника и сељака, чије сетне очи мутно зуре у данашњицу, прочитали смо пламену жељу за Отаџбином реда и правде, поштења и радости!

На том тешком, али једином исправном путу доживљавамо безброј опасности, препрека, замки и скоро несавладивих сметњи. Али челичи нас наша мученичка историја, која нам казује да смо ми некад много тога искупљивали сопственим страдањем, па и смрћу. И сва је наша историја у знаку мучеништва, страдања, болова, али и у знаку херојства и борбе. Ми смо само настављачи оних који су сагоревали у глади и жеђи за бољим животом. Учитељи су нам прекаљени ратници, јунаци и мученици. Њихову свету борбу за народну самосвојност разумели смо и пригрлили као своју сви ми, ударници, младићи и девојке, непобедива војска Нове Смене. У откуцајима наших срца завихорио је ослободилачки замах и започињемо ослободилачки и градилачки период народне историје! Тај дуго жуђени период носи у сунчаним видицима наша пробуђена младост и ми ударамо темеље, снажне и неразрушиве. Верујемо у своју огњену снагу! Отров сумње неће нагристи чисту и гранитну веру наших срца! Национална омладина је кристално чист одисај народне патничке душе која се мучи да искаже свој прави израз живота и да каже нову реч. Лепотом и светлошћу борбене и градилачке младости осветлићемо данашњицу и указати на Нови Пут учмалим и заспалим савестима, несвесним или заведеним! Живела Србија!

Атаман

КАПИТАЛИЗАМ

2011-05-10T07:36:00.000-07:00

Капитализам није само породио економизам као идеологију и поглед на свет, већ је и сам дете економизма. Економизам није само признање великог значаја привредног рада и привредног развоја као услова живота човека и људске културе, већ је изопачавање хијерархије вредности. Управо је економизам капиталистичког света утврдио дух као епифеномен економије. То уопште не иде од Маркса, и није Маркс за то крив. Маркс је то пронашао у капиталистичком буржоаском друштву XIX века и био је тако фасциниран тим открићем да му је дао универзално значење. Али ми живимо у периоду слабљења капитализма, када је он већ преживео класични период свога процвата. Капитализам нашег времена је већ декадентни капитализам, и он се претвара у некакву нову прелазну форму привреде. Капитализам, на чијем челу стоји финансијски капитал, више готово и да нема везе са либерализмом и индивидуализмом. Из периода либералног, капитализам прелази у период државног и регулисаног. Нерегулисани, либерални капитализам постао је опасан за све класе, па и за буржоазију. Упркос Марксовој схеми, капитализмом нису задовољни ни сами капиталисти. То је посебно видљиво у класичној земљи индустријског капитализма, у Америци. Тамо је регулација капитализма нужност које су сви свесни будући да је нерегулисани капитализам довео земљу на саму ивицу бездана. Стари капитализам више не може да обезбеди ничији живот. Он више не може да храни човечанство. Ако је раније капиталистички систем експлоатисао радничке масе, онда их он данас избацује на улицу. Он нема снаге да победи незапосленост. Како су то већ многи истицали, у капиталистичком друштву нема сразмере између производње и потреба. И то није само његов економски дефект, то је његов морални и метафизички дефект. Јер то значи да не постоји производња ради човека, већ да човек постоји ради производње. Зато се могу уништавати, бацати у море, огромне количине хлеба ради економских интереса, док истовремено постоје они који су гладни. Човек није постављен у средиште привреде. Управо економски либерализам и индивидуализам не постављају човека у средиште привреде. Капиталистичка привреда је дубоко антиперсоналистична. Она представља дехуманизацију економског живота и постварење живота. У периоду опадања капитализма то се изражава у његовој све већој анонимности. Сам капитализам све више руши принципе приватног власништва. Неизвесно је ко је власник и чега је он власник. Власт банака је безлична, анонимна власт. Трустови су безличне, анонимне институције. Непознато је чак ко је узрочник беде која мучи савремено човечанство, кривца нема, он је безимен. Незапослени не знају ко је кривац за њихову горку судбину. Човек осећа да је потпуно придављен нељудском безличном силом. Новац - то је безлична, нељудска сила.

Н.Б.

ДАН "ПОБЕДЕ"

2011-05-09T00:52:00.000-07:00

ЗА НАЦИЈУ, ЗА ЕВРОПУ - САМИ ПРОТИВ СВИХ!

2011-05-04T06:22:00.000-07:00

"Нигде нисмо наишли на подршку. У тој борби против свих, подршку смо нашли само у себи, у свом веровању да се налазимо на раскрсници, која је од судбинског значаја за наш народ, раме уз раме са онима који се боре, пате и гину као мученици за своју земљу и своја народ..."

Корнелије Кодреану

ДАН ВЕРЕ И НАДЕ - Генерал Милан Недић

2011-04-30T04:52:00.000-07:00

Драга децо моја, синови и кћери Мајке Србије,
На данашњи велики празник школски дошао сам међу вас да вас поздравим прво, а друго, да вам честитам завршену школску годину и постигнути успех! За овај успех ви имате да захвалите својим учитељима и наставницама, који су уложили труда и љубави око вас и ја им захваљујем у име Отаџбине што су ми спремили нову генерацију, нову младу Србију.
Многи ме питају где је та Нова Србија. А ја им кажем, нека дођу овде међу вас, да вас виде, међу дивну средњошколску омладину, нашу дику и понос, па ће у њој видети Нову Србију, Младу Србију.
Ви сте, децо моја, весници новога доба, срећнијег српског доба, које се рађа из мука и невоља српског народа, из његових страдања и његове патње. Кад вас гледам тако сврстане, све заједно, један поред другог, брат уз брата, сестра уз сестру, везани оном дивном племенитом и великом љубављу према мајци Србији, моја нада и вера у срећнију будућност српског народа и велика је и јака и бесконачна.
Година је дана од нашег првог виђења. Ја видим да сте порасли, крупнији, јачи и снажнији. Ви сте убеђени сами у себе, у срећу нашу. Исто тако и мајка Србија за ову годину дана ојачала је, чувенија је, поштованија и виђенија. Поред осталог, она има томе да захвали и вашој великој љубави према њој, што сте је носили на души и на срцу, а хвала вам што сте послушали и мој савет и глас ваших великих дедова и прадедова, да будете и да останете Срби, само Срби, велики Срби.
Гледајући вас тако, како сте заменили перо и књигу са ашовом и мотиком, ја видим у томе знак да ви са вашим младим рукама и са племенитим и ватреним српским срцем хоћете да помогнете мајци Србији, да се исцели, да преболи дубоке и предубоке ране њене. Тако наоружани ашовима и мотикама, о, како велики изгледате у очима свих поштених и честитих људи, у очима свих поштених Срба, јер волите рад, јер волите мајку Србију.
Децо моја, један народ је јак, један народ има будућности не само када има једну своју омладину духовно и интелектуално васпитану, него када има једну своју омладину физички здраву. Ви сви знате ону стару римску пословицу која каже: „Само у здравом телу је здрав дух“. Ви морате имати и физичко васпитање поред духовног. Морате у обиљу овога ваздуха, у светлости, у сјају сунца, у раду добити животну снагу, животну енергију, веселост и радост да савладате све тешкоће данашњег живота за будући живот. Само кроз такав живот, кроз такву духовну снагу, кроз такву физичку снагу ви ћете наћи онај пут историјски, српски, у служби народа и Отаџбине. Само ћете тако и онда бити достојни потомци и Милоша и Марка, и Косовке девојке и Мајке Југовића.
Децо моја, синови и кћери Отаџбине, нека у вашим младим грудима куца увек оно велико племенито јуначко срце српског народа, које нас је очувало од памтивека до данашњег дана.
Волите ову несрећну и много напаћену земљу, мајку Србију, волите је и живите за њу. Нека у вашим грудима бди онај снажни отпорни дух српског народа, који ће вам увек показати прави пут, народни пут, са кога нећете залутати.
Децо моја, ви ме гледате вашим бистрим и паметним очима и питате ме како ћемо да преживимо ове тешке ратне дане. Слушајте ме, наш је спас једино у даноноћном раду, у узорном реду, у гвозденој дисциплини, у вољној послушности, у самопрегоревању и самоодрицању, у ничим непомућеној српској братској и сестринској љубави.
Ето, ту је наш спас. Ето, то је наша будућност. У томе не сме бити ни сумње ни двојбе. Децо моја, нека вам ове моје речи послуже као путоказ за ваш будући живот и рад на добро српског народа и Отаџбине.
У то име ја вас поздрављам. Нека сте ми живи и здрави, нека будете ваљани, добри и срећни, на дику и понос мајке Србије и на част ваших добрих родитеља. Живели моја децо, живела мајка Србија.

Објављено у магазину

Глас са Цера

број 19.

ИДЕАЛИЗАМ

2011-04-25T01:35:00.000-07:00

"Убрзо сам схватио да се заиста опасни подухвати могу поверити искључиво војницима који се за њих јаве добровољно. Идеализам и убеђење основне су особине човека који је спреман да положи живот за своју земљу. Само те особине могу бити гарант ведре одлучности из које проистиче успех..."

SS-Obersturmbannführer

Otto Skorzeny

1908-1975.

БОЉШЕВИЗАМ И ЕВРОПСКА МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА - Адолф Хитлер

2011-04-20T11:19:00.000-07:00

У свом последњем говору, одржаном о годишњици доласка на власт, Вођа Рајха рекао је, између осталог, следеће: “Данас се Немачка не бори само за своју слободу, за немачки народ, његову децу и унучад, већ и за друге народе, јер је ово борба за целу Европу, а тиме и за цело човечанство”. Две године пре овога рата, у јесен 1937. године, Вођа Рајха одржао је говор у коме је целом свету скренуо пажњу на опасност бољшевичке куге и на њеног клицоношу, Совјетију, предвођену од Јевреја и удружену са међународним јеврејством. Овај говор је и данас актуелан па га овде преносимо у изводима.

РЕЧ ЈЕ О СВЕОПШТЕМ НАПАДУ

Ова криза не може се сравнити ни са једним од иначе уобичајних ратова или ма са каквом од тако честих револуција. Не, реч је о једном свеопштем нападу на данашњи друштвени поредак, на наш духовни и културни свет. Тај напад исто тако је управљен и против саме суштине народа, против њихове унутрашње организације и вођства тих народа, као и против њиховог духовног живота, њихових традиција, њихове привреде и свих осталих институција које одређују слику бића, карактера и живота тих народа или држава. Исто онако мало као што су у другим временима поједини људи или народи само због својих другачијих схватања и карактера могли да се одрже изван светских катастрофа или револуција које су покретале свет, исто тако мало се данас може неко спасти од политичке опасности комунизма на тај начин што просто оспорава његово постојање и што неће да увиди његов демонски утицај.

СВЕТСКА КУГА И ДЕМОКРАТИЈА

Ја радо верујем да државницима демократског света не причињава никакву радост да се баве комунистичким проблемом. Они могу и да не желе то, али једном ће морати или ће се њихова демократија срушити. Ова светска куга неће питати за дозволу да помоћу марксистичке диктатуре учини крај демократијама, већ ће то сама учинити. Она мора бити спречена. Али до тог спречавања неће доћи само платонским одрицањем ове појаве или њеним више мање млаким одбијањем, већ ће се она моћи састојати само у имунизацији народа од овог тровања и у сузбијању самог интернационалног клицоноше. А та имунизација биће утолико потребнија уколико је у нашој тако много међусобно повезаној Европи - судбина појединих народа такође, међусобно повезана. Па не само то, већ и због тога што је ова Европа једна заједница народа и држава која се у току столећа постепено паралелно изграђивала, међусобно оплођавала и допуњавала и што је зараза која зарази једну државу у овој заједници не само незгодна за ту државу, а за остале само занимљива, већ је напротив за све одлучујућа.

КАМУФЛИРАНО НАРОДНО ВОЂСТВО

Све данашње европске државе настале су од првобитно малих култура, али које се могу сматрати као стварно снажни, па тиме и одлучујући фактори тих творевина. Та се чињеница најјасније потврђује у оним државама код којих још до данас није настало изједначење између формиране и вођене масе и између формирајућих и водећих снага, код којих то можда није могло да успе, па се вероватно није ни намеравало. Једна од тих држава била је Русија. Један врло танак, неруски, дакле несловенски водећи слој направио је од ове државе, састављене од мешавине малих и најмањих заједница, један прави колос од државе, који је по изгледу био непоколебљив, али чија је највећа слабост увек почивала у нескладу броја и вредности свога по крви неруског водећег слоја и вредности својих национално руских елемената. Због овога је и могло лако да успе продирање и напад једног новог расног језгра, које се свесно јавило као камуфлирано народно вођство за разлику од старог службеног државног вођства. Овде је јеврејској мањини, која бројно не стоји ни у каквој сразмери према руском народу, пошло за руком да заобилазним путем преко присвајања вођства националног руског пролетаријата, не само потисне дотадашње друштвено и државно вођство из његовог положаја, већ и да га кратким путем искорени.

ДИКТАТУРА ТУЂЕ РАСЕ

Управо стога данашња Русија строго узевши и није ништа друго до Русија од пре 200 или 300 година. Брутална диктатура једне туђе расе, која је потпуно приграбила власт над Русима и према томе је и врши. Уколико се овај процес новог формирања државе заврши у Русији, тај ће се процес као и сваки сличан процес, моћи просто узети на знање као историјска реалност и с њом рачунати. Али уколико ово јеврејско расно језгро и у другим народима буде тежило за истим испољавањем и притом у данашњој Русији буде гледало као у већ освојену ослону тачку и мостобран ради даљег ширења, утолико је тај проблем од руског постао светско питање, које ће било овако или онако бити речено, јер мора бити решено. Ви знате досадашњи пут овог најзначанијег феномена нашег времена.

ПРОДИРАЊЕ ЈЕВРЕЈА

Јеврејска раса продире непозвана у народе и покушава најпре да као страни сталеж који се углавном бави трговином и разменом добара стекне известан економски утицај. После низа столећа тај процес доводи дотле да привредна моћ уљеза постепено даје повода за жестоке реакције од стране гостопримљивог народа. Ова природна одбрана убрзава код јеврејства покушај да под изговором постепене асимилације не само одстрани главни разлог напада да је страни народ, већ да преко тога задобије један директан, и то политички утицај на земљу која је у питању.

Многи не увиђају опасност ове еволуције, и то делом услед економских интереса, а делом и услед урођене буржоаске лењости. Глас опомене утицајних или паметних људи при томе се исто онако свесно занемарује као што је то увек у историји случај када су последице које се проричу непријатне природе. И тако тој јеврејској расној заједници, која оперише језиком гостољубивих народа полази за руком да, полазећи од утицаја на трговину, добије све више утицаја и на политички развој. Она се притом исто онолико креће у кругу владајућих колико у кругу опозиционара. Али уколико више њеној делатности пође за руком да уздрма положај неке династички учвршћене краљевине, утолико она све више преноси своје интересовање на потпомагање демократских народних покрета. А демократија тек онда пружа предуслов за организовање оних терористичких организација које ми познајемо као социјалдемократију, комунистичку странку или бољшевичку интернационалу.

СТВАРАЛАЧКИ НЕОБДАРЕНА РАСА

Док се у демократији постепено гуши жива воља за одбраном путем хиљаду формалности, а пре свега свесним уздизањем што слабијих представника државе, дотле се у радикалним револуционарним покретима развија авангарда јеврејске светске револуције. Друштвене и привредне слабости помажу такође да се олакша разорни напад ове бољшевичке интернационале коју су организовали јеврејски елементи. И тако се у овом стадијуму опет понавља исти процес као и у пређашњем.

Док један део јеврејских суграђана демобилише демократију, нарочито помоћу утицаја штампе, или је спајањем са револуционарним појавама у облику народних фронтова инфицира својим отровом, дотле остали део јеврејства већ уноси буктињу бољшевичке револуције у буржоаско-демократски свет, не бојећи се притом никакве ефикасне одбране с његове стране. Последњи циљ је затим дефинитивна бољшевичка револуција, тј. не уздизање вођства пролетаријата од стране пролетаријата, већ потчињавање пролетаријата под вођство његовог новог туђег господара. И чим раздражена, подивљала безумна маса, потпомогнута асоцијалним елементима ослобођеним из затвора и казнених завода искорени природну, властиту интелигенцију народа и одведе на губилиште, одмах као једини носилац, иако мизерног интелектуалног знања, остаје Јеврејин. Јер овде треба једно констатовати, а то је да код ове расе није реч ни о каквој духовно или морално надмоћној раси, већ у оба случаја о једној нижој раси. Јер нескрупулозност и несавесност не могу се никад сматрати некаквим истинитим, генијалним даровима.

НАЦИОНАЛ СОЦИЈАЛИЗАМ ТАКМАЦ

Баците само један поглед на значај јеврејства у трговачком погледу, а затим други на стварно драгоцене проналаске или велика дела људског рода која произилазе из стваралачке маште, генијалности и поштеног рада. Ако је икада важила констатација да је одлучно не бављење чињеницама, већ стварање чињеница, онда то пре свега важи за просуђивање праве вредности јеврејства. Оно може у неким земљама да заузима 90 процената свих места интелигенције, али оно није пронашло, створило или произвело елементе знања, културе, уметности итд. Оно може да се извесним манипулацијама докопа трговине, само ипак трговине, тј. вредности нису открили, пронашли и развили Јевреји. То је једна стваралачки скроз необдарена раса. Због тога она мора, ако икада жели да негде трајно влада, да приступи крвавом истребљивању дотадашњих интелектуалних горњих слојева осталих народа. Јер би она иначе кроз кратко време опет подлегла њиховој надмоћној интелигенцији, јер су они у свему што се односи на право стваралаштво одувек били шепртље, па су као такви и остали.

ДАВИДОВА ЗВЕЗДА СИМБОЛ ПРОЛЕТЕРСКЕ ДРЖАВЕ

Како је Национал Социјализам супротно прорицањима наших мудрих критичара изашао на крај са овим арогантним незналицама? Они као демократе нису чак ни искористили могућности које су лежале у демократији, нити су као социјалдемократе умели да воде масе. Они као интересенти наше привреде нити су спречили њено опадање, нити им је пошло за руком да из слома као комунисти извуку консеквенце којима су се надали. А то само зато што је њима насупрот свесно иступио Национал Социјализам који их је прозрео. И зато смо ми Национал Социјалисти тако сигурни у себе и убеђени у неразрушивост наше државе. Свакако, ми остали свет делимично сматрамо врло угроженим, јер он свесно затвара очи пред овим питањем, а пре свега неће да види да диктатура пролетаријата није ништа друго до диктатура јеврејског интелектуализма.

ДЕМОКРАТИЈА ПРОТЕЖИРА ЈЕВРЕЈЕ

Ми смо прошле године читавим низом статистичких података доказали да у досадашњој пролетерској Совјетској Русији више од 80 процената водећих места заузимају јевреји. А то значи да не диктира пролетаријат, већ она раса чија је Давидова звезда најзад постала симбол такозване пролетерске државе. Ми смо с тиме упоредили положај у Немачкој у којој се без сумње услед рада Национал Социјализма без обзира на личност и порекло или имовину бирају и формирају за вођство најспособније главе. Тада је јеврејска светска штампа, па и штампа Совјетске Русије, такозване Совјетјудеје, о много чему писала, али није донела ни речи о овом статистичком излагању стања читавог јеврејског вођства такозване ”државе радника и сељака”. Морали су да ћуте о овоме. Овде се није могло нити шта да порекне лажју, нити да се изврне, а, међутим, постојала је опасност да други народи буду обавештени! Уосталом, то смо и ми сами доживели у Немачкој. Ко су биле вође наше баварске совјетске револуције? Ко су биле вође спартакиста? Ко су биле стварне вође и финансијери наше комунистичке странке? То не могу да оповргну нити да измене ни најдобронамернија господа светски демократи: били су све сами јевреји!

ЗА ИСКОРЕЊЕЊЕ НАЦИОНАЛНЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

То јеврејство је деценијама и у нашој земљи употребљавало марксистичке странке пролетаријата као оруђе, али не против паразита у националном или привредном животу, већ напротив у служби паразита и увек против националне продукције. Оно је све дотле гонило ту националну продукцију док се најзад на улици није нашло седам милиона незапослених. А све ово у нади да се од седам милиона незапослених најзад образује бољшевичка револуционарна војска. Помоћу ње надали су се да ће исто онако моћи искоренити националну интелигенцију у нашем народу, као што се то сад покушава да уради у Шпанији, а као што је већ урађено у Русији. Али у овој борби коју баш јеврејин као водећи елеменат социјалне правде организује и води, не напада се ни један једини јеврејин чак као штетан социјални елеменат. Само онде где више не постоји народно вођство, ту се почињу да иживљују последњи јеврејинови нагони. Најнедостојније вођство које се може за људе измислити почиње тада као у Совјетској Русији да се између себе коље и истребљује. Али ако неко ову привидно социјалну светску борбу води само ради тога да на крају у облику најбруталније диктатуре натера припаднике туђих народа под вођство ове расе, па се притом труди да тај процес прошири у светску револуцију, онда је за један такав развој не само заинтересован сваки онај на кога се то односи, већ и сваки онај који се индиректно осећа тиме угрожен.

СТРАНО ТЕЛО

У овој заједници европских народа јеврејски светски бољшевизам представља апсолутно страно тело, које не значи ни најмањи принос нашој привреди или нашој култури, већ само ствара забуну, не може да покаже ни једно једино позитивно дело на интернационалном пољу европског живота, већ само пропагандистичке табеле, лажне цифре и подбадачке плакате… Ми смо више заинтересовани за Европу него што би то требало да буду неке друге земље. Наша земља, наш народ, наша култура, наша привреда израсли су из опште европске повезаности. Ми морамо стога да будемо непријатељи сваког покушаја да се у ову европску породицу народа унесе један елеменат распадања и разарања како појединачно тако и у целини!

ПРОРОЧАНСКЕ РЕЧИ

Ми Национал Социјалисти смо у борби против тог непријатеља постали велики. У току више од 15 година ми смо га духовно, морално и стварно уништили у Немачкој. Ни његова небројена убиства и остала насиља, нити потпора коју је он од тадашњих марксистичких властодржаца Рајха уживао нису могли да спрече наш победнички марш. Ми ћемо данас брижљиво бдити над тим да више никад не дође опет таква опасност на Немачку. Али ако би се неко усудио да споља приближи Немачкој или у њу унесе такву опасност онда нека зна да је национал-социјалистичка држава створила и оружје да такав покушај муњевито скрши. Свет сигурно још није заборавио да смо ми били добри војници, а може нам веровати да смо данас још бољи. Али нико не треба да сумња у то да ће се национал-социјалистичка Немачка са другачијим фанатизмом заложити и борити за своју егзистенцију него некадашњи буржоаски Рајх.

Пренето из магазина

Обнова број 4/2010.

У оригиналу први пут објављено на србском:

Наша борба, број 25

22. фебруар 1942.

13.4.2011, SOLIDARITY ACTION IN SERBIAN EMBASSY IN ATHENS

2011-04-14T11:31:00.000-07:00

It was 13th of April in the evening when an organized not controlled group of political Nationalist and National Socialist activists, went in front of the entrance of the Serbian embassy in area of the capital Athens in order to show a piece of solidarity for our Serbian imprisoned brothers. We also spread a flyer that transferred the message of freedom for them. Our Serbian comrades are being still under occupation and under a specific regime of political oppression, both they and their country. There was a public announcement before about the type of activity we should make in whole Europe and worldwide, so it wasn’t possible your Greek brothers not to be there for you. Similar activities mad into many countries too. Our Serbian brothers proved that have strong national purity and strength and the criminal forces of Nato and the Zionist marionettes can’t do anything to stop them being proud of their nationality. Serbia still resists! Serbian brothers, we say to you that your struggle is our struggle! Solidarity is our only weapon and not our trick!

http://omertacrewhellas.blogspot.com/

ЈОШ ЈЕДНА ЖРТВА ЦИГАНСКОГ ТЕРОРА!

2011-03-30T15:19:00.000-07:00

Још један србски живот је насилно угашен. Честити србски домаћин из Јагодине, Животије Живковић, брутално је убијен у ноћи између недеље и понедељка у своме дому од стране троје циганских злочинаца. Ове човеколике звери су се наслађивале иживљавањем над овим недужним Србином и то све снимали мобилним телефоном, вероватно свесни да је правосуђе републике Србије оштро једино према припадницима србске националне већине. Ови јуришници антисрбског режима дефинитивно чине систем ефикаснијим у планском затирању србског соја. Шта можемо да очекујемо? Једино нове оптужнице за све нас који дигнемо глас против циганске србофобије и терора. И ова национална трагедија је показатељ да је неопходно одбрамбено концентрисање нације, ради самозаштите и опстанка. Нашем србском брату Животију, нека је вечни спомен у нашем народу и у Небеској Србији.

Не заборављамо, не праштамо!

Цигански злочинци, убице Србина

Радослав Рада Павловић - заборављени херој

2011-03-30T07:58:00.000-07:00

Име Радослава Павловића симболизује храброст, рад, а изнад свега жртвовање за своје идеале. Још као млад преузео је старање о сестри и брату јер им је отац страдао у Првом светском рату. По завршеној учитељској школи, службу започиње у Македонији, где и упознаје будућу супругу, учитељицу Зору Петровић. Брак су склопили 1928. године у Београду, након чега добијају радно ангажовање у селу Мало Црниће код Пожареваца, у коме остају пуних 12 година и где им се рађају деца, син Никола и ћерка Рајка. Као сеоски учитељ Рада Павловић предузима низ акција како би се живот сеоске омладине обогатио културним и спортским активностима. Оснива фудбалски клуб Стиг, организује приредбе и друге културне манифестације, главни је покретач иницијативе да се озида нова школска зграда итд. Због свог ангажовања на унапређењу сеоског живота Павловић је за веома кратко време стекао симпатије и поштовање како својих ученика и њихових родитеља тако и осталих мештана Малог Црнића и околине.

У Пожаревцу је на једном збору имао прилику да се упозна са идејама Димитрија Љотића, и од тог тренутка постао је његов веран следбеник а касније и сарадник на многим пословима. Павловић се активно укључио у рад Збора и постао један од истакнутијих чланова организације у крају у коме је живео и радио, узимајући активног учешћа у ширењу политичких идеја Покрета.

По завршеној Вишој педагошкој школи, Радослав са породицом прелази за Београд где у школи Краљ Петар код Саборне цркве отвара огледно одељење, директно одговоран Министарству просвете. За рад у просвети одликован је орденом Светог Саве 5. степена. Након забране Збора у октобру 1940. године Павловић као један од угледнијих чланове организације, бива ухапшен са осталим виђенијим активистима и интерниран у сабирни логор у Брусу код Крушевца где остаје све до пуча од 27. марта 1941. године.

Након пропасти и окупације државе, прима се положаја управитеља Дома за малолетнике у Београду. На том месту остаје све до лета 1943. када на позив Димитрија Љотића одлази у Крушевац где је требало да преузме положај окружног начелника, јер је Душан Марковић, дотадашњи начелник и командант Добровољаца, убијен од стране четника Драже Михаиловића. Као и на претходним дужностима и овде је Павловић показао ентузијазам, одговорност и пожртвованост у раду. Пружила му се прилика макар и у трагичним ратним приликама-какве су тада владале Србијом, да примени у пракси нешто из програма Збора, да систем политичких партија буде замењен системом сталешке скупштине. Скупштини су присуствовали представници свих занимања, економских, културних и социјалних заједница у крушевачком округу. Као окружни начелник заједно са шефовима градских управа ишао је од села до села, на лицу места упознавао се са проблемима и где је то било могуће одмах их и решавао. Али оно по чему ће га памтити народ Крушевца и околине, а пре свега многа избегличка и деца без родитељског старања, јесте његов пројекат о оснивању центра за смештај незбринуте деце. Његова идеја наишла је на одобравање код водећих људи тадашње Србије а пре свега код Председника владе Милана Недића, који Павловићу даје зелено светло и средства за реализацију. Некадашњи војно-технички завод који је за ову прилику преуређен у Обилићеву, надомак Крушевца, изабран је за локацију центра. Недићев град како је овај центар понео име отворен је свечано 28. јуна 1944. и у њему је било смештено око 1000 малишана.

Склањајући се пред бољшевичком најездом са сином Николом, Рада Павловић се са Српским добровољачким корпусом повлачи за Словенију. Према замисли Димитрија Љотића требало је формирати специјалну групу на добровољној бази која би била састављена од припадника СДК, а чији би задатак био да се убаци на територију Србије и делује у непријатељској позадини. Да води ову групу младих и храбрих људи није се јавио ни један од професионалних официра СДК, већ се на овај позив одазвао једино Радослав Рада Павловић. Група је убрзо затим упућена у центар за обуку Kaiserwald недалеко од Беча. Под будним оком немачких инструктора група је прошла све сегменте диверзантско-обавештајне обуке и овладала потребним вештинама и знањем. Након успешно завршеног курса група се на челу са Павловићем и још двадесетседморицом (Жарко Ускоковић, Душан Пејић, Ђорђе Пешић, чланови Збора из Ниша, Славко Трнинић и други) ноћу између 1. и 2. марта 1945. године падобранима спустила на Копаоник. Копаоник је изабран из разлога што се налази у непосредној близини Крушевца, краја у коме је Рада Павловић током свог рада стекао велики број пријатеља и познаника, па је сматрао да ће му та познанства олакшати рад на новом задатку. Захваљујући енглеској обавештајној служби, југословенски комунисти били су на време обавештени да се спрема убацивање Павловићеве диверзантске групе. По снегом покривеном терену и непрестаним потерама прогонитеља, Павловић закључује да је немогуће у таквим околностима реализовати постављене циљеве, те из тог разлога наређује људима око себе да се спасава и сналази ко како зна и уме. Један број припадника групе страдао је у непосредном обрачуну са комунистичким агентима или заробљен од истих, неки су успели да се спасу даноноћним скривањем и бегом преко границе, док је сам Павловић успео да се домогне Крагујевца и нађе уточиште код свог пријатеља. Годину дана касније прелази у стан своје сестре Радмиле Мартиновић, међутим недуго затим стан опкољавају припадници Озне. Видевши да је дошао крајњи час Радослав узима свој пиштољ и једним метком себи одузима живот, избегавајући на тај начин понижења којима би био изложен током истраге, као и могућност уцене његове породице.

С.Гаговић

Рада Павловић као Окружни начелник

прима бадњак, Крушевац 1944.

Рада Павловић са добровољцима

НОВИ НАЦИОНАЛИЗАМ

2011-03-21T01:59:00.000-07:00

Разарајуће дејство индивидуалистичких начела на целокупни друштвени живот европских народа, од економије и социјалних односа до духовне културе и морала, постајало је још од 19. века све видније и све опасније. Оно се испољавало у све тежим периодичним економским кризама, у све већем броју незапослених, у кризи демократије и државе, што је све дубље разједало основе савременог друштва, да би најзад постало свакоме јасно да је у кризи целокупна модерна цивилизација.

Реакција против разорног индивидуализма појавила се свуда, али су биле сувише моћне силе које су га подржавале. Међу њима било је најмоћније јеврејство, тај највећи корисник индивидуализма, и масонерија, чији је главни циљ утврђивање и одржавање тог поретка, и која је у том погледу инструмент јеврејства. Након Првог светског рата, поред она два главна разорна чиниоца, ступа у акцију и трећи, далеко снажнији и опаснији, комунизам. Народи којима је највише претила опасност, и који су имали довољно снажан инстикт самоодржања, а у традицији и у духу елите довољно за то потребних елемената, извршили су своје националне обнове, и створили нове системе друштвено-политичке, на основама сасвим супротним оним дотадашњим индивидуалистичко-материјалистичким.

Други, код којих су овакве тежње, по њиховој злој коби, биле надјачане супротним силама, које се упињу да задрже хаос, морали су да најпре доживе слом, и да можда тек касније, после тежих искушења, изврше спасоносне реформе у организацији и у духу. Због тога се национализам, који је тако настао у опреци према силама разарања и пред опасношћу коначне пропасти народа, мора дубоко разликовати од досадашњег национализма - бледог, млитавог и безсадржајног. Док се онај ранији углавном састојао из свести сваког члана о припадности нацији, љубави према родноме тлу и готовости да се оно брани, нови национализам је далеко од тога да се тиме задовољи, или можда тачније речено, све то схвата на један много дубљи, потпунији начин, пошто је обилно искуство новога доба показало да су та својства, сама за себе, и у ономе облику у којем су негована у веку индивидуализма, сасвим недовољна да сачувају један народ од лаганог приближавања пропасти.

Нови национализам захтева целу личност свих чланова, жели да обузме све њихове мисли и да прожме све њихове акције. Он тежи за интеграцијом свих народних снага, духовних, моралних и материјалних, и за њиховим што потпунијим и што целисходнијим искоришћавањем за свестрани напредак нације. Насупрот космополитским и интернационалистичким тежњама, нови национализам представља враћање оригиналном народном духу.

Да би црпео снагу за народну обнову и ујединио целу нацију у заједничком одушевљењу за стваралачка прегнућа, он даје велики значај народној традицији, свему што је битно и најдубље у души и у духу народном, и труди се да оживи све духовне вредности стваране у народу у току векова, а које су свуда последњих деценија биле плански раслабљиване од стране јудеомасонских сила. У духу новог национализма је да и сам систем организације, који се усвоји за један народ, мора савршено одговарати како његовој социјалној структури и економским приликама, тако и његовој традицији, обичајима и карактеру народном.

Усвајање органског сталешког (корпоративног) система од стране свих нових националистичких покрета, у већој или мањој мери и у различитим облицима, последица је тога што су они сви настали као реакција на оно стање дезорганизованости и расула које се све више ширило деценијама под утицајем индивидуалистичких привредно - социјалних и политичких принципа. Разбијање друштвене целине на атомске јединице, које је у политичком погледу дало партијску и парламентарну демократију, а у економском и социјалном погледу капиталистичко искоришћавање слабијих од стране моћних, привредне кризе, армије незапослених и друге погубне последице либералних начела, довело је до једног општег болесног друштвеног стања, за које једини лек може бити у поновном успостављању нарушене народне целине кроз органско сталешко уређење. То је враћање јединим здравим и природним начелима друштвеног живота, у погледу којих је 19. век хтео да буде изузетак и да заснива срећу појединаца на цепању заједнице.

Следствено органском схватању друштва, целина је пре делова и пре појединаца, чији се интереси морају увек у свему подредити њеним интересима. Народ је живо биће чији су саставни делови, сталежи, као органи у живоме организму, повезани законима солидарности и међусобне зависности. Ради добра целине, уместо досадашње борбе класа, мора се успоставити потпуни склад сталежа и морају се њихови интереси измирити. Већ из самог тог органског начела произилази као логична последица успостављање социјалне правде. Прави национализам, утврђујући органски поредак и успостављајући индивидуализмом нарушену солидарност органских делова нације, подједнако онемогућује капиталистичко искоришћавање рада као и везивање радника за интернационалне покрете. Он остварује социјализам у границама нације, што је једини начин на који се он може заиста, без јеврејске лажи, остварити.

Досадашњи национализам, без социјалне садржине и без стваралачког одушевљења, није био у стању да подигне свест о неопходној солидарности између чланова и између делова нације, нити да их приволи на потчињавање својих егоизама интересу целине. Није имао снаге да сузбије разорне утицаје и силе распадања, а још мање да, било у миру или у рату, организује конструктивне снаге нације. Народи који су се ослонили на такав национализам доживели су слом, или су на путу да га доживе. Било је неопходно, после века егоизма и материјализма, у којима се распада досадашње друштво, да наступи век идеалног одушевљења и пожртвованог давања самог себе. Нарочито је душа омладине чезнула за таквим идеализмом, и због недостатка оваквих стваралачких покрета, она је тако лако била преваром одвођена у рушилачке таборе. Данас је јасно да се и препород човечанства може остварити само путем националног препорода.

Никоме није као нашем народу био толико потребан нови полетни национализам са препородом који он доноси у духовном и материјалном погледу. Нигде није чекало толико нерешених проблема које су либерални поредак и партијски режими гомилали, не могући ни прићи њиховом стварном решавању. Нигде није било тако очигледно, у непојмљиво кратком размаку времена, срозавање свих високих вредности једног народа, под утицајем индивидуализма у свим његовим облицима. Зато је више него ма где било неопходно, ради подизања народног духа, да одушевљени полет новог национализма заструји кроз њега, да му пробуди учмале снаге и помогне да стресе чамотињу. Али наша интелигенција, у својој већини, није разумела нужност таквог препорођеног национализма, нити је хтела да схвати његову суштину, као што није разумела ни историјски значај догађаја око нас и смисао револуције кроз коју свет пролази. Опијана илузијама које су јој деценијама у крв убризгаване, она је свако удаљавање од демократије и либерализма на било ком плану крстила фашизмом, глупо придајући тој речи једно наопако значење. Онај њен демократски, старопартијски део мрзео је нови национализам и његову еволуцију, јер, сналазећи се добро у досадашњем трулом систему на којем се товио, није ни увиђао уопште потребу за неким дубоким препорођајним реформама. А нарочито он није желео и не жели систем у коме се више говори о дужностима него о правима, у коме се од свакога захтева напор и подчињавање интересу целине, и из којег морају бити одстрањене шићарџије свих врста. То је наш анархични тип интелектуалца егоисте, онај који нас је гурао деценијама на путу пропадања и најзад нас плиткоумно довукао до понора. Онај левичарски део мрзи нови национализам, јер је пре свега у глупој заблуди о пролетерској револуцији која по његовом мишљењу доноси срећу радноме народу, и зато што је исто тако наопако обавештен о револуцији национализма која уистини доноси социјалну правду. Али и међу интелектуалцима левичарима доминира анархични тип сличан ономе из предње групе. Примери из њиховог експеримента у Србији сведоче да је наш левичар интелектуалац схватио и комунизам више као анархију, без ичег конструктивног, и да је поред жеље за рушењем имао још само жељу за уживањем. То је тип који би чак и у једном строгом комунистичком поретку брзо заслужио стрељање.

Код једног и код другог мржња према социјалној дисциплини, реду и стваралачком раду, главним атрибутима новога национализма, произлази из оних анархичних склоности, које су особина, бар у извесној мери, нашег просечног интелектуалца. А њихово је порекло у напуштању патријархалне културе, која је органска, и у наглом прелазу, без етапе, у индивидуалистичко-материјалистичку цивилизацију. Пошто је губио везу са тлом, са традицијом, са богатом ризницом народнога духа и са оним смислом за органски ред и за органско схватање друштва, чији је израз сеоска породична задруга, који је и после ишчезавања ове још увек жив у народној свести, он је екстремни и анархични индивидуалиста, грабљиви материјалиста и сладокусац, што га подједнако чини способним да се одушеви било анархијом демократије било анархијом бољшевизма. Отуда и позната веза данас између та два табора, и њихова заједничка мржња према правом препорођајном национализму.

Нови српски национализам мора на првом месту имати за циљ да поврати одрођене чланове народне заједнице, и да у њима изнова пробуди љубав према Отачаству и смисао за пожртвовање, који се од почетка српске историје испољавао у небројеним и највишег дивљења достојним делима појединаца и целога народа, кроз јунаштво и кроз мучеништво, онај смисао који је Свети Сава поставио у темеље србске државе, а који је нашао свој највиши израз у Косовском Завету. После те духовне обнове на темељима Светосавља, којом ћемо бити приправљени за несебична давања, за колективна прегнућа и стваралачка одушевљења, свака друга обнова на материјалном плану биће лака.

Органско сталешко уређење које садржи у себи принцип солидарности мора заменити индивидуалистичко, које подваја и разбија, и које је узрок нашега пада. Ми немамо разлога ни потребе да за модел овога уређења лутамо. Он је дат у нашој задрузи и у најдубље урезаним схватањима нашег народа. Нови србски национализам само га уподобљује потребама савременог живота.

Р. Станковић

Обнова

број 4/2010.

ПУТЕМ ДУХОВНЕ ОБНОВЕ

2011-03-20T04:07:00.000-07:00

Духовни сутон, помућеност духовних видика и странпутице којима смо били изложени условиле су и припремиле сву беду и све несреће, које су нас снашле. Од онда када смо престали да будемо своји духовно; од момента када смо изневерили унутарњи дух Нације и животне идеале Предака, ми смо почели припремати своју пропаст.

У држави коју смо створили својом крвљу и својим напорима, оном нашом исконском расном снагом, духовно су загосподарили туђини. И безобзирно су све чинили, да наше духовне и моралне, и културне и националне вредности што више обезсвете и унизе. Духовна разградња једног великог и славног народа била је трагична стварност наша у држави у којој је свако, за народни живот важно вођство, било у рукама оних, који нису ни хтели, ни могли појмити величину нашег националног духа и мисли.

Конкретно речено: сав културни и духовни живот у нашој земљи био је плански усклађен анационалним смеровима. И уметност, и књижевност, и филм, и позориште, уопште сва културно-духовна стремљења, уносила су у широке народне масе семе разарања и националног обескорењивања. У свему томе истицало се у први план оно мрачно и негативно; оно је омогућавано да расцвета, узрасте и допринесе растурању наших духовних основа из којих смо вековима црпели силну животну снагу.

Из тих основа изникао је тип обездуховљене и однарођене наше интелигенције, оног духовно сасушеног и морално пустог реда људи, који не зна ни за светињу националног поноса, ни за осећања части, нити за границу између дозвољеног и недозвољеног. Сав у култу уско личног, анимално саможивог, овај тип унутарње материјализованих људи обездуховљавао је, било као свесни или несвесни извршилац воље оних тамних сила које су дириговале њима, и духовно пролетеризовао градску интелигенцију, која се, више него у било којој земљи, била одвојила од народа од кога је живела. Јер само се код нас могло десити, да између града и села нема органског стваралачког контакта. Млађе генерације градске интелигенције, васпитно погрешно постављене, гледале су народ са ниподаштавањем. Шта село ради, како производи и живи; како изгледа која врста жита или како се гаји кромпир или пасуљ, како изгледа овца или крава и како се од њих добија млеко – све су те ствари биле апсолутно непознате и многим мајкама у граду. Како би, онда, могле бити познате њиховој деци?!

Ово и још много других тежих ствари долази од духовног отпадништва од Нације. Да би се вратили Нацији, ови људи се морају коренито обновити. И то органски, из суштине бића, по судбинској неминовности укопчавања у стваралачки организам Нације.

То духовно обнављање мора бити планско, руковођено једном вишом идејом Отаџбине. Мора се, већ једном, и у нашој Отаџбини, тако дубоко уцвељеној и разореној, повести озбиљно рачуна и о томе, да се Нација духовно обнови. Морају се наћи и организовано повезати сва средства и снаге, којима се та обнова мора изводити. Народу се мора дати добра школа, вредан и духовно-националним идеалима задојен свештеник и учитељ, као и добра и праведна управа у Општини. Мора му се дати добра национална књига, добар образовно-васпитни филм, поучна представа, добра и инструктивна стручна књига и мудро духовно руководство. Иза оружаних одреда, који својом бојовном снагом уништавају физичку снагу непријатеља србске земље, морају ићи чете духовних неимара, који ће исцељивати духовне недуге од којих страшно пати наш народ. Они морају уобличити и употпунити дело духовне обнове. То је њихова мисија и дуг Отаџбини.

Не треба се заваравати, истинска духовна обнова народа и у селу и у граду и изграђивање националне интелигенције моћи ће се постоћи само онда када се сва ненационална, духовно од народа отпала интелигенција, изопшти из народне средине и онемогући да на њу и даље отровно и разорно делује.

С. Солдатовић

ЧУВАЊЕ НАЦИОНАЛНОГ БИЋА И РАСНИ ИДЕНТИТЕТ

2011-03-18T14:50:00.000-07:00

Осим православне вере, србског језика, ћириличног писма и србске националне свести, битан елемент наше нације јесте и србска крв. Одбацујемо неприродни грађански концепт нације, који се потенцира у Европској унији, према коме се национална припадност своди на појмове држављанства, пребивалишта и језика. Данашњи Срби су попут својих словенских и индоевропских предака, људи беле пути и потомци су старих Срба који су стварали, бранили и обнављали србску државу.

Физичким раздвајањем словенских племена (услед продора азијатских народа у Европу, који на тај начин раздвајају јужне и источне Словене) као и упливима романизованих Балканаца и делова неких завојевачких племена у јужнословенски етнос, кристалишу се посебни јужнословенски народи међу којима и наш србски, коме је Ћирилометодијевска и Светосавска мисија утиснула печат духовне словесности. Наиме, несумњиво је да још од времена Светог Саве и стварања Србске Цркве, србски народ бива преображен из једне пре свега родовске скупине у једну превасходно духовну заједницу, која представља србско сабрање у Цркви Христовој из кога је проистекао србски обичајни израз православне вере, односно Хришћанство србског стила и искуства које називамо Светосавље, а које је постало синоним и срж србске националне идеје. Међутим, то не значи да крвна компонента у поимању србског националног идентитета губи свој значај. Познате су (и многима саблажњиве) речи Светога владике Николаја Србског, тачније његова лозинка србског идентитета, која казује да смо «по крви Аријевци (Индоевропљани), по презимену Словени, по имену Срби а по срцу и духу Хришћани».

Свакако, владика је имао на уму да крвна свеза представља иницијални и сходно томе веома битан чинилац националног бића код сваког народа па тако и код србског, јер народи углавном и настају тако што одређена крвно и језички повезана људска заједница временом добије свест о својој особености, након што претходно њени чланови кроз узајамно општење саздају заједничку и особену културу. Сходно наведеном, у часопису Мисионар 1940. године, владика на следећи начин говори о јединству србског народа: Породично, конструктивно и позитивно јединство једног целог народа, у коме тече иста крв, у коме живи исти дух, за ким лежи иста херојска и света прошлост, пред ким лебди један и исти циљ, братство по крви, братство по духу, братство по целој прошлости и братство по целој будућности својој.

Не може се пренебегнути чињеница да су исконски народни закони живота условљени и биолошким карактеристикама дотичног народа, и стога су у заблуди оне патриоте које су равнодушне према тежњи ка очувању ове компоненте србског националног бића.

Такође, у заблуди су и они православни Срби који сматрају ово питање потпуно небитним за духовну обнову србског народа. Свакако, најважније је да ми данашњи Срби будемо духовни потомци светих и славних Срба и Србкиња, чију земљу смо добили у наслеђе. Али уколико смо ми у што већој мери и крвни потомци наших старих, и уколико имамо свест о таквом крвном наслеђу, утолико је природно и логично да смо у већој мери везани за наше претке и да их више осећамо као своје. А у таквом случају, у већој мери смо везани и за њихове идеале, од којих је главни – вера у Христа. Дакле, што више кроз вене нас и наших кћери и синова буде струјала крв наших славних србских предака и што се више њихов лик буде оцртавао на лицима наших потомака, утолико ће и природно бити већа могућност и већа жеља да се обнови њихов дух и њихова вера.

Истина, ми данашњи Срби, услед континуираног и свеобухватног народног посртања из протеклог века, нисмо више ни бледа сенка наших славних предака. О тој болној чињеници сликовито говори чувени србски духовник, отац Симеон, игуман манастира Рукумија: Наши оци, наши дедови… Погледајте старе слике, старе фотографије. Погледајте, ти су људи били као калуђери. Нису били буцмасти и дебели и никакви, него су били људи чврсти, као запете пушке. Били су ратници и сељаци, мученици, и знали су зашто живе, зашто се боре и били су непобедиви. Како је Србија могла да победи Аустроугаре, Немце… Читајте оца Калиста па видите каква је мука србска била, колико је он рана имао као комита и као ратник, и као монах после… И видите шта је Србија, шта је свети владика Николај. Био је 36 дана без хране и воде. А отац Калист каже: «Ја сaм издржао 25 дана, био сам много пута рањаван». А ми Срби данас, један дан не можемо да проведемо без хране и воде? Кукамо на пост. Ух, кажу, ко шта ради – само постиш! Они који не посте највише нападају оне који посте. А не треба тако да буде.

Али, како даље запажа отац Симеон, иако ми данашњи Срби «можемо свакакви да будемо, кад дође стани-пани знамо за кога смо. Наша срца осећају где је Истина, ко је у Истини, ко је Истинити». Дакле, наша раслабљеност, обездуховљеност и етичка дезоријентисаност још увек нису на нивоу савремених западних стандарда, а обнова оног пламеног духа у србском народу, духа који је красио наше старе, засигурно ће бити могућа све док овај род буде представљао биолошки континуитет старих Срба.

И уопште, уколико осим духовног имамо и крвно прејемство од наших предака, онда смо као народ сасвим историјски укорењени, и тада знамо да смо ми данашњи Срби карика у једном дугачком србском историјском ланцу предака и потомака. Знамо шта смо наследили од предака и знамо шта дугујемо својим потомцима. У таквом случају, нација ће заиста бити једно од наших најтврђих духовних огњишта у којем ћемо проналазити уточиште и из кога ћемо црпети снагу за сваку животну борбу. Јер ће нас увек лакше и дубље одушевљавати подвизи великих, светих и славних Срба и Србкиња, ако знамо да смо ми крв њихове крви и кост њихове кости. Таква свест ће нас више инспирисати да подражавамо њиховом примеру.

Или како у «Завештању крви Стефана Немање» вели Миле Медић: Као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек. Шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење.

Уосталом, погледајмо и како Свети владика Николај у делу «Национализам Светог Саве» објашњава светосавско поимање Народне државе, и указује на штетност мешања крви:

Народна држава за Светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до границе једне народне државе, то јест отаџбине. Ако се дозволи да се држава простире докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империјом. У том случају држава добија територијално, али губи морално; добија у материјалним димензијама, али губи у интезивности духовне и моралне снаге; јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавина производи страх, немир, себичност, грабеж и осећање сталне несигурности.

Уплив крви других народа или раса у један народни организам јесте историјска неминовност, па ни србски народ у том погледу није изузетак. Али када су такви процеси већ неизбежни, природно је настојати да разводњавања традиционалног србског етничког бића, буде у што мањој мери.

У вези са тим, позната је пропаганда хрватске историографије, која србски народ покушава представити као «производ турско-фанариотске реторте», желећи тиме да искаже како Срби наводно, у највећем делу свога расног бића, нису Словени па чак ни Индоевропљани. Такве, ничим аргументоване бесмислице, које потичу од искомплексираних србомрзачких «научника» који услед ништавности сопствене «националне» идеје, покушавају кривотворити србску, убедљиво је разобличавао један од највећих србских интелектуалаца протеклог века, Лазо М. Костић, у свом изванредном делу «Образовање и одржање српске нације» позивајући се на мноштво релевантних докумената, односно записа познатих европских историчара и других научника који су се бавили историјом ових балканских подручја. Па тако, о наводном крвном мешању Срба са турским окупатором, Костић пише следеће:

Срби су се најчишће расно и ментално одржали под Турцима… сви страни писци од угледа истичу колико је баш српско ропство под Турцима њему послужило и помогло да одржи своју етничку чистоту. Срби су тада били просторно изолирани, а та изолираност се показала као оклоп који није пуштао стране утицаје на српски народ.

Истим поводом, Костић цитира мноштво немачких, француских и других углавном западних аутора, чији су списи међусобно сагласни у ставу да су Срби махом били сасвим изоловани од турског окупатора и да су уопште избегавали крвно мешање са инороднима.

Србски карактеролошки идентитет и архетип србског човека, искован је стицајем особитих географских, биолошких и историјских чинилаца. Херојски карактер србског народа избрушен је чврстином планинске стене, густином шуме, изолованошћу као и борбом непрестаном за народну слободу и духовни идентитет.

Посебни словенски народи настају као последица процеса физичког раздвајања делова јединственог старословенског етноса као и уплива различитих несловенских елемената у поједина словенска племена. Језик, фолклор, митологија, а делимично и физичке и психичке особине, говоре о међусобној блискости словенских народа. Ипак, као последица мешања са различитим народима и услед карактеристике рецесивности одређених наследних елемената и специфичности генетске комбинаторике, јавља се разлика у заступљености појединих подрасних типова беле расе међу различитим словенским народима.

У србском народу преовлађују елементи Динарског типа, који се по Владимиру Дворниковићу код јужних Словена кристалише као последица утапања несловенских балканских и медитеранских елемената у словенску масу. На сличном становишту је и Бранимир Малеш, по коме Динарски тип по својим битним елементима указује на сопствени прототип светлије комплексије. Тај прототип је, по Малешу, услед уплива једног тамнијег типа, еволуирао у облик који је својевремено назван Динарским типом.

Истакнути србски научник и директор Европског института за проучавање древних Словена, академик Србољуб Живановић, доказивао је чињеницу о претежном биолошком континуитету, између старих Словена, старих Динараца и данашњих Срба, указујући својим антрополошким истраживањима да су наши словенски преци на ова подручја дошли знатно раније него што тврди бечко-берлинска историјска школа. О томе академик Живановић каже:

Ја сам касније утврдио, истражујући многа гробља, да се ми (Словени/Срби) никада нисмо ни досељавали овде, ми смо ту одувек. Долазиле су неке мање групе, наметале своју власт, организовале народ па нападале Византинце. Тако се 557. у списима први пут и помињу Словени који су нападали Солун, али не зато што су они тада дошли већ зато што су тада постали занимљиви историографу. Ми овде живимо од времена индоевропских племена, а утицаје смо примали са свих страна.

Психичке особине Динарског расног типа одговарају Цвијићевим антропогеографским одређењем архетипа србског човека, а у основи се подударају и са духовно-историјским созерцавањем идеала србског православног човека, какво је чинио Свети Николај Србски.

Постојање етнолошке и антропогеографске разноликости појединих србских области, као последице различитих услова историјског развоја, позитивна је појава, јер је снага сваког организма управо у разноврсности његових повезаних органа, како је то истицао Константин Леонтјев.

Извод из идеолошких смерница

Србске Акције

ИЗМЕЂУ ОПАНКА И КАПУТА

2011-03-17T07:38:00.000-07:00

Интелигенција је душа једног народа. Она предводи свој народ и одређује ток његове историје. Услед свога позива, ради својих дужности и личних потреба, интелигенција је везана за град. Знатан пак проценат народа и поред масовних миграција у градове, живи по селима, јер смо вазда били, Богу хвала, сељачка земља. Из тога разлога се проблем односа интелигенције и народа посматра углавном као питање односа града према селу.

Код нас је, нажалост, од раније постојао јаз између града и села, или како је то наш народ говорио „између опанка и капута“. Изгледа као да није било никакве планске политике на сузбијању тога јаза. Село се осећа као да је препуштено само себи. Град му је посвећивао пажњу највише у предизборним кампањама или приликом неке сеоске прославе. Којим поводом би се неко од наших интелектуалаца одважио да посети било које село? Зар је игде лекар из чисте знатижеље или културне мисије хтео да завири у село? Колико је чак и агронома који су зашли у села да користе народу својим знањем и саветом? Ни просветни радници нису много одскакали од осталих. Редак је пример учитељ који се бацио на оснивање неке сеоске читаонице. И онде где је можда већ и основана, не води је учитељ него самоуки сељак. Уместо да се у празничне дане сељаци окупе око свога учитеља у школи да им каже коју паметну и корисну, они су и даље приморани да пронађу између себе бистријег домаћина. Колико је само благодаран обичан човек из народа кад види да се за њега неко заузима!

За одвојеност села од града велики део одговорности сносе и они наши интелектуалци који су пореклом са села. Већина тих интелектуалаца однародила се од својих и у томе предњачи осталима. То је жалосно, али је заиста тако уствари. Село као да подсећа да је град из његове средине ишчупао једног његовог и уврстио га у ред непријатеља села. Такође, треба истаћи и лоше поступање државне администрације према људима са села. Сељак је по нашим надлештвима морао сатима и данима да чека да га неко прими и саслуша, па ма то била и најнезнатнија ствар. Зар је ко водио рачуна о томе колико је сељака стајало то што се из тешко проходног краја одважио да сиђе доле у град и изгуби толико драгоценог времена за неку молбицу или објашњење? Колико би нам могла послужити за пример администрација родне груде Леона Дегрела, још у његово време, која је одредила да се у судници увек даје првенство сељаку, ако чека заједно са својим националним другом из редова грађанства! Леп и уљудан поступак са сваким посетиоцем, а нарочито са људима из необразованијих слојева ствара дубоко поштовање и осећање присног поверења, док лоше понашање не само да одбија сељака од грађанства, него му калеми мржњу против поретка и државе уопште.

Данас је потребније него икада да се национална интелигенција приближи нашем народу, да се слије са простим пуком у једну целину, и да стекне снагу за обнову своје Отаџбине. Приближити се народу, то пре свега значи упознати његов живот и животне тегобе, проучити његове патње и потражити им лека. Такође, неопходно је повезати сеоску са градском омладином, упознати градску омладину са животом села. На селу би ти млади људи могли и нешто научити и својој браћи помоћи. На тај начин би се између народа са села и из градске средине створио срдачан однос, без чега нема националног препорода и васкрса.

Здрава и јака држава мора имати духовно здраво и економски јако село, које ће бити извор народне енергије, мерило његове културе и најбољи ослонац народне одбране. Напредак и благостање села зависи од људи који су позвани да му то омогуће. Зато не смемо бежати од села и либити га се, већ му морамо прићи с највећом љубављу и пожртвовањем, као прави синови и кћери, којима је дужност и обавеза према народу и Отаџбини изнад свега.

На који начин да помогнемо селу које чами у мраку и незнању, често у прљавштини и беди, мада има услове да постане боље и савршеније како физички тако и морално, пуно полета, живота и стваралачке снаге?

Ако хоћемо од детета да створимо човека, ваљаног и честитог члана народне заједнице, морамо га васпитавати, неговати, упућивати га да чини оно што је добро, а од зла да се клони и да не подлеже лошим утицајима са стране. Овако изгледа када је у питању појединац, а исто тако је и са заједницом. Исти је случај и са селом које није ништа друго него заједница већег или мањег броја задруга. Да би успели да извршимо обнову нашег села, морамо га вратити на стари задружни дух и живот у складу са савременим потребама. Задруга је неопходна због тога, јер је само у њој могуће остварити култ домаћинства, љубави, пожртвовања и старешинства, без кога нема истинског напретка. Само ваљани и честити чланови тако мале заједнице – задруге, могу бити корисни чланови велике заједнице – државе. Само људи који су од малена навикли на послушност, рад и поштовање могу у животу да покажу позитивне резултате свога рада, и да својим примерима послуже својим млађима као учитељи и руковођи у животу.

Пре свега, дакле, обнова задруге, а затим стварање духовне везе између сељака и интелигенције, тј. школованих људи који су дошли на село да раде као просветитељи, учитељи и свештеници, као пастири народни. Ове атрибуте могу добити само људи који су њих достојни.

На село треба поћи са чистим идеализмом који никада не сме да ишчезне или да се замени материјализмом и егоизмом, жељом за личним добром и богаћењем на штету народне заједнице. Такве људе треба одмах уклонити, јер су недостојни да буду народне вође. Такви недостојни васпитачи народа највећи су кривци за духовни и привредни пад села. Они, уместо да сељаку показују прави пут, уместо да га васпитавају у духу Светосавља и светлих народних традиција, уместо да у њему развијају љубав према Србству, ти упропаститељи народа долазе на село као туђински плаћеници, држе народ у незнању, заводе га најгнуснијим лажима и упропашћују га. Зато није никакво чудо што сељак никада није могао да осети љубави и поверења према таквим људима, а ти су, нажалост, били у већини и угушивали рад оних добрих и честитих. Искуство треба да нам буде најбоља школа, и зато у будућности морамо бити опрезнији.

Већ је речено да је просвећеност и напредак села мерило народне културе. Зато треба отворити што већи број школа како основних тако и стручних. У тим школама морају учитељи и учитељице бити људи достојни поштовања, који ће бити у стању да својим ауторитетом придобију за себе наклоност и поверење читавог села.

Наш је задатак: обновити задругу, успоставити поштовање према домаћину, створитити духовну везу између сељака и интелигенције, на бази љубави и поверења, затим просветити сељака духовно и економски га подићи. То је једини пут који нас може довести сигурно бољој будућности.

Бољи и срећнији народни живот може изградити поштена, пожртвована, пуна одушевљења и самопрегоревања народна интелигенција. Кад добије такву духовну и интелектуалну националну елиту, српски народ ће моћи светлијег лица гледати у будућност.

Марисав

ЗА РЕД И РАД!

2011-03-15T03:40:00.000-07:00

Приони на рад, србски народе! Рад ће ти повратити мир, рад ће ти сачувати крв, рад ће ти повратити здравље.

Оздравиш ли једном, србски народе, тада ћеш кроз рад у радост, и с радошћу у рад, закорачити на пут на којем ћеш поново себе наћи.

А успеш ли једном себе наћи, пригрлићеш опет с радошћу у раду сву дечицу своју, све ливаде своје, све воћњаке своје и све њиве своје.

И ОПЕТ ЋЕШ ПОСТАТИ ДОМАЋИН!

Михаило Олћан